SEMINARSKI RAD IZ FILOZOFIJE
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
FENOMENOLOŠKE METODE EDMUNDA HUSERLAKorelacija Ego cogito i cogitatumRasvetljavanje metode fenomenološke redukcije treba zapoceti rasvetljavanjem
odnosa subjekta i prirodnog sveta. Huserl nasleduje stanovišta pozitivizma
i neokantijanstva postavljajuci gledišta ovih dveju filozofija na
novi nivo- usvajajuci polazišta, menjajuci ih i prevazilazeci ih.
Huserl smatra da je postavka pozitivisticke filozofije bila prekretnica
u shvatanju odnosa Ega prema prirodnom svetu medutim, pozitivizam stavlja
subjekat u pasivan odnos prema takvom svetu. Naime, subjekt biva aficinar
od strane objekta gde objekat usmerava „gledanje" subjekta.
Svest je pasivni primaoc, opaitelj objekta kojim biva aficiran. Huserlova fenomenologija predstavlja svojevrsnu sintezu ali i prevazilaenje ovakvih stanovišta. Ego je „nosioc" svakog cogitatia, gde cogitatio predstavlja mentalni proces svesnosti. Svaki cogitatio ima svoj cogitatum koji nije mentalni proces opaanja (percepcije), nego je ono neko nešto koje je opaeno (percipirano) od strane Ega. Ego pecipira sve fizicke objekte i fizicke pojave, nalazi ih neposredno opaajno kao ono koje mu je dato u culnim opaanjem u iskustvu. Svi fizicki objekti nalaze se u culnom polju opaanja Ega. Takvo opaanje Ego moe da menja sa jednog predmeta na drugi; da menja centar svog opaanja. Ego ima moc da svoj cogitatio usmerava sa jednog predmeta na drugi i ovo predstavlja intencionalnost takve svesti da se okrene nekom predmetu bivajuci svesnim postojanja tog predmeta. Medutim, Ego nije svestan samo predmeta na koji se usmerio (moda i ustremio) nego jesvestan i svih drugih predmeta koji stoje u njegovoj neposrednoj blizini („periferni vid"). Ti predmeti i pojave se nalaze u domenu oreola svesnosti, u „polju intuicije", pojavljuju se u svesti medutim svest još nije okrenuta prema njima, nije usmerena na njih posebno. "Every perception of a physical things has, in this manner a halo of „background-intuitions", and that is also a „mental process of conciousness" or, more briefly, „conciousness", and, more particularly, „of" all that which lies in the objective „background" seen along with it." Imajuci u vidu „pozadinsku" moc percepcije predmeta, bitno
je reci da Ego ne poseduje opaajno samo fizicke objekte koji aktualno
sada i ovde postoje nego ih on poseduje u percepciji kao secanja ili fantazije.
Tako, Ego jeste svestan svoje budnosti sada i ovde ali je svestan sveta,
njegove ive i neive prošlosti i buducnosti. Taj svet
nije samo svet stvari nego je svet vrednosti, htenja, dobara itd. Stoga,
nema svaki cogitatio svoj neposredno objektivni cogitatum. Kao što je receno da postoje predmeti koji se nalaze u polju intuicije
percepcije Ega, takode je bitno za istaci da ne postoji jedino i samo
direktna okrenutost cogitatia na cogitatum. Svi predmeti koji stoje u
oreolu svesnosti stoje i u oreolu potencionalne (kao „još-ne
direktne") okrenutosti struje mentalnog procesa Ega. Nije moguce
da postoji samo svesna direktna intencionalna okrenutost percepcije; u
bilo kom momentu je moguce da Dalje, intencionalna direktna percepcija istog predmeta nije uvek ista; jedino je predmet percepcije isti ali svest povezuje novu percepciju sa secanjem. Nova percepcija istog predmeta koristi skicu percepcije iz secanja o predmetu. Pri svakom „gledanju" stvara se skica odredenih osobina nekog predmeta. Skice su zapravo pojedinacne osobine nekog predmeta kao što su velicina, boja, tekstura itd. Struja svesnosti percipira boju, oblik, velicinu i drugo na osnovu skice bilo kog od ovih kvaliteta; svaki od ovih kvaliteta se javlja neprekidno ali uvek u drugacijem svetlu. Vracajuci iz secanja prethodne skice stvara se novi „pogled" na predmet. „...continually the perceptual Now changes into the enduring conciousness of the Just-Past and simultaneously a new Now lights up." Sve ove skice cine podatke senzacije koji se povezani medusobno u svesnoj
percepciji pojavljuju kao ono koje je opaeno. Ovi podaci povezani
sa drugim informacijama o predmetu percepcije stvaraju jedinstvenu „sliku"
koja predstavlja esenciju opaenog predmeta. Cilj fenomenologa je iznalaenje jedinstvene (univerzalne) esencije stvari bez obzira na neku pojedinacnu situaciju, objekat, pojavu ili realnost; esencija do koje je moguce dopreti „skidajuci" sva druga znacenja koja su vezana za neki objekat ili pojavu dopiruci tako do cistog opaaja. Otuda i Huserlov poziv „Ka samim stvarima". Ovo „skidanje" svih drugih znacenja Huserl naziva eidetskom
redukcijom, gde se sa pojedinacnog predmeta koji je centar struje svesne
intencionalne percepcije „skidaju" sva znacenja i atributi
koji nisu u vezi sa tim odredenim predmetom. Na primer- saznanje da crveno
u crvenoj stolici i crvenom stolu jeste univerzalni pojam crvenog jedino
ako se apstrahuje od stola i stolice; crveno u tom smislu ne zavisi od
stola i stolice, nisu joj neophoni pojmovi stola i stolice da bi se razumela
esencija crvenog jer sto i stolica nisu atributi koji je odreduju. Stoga,
neophodno je od svakog predmeta, pojave ili pojma apstrahovati sve one
atribute koji nisu neophodni za razumevanje esencije, te i same esencije
nekog predmeta, pojave ili pojma. Dakle, osobine ovih univerzalnih esencija jeste njihov identitet- identitet
vrste. Bitno da se naglasi da ove „univerzalije" nisu ideje
u Paltonovskom smislu, dakle ne postoje metafizicki kao paradigme (npr.
Ideja lepote, dobrote itd.) a nisu ni prosta imenovanja za neke pojave.
Ovakve univerzalije imaju status ideala ili ideje medutim realno postoje
u objektima. Ono neko nešto koje je za Ego uvek tu, postojece kojem
i sam pripada jeste prirodni svet. Ego doivljava predmete i pojave
u prirodi, posmatra ih, oseca, opisuje i td. Predmeti i pojave se prihvataju
kao takve, kao postojece (onako kako se pojavljuju) i u njihovu objektivnu
postojanost se ne sumnja i to je nacin na koji se Ego odnosi prema takvim
objektima. Ovo predstavlja „The world is always there as an actuality; here and there it is at most „otherwise" than I supposed; this or that is, so to speak, to be struck out of it and given such titles as „illusion" and „hallucination", and the like; <it is to be struck out of „the" world> which- according to the general position- is always factually existent." Da bi se esencija stvari zaista spoznala, stav o prihvatanju stvari takvima kakve jesu bez sumnje, treba da se promeni. Umesto prihvatanja stvari onakvima kakve jesu potrebno je neutralisati ili onemoguciti (onesposobiti) ovakvo stanovište; potrebno je zapravo suzdrati se od bilo kakvog sudenja o stvarnosti. Fenomenologija ne negira ali ni ne potvrduje realno objektivno postojanje predmeta. Umesto kartezijanske univerzalne sumnje treba primeniti suzdravanje od sudenja. Ne negira se postojanje sveta kao što to sofisti cine, niti se sumnja u njegvo postojanje kao što to skepticari rade. Ono što ostaje posle stavljanje u zagrade jeste cisto iskustvo koje je osnova za sve sazananje. Ovo iskustvo nije ono koje je empirijsko nego ono koje se tice ciste svesne struje percepcije Ega. Medutim, put ka samim stvarima se ne završava redukcijom prirodnog
sveta, iako i sam Huserl priznaje da je to prvi i najtei korak. „If we retain a pure Ego as a residuum after our phenomenological exclusion of the world and of the empirical subjectivity included in it, then there is presented in the case of that Ego a transcedency of a peculiar kind - out which is not constituted - a transcedency within immanency." Po iskljucenju svake individualne stvarnosti, sledeci korak je iskljucivanje svake vrste transcedentalija koje ukljucuju sve vrste univerzalija. Univerzalije su transcedensi koje je potrebno iskljciti zbog njihovog odnosa prema cistom razumu jer se one u neku ruku nalaze van domena realiteta koji obuhvata takav cist razum. Medutim, potrebno je sagledati koje se univerzalije mogu iskljuciti a koje ne, jer iskljucivanje svih univerzalija bez nekih ogranicenja je nemoguce. Za svaku pojavu ili objekat vezuje se neka ontologija, neka univerzalija. Za prirodne pojave je moguce vezati fiziku koja ima svoju ontologiju, psihicke pojave moguce je vezati za psihologiju koja ima svoju ontologiju itd. Jedina ontologija koju nije moguce iskljuciti ili staviti u zagrade je formalna ontologija, tacnije formalno logicka ontologija. To je iz tog razloga što svaki mentalni proces cistog razuma zahteva takvu vrstu univerzalija. Medutim, cak i unutar ovakve formalno logicke ontologije treba postaviti zagrade. Ono što moe ostati van zagrada je ono što zapravo moe da pomogne fenomenološko istraivanje cistog razuma a to su aksiomi. Sve ove redukcije su sekundarne u odnosu na onu koja je primarna a koje
se tice iskljucenja prirodnog sveta i prirodne usmerenosti Ega. Da ne
bi bilo zabune, iskljucenja jesu sekundarna ali ne i manje bitna.
Zakljucak Edmund Huserl je ispisao preko cetrdeset hiljada stranica u kojima izlae, obrazlae I opisuje fenomenološku filozofiju. U svom obrazlaganju Huserl cesto istice da je potrebno odvajanje od psihologizma I empirizma drugih do tada utvrdenih metoda iznalaanja cistog saznanja. Ono što fenomenologija odreduje kao esenciju je moguce podvrgnuti daljim istraivanjima. Fenomenološko odredenje esencije je eksperimentalno I otvoreno za revizije I procene. Zato fenomenološka metoda nije ona koja istrauje apsolutnu nepromenljivu esenciju niti tvrdi postojanje ontološki neromenljive esencije, kao univerzalne esencije. Huserl je ovom metodom pokušao da dode do samih stvari, oslobadajuci percepciju Ega od svih pretpostavki I pred-rasuda, uvidajuci da moderna nauka u mnogome bazira svoje saznanja na upravo pretpostavkama. Huserl zapocinje fenomenologiju kao nauku koja bi trebala da odbaci svaku vrstu pretpostavki koje se nalaze uvreene u mišljenju, te da obezbedi filozofsku verodostojnost za sve nauke koje tee objektivnom znanju. Fenomenologija je za Huserla bila bez-pretpostavna disciplina, nauka svih nauka. Ideju o bez-pretpostavnoj nauci je kritikovao Hajdeger tvrdeci da svako znanje treba te I sadri u sebi neku vrstu pred-znanja o pojmovima I predmetima. Sa ovom kritikom, fenomenologija dobija još jedan pravac-hermeneuiticki. Neosporna je medutim cinjenica o doprinosu Huserlove fenomenološke
metode u daljem razvoju filozofije I sa odredenom izvesnošcu je moguce
tvrditi da se njegov pogled na svet u odredenoj meri odrazio I na pojedinacne
pojavne nauke.
Literatura
preuzmi seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi |