POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ ELEKTRONSKOG POSLOVANJA
 

Nastanak i razvoj Interneta


Nastanak internetaU savremenom svetu broj novih korisnika Interneta vrtoglavo raste. Internet koriste svi — od dece do staraca. Neki Internet posmatraju kao bezgranicni izvor zabave; drugi se njime služe da bi, u okviru svojih profesija, sticali nova saznanja i kontaktirali sa kolegama širom sveta. U novije vreme sve veci broj komercijalnih preduzeca nastoji da iskoristi nesluceni potencijal Interneta kao jeftinog elektronskog kanala distribucije.
Moderne banke, takode, sticu sve cvršce uporište u ovom novom, virtuelnom svetu, koristeci troškovnu efikasnost informacione infrastrukture Interneta za automatizaciju najsitnijih transakcija u bankarstvu. Male inovativne firme, ali i citavi konzorcijumi sastavljeni od najvecih proizvodaca softvera, hardvera, kompanija iz oblasti telekomunikacija i sl., ulažu ogromna sredstva i napore u razvoj novih platnih sistema i transakcionih mehanizama na Internetu, poput onih baziranih na „inteligentnim" karticama i digitalnom novcu. Internet se, gotovo „preko noci" uvukao u sve sfere našega života.
Da bismo bolje shvatili znacaj Interneta u savremenom svetu, neophodno je da se upoznamo sa njegovim nastankom i razvojem, strukturom, i sistemom protokola i adresa bez kojih bi njegovo funkcionisanje bilo nemoguce. Pored toga, neophodno je uzpoznati se i sa aplikacijama i korisnicima Interneta.


Nastanak i razvoj funkcionisanja mreže


Internet je infrastruktura koja povezuje racunare putem telekomunikacija. Nastao je 1969. godine, kada je pseudo–nezavisna Agencija za napredne istraživacke projekte (Advanced Research Projects Agency — ARPA), koju je osnovala americka vlada pri Ministarstvu odbrane Sjedinjenih Država u cilju razvoja strateških projekata iz oblasti komunikacija, finansirala malu grupu racunarskih programera i elektronskih inženjera da redizajniraju nacin na koji racunari funkcionišu.
Rezultat ovih napora bio je ARPANET, prva racunarska mreža. ARPANET je zamišljen kao mreža koja je trebalo da obezbedi komunikaciju vojnih laboratorija, vladinih biroa i univerziteta, na kojima se realizuju brojni projekti od interesa za armiju. Tokom sedamdesetih godina ARPANET je postojano rastao, da bi ga 1975. u potpunosti preuzelo Ministarstvo odbrane, pretvorivši ga u sadašnju DDN (Defense Data Network — DDN). Internet, naslednik ARPANET–a, osnovan je 1980. godine od strane Nacionalne fondacije za nauku (National Science Foundation — NSF), a obuhvatio je na desetine hiljada istraživaca i studenata, iz privatnog sektora i sa univerziteta, koji su bili povezani na ovu mrežu preko racunarskih centara u svojim institucijama.
Sedam godina kasnije, Internet je povezan sa ARPANET/DDN mrežom i tako je nastao NSFNET. Ova mreža je u pocetku okupljala uglavnom akademske institucije širom Sjedinjenih Americkih Država, a prikljucile su joj se i NASA i druge državne agencije. Otprilike u isto vreme, 1978. i 1979. godine, širio se i Usenet, konferencijski sistem preko koga su (u pocetku) studenti i profesori americkih univerziteta razmenjivali mišljenja o raznim strucnim i neformalnim temama. IBM je 1977. godine osnovao BITNET, mrežu na koju je prikljucio najpre univerzitetske racunare iz Sjedinjenih Država, a kasnije i iz Evrope (projekat EARN) i drugih krajeva sveta.
Povezivanje racunara u mrežu je, naravno, bilo interesantno i komercijalnim organizacijama koje su se, tokom osamdesetih godina, povezivale na razne nacine. Nacionalna fondacija za nauku (NSF) je 1990. godine predstavila projekat umrežavanja raznih organizacija i njihovih postojecih mreža, najpre na nacionalnom, a potom i na globalnom nivou. Zadatak je bio da se poveže EARN, koji je postojao u mnogim državama, JANET iz Velike Britanije, NORDUnet koji je postojao u skandinavskim zemljama, FUNET iz Finske itd. Na ovaj nacin nastao je Internet kakav danas poznajemo.
On nije bez razloga prozvan „mrežom svih mreža" — sastavni delovi pri izgradnji Interneta nisu bili pojedinacni racunari vec kompletne racunarske mreže organizovane na najrazlicitije moguce nacine. Jedino zajednicko svim ovim mrežama bio je protokol za komunikaciju, TCP/IP.
Ovakav nastanak Interneta uslovio je i upravljanje njime. Internet nema vlasnika, tj. nijedna državna ili privatna institucija nema vlasništvo nad njegovom celinom. Pojedine države i firme, istina, vlasnici su delova komunikacionih kanala ili opreme koja se koristi, ali na Internetu postoji samo jedno vlasništvo — svako je vlasnik svog racunara koji je prikljucen na mrežu i ima neograniceno pravo da taj racunar koristi kako želi i da na njemu drži sadržaje koje on smatra potrebnim. To, dalje, znaci da svaki vlasnik racunara samostalno bira nacin na koji ce se prikljuciti na mrežu, koje ce sadržaje primati sa mreže i šta ce slati drugima.
Jula 1995. godine procenjeno je da se Internet sastojao od 120.000 host racunara koji povezuju 40 miliona korisnika posredstvom 70.000 mreža. Prema proceni firme Network Wizards sredinom 1997. godine na Internetu je bilo 19.540.000 registrovanih racunara rasporedjenih u 1.301.000 domena. Najviše racunara nalazi se u komercijalnom (.com) domenu — njih oko 4,5 miliona. Sledeci domen po broju racunara je domen americkih univerziteta (.edu) sa 2,94 miliona racunara, a odmah iza njega je domen provajdera (.net) sa 2,16 miliona racunara. Na cetvrtom mestu nalazi se nacionalni domen Japana (.jp) sa oko 995.000 racunara. Interesantno je napomenuti da, prema ovom pregledu, nacionalnom domenu Jugoslavije (.yu) pripada 2.885 racunara. Drugim recima, mada Jugosloveni cine 0,2% svetske populacije, naši racunari cine svega 0,015% Interneta. Prema podacima firme Open Market , januara 1997. godine 58% svih racunara na Internetu nalazilo se u Sjedinjenim Državama. Najpopularniji servis za pretraživanje je Yahoo!, kome dnevno pristupi 38 miliona korisnika. Od ukupnog broja racunara na Internetu 23% nalazi se u komercijalnom (.com) domenu. Godine 1997. na Internet je bilo prikljuceno 14,8 miliona domacinstava. Od ovog broja svega je 15,6% (3,4 miliona) koristilo mogucnost on–lajn trgovine, a procene firme Jupiter Communications govore da ce 2002. godine preko 15 miliona domacinstava trgovati preko Interneta.
Internet je globalna racunarska mreža. Pre svega, pojam internet znaci mreža unutar mreže, ili internkonekcija izmedju više racunara. Strukturno postoje male mreže koje se medjusobno vezuju, i time cine ovu strukturu. Internet se sve više naziva globalnom mrežom informacija (velika internacionalna-globalna baza podataka). Broj racunara na internetu se trenutno procenjuje na oko 150.000.000. Kolicina informacija koju ti serveri poseduju je ogromna, i teško je proceniti i prikazati realno kolika je ona zaista.

Istorija Interneta

Istorija InternetaVec od prvih dana pa sve do danas, Internet je proslavio mnogo „rodjendana“, ali koji je pravi teško ce se složiti i najbolji poznavaoci istorije informatike. Neki tvrde kako je to 1961. kad je dr. Leonard Klajnrok na univerzitetu MIT prvi put objavio rad o packet-swiching tehnologiji. Neki navode 1969. godinu kao godinu rodenja Interneta jer je tada Ministarstvo odbrane SAD-a odabralo Advanced Research Project Agency Network, poznatiju kao ARPANET, za istraživanje i razvoj komunikacija i komandne mreže koja ce preživeti nuklearni napad.
Sedamdesete godine donele su nekoliko veoma važnih otkrica koja su obeležila razvoj Interneta kakvog danas znamo, a potom se dogodilo i odvajanje ARPANET-a iz vojnog eksperimenta u javni istraživacki projekt. Verovatno je najvažniji trenutak bio 1983. kad je tadašnja mreža prešla sa NCP-a (Network Control Protocol) na TCP/IP (Transmission Control Protocol / Internet Protocol), što je znacilo prelazak na tehnologiju kakva se i danas koristi.

Protokoli su standardi koji omogucavaju komunikaciju racunara putem mreže, a 1983. godine manje od 1000 racunara je bilo spojeno sa ARPANET koristeci relativno primitivni Netvork Kontrol Protokol, koji je uprkos mnogim ogranicenjima, bio upotrebljiv u malim mrežama, i nije bio dovoljno fleksibilan za širu upotrebu. Kako se ARPANET eksponencijalno povecavao, videlo se kako je potreban opštiji pristup komunikacionom protokolu kako bi mogli biti udovoljeni sve veci zahtevi i stvarana sve komplikovanija mreža racunara.
Vinton Cerf koji je sa Robertom Kanom stvorio TCP/IP protokol, jednom je rekao:
“Stvorili smo protokol koji ce se koristiti i u velikom mrežama s velikom brojem racunara, protokol koji ce nositi Internet buducnosti, što je znacilo da mora biti fleksibilan kako bi razlicite mreže mogle funkcionisati u zajednickom okruženju.”

Naime vec je tada bilo jasno kako ce Internet biti velika mreža sastavljena od velikog broja manjih mreža. Ali tada je prelaz na TCP/IP bio kontraverzan: neki delovi informaticke zajednice želeli su prihvatanje drugih standarda, a najviše se pominjao Open System Interconection Protocol. ARPANET je pre službenog prelaza na TCP/IP u nekoliko navrata iskljucio NCP prenos podataka kako bi uverio „neverne tome“ da se NCP može iskljuciti po želji.

Vinton Cerf i Robert Kan poceli su rad na novom protokolu puno pre 1983. godine, tacno 10 godina ranije javila se ideja o novom protokolu, a sledecih godina su se razvijali i usavršavali detalji protokola koji ce promeniti istoriju. Implementacija TCP/IP-a u tadašnje vreme i operativne sisteme trajala je skoro 5 godina, dok je na ARPANET bilo spojeno oko 400 racunara. Situaciju je pojednostavio detalj što su mnogi racunari koristili Packet Radio i Packet Satellite koje su vec nekoliko godina radile sa TCP/IP protokolom.

Internet u Srbiji

Internet u Jugoslaviji (Srbiji) pojavio se u februaru 1996. godine kada je nacionalna akademska mreža preko provajdera BeoTelNet-a spojena na Internet. Iste godine pocinju s radom prvi domaci komercijalni provajderi.
.
Trenutno u Srbiji preko 1.800.000 ljudi koristi Internet. Pristup Internetu je uglavnom iz kuce (63%) i radnog mesta (23%), dok pristup iz internet kafica cini zanemarljivih jedan odsto.

Vecina racunara u Srbiji još uvek se na Internet pozvezuje putem telefonske linije - tzv. "Dajl Ap" (Dial Up) pristup, putem kablovskog Interneta na svetsku mrežu se povezuje oko 60.000 korisnika, a preko ADSL-a oko 65.000 korisnika. Primena novih tehnologija i povecanje kapaciteta u sferama ADSLa i kablovskog Interneta, kao i sporadicno snižavanje cena ucinili su širokopojasnu (eng. broadband) vezu dostupnijom i traženijom, te je s toga primetan mesecni rast ADSL korisnika koji iznosi oko 20% mesecno, kao i rast korisnika kablovskog Interneta oko 15% mesecno. Bežicni Internet je osrednje zastupljen. Broj korisnika koji se na Internet povezuju na ovaj nacin je par hiljada.


Protokoli i adrese


Najvažniji rezultat razvoja ARPANET i DDN mreža jesu Transmision Control Protocol i Internet Protocol (u nekim izvorima pominje se i kao Interface Protocol), skraceno TCP/IP. Protokol za kontrolu prenosa (Transmision Control Protocol — TCP) i Internet protokol (Internet Protocol — IP) su protokoli za komunikaciju koji se mogu smatrati kamenom–temeljcem Interneta.
TCP/IP protokoli kontrolišu komunikaciju izmedju svih povezanih racunara. Ovi protokoli su dizajnirani tako da uspostavljaju vezu izmedju svih vrsta racunara i mreža. Informacioni elementi (tzv. „paketi") poslati preko mreže obicno sadrže adrese pošiljaoca i primaoca. Jedan veliki skup podataka može se podeliti na više paketa, koji zatim slede razlicite komunikacione puteve preko Interneta, da bi se ponovo rekonstruisali na mestu prijema. TCP/IP je konacno definisan 1983. godine kao jedinstven protokol i, kao takav, predstavlja najefikasniji nacin za komuniciranje i razmenu informacija izmedju raznovrsnih racunara i mreža.
Skup komunikacionih protokola na kome se bazira Internet naziva se TCP/IP po dva osnovna protokola: IP (Internet Protocol) i TCP (Transmission Control Protocol).
IP protokol funkcioniše na trecem sloju referentnog OSI modela. Implemetira se na svim racunarima na Internetu, kao i svi ostali protokoli, kroz softversku komponentu u okviru operativnog sistema racunara. Osnovna funkcija mu je da pakete sa informacijama (datagrame) rutira od izvora do odredišta, a na osnovu odredišne IP adrese. Svaki paket u zavisnosti od trenutnog stanja saobracajnica na Internetu može putovati razlicitim putevima nezavisno od drugih paketa iste poruke. IP ne garantuje isporuku svih paketa bez greške, kao ni tacan redosled paketa na odredištu.
TCP protokol funkcioniše na cetvrtom sloju referentnog OSI modela. Njegova osnovna funkcija je da obezbedi tacan prenos paketa poruke izmedju dve proizvoljne tacke na Internetu. Naime, on sekvencira pakete (obeležava ih rednim brojevima) i potom ih predaje IP-u da ih prenese do cilja.
Osim ova dva protokola, na Internetu postoje i drugi protokoli i alati na nivou aplikacija.
 SMTP – omogucava slanje tekstualnih poruka izmedju dva racunara (elektronska pošta)
 FTP – omogucava prenos datoteke izmedju dva racunara
 
Telnet – omogucuje povezivanje na udaljenoj mašini.

Da bi se pristupilo Internetu, potreban je pristup do nekog racunara koji je prikljucen na mrežu koja je povezana na Internet. U principu, postoji cetiri nacina pristupa: Preko LAN mreže koja je stalno povezana sa Internetom, Preko LAN mreže koja je povremeno povezana sa Internetom, Preko telefonske linije sa biranjem i Preko kabla za kablovsku televiziju.
Svaki racunar na Internetu ima jedinstvenu adresu. Adrese odobrava Uprava za dodelu internet brojeva (Internet Assigned Numbers Authority — IANA) na osnovu ugovora sa Nacionalnom fondacijom za nauku. Trenutno funkcije IANA–e vrši Institut informacionih nauka pri Univerzitetu južne Kalifornije.
Kompozicija adresa koje se koriste na Internetu pokazuje vrstu domena. Poslednji deo adrese naziva se imenom najvišeg domena (Top Level Domain Name — TLD). TLD se sastoji od dva slova koja se odnose na neku zemlju (na osnovu oznaka zemalja prema ISO 3166 standardu) ili od tri slova koja predstavljaju oznaku izvesnog domena (com za komercijalni domen, gov za vladu Sjedinjenih Država, edu za obrazovne institucije, net za Internet provajdere, itd.).
Adresa racunara se sastoji od cetiri broja koja se nazivaju okteti razdvojeni tackama. Tako je 193.203.17.22, 147.91.8.6 druga, 201.5.121.3 treca itd. ove adrese se nazivaju IP adrese, jer ih koristi IP protokol iz familije TCP/IP protokola za pronalaženje odredišta za poslatu poruku.
Ove numericke adrese su pogodne za korišcenje na racunarima, jer su brojevi za njih prirodni. Medjutim, za ljude bi bilo izuzetno naporno da adrese racunara na Internetu pamte u brojnom obliku. Onda bi za slanje pisma kolegi morali da pišete adresu njegovog racunara: 193.201.18.3, dakle vladan@[193.201.18.3].
Iz tog razloga se svakoj IP adresi može dodeliti jedna ili više simbolickih adresa. Tako, umesto da pištete broj racunara, npr. 193.201.18.3, pisacete adresu racunara koja može da izgleda ovako: rc.zastava.co.yu. ovakav nacin zapisivanja na prvi pogled izgleda kripticno. Zato cemo prouciti strukturu ovih simbolickih adresa. Princip je slican formiranju „obicnih“ poštanskih adresa: navodite ime coveka kome pišete, zatim ulicu i broj, mesto i na kraju državu.
Analizirajmo adresu rc.zastava.co.yu citajuci je sa desne strane: yu oznacava da poruka ide u Jugoslaviju, co (corporate) govori da se radi o nekoj organizaciji koja nije akademska, državna ili vojna (one imaju posebnu oznaku). Zastava je naziv organizacije gde se racunar nalazi i konacno, rc je naziv racunara u firmi Zastava. Broj reci razdvojenih tackama nije fiksan, pa se može pojaviti irc.grf.bg.ac.yu, koja govori da se racunar nalazi u Jugoslaviji, da je u nekoj od akademskih institucija u Beogradu i to na Gradevinskom fakultetu (grf), te da je ime racunara irc.
Svaka država ima svoju dvoslovnu oznaku kojom se završavaju simbolicke adrese racunara iz te države. Tako Jugoslavija ima oznaku yu, Britanija uk, Tajvan tw itd.


Struktura mreže


Struktura mreže Interneta prikazana je na slici 1. Treba, medjutim, imati u vidu da se ova struktura neprestano menja. Struktura mreže je predmet diskusije više grupa korisnika koji brinu o standardizaciji i arhitekturi Interneta. Ove grupe obuhvataju: Odbor za arhitekturu Interneta (Internet Architecture Board — IAB) koji se sastoji od eksperata koji nadgledaju arhitekturu Interneta; Radnu grupu za Internet inžinjering (Internet Engineering Task Force — IETF), koja se sastoji od preko 600 pojedinaca koji doprinose standardizaciji obezbedjenja, aplikacija, puteva, integraciji mreže itd.; Upravljacku grupu za Internet inženjering (Internet Engineering Steering Group — IESG), koja se sastoji od predstavnika IETF–a i ima zadatak da koordinira sve IETF–ove napore u vezi sa standardizacijom; i Grupu za Internet inženjering i planiranje (Internet Engineering and Planning Group — IEPG), koja se sastoji prvenstveno od menadžera koji upravljaju mrežama internet–provajdera.

Mrezna struktura Interneta

Slika 1. Mrežna struktura Interneta



IEPG se bavi obezbedjenjem odgovarajuceg dizajna, kao i tehnickim vezama izmedju racunara na Internetu. Internet društvo (Internet Society — ISOC) je više formalna organizacija, koja je osnovana 1992. godine radi stvaranja jednog medjunarodnog foruma za države, privredu i pojedince u cilju utvrdivanja pravila i procedura o korišcenju Interneta.
Buduci tehnicki razvoj Interneta verovatno ce zavisiti od kontinuiranog obezbedjivanja kapaciteta za skladištenje i prenos informacija zbog povecanja broja korisnika.

Aplikacije i korisnici


Osamdesetih godina Internet je imao na desetine hiljada korisnika koji su razmenjivali informacije putem elektronske pošte (e–mail), „goufera" , i protokola za prenos datoteka (File Transfer Protocol — FTP).
Pocev od 1990. godine broj korisnika i aplikacija na Internetu naglo je porastao usled primene novih dostignuca, kao što je prelazak sa cisto tekstualnih informacija na multimedijalne informacije i pojava aplikacija za pretraživanje Internet sadržaja (tzv. veb citaci) , koje su lake za upotrebu. Ostali faktori koji su uticali na razvoj Interneta bili su: dalja stimulacija i sponzorstvo Interneta od strane vlada (pogotovo od strane vlade Sjedinjenih Država), pad cena potrebne opreme i telekomunikacionih usluga i sve veca eksploatacija Interneta od strane komercijalnih firmi.
Najpoznatije aplikacije na Internetu su:
(1) elektronska pošta (e–mail) za razmenu elektronskih poruka i dokumenata izmedju korisnika;
(2) World Wide Web (WWW) koji obuhvata multimedijalne sadržaje i informacije;
(3) protokol za prenos datoteka (FTP), koji se koristi za prenos datoteka sa/na odredjene racunare;
(4) grupe za prikazivanje novosti (newsgroups) i grupe za diskusiju (discussion groups);
(5) Gopher, aplikacija koja se koristi za pretraživanje tekstulanih informacija; i
(6) simulacija terminala (terminal emulation) koja se koristi da bi se omogucilo nekom racunaru da se ponaša kao jedan od terminala nekog cenralnog racunara ili servera.

Postoje i druge aplikacije (kao što su, na primer, telefonski razgovori) , ali one još uvek nisu u široj upotrebi. Tekuca istraživanja o upotrebi Interneta u Sjedinjenim Državama pokazuju da su tri najpopularnije aplikacije na Internetu elektronska pošta (87%), World Wide Web (79%) i prenos datoteka (42%).


Servisi


Kako je nastao Internet tako se povecavao i broj servisa koji su bili na raspolaganju korisnicima. Od pocetne ideje – razmene poruka i podataka izmedju korisnika razvili su se brojni servisi ciji se znacaj takode vremenom menjao. Pomenucu neke koji su trenutno aktuelni.
- Elektronska pošta
- WWW (World Wide Web)
- IRC (Internet Relay Chat)
- FTP (File Transfer Protocol)
- Telnet
- Internet PHONE
- Radio i TV prenosi.

Elektronska pošta


Elektronska pošta (e-mail) najstariji je i najcešci nacin korišcenja Interneta. Da bi se nekom korisniku poslalo pismo nije potrebno da on u tom trenutku bude prisutan na mreži. Pismo stiže u »poštansko sanduce« i prilikom pocetka rada korisnik dobija obaveštenje o prispeloj pošti. Pre desetak godina pisma su i na svim kratkim realacijama putovala nekoliko sati, pa i ceo dan. Danas izmedju bilo koja dva racunara na svetu pisma samo izuzetno putuju duže od nekoliko minuta.
Kao i klasicno pismo, i elektronsko pismo može da ima priloge u vidu: tekstualnih dokumenata generisanim procesorima teksta, crteža, slika, fotografija, glasovnih poruka, muzickih datoteka, filmskih sekvenci itd.


WORD WIDE WEB (WWW)


World Wide Web sastoji se od informacija koje su uskladištene u posebnom formatu (poznatom kao Hyper Text Markup Language — HTML). HTML informacije mogu se citati posredstvom specijalnih aplikacija — tzv. veb citaca. Trenutno se u širokoj upotrebi nalaze veb citaci kao što su Netscape Navigator, Microsoft Internet Explorer i sl. Dopune i nove verzije ovih programa neprestano se distribuiraju preko Interneta. Informacije koje ostavlja neki korisnik ili organizacija na Internetu zovu se houm pejdž (home page). Lokacija houm pejdža odredjena je njenom adresom. Na primer, adresa http://www.primer.com ukazuje na upotrebu protokola za prenos hiperteksta (HyperText Transfer Protocol — HTTP) i na lokaciju HTML datoteke. Veb citac kome je naloženo da ode na ovu adresu koristice informacije iz HTML datoteke na toj lokaciji da prikaže grafiku, zvuk i tekst na racunaru korisnika. Važna karakteristika HTML–a je što on omogucava da reference na druge Internet adrese budu sadržane kao deo HTML datoteke. Kao rezultat toga, moguce je kreirati veze (linkove) ili pokazivace ka drugim racunarima. Korišcenje ovakvih veza i pokazivaca omogucava korisniku transparentni pregled informacija. Korisnik ne mora da zna gde su informacije uskladištene i može pristupiti informacijama širom sveta za nekoliko sekundi.
Klijent/server arhitektura cini osnovnu implementacionu platformu WWW–a. Podaci su smešteni na WWW serveru. Softver na serveru odgovara na upite WWW klijenata i šalje datoteke klijentima. Klijenti interpretiraju datoteke i predstavljaju informacije na ekranu. Savremeni veb citaci omogucavaju i izvršavanje aplikacionih modula na klijent–racunarima. Moduli se pišu u savremenim programskim jezicima od kojih su trenutno najpopularniji Java, JavaScript, i ActiveX.
Komunikacija izmedju klijenata i servera obavlja se putem HTTP protokola, koji je vrlo jednostavan. On omogucava krace vreme odgovora i manje opterecenje servera. Sa druge strane, veza mora da se uspostavi za svaki upit. Svaki dokument adresiran je na jedinstven nacin. Jedinstveni lokator resursa (Uniform Resource Locator — URL) sastavljen je od adrese servera, putanje do direktorijuma ili datoteke, i naziva datoteke.
Cinjenica da HTML aplikacije omogucavaju mnogim razlicitim korisnicima da medjusobno komuniciraju navela je mnoge na ocekivanje da ce Internet, a posebno World Wide Web, pružiti nove šoping i poslovne mogucnosti potrošacima i trgovcima. Danas su trgovcima na malo na raspolaganju razne vrste pristupa World Wide Web–u: korišcenje iskljucivo u svrhu informisanja i reklamiranja; reklamiranje i pružanje mogucnosti narucivanja, pri cemu se kasnije placanje obavlja putem tradicionalnih kanala; kao i pružanje mogucnosti placanja, pored mehanizama za reklamiranje i narucivanje. Finansijskim institucijama na raspolaganju su cetiri podrucja primene World Wide Web–a:
(1) prezentacija informacija;
(2) prezentacija informacija sa dvosmernom (asinhronom) komunikacijom;
(3) interakcija sa korisnicima i
4) on–lajn bankarske transakcije.


Što se tice vršilaca usluga na Internetu, izveštaj o reklamiranju iz 1996. godine pokazuje da je njihov neto–prihod u 1995. godini bio 55 miliona dolara, obuhvatajuci 43 miliona dolara prihoda od prodaje reklamnog prostora na World Wide Web–u i 12 miliona dolara od pružanja on–lajn usluga korisnicima. Konacno, može se zapaziti da se Internet sajtovi naglo razvijaju. Eksperimentalni World Wide Web sajtovi dizajnirani su sa ciljem pronalaženja najuspešnije formule za poslovanje i placanje preko Interneta. Mali poslovni prihodi preko Interneta objašnjavaju se nedostatkom sigurnog i jeftinog mehanizma za placanje preko Interneta. Medjutim, ulažu se ogromni napori i sredstva da se razviju bezbedni protokoli za narucivanje i placanje, uz upotrebu kriptografskih algoritama za šifriranje podataka.



Zakljucak

Ako u kuci ili, cešce, u školi imate dva racunara, verovatno ste bar jednom pomislili da bi bilo dobro da izmedju njih postoji nekakva veza. Napisali ste pismo na jednom racunaru, a onda je trebalo da ga odctampate na drugom. Verovatno ste snimili fajl na disketu, preneli disketu na drugi racunar i odatle pokrenuli program za štamanje. Pri tome ste se sigurno zapitali „Može li to da se uradi na neki lakši nacin?“
Ako ste otišli korak dalje od želje i zaista pokušali da povežete dva racunara, sigurno ste zakljucili da stvar nije ni jednostavna ni pravolinijska: ma koji nacin da ste izabrali, trebalo je kupovati kartice, razvlaciti žice, instalirati neki softver, sve to isprobavati, podešavati... teško je povezati dva racunara, a kako li tek mora biti teško da se poveže sto racunara- A milion racunara- Nemoguce-
Internet je samo prakticna realizacija „nemoguceg“ povezivanja stotina miliona racunara u jedinstvenu mrežu.
Internet je globalna svetska racunarska mreža na koju je prikljucen ogroman broj racunara. Broj racunara i korisnika Interneta se povecava svaki dan eksponencijalnom brzinom.
Razvoj Interneta poceo je u SAD u doba hladnog rata (1969.god.), sa idejom pravljenja mreže racunara koja bi obezbedila komunikaciju vojnih labaratorija, vladinih biroa i univerziteta. Na takvoj mreži postojale su vicestruke mreže i putanje izmedju racunara tako da bi u slucaju kvara na nekom delu podaci mogli da se prenose drugim putem. Ovakav sistem sa visokim stepenom medjupovezanosti bio je atraktivan i izvan vojnih krugova. Tako je 1980.god. Nacionalna naucna fondacija (NSF) osnovala na istim principima mrežu The Internet, koja je sedam godina kasnije povezana na ARPANET/DDN i tako je nastao NSFNET. Ova mreža je u pocetku okupljala uglavnom akademske institucije, a kasnije joj se pridružila NASA kao i druge vladine organizacije.
Do 1995.god. najveci finansijer je bila NSF, koja je obezbedivala znacajan deo sredstava, resursa i racunske infrastrukture potrebnih za funkcionisanje Interneta. Medjutim, NSF je znacajno redukovala i sredstva i upravljanje glavnim racunarskim mrežama i njihovo funkcionisanje prepustila provajderima.
Ovakav nastanak Interneta uslovio je i upravljanje njim. Internet nema vlasnika, tj. nijedna država ili institucija nema vlast nad celinom. Pojedine države ili firme su vlasnici delova komunikacionih kanala ili opreme koje se koriste.na Internetu je svako vlasnik svog racunara i ima neograniceno pravo da taj kompijuter koristi kako želi i da na njemu drži sadržaj koje on želi. Svako vlasnik racunara samostalno bira na koji ce se nacin prilkjuciti na mrežu, koje ce njene sadržaje prenositi ili šta ce slati drugima.
Jedina stvar koja se rešava na centralizovani nacin na mreži su adrese, pošto svaki racunar mora imati jedinstven identifikacioni broj.
Internet je mreža od više desetina miliona racunara medjusobno povezanih na razlicite nacine: u lokalnim mrežama, telefonskim linijama, razlicitim vrstama kablova, satelitskim vezama, vezama kablovske tv itd. bez obzira na nacin povezivanja na Internet, svaki racunar u ovoj mreži može komunicirati sa bilo kojim drugim racunarom prikljucenim na mrežu. Da bi se to obezbedilo, moraju da budu zadovoljena dva uslova:
- Svaki racunar mora imati jedinstvenu adresu u mreži i
- Racunari za medjusobnu komunikaciju moraju koristiti jedinstveni „jezik“- protokol.

Literatura

- casopis “Svet kompjutera”
- casopis “Mikro”
- Popovic, S.: „Mreža u ocima statistike", Svet kompjutera br. 2/98, 1998
- 1996 Online Advertising Report, Jupiter Communications, (http://www..jup.com)
- PC Magazine, vol. 17, YU#3, 25. april 1998
- http://www.zastita.co.yu/
- http://www.nw.com

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD