| OSTALI
SEMINARSKI RADOVI IZ FILOZOFIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Егзистенцијално разумијевање човјека
и лични карактер људског битка
У Европи су 30-их година XX вијека значаја имале двије филозофске струје:
марксизам и егзистенцијализам, а до извјесне мјере и структурализам. Ниједна
није прихватила идеју о правима човјека као таквим. У својој бити, марксизам
се можда и могао спојити са идејом о правима човјека, али његов развој
није ишао у том смјеру. Представници егзистенцијализма су противници хуманизма,
за разлику од марксиста, који према њима исувише валоризују човјека науштрб
Бића.
Егзистенцијализам као филозофска струја, дефинитивно се оформио пред Први
свјетски рат. Ту струју заступала су три велика имена: Жан Пол Сартр,
Мартин Хајдегер и Карл Јасперс, који и поред бројних заједничких идеја
ипак имају и много различитих схватања. Али, ипак оно што је заједничко
у тој струји и што оправдава њен назив – егзистенцијализам, јесте то да
су се сва тројица инспирисали Кјеркегоровим идејама о апсурду и о страви.
Сва тројица су представници нечега што Нијемци називају innerlichkeitsphilosophiе,
што значи – филозофија властитих дубина најличнијих штимунга, залажење
у оно најприсније у једној егзистенцији. Но оно што се тако налази, тај
битни центар бића човјековог, јесте потпуна празнина без садржаја, а до
ње се доспијева кроз један специфичан штимунг, извјесно осјећање незасићености,
бесмислености свијета, преданости смрти, безразложном осјећању кривице,
осјећају апсолутне страве пред животом, коју је Кјеркегор описао као страх
уопште, страх гдје човјек не зна од чега страхује. Ту човјеку не остаје
ништа друго него да очајава или да се повуче у оно своје најсопственије,
нешто што чува ипак неки смисао и кад све вриједности, када све у животу
постане привид, кад се човјек одрекне чак и властитог ''сопства'', уколико
би и оно носило неко богатство, некакву пуноћу, да би тако доживјело ''оно
чисто ''да'' бића''. То ''да јесам и да има да будем (бивствујем)'' јесте
штимунг у којем се наговјештава егзистенција. Но, и она је само најављена
могућност коју човјек успијева да оствари, како каже Штегмилер, само у
најактивнијем, најконцентрисанијем подухвату. Одатле се до егзистенцијалног
бивствовања досеже не неким дугим путем постепеног усавршавања, већ, како
је то Кјеркегор описао, вратоломним скоком. За Јасперса и Хајдегера то
није нимало лак посао, та борба против обичне природе човјека, којој и
филозоф каткад подлијеже, борба која захтијева духовни напор. Људи могу
бити добри, лоши, паметни и глупи. То ништа не значи, све је то пасивна
маса. А у друштву права егзистенција досеже своју врховну аутентичност
у безобзирној активности, у хладнокрвном гледању смрти у очи, човјека
који је сваког тренутка спреман на све. Међутим, ниједан од ова три филозофа
није остао постојан при својим идејама.
ЈАСПЕРСОВА ТЕОРИЈА О ПАРАДОКСАЛНОСТИ ЉУДСКЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ
Основни термин Јасперсове филозофије су биће, свијет, свијет уопште,
дух, егзистенција, трансцеденција, Бог, мит, вјера, освјетљење егзистенције,
гранична ситуација, свеобухватно и др.
Бављење психологијом одвело га је у филозофију. ''Одлучна за даљи правац
мог мишљења'', пише Јасперс, ''била је чињеница, заснована на Аристотеловом
запажању да је душа тако рећи све. Почео сам да се под именом психологије
бавим свим што је могуће сазнати.'' Бављењем психологијом личности одвело
је Јасперса у области психологије разумијевања, чијом методом почиње да
улази и у анализу филозофских проблема.
По политичким увјерењима, Јасперс је грађански либерал који се бори против
свих видова тоталитаризма, али који је веома неодређен кад говори о могућностима
рјешења кризе људске слободе која се јавља у савременом друштву. Његова
борба за слободу личности вођена је са пуно увида у постојеће границе
те слободе и са одсуством вјере да се те границе могу радикално превазићи.
Овај песимизам је у основи његовог учења о парадоксалности људске егзистенције.
Филозофија по Јасперсу почиње сазнавањем граница науке. Та критика граница
научног сазнања не значи и одбацивање науке нити негирање значаја науке
за човјека. Научно сазнање не може само да буде цјелокупно сазнање. Неприхватљиво
је тек ово свођење науке на једини могући облик сазнања стварности. Неувиђање
граница науке се у области испољава у облику идеализма и позитивизма.
Идеализам почива на тежњи да се филозофија учини науком заснованом, по
угледом на математику, на егзактним постулатима. Оваквим поступком идеализам
долази до стварности без човјека, без људске суштине која је, по Јасперсу,
могућа само као егзистенција. Идеализам настоји дас сазна стварност путем
логичких принципа, не долазећи до човјека као егзистенцијално одређене
личности.
Позитивизам такође не увиђа границе научног сазнања кад филозофију хоће
да изгради као систем емпиријских повјерљивих исказа. Човјек је сведен
на једну димензију стварности – на психо-физички објекат. Позитивизам
своди човјека на емпиријску појаву негирајући његову слободу која се испољава
у способности човјековој да превазилази узрочне односе предметне стварности.
Да би разграничио однос науке и филозофије, Јасперс разликује три модалитета
стварности:
1) објект-биће,
2) ја-биће и
3) биће-по себи.
Само први од ова три дијела стварности може бити предмет научног сазнања.
Овај дио стварности чине: ствари и појаве у простору и времену, оруђа,
човјек као психо-физичко биће, математичко-логичке идеје – и Јасперс га
назива постојање и свијет.
ЦЈЕЛИНА СТВАРНОСТИ – СВЕОБУХВАТНО
Филозофија је за Јасперса могућа кад стане на становиште оног облика
бића у којем се сједињују ја-биће и биће-по себи. Ово становиште које
сједињује субјективну сферу и смисао стварности као цјелине Јасперс назива
свеобухватним. Свеобухватно јесте основни симбол, основна шифра Јасперсове
филозофије, свеобухватно је оно мишљење и оно биће који су једно. То је
она тачка гдје се субјективно и објективно сједињују у један хоризонт.
Та тачка је егзистенција. Тоталитет стварнсости, свеобухватна реалност
јесте она реалност коју ствара непоновљиво људско биће-егзистенција.
У свеобухватно као дио, моменат цјелине улази сфера постојања предметног
свијета, биће које смо ми сами и ум који представља општу спону њихову.
1) Свеобухватно обухвата једним дијелом постојање, објекте и човјека као
тјелесну психо-физичку јединку, људско тијело и његове животне функције,
физичку и социјалну средину у којој човјек живи, природне појаве, језик
и свакодневно друштвено понашање појединца. Антропологија као наука је
могућа само уколико и докле испитјује човјека који се јавља као нерашчлањени
дио природне и друштвене цјелине.
2) У свеобухватну стварност као дио улази и сфера људске свијести уопште.
То је свијест једнака и заједничка свим људима.
3) Човјек је и дух – он живи у сфери практичних импулса, употребе оруђа
за стварање практичних циљева који ничу у њему као дијелу природне и друштвене
средине. Али човјек није биће само условљено том средином, он је и ''неусловљено
биће'', тј. биће које може да остварује своје специфичне људске могућности,
човјек није само чињеничка стварност већ је и могућност, није само постојање
већ је и егзистенција.
4) Као егзистенција, човјек излази из области појавног, предметног свијета.
Егзистенција се изражава у слободи човјековој према себи и према свијету
који га као природно-друштвена средина окружују. Та слобода се испољава
у томе што егзистенција гради сопствени смисао стварности.
5) Егзистенција је за Јасперса могућа само у додиру са трансцеденцијом.
6) Оно што уједињује свијет и егзистенцију је ум. Ум је облик самосвијести,
облик сазнања егзистенцијалних људских могућности и медиј реализације
тих могућности. Ум је свијест о истини која се односи на цјелину бића.
ИСТИНА
Суочени са стварношћу, човјек је склон да прихвати став: Никакве истине
нема. Човјек не допушта да икаква истина постоји у себи, он је изводи
из нечег другог, и под условом тога другог, истина је једино истина.
Одатле се током историје ишло из једног екстрема у други. Најприје се
тврдило да постоји апсолутна истина, затим се сумњало у све што је истинито,
а уз то су се користиле привидне истине. Постоји, додуше, мало али неодређено
ограничено царство важеће истине, царство постојећих тачности за свијест
уопште. Истина лежи у ономе што се за логичку анализу скрива у претпоставкама;
истина постаје стварна тек преко свог садржаја. Истина извире из свих
начина свеобухватности.
Битна истина почиње за нас управо тамо гдје престаје нужност ''свијести
уопште''. Ми долазимо до границе гдје наше постојање и друго постојање,
ипак не признају ову истину као исту истину. На тим границама говори једно
друго биће истинитог.
Истина не лежи у нечему што може да се одржи, у нечему већ знаном, или
у нечему што се може знати, или у нечему безусловном, него у ономе што
настаје овдје и сада у ситуацији у којој се налази постојање, и што из
тога произилази. Пошто се само постојање мијења у зависности од свог понашања
које је увијек другачије, и које се мијења у току времена, то постоји
само примјењива, релативна истина.
Као дух, истина, опет, није важећа за разумску евиденцију. Истина духа
постоји посредством припадности једној цјелини. Та цјелина не постаје
предметно знана; она се може схватити само у узајамном припадању, захваљујући
којем постојање и могућност знања улазе у њу. Чистота истине произилази
тек из истине егзистенције.
Егзистенција се појављује као свијест уопште, као постојање, као дух,
и тим начинима она може да се противстави. Али, она не може себе поставити
изван себе, она не може себе знати, и у исто вријеме бити то што се зна.
Стога, оно што заиста јесам, никад не постаје мој посјед, него је увијек
моја способност да будем. Кад би то знао, ја више не би био оно што заиста
јесам, јер у временском постојању ја себе уочавам само као оно што је
задато. Стога се истина егзистенције може заснивати на себи у простој
безусловности, не желећи притом себе да зна.
ИЗУЗЕТАК И АУТОРИТЕТ
Изузетак и ауторитет у својој историјској стварности су оно недостижно
свеобухватно. Они откривају све оно што се чистом разуму показује као
бесмислено и као оно што треба осудити: нема једне истине, једне људске
природе; истина је за човјека у времену и стога је историјска.
Истина дата посредством ауторитета и истина која произилази из говора
изузетка, јесте најприсутнија, најснажнија истина. Изузетак и ауторитет,
међусобно крајње супротности, припадају једна другој, пошто показују истину
у њеној основи. Оно што је и једном и другом у њиховој поларности заједничко
је:
1) Они су засновани на трансцеденцији. Без односа према трансцеденцији
нема ни егзистенцијалног изузетка ни правог ауторитета.
2) И један и други су недовршени. Они су у кретању, као у неком сталном
успону из чега произилазе као истинити.
3) Они су историјски, као нешто што је незамјењиво. Стога се у својој
изворној истинској садржини не могу подржавати ни понављати.
4) И у једном и у другом лежи истина која се опире уобличавању у предмет.
Кад су предметно конструисани, они су сужени, лишени живота и истинитог.
Тиме што смо се повјерили истини као нечему што се рационално зна у облику
конкретне науке, тиме што смо, затим, предочили смисао истине на основу
начина свеобухватног, које смо фактички већ доживјели и што смо, најзад,
сагледали облик истине у изузетку и у ауторитету, начинили смо кораке
на путу повратка ка стварности.
СТВАРНОСТ
Пођемо ли првим путем – путем сазнавања, желећи да знамо шта је стварно
у природи, ми дознајемо да све оно што себи представљамо, као такво не
постоји. У питању је субјективност појављивања. До тог сазнања се дошло
постепено: најприје скраћивањем ствари због перспективе (при првом сазнању
астрономског свијета); затим субјективности секундарних чулних квалитета
(боје, тона и сл); затим, данас, и субјективност опипљивости, простора
и времена. Оно што је физикално стварно, постало нам је страно и постаје
све више страно.
Ако се на тај начин сазнало за једну стварност која се открива само помоћу
мјерљивих величина, онда нам је у исти мах постало несхватљиво како долази
до појаве свијета. Све је на свој начин стварност, и све је, у исти мах,
само перспектива.
Сматра се да се стварност о човјековом постојању може реалистички схватити
било у привредним чињеницама, било у дипломатско-политичким акцијама,
било у разноврсним социолошким одређеностима, у духовним принципима.
Чим човјек поједине односе прогласи за одлучујуће, а за остало допусти
да је из њих изведено и да је као надградња другоразредно, он се се заплиће
у једну свијест о стварности која се критичким сазнањем убрзо затим поново
расплињава.
Пошто се стицањем одређеног сазнања, стварност, тако рећи, стално повлачи,
тако се на питање шта је стварност, у принципу не може одговорити са становишта
критичког испитивања, изгледа да као стварно ипак остаје појединачно чињенично
стање, једна чињеница – постоји или не постоји.
ПИТАЊА МЕТОДЕ – ''ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ И МАРКСИЗАМ''
Према мишљењу Сартра, доба филозофског стварања су ријетка. Између XVII
и XX вијека он види три доба која означава главним именима:
1) ''моменат'' Декарта и Лока,
2) ''моменат'' Канта и Хегела и
3) ''моменат'' Маркса.
Те три филозофије бивају у своје вријеме хоризонт сваке културе и не могу
бити превазиђене све док се не превазиђе историјски тренутак чији су оне
израз. Сартр је констатовао да је један ''антимарксистички'' аргумент
само привидно подмлађивање једне предмарксистичке идеје. Он филозофе назива
идеолозима а егзистенцијализам сматра једном идеологијом: паразитским
системом који живи на маржи знања, који му се с почетка супроставља и
који данас покушава да се у њега укључи.
Данас историјско и друштвено искуство не потпада под Знање. Грађански
појмови се слабо обнављају и брзо троше. Појединачна знања су многобројна,
али нема основе. Марксизам
има теоријских темеља, он обухвата сву људску дјелатност, али он више
ништа не зна; његов циљ није више да стиче знања већ да се a priori конституише
у апсолутно Знање. Суочен с тим двоструким незнањем, егзистенцијализам
је могао поново да се роди и одржи јер је поново афирмисао реалност људи,
као што је Кјеркегор афирмисао
насупрот Хегелу своју властиту стварност. Само Кјеркегор је одбијао да
прихвати Хегелово схватање човјека и стварности, док егзистенцијализам
и марксизам имају у виду исти предмет. Али, марксизам је поново резорбирао
човјека у идеју, док га егзистенцијализам тражи свуда гдје се налази:
на послу, код куће, на улици. Али, наспрам Кјеркегора не тврде да је тај
стварни човјек несазнајан.
Истина је да марксистичка пракса у масама не одражава склерозу теорије
или је мало одражава; али баш тај сукоб између револуционарне акције и
сколастике њеног оправдања спријечава комунистичког човјека социјалистичких
земаља исто као и буржоазијских земаља да стекне јасну свијест о себи;
али најупадљивија ознака је да се историја ствара не знајући се.
Оно што је чинило снагу и богатство марксизма јесте то што је он био најкорјенитији
покушај да се освијетли историјски у његовој тоталности.
Сартр сматра да филозофија његовог времена остаје марксизам: да се не
може превазићи јер прилике које су га створиле још нису превазиђене.
Као и марксизам, и егзистенцијализам приступа искуству како би у њему
открио конкретне синтезе; он може да схвати те синтезе само унутар једне
покретне и дијалектичке тотализације која није ништа друго до историја.
Према Сартру, Марксова поставка је очигледна и да се не може превазићи
све дотле док преображај друштвених односа и напредак технике не буду
ослободили човјека од јарма оскудице. Чим за све буде постојала извјесна
маржа стварне слободе с ону страну производње живота, марксизам ће престати
да постоји. Његово мјесто ће замијенити једна филозофија слободе. Али
ми немамо никакво средство, никакво интелектуално оруђе, никакво конкретно
искуство које би нам дозволило да схватимо ту слободу и ту филозофију.
БИТАК И ВРИЈЕМЕ
''Битак и вријме'' је замишљен дводјелно: с једним теоријским или систематским
дијелом и с једним историјским или повијесним. По својој диспозицији Хајдегерова
расправа се разликује од већине филозофских расправа у двије ствари:
1) Проблематско-систематске филозофске расправе (по узору на Аристотела)
најчешће започињу краћим или дужим историјским приказом, а затим слиједи
само систематско разматрање. Насупрот томе, Хајдегер обрће уобичајен и
наизглед ''природан'' редослијед, најављујући да ће проблем најприје разматрати
систематски а затим историјски.
2) Хајдегеров историјски приказ није замишљен као више или мање ''критички''
приказ развоја проблематике о којој је ријеч, него као ''феноменолошка
деструкција историје онтологије'' која треба да се проведе само у ''основним
цртама'', али што је значајно, треба да буде вођена ''проблематиком темпоралитета
као нити водиљом'' и што је у први мах најнеобичније, треба да се креће
унатрашке, односно обрнутим слиједом у односу на стварни развој историје
онтологије: од Канта преко Декарта до Аристотела.
Хајдегера би било погрешно схватити као ''традиционалисту'' у обичном
смислу те ријечи, а исто тако би га било погрешно схватити и као неког
ко једноставно жели да одбаци, деструира ову традицију. Деструкција коју
он заговара нема негативан смисао одбацивања онтолошке традиције. Напротив,
она треба да ту традицију ''омеђи'' у њеним позитивним могућностима. То
значи да ''деструкција'' не негира прошлост, него данас владајуће интерпретације
прошлости.
Хајдегерова ''деструкција'' веома је близу ономе што у филозофији називамо
''критиком'' и ''превладавањем''. Сматра се да се користио тим необичнијим
термином првенствено јер је остављао снажнији утисак и постојало је мишљење
да термин критика није најприкладнији, јер упућује на суђење и критерије
и има субјективно значење. Оно што критикујемо остаје, како се чини, независно
од критике, док ''деструкција'' сугерира један реални однос према ономе
што се деструира.
ТУБИВСТВОВАЊЕ. ЕГЗИСТЕНЦИЈА. ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНЕ АНАЛИЗЕ
Основна замисао Хајдегеровог дјела ''Битак и вријеме'' је расправа о
изради питања о смислу ''бивствовања'', разлоге због којих се тог питања
прихватио (ми данас не само што не знамо шта мислимо под рјечју ''бивствујући'',
него нам чак то ни најмање не смета), начин на који ће га третирати (поставити,
пробудити разумијевање за његов смисао) и претходни циљ на који ће се
усмјерити.
''Конкретну израду'' питања о смислу бивствовања развиће у оквиру једне
нове концепције филозофије, у склопу схватања филозофије као ''универзалне
феноменолошке онтологије'' и уз помоћ једне нове филозофске дисциплине
– ''фундаменталне филозофије''. Фундаментална онтологија није једина могућа
онтологија, али је изнад свих осталих и из ње могу произићи све остале.
Њен предмет је бивствовање бивствујућег. Она разграничава бивствовање
од бивствујућег и открива смисао бивствовања. На питање шта је та фундаментална
онтологија Хајдегер даје два различита одговора: с једне стране фундаменталну
онтологију чини егзистенцијална аналитика тубивствовања; а с друге стране
проблематику фундаменталне онтологије чини питање о смислу бивствовања
уопште, те да аналитика тубивствовања треба само да припреми ту проблематику.
Термином ''тубивствовање'' Хајдегер не означава неки посебан ''начин''
или ''врсту'' бивствовања, него једно одређено бивствујуће. Тубивствовање
је у ''Битку и времену'' назив за оно бивствујуће које смо ми сами, а
обично га називамо ''човјеком''.
Хајдегер је изразе Dasein – ''тубивствовање'' и Existenz – ''егзистенција''
доводио у везу искључиво уз човјека и уједно их међусобно тијесно везао,
али не и потпуно идентифицирао. Бит тубивствовања је у његовој егзистенцији.
Егзистенција је бивствовање тубивствовања, оно бивствовање према којем
се тубивствовање може овако или онако односити и према којем се увијек
некако односи. Међутим, као што је потребно разликовати предонтолошко
и онтолошко разумијевање бивствовања, потребно је дистингвирати и егзистенцијско
и егзистенцијално разумијевање. Разумијевање егзистенције које је својствено
тубивствовању и онда када је оно теоријски и експлицитно не поставља и
не рјешава питање о егзистенцији и њеној онтолошкој структури Хајдегер
назива егзистенцијским разумијевањем, а експлицитну теоријску анализу
структуре егзистенције – егзистенцијалном аналитиком тубивствовања или
егзистенцијалним разумијевањем.
Егзистенцијална аналитика тубивствовања је истраживање онтолошких карактера,
које се као такво разликује од филозофске антропологије, као и од психолошког,
биолошког или етнографског проучавања човјека. Циљ ове аналитике није
потпуно рјешавање питања о бивствовању тубивствовања. него приређивање
терена, отварање хоризонта за рјешавање основног питања онтологије, питања
о смислу бивствовања уопште.
Зато Хајдегер дефинишући филозофију каже: ''Филозофија је универзална
феноменолошка онтологија, која полази од херменеутике тубивствовања и
која је као аналитика егзистенције тамо причврстила крај нити водиље сваког
филозофског питања одакле оно проистиче и камо се враћа''.
ЛИТЕРАТУРА
1. Мартин Хајдегер: ''Битак и вријеме''.
2. Карл Јасперс: ''Филозофија егзистенције''.
3. Жан-Пол Сартр: ''Егзистенцијализам и марксизам''.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi