Čovek i ljudska priroda

I jedino stavljanje života na kocku jeste ono čime se osvedočava sloboda, čime se osvedočava da je suština samosvesti nije biće, nije neposredni način, na koji se ona pojavljuje...
Da kako, onaj individum koji nije stavljao život na kocku može da se prizna kao ličnost; ali takav individum nije postigao istinitost te priznatosti kao jedne samostale samosvesti.

(Prevedeno prema: Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, redakcija „kultura, Beograd, 1974, str. 115 – prim prev.)

Hegel nam pruža alternativni mehanizam pomoću kog se razume istorijski proces, proces koji je zansovan na „borbi za priznanje“. Taj koncept priznanja nam dopušta da otkrijemo totalno ne materijalistkiču istorijsku dijalektiku koja je mnogo bogatija u svom razumevanju ljudske motivacije. Da bismo otkrili značenje borbe za priznanje, treba da razumemo Hegelov koncept čoveka, odnosno ljudke prirode. Za one rane teoretičare liberalizma koji su prethodili Hegelu, rasprava o ljudskoj prirodi bila je prezentovana kao portretisanje prvog čoveka, tj čoveka u „prirodom stanju“.

Njegov prvi čovek deli sa životinjama izvesne bazične prirodne želje, kao što su želja za hranom, spavanjem, skloništem i iznad svega za očuvanje vlastitog života. Ali Hegelov prvi čovek je radikalno različit od životinje po tome što on ne želi samo realne objekte – meso i krzno kojim se održava toplota i skolište u kojem živi već i objekte koji su potpuno nematerijalni.

Po Hegelu individua ne može postati samosvesna, tj. postati svesna sebe kao zasebna bića a da ne bude priznat od strane drugih. Čovek je od početka bio socijalno biće, ali Hegelov prvi čovek razlikuje se od životinja na jedan drugi mnogo dublji način. Ovaj čovek ne želi samo da bude priznat od strane drugih, već da bude priznat kao čovek. A ono što konstituiše identitet čoveka kao čoveka što predstavlja jedinstvenu ljudsku karakteristiku, jeste njegova sposobnost da rizikuje svoj vlastiti život.

Jedino je čovek sposoban za angažovanje u krvavoj bici u cilju demonstriranja prkosa prema svom životu, u cilju predočavanja da je on nešto više nego složena mašina, nego „rob svojih nagona“, ukratko, da poseduje specifični ljudski ponos zbog čega je slobodan. Celokupno ljudsko ponašanje može se u krajnjoj liniji objasniti pomoću subljudskog, pomoću psihologije i antropologije koje se, u krajnjem, oslanjaju na biologiju i hemiju i napokon na delovanje fundametalnih sila priroda.

Čovek je osnovna organska i psihološka jedinica na zemlji, pa prema tome i glavni nosilac moći u odnosu na ostalu živu i nežiu prirodu koja ga okružuje. Čovekove biološke predispozicije u simbiozi sa njegovim društvenim sposobnostima određuju pravac čovekovog razvitka i, uopšte, ukupnog unapređenja odnosa među jedinkama.

Sastavni delovi društvene pripadnosti određeni su mnoštvom faktora kao što su rasa, pol, nacionalna opredeljenost, uzrast itd. To cepa čovekovu osobitost jedino ukoliko zanemarimo ove društvene i biološke odlike pojedinca, možemo zaključiti kakva je sušta ličnost ljudskog bića. Ono tada postaje ogoljeno i vraćeno na početni nivo, nivo rođenja. Novorođenče ne odlikuju moralne vrednosti već samo anatomsko – fiziološka složenost.

Ljudske vrednosti diktirane su od strane društva. Do promena opštih vrednosti u sistemu doći će isključivo ako se sukobe volja za moći i samopoštovanje koje je isto tako izgrađeno na načelima potrebe za priznanjem. Te potrebe su se u prošlosti sagledavale kroz oblike vandalizma i pukog nasilja. Vremenom se, sa pojavom modernog društva, potreba za priznanjem počela izjednačavati sa što višom pozicijom na poslovnoj – statusnoj lestvici. Demokratija se javlja kao jedina istinska zvezda vodilja u ovom surovom zverinjem kapitalističkom društvu, iako i sama iskvarena i mutirana u neku vrstu kapitalističke potpore.

Ljudska priroda se ne javlja kao stanje, već kao kontinuirani proces koji započinje razvitkom svesti, a završava se smrću. Čovek razvija svoje unutrašnje ja tokom celog života. Treba znati i biti svestan činjenice da je društvo koje nas odgaja glavni uzročnik forniranja karaktera i temperamenta u određenom pravcu i jedini skulptor koji uobličava našu finalnu predstavu.

Po Marksu kategorije potrebe nisu čisto ekonomski kategorije on ih svrstava u kategorije filozofije i istorije, odnosno antroploško vrednosne kategorije. On smatra na osnovu analiza ekonomskih kategorija kapitalizma da kapitalizam uzrokuje otuđenje potreba. Marks smatra da je neophodno stvoriti pozitivnu vrednosnu kategoriju „sistema neotudjenih potreba“.

Tipovi potreba se kategorišu na osnovu predmeta odnosno potvrdama koje se tiču predmeta prema kojima su oni usmeren. Na osnovu nivoa razvijenosti društvene delatnosti određuje se nivo zadovoljenosti potreba pojedinca. Ipak ovakvo povećanje životnih zahteva može, sa druge strane, dovesti do osiromašenja „duhovnih potreba“.

Filozofskoistorijsko – antropološko klasifikovano vrši se korišćenjem sledećih kategorija: „prirodne potrebe“, odnosno „društveno proizvedene“ potrebe, „fizičke potrebe“, „nužne“ potrebe i „društvene potrebe“.

Kapitalističko društvo u kome je produbljena razlika materijalnih vrednosti između najvišeg i najnižeg društvenog sloja određuje ljudska čula sirovim praktičnim potrebama.

Luksuz je puka suprotnost prema prirodno nužnom. Razvitak industrijalizma reducirao je tu prirodnu nužnost i stavio u prvi plan luksuz. Potrebe nezavisnog individuuma su zapostavljene. Razlikujemo društveno proizvedene potrebe i prirodne potrebe. Industrijskom proizvodnjom, fizička egzistencija čoveka prestaje da bude separativan cilj i problem. Ljudi rade tj. obavljaju svrsishodnu delatnost ne samo da bi zaštitili svoje od smrti prouzrokovane prirodnim nepogodama, već i ispunili svoje hirove, „napunili svoje stomake“

Po našem mišljenju određivanje jedne separativne grupe „prirodnih potreba“ ne uklapa se organski u Marksovu opštu filozofsku teoriju potreba. Prirodne potrebe nisu jedina grupa potreba, nego su pojam granice, one preko koje se ljudski život kao takav više ne može reprodukovati, drugim rečima, granice proste egzistencije. U ovom slučaju se ne govori o prirodnim potrebama, nego o egzistencijalnoj granici, zadovoljavanja potreba.

Ako empirisjki ispitamo koje je potrebe nužno zadovoljiti da se kod članova jednog datog društva ili klase probudi osećanje ili ubeđenje da im je život - na datom nivou podele rada – „normalan“ doći ćemo do pojma nužnih potreba. Razmere i sadržaj nužnih potreba mogu biti veoma različite, u zavisnosti od vremena i klasa. Razlikuju se nužne potrebe različitih radnika u različitim epohama i državama. Carstvo materijlne proizvodnje je carstvo nužnosti. Nužne potrebe, zavise od materijalne proizvodnje i njenog stupnja razvoja. Duhovne i moralne potrebe, usmerene prema društvu, predstavljaju suprotnosti nužnim potrebama. Podela koja se može samo ekonomski nedvosmisleno interpretirati sadrže većinom i filozofskoistorijske elemente i vrlo često dobija vrednujuće akcente.

Za prosperitetom sledi kriza, u kojoj isti artikli (i zadovoljavanje potrebe) ponovo postaju nedostižni. Ako se uzmu u obzir iskustva u razvitku kapitalizma, moglo bi se reći da svako društvo koje počiva na društvenoj potrebi rada, reprodukuje ove ekonomski separativne grupe. Potreba – nužne i luksuzne potrebe – a samo društvo „udruženih proizvodjača“ može da ukine tu suprotnost, ne samo na taj način što takozvane „luksuzne potrebe“ prestaju da budu takve nego time što se njime i sistem „nužnih potreba“, utirući put razvoju individualnih „slobodnih potreba“.

Mi jedino osporavamo to da se „luksuzne potrebe“ mogu definisati po svom sadržaju kvalitetu, da se potrebe na osvnovu svog konkretnog kvaliteta ili kvantiteta uopšte mogu deliti na „nužne“, odnosno luksuzne potrebe.

Marksova kritika kategorije „bogatstva“ iz klasične političke ekonomije, koja je identična sa materijalnim bogatstvom. Za Marksa predpostavka ljudskog bogatstva je samo njegova poredpostavka, samo baza za slobodan razvoj svih ljudskih sposobnosti i čula, da bi se mogla ostvarti slobodna mnogostrana delatnost svake individue. Potreba kao vrednosna kategorija nije ništa drugo no potreba za ovim bogatstvom.

Čovekova potreba i predmet te potrebe stoje u korelaciji: potreba se odnosi uvek na neki konkretan predmet. Potreba i njen predmet su „momenti“, „strane“ jednog istog kompleksa. Proizvodnja je ta koja stvara nove potrebe. Najviši predmet čovekove potrebe je drugi čovek. Drugim rečima: stepen humanizovanja ljudskih potreba meri se time koliko je čovek postao cilj, najviši predmet potrebe drugog čoveka. Čovek stvara predmete svoje potrebe i ujedno stvara i sredstva, koja služe njihovom zadovoljavanju. Istorija čovekovog nastanka je u osnovi istorija nastanka potreba. Dakle ljudska potreba se ostvaruje u toku opredmećenja; čoveka, koji rođenjem dolazi u ljudsko društvo, „vode“ i u obličavanju njegovih potreba usmeravaju predmeti ovih potreba.
Potreba kao pretenzija usmerena prema kvalitativno različitim vrstama predmeta – pretenzija koju stvaraju sama opredmećenja – i individualna želja za pojedinim konkretnim od ovih predmeta, želja koja usmeravaju ove potrebe. Dakle individua bogata potrebama kao društveno karakterističan tip je filozofska konstrukcija koja se može verifikovati tek u budućnosti, ali koja, to Marksu, mora nastati u budućnosti

Rečeno je da je pojam čoveka, bogatog potrebama i po Marksovoj intenciji delimično čisto filozofska konstrukcija. Ipak, Marks stalno pokušava da tu konstrukciju potkrepi empirijskim činjenicama koje sadrže dva vrednosna akcenta. Baš za to služi pojam čovekovog bića.

Čovek bogat potrebama je filozofski konstruisan pojam, a čovekovo biće je ipak samo vrednosna kategorija. Kao što je već ukazano, pre svega kod normalnih odnosno ljudskih odnosa najviše čovekov cilj je drugi čovek. Otuđenje pretvara i taj najviši cilj u sredstvo, pa čovek sa drugog čoveka postaje puko sredstvo: sredstvno za ostvarenje njegovih privatnih ciljeva, njegove gramzivosti. Brojni porast potreba nikad ne može postati pravo bogatstvo, zato što je on prosto sredstvo jedne, individuama tuđe, od njih otuđene suštinske snage, porasta kapitalističke proizvodnje.

Ljudska Priroda

Pogledi na kvalitet ljudske prirde su se vremenom menjali i bili diktirani od strane svetovnih i duhovnih institucija.

U prošlosti je to činila crkva, a sada to čini država: uporno prikazuju ljude kao slabe i često zle kreature, naglašavajući posebno (ili čak isključivo) njihove negativne osobine ili pripisujući svim ljudima (bilo kao mogućnost ili kao realnost) najgore osobine ozloglašene manjine ljudi.
Ovo čine zato da sebe i svoju organizaciju (crkvu ili državu) prikažu kao neophodne predstavnike, od Boga ili naroda izabrane, koji će stvari dovesti u red, obezbeđujući spasenje na nebu ili bezbednost na zemlji.

Prema religijskim, odnosno sekularnim sveštenicima ove dve organizacije, život ljudskih bića, bez ograničavajućeg i disciplinujućeg prisustva ovih institucija, bio bi karakterisan neprestanim žestokim sukobom svakog sa svakim, ekstremnom sebičnošću i opštom nebrigom za buduću (ličnu ili kolektivnu) dobrobit.
Ovo je tako, prema stavovima sociologa - prvosveštenika društvenog života, jer je u odsustvu ograničenja koje nameće nadređeni entitet, ljudska priroda
- agresivna i nasilna,
- egoistična i egotistična,
- neodgovorna i nepromišljena.

“… svoju decu moramo učiti altruizmu jer ne možemo očekivati da bude deo njihove biološke prirode.”
Richard Dawkins, The Selfish Gene, 1976

Međutim, čak i površno posmatranje ili analiza istorijskih podataka dovoljna je da se pokaže da ove negativne osobine, nasuprot mišljenju da su imanentne velikoj većini ljudi, dolaze do izražaja posebno, ako ne isključivo, kod onih koji imaju moć nad drugim ljudima ili pokušavaju da je steknu.

“Naše stoleće zaista će biti stoleće intelektualne organizacije političke mržnje.”
“Naše vreme je sasvim sigurno vreme politike”
Julien Benda, La Trahison des clercs, 1927

“U prirodnom stanju koje je Hobs zamislio, nasilje je jedini zakon, a život je ružan, nasilan i kratak. Iako pojedinci nikad nisu živeli u ovom prirodnom stanju, evropske velike sile su uvek bile u njemu.”
J. P. Taylor, The Struggle for Mastery in Europe 1848-1918, 1954

Svakodnevni život milijardi ljudi sa njihovim bližnjima daleko je od nasilnih sukoba sa agresivnim, samoživim i bezobzirnim individuama, izuzev u situacijama potpune nemoći, koje najbolje predstavljaju odnosi između pojedinca i države.

Lično iskustvo, očišćeno od mitova i laži iz prošlosti i sadašnjosti, jeste da je ljudska priroda, izuzimajući relativno malu grupu ljudi gladnih moći, određena osobinama jako različitim od onih kakve se najčešće prikazuju. Obični ljudi najčešće su:
- popustljivi i trpeljivi,
- od pomoći i brižni,
- saosećajni i samilosni.

Da ovo nije slučaj, brojne i složene ljudske zajednice nikada ne bi nastale ili bi davno prestale da funkcionišu, bez obzira na svu disciplinu i represiju koju primenjuje država ili neka druga, mitska viša sila.
Međutim, činjenica da su ovo najraširenije osobine ljudske prirode odnosno osobine najvećeg broja ljudi, ne rešava problem s kojim se suočavamo. U stvari, navedene ljudske osobine, ako ih ne prate manje prirodni odnosno više svesno osmišljeni stavovi (kao što je kritičko mišljenje i spremnost na nekonformističko ponašanje), mogu da budu sam izvor problema. Da vidimo zašto je to tako.
Iz istorije je poznato da veliku većinu ljudi uopšte ne interesuje sticanje moći nad drugima (nad mnoštvom) već samo da žive svoj život i gledaju svoja posla, mirno i zadovoljno. Takođe postoji i uporna, relativno malobrojna manjina, rešena da stekne moć nad većinom. Da bi ostvarili svoj cilj, pojedinci koji pripadaju ovoj manjini gladnoj vlasti pribegavaju neverovatnoj intelektualnoj akrobaciji, koja je istovremeno potpuno apsurdna i prikriveno zlonamerna. Jasno je da će ovu svoju nameru moći da izvedu pod uslovom da je velika većina ljudi kojima se obraćaju kratke pameti i pamćenja, što je nažalost uvek bio i još uvek jeste slučaj.
Čovek koji hoće da vlada masama uspeće jedino ako ubedi naivne i zaboravne:
Prvo, da im je neophodna zaštita, jer su ljudi po prirodi zli i nasilni, ili bar vrlo, vrlo sebični;
Drugo, da je on (mogući predstavnik naroda) izuzetak od ovog pravila, divan čovek, neviđeno darežljiv i iznad svega posvećen dobrobiti svih, sposoban da reši svaki problem i naročito rešen da ispravi svaku nepravdu;
Treće, da birač (odnosno čovek čiju podršku budući vladalac traži na izborima) nije probisvet kao ostali ljudi (tj. članovi i simpatizeri drugih partija), uvek namerni da iskoriste druge i spremni da ugroze život i dobrobit poštenih ljudi.
A u stvarnosti:
1. Ne postoji tako hitna i sveobuhvatna potreba za bezbednošću i zaštitom, jer ljudi (izvan državnog aparata) uglavnom nisu agresivni, egotistični i bezobzirni, jer da su takvi, odmah bi budućeg vladaoca napali i sasvim sigurno mu ne bi poverili vlast (kroz političko predstavljanje) i novac (kroz poreze).
2. Vrlo su male šanse da će izabrana osoba biti u bilo čemu bolja od ljudi koji su je izabrali, tako da ne postoji razlog da njemu ili njoj povere moć odlučivanja o važnim pitanjima u ime svih;
3. Imajući u vidu pravu ljudsku prirodu, ne postoji potreba za profesionalnim braniteljima koji dobijaju monopol na neograničenu moć, posebno zato što je upravo ovo situacija u kojoj će se i pošten čovek najverovatnije pretvoriti u nitkova.

“Stvarno je teško poverovati da su ljudi koji potpuno odustanu od odnošenja autonomnih odluka u stanju da naprave dobar izbor onih koji je ih voditi; nezamislivo je da liberalna, aktivna i mudra vlast bude rezultat izbora velikog broja servilnih ljudi.”
Alexis de Tocqueville, De la Démocratie en Amérique, vol II, 1840

“Ovo je kao da poverujemo da su ljudi toliko ludi da izbegavaju probleme sa tvorovima i lisicama, a ne brinu ili čak priželjkuju da ih pojedu lavovi.”
John Locke, Concerning Civil Government, Second Essay, 1690

Ako su ljudi uglavnom agresivni i zli, sociolozi bi trebalo da nam objasne kako je neko ko je izabran (i time stekao moć), postao manje agresivan i zao nego drugi, naročito imajući u vidu da je izabran od strane većine navodno agresivnih i zlih ljudi. S druge strane, ako su ljudi ili bar većina njih, u osnovi dobri i ljubazni, onda sociolozi treba da objasne zašto je potreban ogroman birokratski i policijski aparat za regulaciju, kontrolu i represiju.

“I ne shvatam, ako su ljudi kao ovce, zašto im je potrebna bilo kakva vlast; a ako su kao vukovi, kako to da se bilo kojoj vlasti pokoravaju.”
Sir William Temple, An essay upon the origin and nature of government, 1751

Ovo su misterije savršene kastracije koju država sprovodi (koristeći manipulaciju obrazovanjem i policijsko ugnjetavanje) nad mentalnim i fizičkim sposobnostima običnih ljudi. Majstorski vešto i savršeno bestidno, sadašnji i budući vladari lupetaju o navodno zloj i opasnoj ljudskoj prirodi, a u isto vreme koriste osobine prave ljudske prirode da ostvare svoje podle ciljeve. Na taj način se upravo osobine koje omogućuju postojanje slobodnog ljudskog društva zloupotrebljavaju da se uspostavi neodgovorna totalitarna moć za dobrobit vladajuće elite. Dobrovoljno ropstvo ljudskih bića postiže se zloupotrebom upravo onih ljudskih osobina koje omogućavaju slobodan (samoorganizovan) društveni život.

Ako je manipulacija uspešna:
Popustljivi i trpeljivi ljudi postaju servilni, krotki podanici države;
Od ljudi spremnih da pomognu i da brinu o bližnjima nastaju lako iskoristivi radnici/vojnici/građani/poreski obveznici ili šta god je već potrebno vođama države;
Saosećajni i samilosni ljudi postaju lakoverni i podložni svim mogućim lažima i zastrašivanjima koje šire vladari države i njihovi servilni saučesnici, sociolozi.
“Život u društvu zahteva konsenzus kao neophodan uslov. Ali taj konsenzus, da bi bio produktivan, zahteva da svaki pojedinac doprinese na osnovu svog iskustva i shvatanja. Kada se do konsenzusa dođe pod uticajem konformizma, društveni proces je zagađen i istovremeno individue gube sposobnosti koje ih čine bićima sposobnim da misle i osećaju. Trebalo bi da nas zabrine tendencija širenja konformizma u našem društvu, tako jaka da su relativno inteligentni i dobronamerni mladi ljudi spremni da kažu da je belo u stvari crno. Postavlja se pitanje načina obrazovanja i vrednosti koje nas vode.”
Solomon A. Asch, Opinions and Social Pressure, 1955

“Značajan broj ljudi rade ono što im se kaže, sve dok su uvereni da komanda dolazi od legitimnog autoriteta.”
“Obični ljudi, radeći svoj posao i bez zle namere, mogu da postanu izvršioci užasno destruktivnog procesa. Štaviše, čak i kada razorne posledice njihovih akcija postanu savršeno očigledne a od njih se traži da nastave da rade stvari nespojive sa osnovnim pravilima morala, relativno malo ljudi je u stanju da se odupre autoritetu.”
Stanley Milgram, Obedience to Authority, 1974

Sve ovo može da bude vrlo korisno za državu i državnu vlast dok država traje, a prevara funkcioniše.

“Ljudska priroda nas obavezuje da delimo s drugima samo ono najbolje što imamo jer smo stalno u potrazi za ljubavlju, za prihvatanjem. Ipak, ono što sam radio, moja dela, samo su vrh planine koji štrči iznad oblaka ili ostrvo nasred okeana: sunce ga obasjava, sve izgleda kao da je na svom mestu, ali ispod površine krije se ono nepoznato, tmina, neumorna potraga za samim sobom.

Nema, naravno, mnogo smisla govoriti o sopstvenom delu iz domena struke. Radije ću nešto o nečemu ličnijem:

Nedavno sam bio u jednom gradu zbog jednog važnog, velikog posla, tehničke prirode. Na kraju jednog napornog dana, pošto mi je prijatelj otkazao večeru, izašao sam da se prošetam gradom. Noć je bila izuzetno prijatna, ulice puste, kafići i restorani puni života, sve je delovalo savršeno mirno, sređeno, lepo, ali iznenada... ...iznenada sam shvatio da sam potpuno sam.

Nema sumnje da sam ove godine već mnogo puta bivao sam. Nema sumnje da sam mogao da mislim na neku fascinantnu osobu zanimljivih očiju ali ni jedna mi nije dolazila na pamet. Nema sumnje da mi posle jednog burnog dana kao što je ovaj , ništa nije bilo prijatnije od šetnje po ulicama grada , kad ne moram ni sa kim i ni o čemu da razgovaram, već samo da posmatram lepotu koja me okružuje. Ali obuzelo me je osećanje neke teške, mučne usamljenosti - nisam imao s kim da podelim grad, šetnju, komentare koji su mi padali na um.

Uzeo sam mobilni telefon; uostalom, imao sam još neke prijatelje u tom gradu, ali bilo je već previše kasno da ih zovem. Pomišljao sam da svratim u neki bife, naručim piće pa će se možda nešto i dogoditi. Ali odoleo sam iskušenju i pokušao da taj trenutak proživim do kraja, shvativši da nema ničeg goreg od osećanja da nikome nije važno da li postojimo ili ne, da nikoga ne interesuju naši stavovi o životu i da svet može besprekorno da funkcioniše i bez našeg neugodnog prisustva.

Počeo sam da zamišljam koliko je ljudi u tom trenutku bilo ubeđeno da su suvišni, jadni - ma koliko bili bogati, šarmantni, čarobni - samo zato što su te noći sami, kao, uostalom što su bili i juče, a kao što će, najverovatnije, biti i sutra. I kao da lagano defiluju studenti koji nisu našli društvo za izlazak, stariji ljudi koji sede ispred televizora kao da im je on jedini spas, poslovni ljudi u svojim hotelskim sobama koji se pitaju da li ono čime se bave ima ikakvog smisla, žene koje su se doterivale celo popodne da bi izašle u neki kafić i pretvarale se da im ne treba društvo, samo traže potvrdu da su i dalje privlačne, muškarci ih gledaju, zapodevaju razgovor, a one nadmeno odbijaju svaku mogućnost približavanja jer se osećaju manje vrednim, plaše se da ne otkriju da su same, da se bave beznačajnim poslovima, da nisu u stanju da razgovaraju o bilo čemu jer rade od jutra do mraka da bi se prehranile i nemaju vremena da pročitaju ni najobičnije novine.

Osobe koje se gledaju u ogledalu misle da su ružne, jer smatraju da je lepota najvažnija i teše se listajući časopise u kojima su svi bogati lepi i slavni. Muževi i žene koji su završili večeru voleli bi da porazgovaraju kao nekada, ali ih muče druge brige a razgovor može da pričeka do nekog budućeg vremena koje možda nikada i neće doći.

Nedavno sam gledao jednu poznatu glumicu i jednu voditeljku, obe razvedene, kako na pitanje novinarke - da li su srećne- odgovaraju gotovo u jedan glas: Da! Sad imamo slobodu o kojoj smo oduvek sanjale i veoma smo srećne! Kakve laži! Niko ne želi takvu slobodu, svi želimo da imamo neku obavezu, neku osobu pored sebe sa kojom bismo razgledali lepote grada, pričali o knjigama, filmovima ili delili hamburger, jer nemamo dovoljno para za dva. Bolje je pojesti pola hamburgera u društvu nego ceo hamburger sam.

Bolje je biti gladan nego sam. Jer kad si sam kao da ne pripadaš ljudskom rodu.

Na padini brega čekao me je divan hotel sa udobnom sobom i predusretljivim osobljem sa prvorazrednom uslugom a zbog toga sam se osećao još gore, jer bih morao da budem zadovoljan i srećan onim što sam postigao.

Vraćajući se ka hotelu činilo mi se da su i drugi ljudi u istom stanju. Primetno je da postoje dve vrste pogleda: nadmeni, oni koji žele da ostave utisak da su sami odabrali samoću u toj divnoj noći. Ili tužni, oni koji se stide što su sami.

Pričam sve ovo jer postoji nešto gore nego da šetamo sami po gradu. Gore je da se nađemo zajedno s nekim ko je uz nas a da se pritom ponašamo kao da ta osoba ne predstavlja ništa u našem životu.”

Čovek protiv prirode

“Ja sam tvoja majka, ja sam te stvorila i tvoj sam gospodar. Ja sam uredila zakone po kojima se ti vladaš. Rodićeš se, živeti i umreti, a cilj tvoga kratkoga života biće zadovoljenje nagona za životom i seksualnog nagona. Kao i tebe, ja sam načinila i najobičniju bakteriju i uredila da se povinuje istim zakonima kao i ti. Razlike između tebe i nje nema, sem u dužini života, ali sa aspekta vremenske i prostorne dimenzije ovog univerzuma, dužina tvog i njenog života je ista. Za milion godina, ni za tvoje, ni za njeno postojanje niko neće znati i biće sasvim svejedno da li si uoište postojao ili nisi. Za mene si, dakle, značajan kao i obična bakterija, a svešću o smrti kojom sam te darivala, i sam si shvatio koliko je tvoje bivstvo u ovo univerzumu nebitno. Svest o sopstvenoj beznačajnosti obesmišljava svaku tvoju aktivnost, svaku tvoju želju i relativizuje svaku tvoju istinu."

To je poruka koju majka - Priroda upućuje čoveku. Zato je čovek mrzi i u njoj vidi svog najvećeg neprijatelja koga mora savladati, jer se ne može pomiriti sa nipodaštavanjem vlastite uloge u svetu i obesmišljavanjem svoga života. Pobeda nad njom i njenim zakonima, po kojima je uređen ovaj svet, za čoveka predstavlja pobedu nad posledicama koje, po njega, proizilaze iz ovih zakona, a one su smrt, besmisao života i beznačajnost postojanja. Da bi pobedio prirodu i izbegao sudbinu koju je priroda namenila njemu i ostalim živim bićima, sa kojima ga "trpa u isti koš", čovek mora pokazati da joj ne pripada, kao što je to slučaj sa ostalim živim bićima, da nije njena tvorevina, već da je stvoren od nekog drugog bića koje čoveku daruje večnost života i na taj način mu osmišljava život. Zato je čoveku neophodna potvrda postojanja Boga - tvorca univerzuma i zato čovek mora sebi dokazati da se on ne revnuje po prirodnim zakonima kao ostala živa bića, već po Božijim principima koji se potpuno razlikuju od zakona prirode, šta više, direktno su im suprotstavljeni. Čoveku je, dakle, za pobedu nad prirodom neophodna pomoć nekoga ko je moćniji od nje, a koji je istovremeno spreman da stane u odbranu interesa čoveka, a protiv prirode. Iz perspektive onoga za šta je čoveku potreban Bog, ne čudi činjenica da je On u svim religijama predstavljen kao čovek, i po telu i po duhu, ali se od njega razlikuje po svojoj svemoći kojom je stvorio prirodu, dakle, Bog je čovek sa NATprirodnim moćima. Samo takav Bog, tvorac univerzuma i čovek istovremeno, je jedina nada, jedina šansa, jer samo u zajednici s njim čovek može pobediti prirodu i smrt kojom mu priroda uništava svaki smisao življenja.

Čovekov odgovor prirodi je jasan: "Ja nisam bakterija, nisam beznačajno, obično živo biće koga će progutati beskonačnost vremena i prostora. Ja sam sin Oca koji je tebe stvorio i koji će mene spasiti iz ralja smrti u koje si me bacila, da bi uništila svaki smisao mog postojanja. Ja nisam tvoja tvorevina, već, uz pomoć Boga-oca, tvoj sam tvorac i besmrtno biće izvan i iznad tebe". Dakle, čovek nema alternativu, bez Boga-tvorca, koji mu je milosrdni otac, čovek je "nula" bez smisla, sa Bogom, čovek je tvorac prirode i besmrtno biće mnogo značajnije od same prirode. Da bi se izborio protiv prirode i njenih zakona koji ga čine smrtnim, obesmišljavaju mu život, a značaj njegovog postojanja svode na nivo bakterije, čovek, osim što vapi za Božjom pomoću, trudi se da iz svoje ličnosti, iz svoga bića izbaci sve ono što mu je zajedničko sa bakterijom, ili bilo kojim drugim živim bićem koje je stvorila priroda, i uveliča sve ono po čemu se razlikuje od njih. Ono što mu je zajedničko sa svim ostalim živim bićima, pa i sa onim najprostijim, je nagon za životom, nagon za hranom i seksualni nagon, a ono po čemu se razlikuje od njih su duhovne kategorije: ljubav, čast, pravda, istina i sloboda. Služenjem i borbom za pomenute vrednosti ljubavi, pravde, istine i slobode, koje su suprotstavljene njegovim animalnim potrebama, dakle, odbacivanjem animalnog nasleđa u svojoj ličnosti ili preciznije, njegovim potčinjavanjem gore pomenutim duhovnim vrednostima, čovek dokazuje sebi da ne pripada prirodi na isti način kao i druga propadljiva i smrtna živa bića, već da je stvoren od Boga-oca kome pripada, a samim tim, da je besmrtan sa osmišljenim životom i, stoga, mnogo značajniji od bilo kojeg živog stvora na zemlji. Čovek, bekstvo od životinje u sebi poima kao bekstvo od sopstvene konačnosti i dostizanje besmrtnosti, smisla bivstvovanja i samouvažavanja. Da je služenje ljubavi, pravdi, istini i slobodi, prs svega, izraz želje čoveka da pobedi prirodne zakone, animalnost u sebi, svedoči i čiljenica da se ljubav, pravda, istina i sloboda tretiraju kao vrednost i nose epitet "uzvišenog" ili "nebeskog" tek onda, kada su suprostavljene prirodnim zakonima u čoveku oličenim u onom delu čovekove ličnosti, koji je prisutan u svim ostalim živim bićima, dakle, animalnosti čovekovog bića, njegovim vitalnim nagonima. U suprotnom one nemaju nikakvu posebnu vrednost. Pravda i istina su uzvišene i božanske samo ako čovek, zbog njihovog ostvarenja, žrtvuje svoje animalno-nagonske, materijalne potrebe, ako žrtvuje svoj život ili sopstvsni komfor, dakle, ako radi dostizanja pravde i istine trpi progon i zlo. U suprotnom, ako borba za istinu i pravdu ne zahteva žrtvu animalnih potreba čoveka (npr. borba za pravdu angažovanjem advokata) i onda takva pravda i istima nemaju karakter uzvišenosti.

I borba čoveka za slobodu, ukoliko ta borba ne podrazumeva žrtvovanje sopstvsnog žnvota ili bar materijalnog blagosganja čoveka, ne može nositi epitet uzvišenosti. Još uzvišenija od žrtve života za sopstvenu slobodu je svesna odluka da drugome ne uskratimo slobodu, iako posedujemo moć da mu je oduzmemo. To je ono što se, u našem narodu naziva "čojstvom" i ono predstavlja veći stepen nebesnosti i uzvišenosti od "junaštva" kada svoj život rizikujemo radi sopstvene slobode. Dakle, sloboda, istina i pravda nisu same po sebi uzvišene i božanske, već je uzvišena i božanska spremnost čoveka da žrtvuje zadovoljenje svojih prirodnih, animalno-nagonskih težnji, i sloboda, istina i pravda su samo instrumenti koji čoveku omogućavaju da ovu svoju spremnost iskaže.Za razliku od slobode, istine i pravde koje mogu, ali ne moraju, biti uzvišene vrednosti, već zavisno od toga da li su suprotstavljene ili nisu čovekovim vitalnim nagonima, ljubav js uvek uzvišena i božanska, jer, po samoj svojoj unutrašnjoj suštini, predstavlja suprotnost čovekovoj animalnosti, pošto služenje ljubavi podrazumeva stavljanje svog tela, svojih sposobnosti, u službu tuđih, a ne svojih, animalno-prirodnih prava. Prema tome, osnovni motiv koji tera čoveka da svoje prirodne, animalno-nagonske potrebe katkad ili stalno žrtvuje zarad uzvišenih vrednosti ljubavi, pravde, istine i slobode je potreba da čovek pobedi životinju u sebi, sopstvenu animalnost, jer time pokazuje da se on ne može izjednačiti sa ostalim živim bićima, te, shodno gome, ne može ni podeliti s njima njihovu hudu sudbinu koju im je dodelila majka priroda, a ona je smrt, konačnost i posledična obesmišljenost i beznačajnost postojanja. Na kraju borbe čoveka protiv prirode putem odbacivanja sopstvene animalnosti uvek stoji i poslednji ispit, a on je odbacivanje "najprirodnijeg", "najanimalnijeg" od svih ljudskih nagona, poslednjeg taloga životinje u čoveku - nagona za životom. Da bi konačno pobedio prirodu, čovek mora, na kraju krajeva, odbaciti svoju želju za postojanjem i na taj način dokazati da se sasvim oslobodio svojih animalno-nagonskih potreba. Tako se krug zatvara. Da bi pobedio iz svoje konačnosti proizašlu besmislenost i beznačajnost svoga života, čovek mora odbaciti želju za večnim postojanjem. I to je potpuna besmislica. Čovek ne može pobediti konačnost života, samo time što će život jednostavno odbaciti. Na taj način se konačnost života ne pobeđuje, već potvrđuje. Ne može žrtva vlastitog života biti sama sebi cilj. Žrtva ovozemaljskog života ima smisla samo ako uz pomoć nje čovek dostiže večni život, a to je nemoguće bez Božije pomoći.

Žrtvom sopstvsnog života možete pobediti smrt jedino uz pomoć Boga, koji Vas, za Vašu spremnost da žrtvujete sopstveni život, nagrađuje večnim životom, ali Vas On neće darivati večnim životom, ukoliko sami sebi oduzmete život bez ikakvog razloga, već jedino ako svoj život žrtvujete radi pravde, istine, časti, ljubavi, čime pomenute duhovne kategorije stiču pravo da se nazovu "Božanskim". To što ljubav, sloboda, pravda, isgina i čast imaju atribut uzvišenosti i božanskog samo kada su suprostavljene animalnim porivima u čoveku, ali, takođe to što odbacivanje animalno-nagonskog dela ličnosti čoveka ima smisla samo, ukoliko se vrši u ime ljubavi, časti, slobode istine i pravde, potvrđuje pretpostavku da su ove vrednosti Božije vrednosti. Tako čovek, svesno ili nesvesno, u sebi, suprotstavlja Boga-tvorca, sa sopstvenim zahtevima služenja čovska istini, pravdi, časti i slobodi, Prirodi koja od čoveka traži da se povinuje svojim animalnim nagonima, gurajući ga u konačnost, beznačajnost i besmisao. Kako vrednosti poput ljubavi, časti, slobode, pravde i istine stiču atribut božanskih samo kada su suprotstavljene animalnoj prirodi čoveka, a ljubav je jedina vrednost koja je uvek, zbog svoje suštine suprotstavljena animalnom delu čovekovog bića, to možemo reći da sve uzvišene vrednosti ovoga svega proističu iz jedne osnovne uzviešene vrednosti, majke svih uzvišenosti - ljubavi.

Dakle, sa jedne strane imamo Boga i ljubav koju je on usadio ka i zapovedio mu da joj služi, a sa druge strane imamo Prirodu i animalne nagone koje je ona ugradila u čoveka tražeći od njega da im služi, odnosno Bog i monoteistička religija, kao njegova projekcija uvek je suprotstavljena Prirodi i njenim zakonima. Iz tih razloga je i čitav religijski sistem monoteističkih religija zasnovan na teoriji da se čovek spašava smrti i obesmišljenosti svoga života samo ako se svojim ponašanjsm suprotstavlja svojoj animalnoj prirodi služenjem "Božanskim" vrednostima, a pre svega spuženjem motivima ljubavi, zbog čega ga Bog, koji mu je Otac, nagrađuje besmrtnošću, večnim životom. Dakle, u svim monoteističkim religijama, za večni život čoveka koji je osnov osmišljenosti njegovog bivstvovanja neophodno je njegovo služenje ljubavi i prisustvo, postojanje Boga - oca sa natprirodnim moćima, koji ga nagrađuje za njegovo Bogougodno ponašanje. Samo, izvorno, autentično hrišćanstvo ide korak dalje u odnosu na ostale monoteističke religije i izjednačava samog Boga sa ljubavlju, govoreći da je Bog ljubav, a ne tvorac, čime posredno upućuje poruku čoveku da ishod čovekove borbe protiv prirode, protiv svoje animalnosti i posledična pobeda nad smrću i zadobijanje večnog života zavisi isključivo od njegove službe ljubavi, te da mu nije potrebna nikakva natprirodna pomoć Boga - tvorca u pobeđivanju smrti i osmišljavanju svog postojanja.
U stvari, postoje tri religijska koncepta. Jedan je starozavetni, gde se animalna priroda čoveka obuzdava moralom, za šta čovek biva nagrađen večnim životom od strane Boga, drugi, tradicionalno-hrišćanski, kod koga se animalna ljudska priroda pobeđuje i izbacuje iz čovska služenjem ljubavi, ali je za spas čoveku, pored njegove pobede nad vlastitom animalnošću, neophodna i milost i pomoć svemoćnog Boga, i autentični hrišćanski koncent, koji je sadržan u Jovanovom jevanđelju i poslanici svetog apostola Pavla, a u kojem se animalnost čoveka pobeđuje i uništava služenjem ljubavi, ali za spas čoveka od smrti i besmisla njegovog postojanja nije neoihodno prisustvo Boga - tvorca, već jedino služenje motivima ljubavi, jer je u ovom, autentičnom hrišćanstvu ljubav proglašena Bogom i uništena predstava o Bogu-tvorcu.
Simbolički rečeno, u Starom zavetu se čovek, uz pomoć morala izvlači iz živog blata smrti i besmisla u koje ga je gurnula priroda i odlazi ka Bogu, u tradicionalnom hrišćanstvu čovek se služenjem ljubavi uzdiže ka Bogu ostavljajući iza sebe zemaljsko, prirodno i animalno, a u autentičnom hrišćanstvu, gde se čovek spašava smrti kroz stvaranje kolektivnog identiteta, odnosno, zajedničkog i besmrtnog "tela" koje zovemo "Crkvom" čovek se ne uzdiže ka Nebu ostavljajući prirodu i nagone iza svojih leđa, već se Bog spušta na zemlju, obožuje je i oplemenjuje, transformišući zemaljsko carstvo u nebesko carstvo, čime je plot, priroda, animalnost, zver u čoveku, ili jednom biblijskom rečju, satana konačno izbačena sasvim i uništena. Crkva, kao u ljubavi zajedničko telo svih hrišćana, kojih je mali broj u odnosu na ukupno svetsko stanovništvo, liturgijska zajednica ljudi odanih služenju motivima ljubavi, je malo, ograničeno nebesko carstvo, samo praslika i najava onog nebeskog carstva koji će doći na zemlju kada svi ljudi na svetu postanu istinski hrišćani i umesto svojoj animalno-egoističnoj prirodi služe motivima ljubavi. Zbog malobrojnih hrišćana u sadašnjem vremenu, u kojem većina ljudi slepo služi SVOJOJ animalnoj, sebičnoj prirodi, Crkva je tek malo nebesko carstvo u svetu koji "sav u zlu leži" ili kako neko lepo reče: "Crkva je u svetu, ali van njega", odnosno, ona je fizički u ovom svetu ali mu duhovno ne pripada.
Međutim, nebesko carstvo ograničeno danas samo na Crkvu, vremenom se širi i njegov dolazak je nezaustavljiv. Pre pojave Hrista nebesko carstvo je bilo ograničeno na bračnu zajednicu, u kojoj je od dva tela, muževljevog i ženinog nastajalo jedno, ali ne seksualnim spajanjem kako neupućeni misle, već stavljanjem telesnih i umnih sposobnosti i muža i žene u službu bračne zajednice, čims je u njoj ostvaren Božiji princip da svako doprinese zajednici prema sopstvenim sposobnostima (daru), a svako neka koristi imovinu zajednice prema potrebama. Nakon pojave Hrista, nebesko carstvo se sa bračne zajednice proširilo na Crkvu u kojoj je od mnoštva tela hrišćana načinjeno jedno telo-Crkva,da bi u budućnosti, od tela svih ljudi, načinjeno jedno zajedničko telo-Nebesko carstvo. Dakle, u čovekovoj borbi sa prirodom i njenim zakonima, ljubav pobeđuje sotonu-zver i Božiji koncept ljubavi i besmrtnosti u fazama potiskuje životinjsko-satanski koncept egoizma, društvo u kojem vlada zakon "svi za sve" lagano, tokom vekova, preuzima primat nad društvom u kojem vlada princip "svako protiv svakog” odnosno BOŽIJI koncept LITURGIJSKOG urećenja LJUDSKE ZAJEDNICE U KOJOJ vlada načelo: "Svako prema svome daru, svakom prema potrebi" pobeđuje smrt i besmisao života u etapama, najpre kroz brak, zatim kroz Crkvu, a onda, na kraju, kroz nastajanje nebeskog carstva na zemlji, u kojem čovek postaje Bog - biće besmrtno i ispunjeno ljubavlju.

Ljudska priroda po sebi nije ni dobra ni loša

Misliti o drugima

U stabilnom društvu blagonaklona osećanja imaju najširi prostor i zato su ona mnogo više posledice nego uzroci stabilnosti koju je Hobs imao na umu. Što je život ljudi manje uređen i siguran i što su oni manje omeđeni pravilima, to su okrutniji, uskogrudiji i sebičniji. Mislim da bi se ovde većina savremenih psihologa saglasila sa Hobsom. Dete je, u svojim najranijim odnosima sa drugima, gotovo potpuno sebično: ono se mora naučiti da misli o drugima. Drugim rečima, ono se mora disciplinovati. Možemo se sporiti sa Hobsom oko toga da li su ljudi ikada bili u prirodnom stanju ili kako društvena disciplina utiče na njih i stvara u njima nove motive; ali on je sigurno bio mnogo više u pravu nego što je grešio kada je pretpostavio da bi ljudi koji nikada nisu bili ni pod kakvom vrstom discipline bili potpuno sebični.

“Zato ne osporavam da ljudi (čak i oni prirodno snažni) žele da se okupe. Međutim, građanska društva nisu puki mitinzi, već veze iz kojih nužno nastaju vera i čvrsta spojenost; vrlina za decu i lude i profit za one koji još nisu okusili nevolje koje idu s njihovim nedostacima potpuno je nepoznata; zato se događa da oni, jer ne znaju šta je društvo, ne mogu ući u njega; ovi, jer ne znaju za koristi koje ono donosi, ne mare za njega. Otuda se pokazuje da su svi ljudi, jer su rođeni kao deca, rođeni nepodobni za društvo... zato je čovek podoban za društvo ne po prirodi nego po obrazovanju. “
(Hobs, De Cive on)
Drugim rečima, ono što nas čini „podobnim za društvo“ je obrazovanje, što znači ne željan društva, nego podoban za društvo; ljudi u prirodnom stanju su, edž hypothesi, bez obrazovanja. Oni možda nikada nisu bili u prirodnom stanju i, prema tome, nikada bez društvene okoline koja oblikuje njihov karakter – što je obrazovanje u najširem smislu. Ali ako ljude, da bismo otkrili šta dobijaju od društva, zamislimo u prirodnom stanju, moramo ih lišiti kvaliteta koje stiču budući podložni društvenoj disciplini. Nije potrebno pretpostaviti da ih ništa u njihovoj prirodi ne privlači društvu; ali moramo pretpostaviti da su nepodobni za društvo.

Jednostavne definicije

Puno uzaludnih reči i mastila je potrošeno na optuživanje Hobsa za cinizam. Nesumnjivo je da ljudi nisu toliko samoljubivi kao što je on mislio o njima i njegov opis nekoliko njihovih strasti neće izdržati ispitivanje. Hobsove definicije često su i suviše jednostavne. Ali, prema standardima njegovog vremena, on nije bio ni ciničan ni strog. Niko u sedamnaestom veku nije verovao da je čovek, netaknut društvom, dobar. Većina teologa bila je saglasna da je čovek rođen zao, s mrljom Adamovog greha na sebi, i da je jedino s Božjom milošću u stanju da dosegne vrednost. Hobsova osobenost nije u tome što je proklamovao čovekovu prirodnu sebičnost – jer moralisti su je vekovima branili i optuživali – nego u tome što je osporavao njegovu suštinsku pokvarenost. Kod Hobsa ne postoji nijedna reč o prvobitnom grehu.
Naprotiv, on kaže da „želje i druge strasti u čoveku nisu po sebi greh. Niti su to aktivnosti koje potiču iz tih strasti, dok se ne pojavi zakon koji ih zabranjuje“. Hobsovi savremenici nisu bili mnogo uznemireni njegovim cinizmom ili niskim mišljenjem o ljudskoj prirodi. U spisima religioznih ljudi oni su mogli naći mnogo oporija i neprijatnija mišljenja. Skoro svi puritanci mislili su mnogo gore o ljudskoj prirodi nego Hobs; ali on se, za razliku od njih, nije, kao jedan od izabranih, postavio iznad čovečanstva.

Ono što Hobsovi savremenici stvarno nisu voleli bio je njegov osoben stav prema Bogu, koji je za mnoge značio ateizam, i njegovo prihvatanje ljudske prirode onakve kao što je data. To i to je, rekao je on, materijal ljudske prirode, koja po sebi nije ni dobra ni loša.
Ljudska priroda nas obavezuje da delimo s drugima samo ono najbolje što imamo jer smo stalno u potrazi za ljubavlju, za prihvatanjem. Ipak, ono što sam radio, moja dela, samo su vrh planine koji štrči iznad oblaka ili ostrvo nasred okeana: sunce ga obasjava, sve izgleda kao da je na svom mestu, ali ispod površine krije se ono nepoznato, tmina, neumorna potraga za samim sobom.

Literatura:

• http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=96&Itemid=3
• http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2007-04-10&id=115959
• http://blog.b92.net/text/3659/Ljudska%20priroda/
• Agneš Heler: Vrednosti i potrebe
• Fridrih Niče: Volja za moć

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD