|
NIČEOV IMORALIZAM
„U svoj dosadašnjoj „nauci o moralu“ nedostajao je, ma koliko to
čudno zvučalo, problem samoga morala: nedostajalo je pitanje da li tu
ima nečeg problematičnog.“
Iz navedenog citata možemo uvideti jednu od osnovnih Ničeovih težnji,
a to je da potkopa staro poverenje u jedan od najsigurnijih temelja na
kojima su filozofi godinama gradili svoja učenja – u moral. Njegovo ne
prihvatanje postojanja morala po sebi, nije destrukcija morala zarad nemorala.
Njegov imoralizam , kako je Niče i nazivao
svoju poziciju, jeste zapravo, težnja za oslobođenjem života od tradicionalnog
morala, koji se ovome nameće kao krajnja svrha i apsolutno načelo. Niče
zahteva, ili bolje rečeno, zapoveda odricanje i uništenje morala koji
stoji nasuprot samog života i stvarnosti. S toga moral više nije ništa
egzistentno, on pripada svetu inteligibilnih privida. „ Nema nikakvih
moralnih fenomena, postoji samo moralno tumačenje fenomena...“ Moral
nije ništa po sebi postojeće, moralno je samo mišljenje, mnjenje. Niče
kroz čitavu svoju filozofiju negira taj tradicionalni moral, jer je on
pre svega tumačenje stvarnosti i istine, a ne stvarnost i istina sama.
Ukidajući tradicionalni, dekadentni moral, obezbeđujemo ljudsku slobodnu
individualnost i samosvojnost, smatra Niče.
Razlog zbog kojeg poričemo vrednost morala, viših istina, boga... jeste
upravo to što su svi ovi ideali zapravo ljudska tvorevina. „Ne postoji,
naime nikakav moral po sebi, ne postoji ni jedan tip moralnog čovjeka
koji bi bio nadređen samom čovjeku. Čovek nije oživotvorenje nekakvih
moralnih principa i kodeksa, već je moral nasuprot tome, proizvod čoveka,
i to izopačenog, osiromašenog, nemoćnog, blijedog čovjeka.“
Tradicionalni moral, hrišćanski moral zahteva pokornost običajima, tradiciji.
On ne dozvoljava razvoj slobodne i kreativne ličnosti, te otuda tako izrazit
Ničeov negativni stav prema njemu. „ Moral i zaglupljivanje. Običaj
predstavlja iskusto onih što su nam prethodili o korisnom i štetnom; ali
osećanje za običaj (moral) ne odnosi se na ona iskustva kao takva, nego
na starost, svetost i neospornost običaja. I time to osećanje deluje protiv
sticanja novih iskustava i ispravljanja običaja: to jest moral deluje
protiv nastanka novih i boljih običaja: on zaglupljuje.“
Ničeov imoralizam
Osnovni cilj Ničeovih etičkih razmatranja jeste kritika tradicionalne
moralne svesti. A pod tradicionalnom moralnom svešću, Niče je smatrao
sva etička učenja njegovih prethodnika zaključno sa Sokratom kao začetnikom
dekadentske moralnosti. Prava filozofija i etika postojala je u dosokratskom
periodu, u kojem Niče pronalazi veličanstveni deo helenskog mišljenja.
Posebno će hvaliti Heraklitovu filozofiju, Demokrita, pa i sofiste kao
prve kritičare morala.
U svom prvom objavljenom spisu „Rodjenje tragedije“ Niče uvodi pojmove
apolonijski i dionizijski. Gde dionizijski princip, kao simbol Dionisa,
predstavlja afirmaciju života, predavanje iracionalnim nagonima, kao bezvremeni
i neugasivi izvor umetnosti, dok apolonijski princip predstavlja hladni
i protivprirodni racionalizam. Niče se zalaže za dionizijki način života
iz razloga što je on u njemu video pravi izvor života, nagonski instiktivni,
kreativni... U duhu dionizijskom, živela je stara Grčka, tragična Grčka
pre pojave Sokratove filozofije. On u Sokratovoj filozofiji vidi apolonijski
princip, taj kobni intelektualistički i kritički pristup koji je prekinuo
slobodni i kreativni razvoj individue, koji je čoveka otuđio od samog
sebe i prirode. „On se javlja kao prvi koji je pomoću toga nagona
za nauku mogao ne samo da živi nego - što je mnogo više - i da umre; zato
je slika Sokrata na umoru, čoveka znanjem i razlozima oslobođenog straha
od smrti, grb što nad kapijom nauke svakog podseća na njeno opredeljenje,
tj. da postojanje predstavi shvatljivo i samim tim opravdano... Dok je
u svih ljudi nagon upravo stvaralačka afirmativna snaga, a svest se ponaša
kritički i hoće da odvraća, u Sokrata nagon postaje kritičar a svest stvaralac
... Treba samo predočiti posledice Sokratovih stavova: „Vrlina je znanje;
greši se samo iz neznanja; srećan je čovek što je pun vrlina“.“
Pored kritike sokratizma, Niče ustaje i protiv hrišćanskih etičkih stavova
:„ Hrišćanstvo
je od samog početka, suštinski i temeljno, bilo izraz gađenja i prezasićenosti
koje oseća život sit života, samo prerušen, samo skriven, samo nagizdan,
pod plaštom verovanja u „drugi“ ili „bolji“ život” . Niče se
bori protiv morala koji odriče život, koji nam zapoveda „ti treba da (
du sollst ) “, daje lažne vrednosti i lažne ideale. On kritikuje Kantov
kategorički imperativ „Radi tako kao što želiš da tebi bude učinjeno“
nazivajući ga malograđanskim i činovničkim moralom. Zbog toga on kaže
da umesto ovog „ti treba“ mora stajati „ja hoću“, „ja jesam“.(Ali samim
tim i on postavlja zahteve i moralnu shemu, koja ograničava slobodnu individualnost,
kakvu kritikuje.)
Cilj njegove kritike morala, zapravo, jeste prevrednovanje vrednosti i
novi čovek, čovek jakog duha i volje, suprotan sputanim i jadnim masama,
„stadu“. „...prevrednovanje svih vrednosti. Ne više uživanje u izvesnosti
nego u neizvesnosti, ne više uzrok i posledica nego neprekidno stvaralaštvo,
ne volja za održanjem nego volja za moći, ne više bojažljiva napomena:
sve je samo subjektivno, nego: to je naše djelo, budimo njime ponosni.(Volja
za moć, afor. 1059)“ Ničeov natčovek jeste onaj čovek koji prevazilazi
stare vrednosti, ide „izvan i iznad dosadašnjeg čoveka“ vraća se sebi
samom, svojoj pravoj nemoralnoj prirodi. Natčovek vraća čoveka njegovoj
prirodnosti, izbavlja ga iz otuđenja u koje je ovaj zapao, pokazuje mu
pravu ljudsku moć, volju za moć. „Natčovjek je čovjek koji jest čovjek
zbilje i za zbilju koja je određena voljom za moći.(M. Heidegger:
Holzwege, Nietzsches Wort „Got ist tot“ str. 323.)“ Ali da bi čovek prevladao
samog sebe i ovaj dekadentni moral, mora prevladati najvišu vrednost koju
je takav moral postavio – boga. Niče ne poriče njegovo postojanje, on
kaže: „Bog je mrtav.Mi smo ga ubili vi i ja.“ A otkuda taj poriv
za negiranjem boga? Upravo iz tog razloga što taj hrišćanski bog jeste
ljudska tvorevina, „pojam boga što ga je izopačeni čovjek stvorio
po svom izopačenom liku bio je do sad najautoritativnija brana za puni
život, najviša, najsveobuhvatnija instancija koju je uopće čovek mogao
izmisliti i stvoriti svojom izmućenom maštom“ . Smrt boga, dakle,
rezultat je ljudske pobune protiv tradicionalnog morala i protiv „ti treba
da“, protiv hrišćanskog morala koji ustvari predstavlja kraj ljudskog
života a početak carstva božijeg. Moral u kojem čovek postaje nemoćan,
napaćen, bedan... Moral koji uništava moćnu, slobodnu, individualnu i
kreativnu ljusku prirodu.
Ne zaboravimo pojmove krivice i nečiste savesti, koje nam nameće hrišćanski
moral. Ovom pitanju posvetio je Niče čitavu raspravu u „Genealogiji morala“.
On odriče savesti mogućnost da bude čovekov vodič, i zalaže se za ono
nagonsko i instiktivno. Za njega savest i svest čoveka predstavljaju najnemoćniji
organ koji je doveo „do raspada sretnog životnog sklada starih naroda.“
, raspad životnog sklada stare dosokratske Grčke.
Ničeova negacija morala, njegovo prevrednovanje vrednosti, njegov imoralizam
dovešće do stvaranja novih vrednosti novog morala, za njihovo učvršćivanje,
fiksiranje. On je i sam na nekim mestima uvideo da njegov imoralizam utire
put novom moralu, nekim novim apstraktnim vrednostima i da time i on onemogućava
slobodan, nesputavan odnos pojedinca i sveta. Dilema koju on postavlja
jeste: ima li smisla ljudska kreativnost, to buntovničko rušenje svega
učmalog, kada postoji velika mogućnost da će tvoje delo dobiti nove poklonike,
novo stado i da ćeš se jednom postideti njega. Zbog toga on kaže da su
njegovi pravi učenici oni koji ga ne prate, ne slede na njegovom putu
i da „se loše vraća učitelju kad se uvek ostane samo učenikom“.
Nažalost Niče nije izbegao da njegova filozofija postane uzor za stvaranje
nekih novih tablica vrednosti koje će omogućiti nove laži i novo moralizovanje
u ime nekih novih, visokih zadataka i obaveza. Najbolji i najčešće navođeni
primer jeste upravo fašističko etičko učenje u imperijalističkoj, osvajačkoj
Nemočkoj s početka dvadesetog veka.
Zaključak
Ničeova kritika morala je zapravo negacija morala pomoću drugog morala.
Niče je želeo da njegov „moral imoraliste“(ako možemo tako reći) bude
odgovarajući čovekovoj pravoj biti(čovek kao homo natura), moral koji
bi bio oslobođen svih dotadašnjih vrednosti,uz pomoć kojeg bi se čovek
mogao opet vratiti u ciklus večnog vraćanja istog.
„Imoralizam nije s onu stranu morala, nije, kako je to mislio Nietzsche
„ s onu stranu dobra i zla“, već ostaje – samo s negativnim predznacima-
unutar moralnih koordinata, moralnih preokupacija, jer svi negativni sudovi
o moralitetu, bili oni ne znam kako radikalni, mogući su sa moralne pretpostavke,
samo onda ako postoje i neke druge pozitivne vrijednosti...ipak kad zbog
morala pobijamo moral, moramo uvek pronaći nove „prave“ moralne vrijednosti.“
Naravno ne možemo poreći da je njegova etička koncepcija rušila hijerarhiju
starih moralnih vrednosti, makar u intencijama, osuđujući moral kao skup
lažnih vrednosti, kao oružije protiv života.
U Ničeovom delu naići ćemo često na neke nedoslednosti i oprečnosti, koje
otežavaju pravo razumevanje njegovog pojma morala. Kao i Jaspersova teza,
koju ne bi trebali da zapostavimo, kako Ničeovo delo nije zapravo nigde
sasvim jasno centrirano i kako ne postoji njegovo glavno delo gde su iznesene
sve njegove temeljne misli. „S druge strane ono što je bitno mislio,
vidljivo je upravo u prividno slučajnom i usputnom.“ Moguće je da
je to jedan od razloga zbog kojih je njegova filozofija često pogrešno
interpretirana. Ma kako god bi shvatan,kritikovan ili hvaljan, uticaj
koji je Fridrih Niče izvršio na svoje savremenike, ali i buduća vremena
ostaje veliki.
Literatura
• Grlić, D., Friedrich Nietzsche, Zagreb, 1981.
• Niče, F., Nesavremena razmatranja, Plato, Beograd, 2006.
• Niče, F., Rođenje tragedije, Dereta, Beograd, 2001.
• Niče, F., Sone strane dobra i zla ~ Genealogija morala, Srpska književna
zadruga, Beograd, 1993.
• Niče, F., Zora, Dereta, Beograd, 2005.
• Perović, M., Etika, Novi Sad, 2001.
• Perović, M., Granica moraliteta, Dnevnik, Novi Sad, 1991.
• Petronijević, B., Spisi iz praktičke filozofije, Zavod, Beograd,
1998.
• http://plato.stanford.edu/entries/nietzsche/#NieInfUpo20tCenTho
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI
RAD
|
|