| |
OSNIVANJE INVESTICIONIH FONDOVA
 Za
investicije razloga ima na pretek. Napravimo osvrt na licna primanja:
svuda u svetu su dizajnirana tako da obezbede trenutnu egzistenciju, ali
ne i dugorocnu (naravno, kvalitet trenutne egzistencije nije svuda isti,
ali to nije predmet ove prezentacije). Dugorocno finansijsko planiranje
je individualna odluka, koju mora svako doneti, i planirati je iz sredstava
koja obezbeduju trenutnu egzistenciju.
Samo pre desetak godina, osnovi vidovi štednje bili su oroceni ulozi
u bankama, ili polise osiguranja renomiranih osiguravajucih kuca. Paralelno
sa razvojem i primenom novih tehnologija, pre svega u domenu telekomunikacija
i informatike, razvijani su i novi metodi štednje i finansijskog
poslovanja. Olakšan pristup finansijskim tržištima putem
Interneta, ili mobilne telefonije omogucio je svakom gradaninu planete
da postane investitor. Globalna struktura kompanije treba da omogucava
analizu razlicitih ekonomskih sistema i da se zakljuciti da moderna društva
daju punu slobodu gradanima kako da organizuju svoju štednju: naviknuti
na visok nivo trenutne egzistencije, gradani ne dozvoljavaju sebi narušavanje
istog, te veoma rano pocinju da investiraju, da bi obezbedili dugorocnu
egzistenciju (penziju). Jednostavno, od svojih prvih zarada pa do kraja
radnog veka, odvajaju sredstva koja investiraju. Trenutno gledano, za
iznos koji investiraju mesecno mogu sebi priuštiti prijatni vecernji
izlazak, ali dugorocno gledano, taj isti izlazak može postati carska
gozba za hiljade zvanica. i u toj navici se nalazi odgovor misterije oko
evro-atlantskog standard.
Portfolio menadžment predstavlja upravljanje investicijama u hartije
od vrednosti koje je u razlicitim formama potrebno individualnim i institucionalnim
investitorima. Neki investitori se time bave direktno, oslanjajuci se
na sopstvena znanja i iskustva, dok vecina njih angažuje menadžere
koji se bave upravljanjem portfelja. Kod vecine institucija, ova funkcija
se posmatra kao sporedna funkcija poslovanja. Medutim, investicione kompanije,
kao institucije, nastale su prevashodno radi obavljanja ove funkcije,
što ujedno znaci da je to njihova osnovna delatnost. Osnovni preduslov
za njeno javljanje je pojava i aktivan promet veceg broja razlicitih hartija
od vrednosti na nacionalnim finansijskim tržištima. Kroz ovaj
seminarski rad cu pokušati da Vam objasnim osnivanje investicionih
fondova na finansijskim tržištima.
1. INVESTICIONI FONDOVI
Tradicionalno se pojmom investicionog bankarstva podrazumeva prikupljanje
kapitala i plasman hartija od vrednosti i pružanje brokersko-dilerskih
usluga. Investiciono bankarstvo danas podrazumeva širok spektar aktivnosti.
Prilagodavajuci se trendovima i potrebama klijenata, investiciona banka
pored tradicionalnih poslova svojim klijentima (korporacijama, vladama,
lokalnim vlastima) pruža i savetodavne usluge, vrši razlicita
istraživanja za sopstvene i potrebe klijenata, spaja potencijalne
partnere. Džon F. Maršal smatra da usled velikih promena u poslednjim
decenijama, investiciono bankarstvo možemo definisati kao „sve
što investicioni bankari rade”. Investicioni fond je posrednik
koji prikuplja sredstva od privrede, države i lokalnih organa vlasti
i plasira ih u hartije od vrednosti. On je posrednik u emisiji hartija
od vrednosti koja :
- Generiše profit naplacujuci svoje usluge i na osnovu plasmana
sopstvenog kapitala,
- Prodaje konsalting usluge,
- Vrši konsalting usluge u slucajevima merdžera i akvizicija,
- Vrši procenu kapitala i predlaže kupovnu/prodajnu cenu i
- Poslednjih godina pozajmljuje sredstva za ove transakcije.
Investicioni fond predstavlja finansijsku instituciju koja povlaci sredstav
manjih investitora kojima za uzvrat emituje akcije ili potvrde u finansijskoj
aktivi fonda. Tako prikupljena sredstva investicioni fondovi investiraju,
na domacem i/ili medunarodnom finansijskom tržištu, u razlicite
vrste hartija od vrednosti stvarajuci diverzifikovani investicioni portfolio.
Za efikasno investiranje sredstava investicionog fonda brine se profesionalni
menadžer ili strucna ekipa ljudi koja predstavlja portfolio menadžment
kompanije. Prihodi po osnovu hartija od vrednosti se dele akcionarima
tj. vlasnicima ili „štedišama“ investicionog fonda
srazmerno njihovom ucešcu, umanjeni za vrednost provizije na ime
portfolio menadžment usluge. Svaka „akcija“ investicionog
fonda predstavlja srazmerno ucešce u portfoliu hartija od vrednosti
pod njenom upravom. Upravljanje portfoliom investicioni fond sprovodi
u ime i za racun vlasnika „akcija“ u cilju postizanja oprimalnog
profita, te time Investicioni fondovi u ime investitora ulažu u citav
spektar razlicitih hartija od vrednosti.
Sa druge strane, treba razlikovati pojam upravljackih kompanija koje u
svom sastavu mogu imati jedan ili više investicionih fondova. Po
pravilu, upravljacke kompanije su sastavljene od više investicionih
fondova koji imaju zasebne ciljeve, menadžment, investicione strategije
i portfolio strukturu.
Šema 1 Šema poslova kojima se bavi
investicioni fond
Osnovni razlog za njihovo osnivanje jeste da se prevazidu slabosti svojstvene
individualnom investiranju. Ove slabosti proizilaze iz nemogucnosti da
se zadovolje sledece tri bitne pretpostavke za uspešno ulaganje:
investicija ne sme biti koncentrisana na jednom mestu vec rasporedena
na više mesta, investitor mora biti dobro informisano o nome u šta
ulaže – u suprotnom je velika verovatnoca da ce imati gubitak
i investitor mora stalno da prati šta se dešava sa investicijom,
s obzirom da se krupne promene cesto odigravaju brzo i da ostavljaju malo
vremena za reagovanje.
Medutim vecina individualnih investitora je ogranicena nedovoljnim iznosom
kapitala za pravu diverzifikaciju, nedovoljnom sposobnošcu da pravilno
procene razlicite mogucnosti za ulaganje, kao i nedostatkom vremena da
se prati šta se dešava sa investicijom kako bise reagovalo na
vreme.
Investicioni fondovi za svoje ulagace vrše smanjivanja investicionog
rizika kroz diverzifikaciju. Ovo postizanje efekta diverzifikacije je
u potpunosti dostupno i malim akcionarima, jer u najvecem broju slucaja
imaju nizak donji prag ulaganja. Tako da investitor i sa malim sredstvima
investiranim u investicioni fond dobija diverzifikaciju rizika svojstvenu
velikim investicionim iznosima investiranim u veliki broj razlicitih hartija
od vrednosti. Uz to investitor relativno jeftino dobija uslugu kompetentnog
upravljanja svojim sredstvima kao i minimiziranja pratecih troškova
knjigovodstva, cuvanja hartija od vrednosti, transakcionih troškova
i sl. Pri tom, prinosi investicionih fondova mogu biti daleko veci od
prinosa od orocene štednje. Ako tome dodamo i mogucnosti razlicitih
placanja i programirane štednje i isplata koje nude neki investicioni
fondovi, jasno je da dinamican rast popularnosti ovih fondova nije slucajan.
2. NASTANAK I RAZVOJ INVESTICIONIH BANAKA
Prilagodavajuci se trendovima i potrebama klijenata, banka pored tradicionalnih
poslova svojim klijentima (korporacijama, vladama, lokalnim vlastima)
pruža i savetodavne usluge, vrši razlicita istraživanja
za sopstvene i potrebe klijenata, spaja potencijalne partnere. Investiciono
bankarstvo se kao takvo razvijalo u SAD.
Smatra se da je prvi investicion fond bila firma iz Cikaga, vlasništvo
Herisa i Forbsa, osnovana 1880. godine. Pre ovog perioda su se za prikupljanje
kapitala koristile usluge tzv. agenata, pojedinaca koji su se trudili
da prikupe traženi novac na sve moguce nacine. Kako se ova praksa
pokazala kao nedovoljno efikasna, krajem 19. veka veka agente zamenjuju
trgovci akcijama. U istom periodu dolazi do formiranja mnogih fondova,
koji deluju kao posrednici izmedu investitora i kompanija kojima je kapital
potreban. Tako je 1901. godine, „JP Morgan&Co.” organizovala
udruženje koje je prikupilo 1,5 milijardi dolara, u cilju integrisanja
velikog broja proizvodaca celika u korporaciju „United Steel Corporation”.
Oktobra 1929. godine dolazi do sloma tržišta hartija od vrednosti
i u periodu od 1933. do 1934. godine, predsednik Ruzvelt inicira tri nova
zakona – Zakon o hartijama od vrednosti, Zakon o bankama i Zakon
o berzama. Predloženim zakonima se reguliše tržište
kapitala i osnivaju adekvatne institucije. Zakon o bankama dalje razdvaja
poslove komercijalnog i investicionog bankarstva.
Poslednje decenije 20. veka karakteriše nagla ekspanzija finansijskog
sektora. Razdvajanje komercijalnog i investicionog bankarstva više
nije imalo smisla. U SAD, Zakon o bankama je reformisan 1999. godine,
cime je otvoren put ka stvaranju bankarskih grupacija.
Investicionim bankarstvom se danas bave sve velike banke – u centru
bankarske grupacije se, po pravilu, nalazi investicioni fond. Danas su
vodeci investicioni fondovi: Citigroup Global Markets, Credit Suisse First
Boston (CSFB), Goldman Sachs, JP Morgan, Lehman Brothers, Merrill Lynch
i Morgan Stanley.
Investicioni fondovi su u savremenom poslovanju veoma aktuelni i atraktivni.
Ova finansijska institucija služi, pre svega, interesima pojedinaca
– ulagacima u hartije od vrednosti (investitorima). Stoga, investicioni
fondovi prikupljaju, odnosno mobilišu sredstva, koja ulažu u
razne hartije od vrednosti, sve u cilju ostvarivanja odredenog prinosa
samom investitoru. To ih cini atraktivnim. Tokom svoje istorije investicioni
fondovi su imali izuzetan razvoj. U pocetku su bili predstavljeni kao
nacin da se sitni ulagaci ukljuce u trgovinu na tržištu. Oni
danas, kao što je navedeno, predstavljaju najbolju i najisplativiju
formu mobilizacije novca i kapitala od njihovih višemilionskih vlasnika.
Osnivanje velikog broja investicionih fondova dovelo je do obogacenja
institucionalne strukture bankarsko – finansijskog sektora i do
povecanja konkurentnosti. Osim toga, izvršeno je i produbljivanje
finansijskog tržišta. Pored toga, ostvaren je savremen pristup
tržišnim transakcijama, što je dovelo do izuzetnog razvoja
na podrucju finansijkog tržišta.
Investicioni fondovi su profesionalno vodene finansijske institucije (investicione
kompanije) koje mobilišu kapital više pojedinaca radi ulaganja
u skup hartija od vrednosti razlicitih izdavalaca ( portfolio). Oni nisu
ništa drugo do skup akcija i/ ili obveznica. Ovi fondovi dolaze do
kapitala tako što prodaju svoje akcije ili udele, i dalje ta sredstva
koriste za investiranje u mnoge i razlicite segmente tržišta.
U osnovi, uporednopravno i kroz istoriju posmatrano, investicioni fondovi
su kompanije (ili drugi oblici organizovanja) koje prikupljaju novac od
velikog broja investitora (akcionara ili clanova fonda) radi investiranja
u raznorodne oblike imovine, pretežno u hartije od vrednosti razlicitog
tipa (akcije, obveznice, instrumenti tržišta novca, itd.), razlicitih
emitenata (razlicite kompanije, u okviru razlicitih sektora privrede).
Ovom imovinom se profesionalno upravlja za racun clanova fonda, a svakom
clanu fonda pripada deo vrednosti imovine fonda (portfelja) srazmerno
njegovom ulogu u tom fondu. Taj deo vrednosti izražava se pretežno
kao investiciona jedinica (open-ended funds, otvoreni fondovi) ili kao
akcija (closed-ended funds, zatvoreni fondovi).
U datom smislu, nema sumnje da su u tekstu Zakona o investicionim fondovima
ovako definisan pojam i funkcija investicionog fonda dosledno sprovedeni.
U odnosu na zakonske tekstove koji ureduju datu materiju u drugim zemljama,
postoji velika slicnost u pogledu postojanja osnovnih instituta i njihovih
funkcija, s tim što je neophodno imati u vidu da svaka zemlja, zahvaljujuci
široj grupaciji kojoj pripada (n.p. zemlje EU), istorijskom nasledu
(n.p. SAD), ili usled nekog drugog razloga, ima svojih specificnosti koje
je nemoguce preslikati i primeniti u zakonodavna rešenja prihvatljiva
i primenljiva u Srbiji.
3. VRSTE INVESTICIONIH FONDOVA
Investicioni fondovi se mogu razlicito klasifikovati u zavisnosti od
kriterijuma koji se koristi. Po nacinu investiranja u njih i povlacenju
sredstava iz njih mogu se podeliti na otvorene i zatvorene. Otvoreni su
uvek spremni da emituju dodatne „akcije“ – investicione
jedinice zainteresovanim investitorima i da od njih otkupljuju iste „akcije“-investicione
jedinice na njihov zahtev.
Zatvoreni investicioni fondovi posluju kao i sva druga akcionarska društva,
tj. emituju, po pravilu, fiksni broj akcija i ne otkupljuju svoje akcije
od investitora. Na osnovu toga da li njihovi akcionari placaju proviziju
ili ne, fondovi se dele na opterecene i neopterecene. Optereceni fond
karakteriše da investitori prilikom kupovine ili prodaje akcija placaju
proviziju iz koje se pokrivaju troškovi prodaje i davanja investicionih
saveta. Ukoliko se prodaja ne vrši preko posrednika nego direktno,
troškove prodaje snosi fond. Tada je rec o neopterecenom fondu. Prema
onome u šta ulažu, odnosno prema investicionim ciljevima, fondovi
se dele na: fondove koji ulažu u akcije, fondove koji ulažu
u obveznice i fondove koji ulažu u instrumente na tržištu
novca. U zavisnosti od investicionih ciljeva, investicioni fondovi koji
investiraju pretežno u akcije mogu se podeliti u više grupa.
Nekima je cilj investirati u preduzeca koja „brzo rastu“ tj.
donose kapitalne dobitke, drugi ulažu u akcije preduzeca koja donose
stabilan prihod. Neki se opredeljuju samo za neke privredne grane, a drugi
pak investiraju u male kompanije za koje se ocekuju da ce im imovina i
neto dobit rasti po visokoj stopi. Postoji i podela ovih fondova prema
odnosu kriterijuma razvoja i prihoda, odnosno da li ce se dobit reinvestirati
ili podeliti kao dividenda i u kom odnosu. Tako se mogu razlikovati razvojni,
razvojno-prihodovni i prihodovni fondovi.
Kod fondova koji ulažu u obveznice jedan od najvažnijih pokazatelja
rizicnosti jeste prosecan rok dospeca. Fondovi koji drže obveznice
sa dužim rokom dospeca izloženi su vecem kamatnom riziku. Uz
prosecan rok dospeca obveznica iz portfolia koristi se još jedan
pokazatelj a to je prosecna kamatna stopa. Ovaj pokazatelj ukazuje na
nekoliko stvari. Prvo, viša kamatna stopa znaci manji kamatni rizik.
Drugo, ukoliko je visoka kamatna stopa udružena sa kratkim rokom
dospeca, kamatna osetljivost i rizik su minimalni, i obrnuto. Trece, visoka
kamatna stopa na obveznicu, takode, dovodi fond u opasnost da kada tržišna
kamatna stopa znacajnije padne, emitent opozove obveznice. I cetvrto,
više kamatne stope cesto znace da je rec o slabo rejtingovanom emitentu,
jer su visoke kamatne stope jedini nacin da privuku kreditore. Izbor fonda,
dakle, zavisi od toga da li su investitoru bitniji likvidnost i sigurnost
ili prihod. Sa druge strane, obveznice su manje rizicne od akcija i njihove
cene manje osciliraju, s tim da su oscilacije manje što je rok dospeca
kraci. Pored toga što je sigurniji, prihod od obveznica može
biti i viši nego onaj od akcija zahvaljujuci poreskim olakšicama
ili oslobodenjima. Trecu grupu cine takozvani fondovi koji ulažu
u instrumente na tržištu novca. Osnovne vrline ovih fondova
su potpuna likvidnost i zanemarljiv rizik, dok je najveca slabost vrlo
niska stopa prinosa. Zbog toga investitori ulažu u ove fondove onaj
deo sredstava koji žele da u vrlo kratkom vremenskom periodu, imaju
na raspolaganju u novcanom obliku. Samim tim, investitori skoro nikada
ne ulažu sva sredstva samo u ovaj fond, vec se on, u inevstitorovim
portfoliima, javlja najcešce u kombinaciji sa nekim drugim (akcijskim
i/ili obveznickim) fondom. U mnoštvu razlicitih investicionih ciljeva
koji se stalno menjaju i upotpunjuju, investicioni fondovi postaju sve
aktuelnija kategorija ucesnika na finansijskom tržištu.
4. OSNIVANJE INVESTICIONIH FONDOVA I U SRBIJI
Po definiciji investicioni fond predstavlja vrstu institucionalnih investitora
koji posredno povezuju emitente i investitore na finansijskom tržištu.
Cilj fondova je da pre svega obezbede dodatnu likvidnost na finansijskom
tržištu, prikupe sitan slobodan kapital i stave ga u funkciju
ekonomskog razvoja. Investicioni fondovi sa sobom donose nekoliko koristi,
jedna od njih je podizanje cene kapitala, odnosno hartija od vrednosti,
tako što fondovi koncentrišu sitnu tražnju i uvode je na
tržište.
Generalno, fondovi podsticu razvoj privrede, a istovremeno vrše pritisak
i na banke, predstavljajuci dodatnu konkurenciju. Ulaganje u investicione
fondove donosi zaradu od oko 20% na uloženu sumu na godišnjem
nivou, dok je godišnja kamata u bankama oko 5%. Kao rezultat zdrave
finansijske konkurencije, banke su prinudene da povecaju kamatu na štednju,
a smanje kamate na plasmane. Fondovi predstavljaju i institucije ekonomske
demokratije obezbedujuci svima da uzmu ucešce u ekonomskoj utakmici.
Istraživanja i analize medunarodnih eksperata pokazuju da ce se u
narednih deset godina kroz investicione fondove u Srbiju sliti oko cetiri
milijarde evra. Strucnjaci smatraju da ne treba forsirati ulazak inostranih
fondova, koji su više nego dobrodošli, na domace tržište,
vec treba osnivati i domace koji bi predstavljali bitnu komponentu razvoja
privrede.
Svakim fondom upravlja društvo za upravljanje, koje predstavlja pravno
lice i kao pravni subjekt opšti sa okruženjem. Društvo
za upravljanje se osniva iskljucivo kao zatvoreno akcionarsko društvo
i može da upravlja vecim brojem fondova. Da bi se osnovalo, dužno
je da angažuje najmanje jednog portfolio menadžera za svaki
investicioni fond i jednog ovlašcenog internog revizora. Novcani
deo osnovnog kapitala društva za upravljanje prilikom osnivanja mora
da iznosi najmanje 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i u toku poslovanja
ne sme pasti ispod ovog iznosa. Društvo za upravljanje je dužno
da zakljuci sa kastodi bankom ugovor o obavljanju kastodi usluga za svaki
investicioni fond posebno. Kastodi banka ima ulogu da otvara racune u
svoje ime a za racun clanova fondova, kako kod Centralnog registra tako
i kroz mrežu globalnih kastodijana u drugim inostranim klirinškim
i depozitarnim kucama. U Srbiji trenutno postoje samo cetiri kastodi banke,
od kojih po mišljenju Aleksandre Kraguljevic Rukovodilac kastodi
odeljenja u HVB banci u Srbiji „samo dve rade kao prave kastodi
banke”. Kastodi banka nikako ne sme da bude povezano lice sa fondom.
Investicioni fondovi su u zemljama u tranziciji ubrzali sam proces tranzicije,
doprineli povecanju efikasnosti privrede, kao i smanjenju troškova
investiranja. Takode, donošenjem svežeg kapitala ubrzava se
i privatizacija. Razvoj investicionih fondova je dosta brz. U Hrvatskoj,
na primer, imovina fondova se duplirala u prošloj godini i trenutno
iznosi oko 1,2 milijardi evra. Brzinu razvoja investicionih fondova kod
nas teško je predvideti, ali se smatra da ce inicijalnu kapislu dati
prelazak jednog dela štednje stanovništva iz banaka u investicione
fondove. Za dalji razvoj fondova u Srbiji presudno ce zavisiti od brzine
širenja kulture investiranja, jer vecina ljudi ne zna razliku izmedu
akcije i obveznice, a nekmoli šta je investicioni ili penzijski fond.
Udeo investicionih fondova mogao bi biti mnogo veci da se na Zakon o investicionim
fondovima ne ceka od 1997. godine. Zakon o penzionim fondovima je donet
i na snazi je od 1. aprila ove godine. I pored toga do sada nije registrovano
nijedno društvo za upravljanje penzijskim fondovima. Strucna javnost
je zadovoljna tek usvojenim Zakonom o investicionim fondovima koji stupa
na snagu od oktobra ove godine. U meduvremenu se cekaju podzakonska akta.
Komisija za hartije od vrednosti vrši nadzor poslovanja društava
za upravljanje i investicionih fondova, kao i nadzor nad obavljanjem kastodi
usluga kastodi banke, dok kontrolu rada društva za upravljanje penzijskim
fondovima vrši Narodna banka. Kao što smo spomenuli, da bi se
društvo za upravljanje registrovalo, mora imati odredenu strukturu
zaposlenih u koje spadaju i „portfolio menadžeri” i „investicioni
savetnici”, koji dobijaju dozvolu za rad od Komisije za hartije
od vrednosti. Preduslov da bi se dobila dozvola za rad jeste položen
ispit. To je osnovni razlog zašto je Komisija za hartije od vrednosti
organizovala kurseve od juna ove godine za sticanje zvanja „investicioni
savetnik” i „portfolio menadžer”.
Mnogi strucnjaci su izdvojili dva scenarija za preuzimanje javnih preduzeca.
Prvi je da se vecinski delovi kapitala javnih preduzeca prodaju strateškim
partnerima, dok bi se manji deo kapitala pojavio na berzi. Prema drugom
scenariju investicioni fond je taj koji bi uložio u preduzece. Razlika
je u tome što bi se preduzece u slucaju da strateški partner
postane vecinski vlasnik verovatno ne bi širilo van okvira ovog tržišta.
Dok bi cilj ozbiljnog investicionog fonda bio, pre svega, pravljenje regionalnog
giganta jer bi u tom slucaju cena preduzeca brže rasla. Nema sumlje
u to da bi preduzece u oba slucaja sa prilivom svežeg kapitala modernizovalo
proizvodnju, poboljšalo uslove rada i kvalitet svojih proizvoda,
samo treba dobro oceniti koja mogucnost donosi vecu korist.
Jedan od primera je kupovina pet mlekara u Srbiji od strane investicionog
fonda „Salford”. Do sada je u mlekare uloženo 110 miliona
evra, a planira se ulaganje još najmanje 60 miliona evra. Cilj je
da mlekare koje su kupljene budu toliko profitabilne da mogu da izadu
na inostrane berze i da nekoliko puta povecaju svoju vrednost. Treba napomenuti
da fondovima upravljaju strucnjaci, sa znanjem i iskustvom koje im omogucava
da procene vrednost kompanija i projekata, koji plasiraju kapital i prate
performanse investicija. Oni, takode, procenjuju potencijal preduzeca,
mogucnost stvaranja dodatne vrednosti, kao i rizike vezane za okolnosti
poslovanja.
Sigurno je da ce osnivanje domacih investicionih fondova pozitivno uticati
na rast cena akcija na Belexu. Napokon ce IF kod nas zaživeti u pravom
smislu, odnosno predstavljace privredni subjekt koji prikuplja štedne
uloge pojedinaca, da bi dalje ta sredstva plasirali na novcanim tržištima
i tržištima HOV.
ZAKLJUCAK
Prvi investicioni fondovi nastali su u SAD, krajem 20ih godina prošlog
veka (institucionalnu formu dao im je 1940 Investment Companies Act),
nakon cega su poslovi sa fondovima doživeli globalni uspeh. Broj
investotora u fondove samo u SAD obuhvata danas više od 80 miliona
ljudi, odnosno svako drugo domacinstvo investira u neki od fondova, pri
cemu je ukupno investirano više od $ 6.000 milijardi. Pored gore
navedenih prednosti ulaganja kroz investicione fondove (a koji se ocekuju
da budu ostvareni u Srbiji primenom odredbi novodonetog Zakona o investicionim
fondovima), globalnoj popularnosti ovog vida investiranja doprineo je
još niz faktora, koje je kreirala praksa tokom vremena:
- zahvaljujuci nastanku razlicitih tipova fondova, moguce je izvršiti
prilagodavanje svojih investicionih planova svojim buducim potrebama:
n.p. moguce je investirati u tzv. fondove rasta (growth funds), radi finansiranja
buducih troškova školarine, ili u tzv. prinosne fondove (income
funds) radi obezbedenja sredstava za penziju, što je investiranje
u fondove dodatno ucinilo atraktivnim;
- opšte je prihvacena praksa da je minimalan ulog za ulazak u fondove
prilicno nizak, usled cega je investiranje u fondove dobilo dodatno na
svom demokratskom karakteru i popularnosti, te je broj fondova, razlicitog
tipa, u stalnom porastu;
- porastu popularnosti fondova doprineo je naravno i razvoj Interneta,
što je otvorilo mogucnost za otvaranje racuna u fondovima, uplate
na te racune i druge transakcije jednostavnim slanjem e-mail poruke.
Na kraju možemo zakljuciti da medu finansijskim posrednicima na primarnom
tržištu kapitala posebno mesto pripada investicionim fondovima.
Investicioni fondovi na razvijenim tržištima kapitala imaju
sledece osnovne funkcije: savetodavnu funkciju funkciju preuzimanja rizika
i funkciju prodaje prve emisije hartija od vrednosti. Angažovanje
investicionih fondova kao posrednika od strane kompanije emitenta obavlja
se po odredenoj ceni, koja ima karakter provizije, a u savremenoj ekonomskoj
literaturi se zove dobit od potpisivanja emisije. Investicioni fondovi
su nastali, razvijali se i danas imaju ulogu graditelja (market mejkera)
primarnog tržišta kapitala u svetu. Pored položaja graditelja
primarnog tržišta kapitala na pojedinim nacionalnim tržištima
kapitala investicioni fondovi postaju i kreatori medunarodnog tržišta
kapitala.
LITERATURA
1. Grozdanivic Radmila, Radojicic Miroslav, Jesic Jasmina , Ekonomija
preduzetništva, Tehnicki fakultet u Cacku, 2006.
2. Dabic, S.Ð. i Dabic, V. (1988). Informacioni sistemi u službi
investicionog bankarstva, Berza, Beograd, br. 11-12, Perovic-Vukotic,
V. (1997). Uloga investicionih banaka na tržištu javnopravnih
hartija od vrednosti, Berza, Beograd, br. 1, str. 101
3. Dalton, J. (1988). How the stock market works. New York: New York
Institute of Finance
4. Ristic Žarko, Komazec Slobodan i drugi, Berze i berzansko poslovanje,
za izdavaca Nenad Jelesijevic 2006. godine
5. Cirovic, M. (1995). Primarno tržište kapitala - finansijska
tržišta i njihovi zakoni. Novi Sad: Finansijski centar
Memorandumi
1. World Bank "The Republic of Serbia: A Policy Agenda for a Smaller
and More Efficient Public Sector", Washington D. C., 2005.
Internet adrese:
www.anu.edu.au (datum pristupa 20.12.2008)
www.eto.org.uk www.wikipedia.com (datum pristupa 20.12.2008)
www.internet.fon.bg.ac.yu(preuzeto 21.12.2008.)
www.wto.org/wto/about/accessions.html. (preuzeto 21.12.2008.)
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI
RAD
|
|
