MITO I KORUPCIJA

MITO

Prema Rečniku Matice srpske mito u srpskom jeziku označava novac ili neku drugu vrednosnu stvar kao dar, nagradu kojom se neko (obično ko je na vlasti, ko ima uticaja) pridobija da udovolji davaočevoj želji (najčešće na nepošten, nezakonit način). Postoji i starija reč diškrecija, koja označava mito, podmićivanje, ali je ona vremenom nestala iz upotrebe. Stariji izvori pominju mito i podmićivanje. Taj dokaz nam govori da takve radnje nisu novijeg datuma,već da one postoje vekovima. Mito je samo jedna vrsta korupcije.

KORUPCIJA

Korupcija se može definisati na nekoliko različitih načina. Najobuhvatniju definiciju korupcije je ponudio Vito Tanci. Prema njemu, korupcija postoji ukoliko dođe do namernog narušavanja principa nepristrasnosti pri donošenju odluka u cilju prisvajanja neke pogodnosti. Princip nepristrasnosti zahteva da, pri donošenju odluka, lični ili bilo koji drugi odnosi između učesnika u razmeni nemaju nikakav uticaj. Ovaj princip je deo funkcionisanja savršenog tržišta, koje je, prema samoj definiciji, depersonalizovano.
Na osnovu Tancijeve definicije, može se zaključiti da postoje dva potrebna uslova da narušavanje nepristrasnosti bude okarakterisano kao korupcija. Prvo, potrebno je da postoji namera. Slučajno narušavanje nepristrasnosti usled, na primer, nesavršene informisanosti, ne predstavlja korupciju. Drugo, potrebno je da se kao posledica navedene nepristrasnosti javlja prisvajanje neke pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi. Narušavanje nepristrasnosti usled, na primer, boje kože učesnika u transakciji, predstavlja rasizam, ali ne i korupciju.
Prisvajanje pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi za onoga koji donosi pristrasne odluke, može da uzima različite oblike. Uobičajeno je da se pod korupcijom podrazumeva prisvajanje novca (ovaj oblik korupcije se najčešće naziva podmićivanjem), ali lična korist može da podrazumeva i skupe pokolone ili činjenje protivusluge.
Prisvajanje pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi, može da se odvija simultano sa donošenjem pristrasne odluke, ali ta dva čina mogu da budu vremenski razdvojena. Naime, donošenje pristrasne odluke korumpiranog stvara neformalnu, ali veoma čvrstu obavezu koruptora da vrati tu uslugu, odnosno da pruži protivuslugu i ta obaveza ne zastareva u vremenu, tako da je sticanje lične pogodnosti korumpiranog pomereno u budućnost. Ukoliko je protivusluga dobro plaćeno radno mesto za sina, a sin je tek krenuo na fakultet, izvesno je da će postojati vremenska razlika između dva čina.
Štaviše, pri sklapanju sporazuma o korupciji, protivusluga često nije ni specifikovana, već se samo stvara obaveza koruptora da u budućnosti stvori ličnu korist za korumpiranog.
Korisna je i Kolemanova teorija društvenog kapitala pojedinca, gde taj kapital predstavlja sumu potraživanja pojedinca na osnovu već učinjenih usluga, odnosno na osnovu već učinjenog kršenja nepristrasnosti u donošenju odluka. Na primer, državni službenik u odeljenju za izdavanje dozvola za uvoz, izdajući dozvole na pristrasan način, ne mora odmah da traži protivuslugu od onih kojima je pristrasno izdao dozvole, ali se takva pritivusluga podrazumeva u budućnosti. Svaka pristrasno izdata dozvola predstavlja investiciju u društveni kapital državnog službenika, tj. uvećanje njegovih potraživanja od drugih projedinaca. Što je veći društveni kapital pojedinca, veća je i njegova očekivana korisnost u budućnosti.
Pri tome, treba razgraničiti bruto i neto društveni kapital pojedinca. Neto društveni kapital pojedinca (koji nikako ne treba mešati sa kapitalom u društvenoj svojini) predstavlja sumu protivusluga koje taj pojedinac očekuje, umanjenu za sumu protivusluga koje on treba da pruži u budućnosti.
U najvećem broju slučajeva, vremensko razgraničenje između pristrasne odluke korumpiranog i protivusluge koruptora je takvo da protivusluga koruptora kasni. To bi se moglo nazvati odloženim plaćanjem u slučaju korupcije. Međutim, u nekim slučajevima radi se u plaćanju unapred. Na primer, u nekim azijskim zemljama poslanici ili državni službenici dobijaju koverte sa novcem unapred, prilikom njihovog stupanja na dužnost, bez specifikacije šta treba da urade, odnosno koje se pristrasne odluke očekuju od njih. Tek naknadno će se ispostaviti zahtev za uslugom, odnosno pristrasnom odlukom.
Navedena definicija korupcije predstavlja solidan analitički okvir za istraživanje ovog fenomena. Međutim, primena navedene definicije kao kriterijuma za ocenu posmatrane delatnosti, tj. presuđivanje da li se radi o korupciji ili ne, vezana je za određene probleme.
Naime, radi se o tome da je prilično teško operativno definisati pristrasnost pri donošenju odluka, odnosno kršenje načela nepristrasnosti. To se najlakše može utvrditi ukoliko je došlo do kršenja nekog formalnog pravila. Međutim, u mnogim slučajevima, ne postoje formalna pravila i donošenje odluke je diskreciono pravo državnog službenika. Ukoliko državni službenik koji izdaje dozvole za uvoz ima diskreciono pravo da izabere kome će da izda takvu dozvolu, imajući u vidu koristi za nacionalnu privredu u celini, ili očuvanje javnog interesa, veoma je teško ustanoviti da li je pravilo prekršeno, naročito da li je ono namerno prekršeno, budući da ne postoji striktno, formalno pravilo.
Pored toga, vremensko razdvajanje pružanja usluge korumpiranog od pružanja protivusluge koruptora, stvara analitičke probleme ustanovljavanja postojanja lične koristi korumpiranog. Ukoliko protivusluga nije specifikovana (šta je protivusluga i kada će da se pruži), tj. ukoliko korumpirani ulaže u svoj društveni kapital, veoma je teško identifikovati drugi potreban uslov za korupciju, a to je prisvajanje lične koristi. Tu se javlja i problem definisanja lične koristi. U najvećem broju slučajeva radi se o pojedincu, odnosno njegovoj porodici. Međutim, u nekim slučajevima, radi se o pružanju protivusluge organizaciji u kojoj je korupmirani član, na primer, političkoj partiji. Na taj način se uvećava broj igrača u lancu, što dodatno otežava identifikaciju lične koristi.
Pored navedene Tancijeve definicije, u poslednje vreme se veoma često upotrebljava definicija Svetske banke, da korupcija predstavlja zloupotrebu javnih ovlašćenja radi sticanja privatne koristi. Ova definicija izvor korupcije sagledava u javnim ovlašćenjima, tako da korupciju neminovno vezuje za državu, njene poslove, državnu intervenciju na tržištu i postojanje javnog sektora.
Drugim rečima, primena ove definicije isključuje mogućnost korupcije u privatnom sektoru, već se usredsređuje isključivo na korupciju u javnom sektoru. Ovakva definicija se poklapa sa stavom američkog nobelovca Bekera da ukoliko ukinemo državu, neće biti ni korupcije.
Načelno posmatrano, Tancijeva definicija korupcije je superiorna. Prvo, u definciji Svetske banke nedostaju neki kriterijumi koji nam omogućavaju analizu mehanizama korupcije. Drugo, Tancijevoj definiciji treba dati prednost, budući da omogućava istraživanje korupcije i u privatnom sektoru, dok se definicija Svetske banke zadržava isključivo na državi, odnosno javnom sektoru. Mehanizmi ove dve vrste korupcije se donekle razlikuju. Iako je Tancijeva definicija superiorna, definicija Svetske banke omogućava usredsređivanje na korupciju unutar javnog sektora, koja je, po svojim dimenzijama i posledicama, daleko značajniji fenomen. Većina savremenih istraživanja korupcije bavi se upravo korupcijom u javnom sektoru, odnosno korupcijom pod okriljem države. Stoga je i istraživanje koje sledi posvećeno korupciji u javnom sektoru, koji je po svojoj raširenosti i posledicama daleko značajniji fenomen, kako u Srbiji, tako i u svetu. Dodatni razlog za ovakav izbor je velika raširenost javnog sektora u Srbiji. U taj sektor ne spadaju samo državna uprava u užem smislu reči, već i javna preduzeća, odnosno tzv. društvena preduzeća, koja još uvek čine dominantni deo srpske privrede. Shodno tome, u daljem tekstu razmatraće se isključivo korupcija u javnom sektoru.
Nekoliko reči i o etičkom aspektu definisanja korupcije. Za veoma veliki broj ljudi korupcija predstavlja nešto što je moralno neprihvatljivo, odnosno zlo protiv kojeg se treba boriti zato što je u suprotnosti sa osnovnim moralnim normama. Ipak, mogu se pronaći slučajevi u kojima je teško moralno osuditi onog koji je posegao za korupcijom. Razmotrićemo to na jednom primeru. Tokom leta 2000. godine u jednom malom gradu u Srbiji, policija je uhapsila mladog aktivistu Otpora.. Deda mladog aktiviste zna da je veoma velika verovatnoća da će njegov unuk da dobije prilično žestoke batine u policiji. Stoga odlazi u kuću svog prvog komšije, lokalnog policajca kojeg poznaje već 30 godina. Daje mu 100 maraka uz molbu da niko u policiji ne bije dete. Policajac prima pare. Sutra unuk izlazi iz policije, na njemu nema modrica. Dakle, nema sumnje da se radi o korupciji. Da li se, na moralnom planu, može osuditi ovakav postupak? Za razmatranja koja slede, ovo pitanje, odnosno odgovor na njega, jednostavno nisu relevantni. Analiza korupcije koja sledi vrednosno je neutralna. U tom smislu i navedene definicije korupcije su vrednosno neutralne.
Cilj analize korupcije u Srbiji koja sledi je da spozna nivo, uzroke i mehanizme korupcije, njene posledice, tj. efekte na blagostanje društva i na raspodelu tog blagostanja, a ne da se bavi moralnom osudom korumpiranih i koruptora. Moralni sud autora ovog projekta je da je korupcija, načelno posmatrano, zlo i ovaj sud nije potrebno dokazivati. Takođe, lako ćemo se složiti sa stavom da je najbolje da policija ne hapsi i ne prebija mlade ljude zbog toga što protestuju protiv režima, bilo kog režima, ne samo onog bivšeg. Tada neće ni biti potrebe za korupcijom ove vrste, bila ona, u navedenom slučaju, moralna ili ne.

VRSTE KORUPCIJE

Prema mehanizmima korupcije, odnosno njenim ekonomskim posledicama, moguće je identifikovati nekoliko vrsta korupcije:

A) korupcija koja omogućava primenu zakona, tzv. korupcija bez krađe;
B) korupcija koja omogućava odnosno kršenje zakona, tzv. korupcija uz krađu;
C) korupcija koja dovodi do promene, odnosno stvaranje novog zakona.

ODNOS NARODNE TRADICIJE PREMA KORUPCIJI

Po narodnom shvatanju, nije svaka nagrada mito i zato je u običajnom životu jasno definisana razlika između časti, poklona, darivanja, čašćavanja i mita.
Običajne moralne norme definišu obrede i rituale i propisuju kada je obavezno nekog darivati, odnosno odneti nekakav poklon. Ti su običaji vezani uglavnom za životni ciklus (krštenje, svadba, mladenci), kao i kod nekog velikog i značajnog događaja za pojedinca ili njegovu porodicu, a koji je zahtevao veliki materijalni izdatak (zidanje kuće ili, kako se to u narodnoj tradici, zove: odlazak na naselje). Darivanje u ovim prilikama u bilo kom obliku ne smatra se mitom.
Mitom se ne smatra ni situacija u kojoj vam neko pomogne da završite nekakav posao, a vi ga kasnije častite ručkom ili nekim sitnijim poklonom ili novcem. To se smatra čašću, odnosno zahvalnošću. Po običajnoj normi, čovek je čak obavezan da na neki materijalan način izrazi svoju zahvalnost. U protivnom, sredina će o njemu imati mišljenje kao o nezahvalnoj ličnosti.
Ako, pak, vi nekom pre učinjene usluge ponudite čast u vidu ručka, poklona ili novca, pa on to prihvati, a zatim vam završi ono što ste tražili od njega, to se smatra mitom.
O osobi koja prima mito u narodnoj tradiciji vlada negativno mišljenje. Osuda narodnog mnjenja je mnogo teža prema onom ko prima mito, nego prema onome ko ga daje. Vlada uverenje da primalac mita čini to iz čiste pohlepe, a ne iz neke životne potrebe, pa je tim i osuda veća. Takođe se veruje da on koristi svoj položaj, vlast i moć da bi sebi prigrabio i ono što mu ne pripada, odnosno što mu nije potrebno. Osuda je pogotovu velika u slučajevima kada je osoba do određenog položaja došla nečasnim sredstvima.
Smatra se da sam položaj na kome se primalac mita nalazi obezbeđuje već dovoljno privilegija i osigurava materijalnu egzistenciju, i da ne mora uzimati mito. Izreka ,,podmazivati masnu gusku” odnosi se na ovakve slučajeve. Primanje mita po narodnoj tradiciji je vrlo težak prekršaj, koji srozava ne samo ugled onoga ko ga prima, već i porodice čiji je član. Nesrećni slučajevi ili bolest koji se mogu desiti svakom, ako se dogode onome za koga se veruje da prima mito tumače se kao Božja kazna za učinjeno nedelo. O njemu vlada negativno mišljenje i posle njegove smrti.
O onome ko daje mito mišljenja su podeljena i formiraju se od slučaja do slučaja. Ukoliko je davaocu mita to jedini način da reši neki svoj legitiman zahtev, onda je stav tradicionalne sredine neosuđujući.
Narodna tradicija prećutno odobrava i ima veliko razumevanje za pojedinca koji podmićivanjem ubrzava dobijanje neke odluke ili rešenja, jer se zna da državna administracija ili vlast, odnosno državni činovnici koji su predstavnici vlasti, uvek mogu pronaći izgovor zašto rešenje nije izdato. Ako se insistira na obavezi vlasti da blagovremeno i bez ikakve nadoknade uradi ono što je njena obaveza, vlast tj. činovnik mogu se naljutiti i nekom drugom prilikom osvetiti. Izreka: ,,ne može žut sa rogatim” ukazuje na nemoć pojedinca i svemoć države ili vlasti.
Uz silu vlasti ide i ekonomski motiv. Kako je molilac obično sa sela, a nadleštva su u gradskim naseljima, to je moliocu jeftinije i jednostavnije da podmiti činovnika, nego da više puta dolazi u grad za istu stvar.
Ovakva vrsta davanja i primanja mita je na ovom području prisutna vekovima i nju je teško iskoreniti, jer je praktično postala svakodnevna pojava. Činjenica da vlast neće primereno kazniti onoga ko prima mito, a uvek postoji mogućnost koja je u praksi vrlo često iskazana da mnogo gore bude kažnjen onaj koji je dao mito, izaziva u narodnoj tradiciji određenu vrstu apatije i gubitak želje da se stvarnost promeni, a uz čuvenu konstataciju ili opravdavajuću rečenicu: ,,Svi tako rade!” , za one koji ipak imaju osećaj griže savesti.
Koliko god ovakva vrsta mita izgledala bezazlena ili bezopasna, ona je stvaranjem opšteprihvaćenosti i neosuđivanjem ili jednostavno mirenjem sa sudbinom, u svojoj suštini opasna zbog stvaranja klime da su neki oblici podmićivanja manje opasni od drugih. Na taj način se stvara navika da se svaki posao lakše završava ako se ,,stvar podmaže”.
Prihvatanjem načela da će sve biti lakše ako se neko podmiti, dolazi se do paradoksalne situacije da se menja i smisao običajnih normi. Često će se danas čuti rečenica: ,,završi mi određeni posao ili stvar, pa ću te častiti”. Reč častiti, upotrebljena u ovakvom kontekstu, predstavlja eufemizam za mito i ima potpuno drugo značenje nego što je imala u izvornom obliku. Reči čast i častiti, koje su uvek označavale vrlinu i bile sinonimi poštenja, sada postaju oznaka za kriminalnu radnju. Vremenom, i ukoliko se nastavi njihova zloupotreba, stvoriće se situacija u kojoj će potomci govoriti jezikom predaka, ali će smisao njihovih reči biti u suprotnosti sa prethodnim značenjem. Izgubiće se reč mito, kao što se izgubila i reč diškrecija, ali će korupcija ostati.
Na prostorima bivše SFRJ, u vreme njenog raspadanja i ratovanja bila je veoma raširena pojava spasavanja ljudi iz ,,okupiranih” gradova i njihovo prebacivanje na ,,slobodne”, odnosno bezbedne teritorije. Ovo se nazivalo: izvlačenje, otkupljivanje, spašavanje, ali je, ustvari, bilo klasično podmićivanje.
Podmićivani su oni koji su u određenom trenutku imali vojnu ili političku vlast, a davaoci mita su bili najbliži srodnici ili prijatelji osobe koja se nalazila u okupiranom naselju. U većini ovakvih slučajeva pojavljivala su se i treća lica, koja su posredovala između zainteresovanih lica. Uvođenje trećeg lica, posrednika, poznato je kod organizovanih slučajeva podmićivanja. Mito je u ovakvim slučajevima bio novac, i to obično čvrsta valuta, ili kupoprodajni ugovori, kojim je davalac mita pismeno ,,prodavao” svoju imovinu primaocu mita.
Na srpskom nacionalnom prostoru ovakva vrsta podmićivanja je poznata od ranije i javljala se u vreme svih ratova i okupacija. (Narodni stihovi tipa: .Uze Marko tri tovara blaga, te on pusti bule i robinje; Dade Marko tri tovara blaga, te povede sirotinju raju..)
Narodna tradicija u potpunosti podržava i uzimanje i davanje mita u ovakvim slučajevima. Srećom, ovakva vrsta podmićivanja javlja se samo u ratnim uslovima. Kad rat prestane, nestaju i okolnosti koje su ovakvu vrstu mita stvorile, pa nema ni potrebe za njim.
Tradicija najteže osuđuje, čak do bacanja prokletstva, davanje novca ili nekakve druge nagrade osobi od moći i uticaja da davaocu omogući korist, a drugom licu nanese štetu. Ovakvih slučajeva ima dosta u narodnim predanjima i obično se odnose na lažno svedočenje protiv nevinog lica iz ličnog koristoljublja. Slučaj bi obično inicirala osoba od vlasti, koja je, podmićujući ili ucenjujući nekog pojedinca, tražila od njega podnošenje lažne prijave i lažne iskaze ili svedočenje, kako bi isposlovala drakonsku presudu nad onim do čije joj je imovine stalo. Malo je neobično da moćnik podmićuje nemoćnog, ali mnogobrojni slučajevi odigrani odmah posle 1945. godine, koji se i danas šapatom izgovaraju, svedoče o postojanju i ovakve vrste mita.

OSNOVNI UZROCI KORUPCIJE

U ekonomskom svetu, osnovni interesi svih privrednih subjekata, tj. svih ljudi koji stupaju u ekonomske odnose, jesu identični maksimizacija ličnog blagostanja. Dakle, sebični interes je ono što je osnovni motiv ljudi koji stupaju u međusobne ekonomske odnose. Osnivač savremene ekonomske nauke Adam Smit je još pre više od dva veka jasno izložio ovu koncepciju. Pekar nas ne snabdeva hlebom koji mesi zbog brige da ne budemo gladni, već zbog profita koji stiče prodajući hleb.
Svako od nas je spreman da uloži nešto, odnosno bilo koji resurs kojim raspolaže (imovinu, novac, radno vreme, radni napor itd), jedino u slučaju da od takve investicije dobije veću vrednost od one koju je uložio. I svako od nas se trudi da maksimizuje razliku između vrednosti ulaganja i prinosa od tog ulaganja. Niko ne može da me plati onoliko malo koliko malo ja mogu da radim, predstavlja specifičan, mada po društvo poguban, oblik takve maksimizacije. Drugim rečima, ljudi se u svim uslovima ekonomski racionalno ponašaju.
Poseban oblik takve maksimizacije predstavlja tzv. traganje za rentom (rent seeking behaviour). Renta predstavlja ukupan prihod koji je veći od troškova vezanih za taj prihod. Ekonomski bi rekli da je renta prinos koji je iznad oportunitetnih troškova ulaganja određenog resursa (marksistički orijentisani ekonomisti bi rentu nazvali ekstra profitom). Svako od nas želi da prisvoji, odnosno da maksimizuje rentu. Da bi to učinili, spremni smo da uložimo naše resurse, kako bi uticali na one odluke koje će nam omogućiti prisvajanje rente. Neki oblici traganja za rentom svakako ne spadaju u korupciju.
Postoje određeni slučajevi korupcije koji se javljaju u situacijama u kojima ne postoji renta, ali najznačajniji, najrasprostranjeniji i po svojim posledicama najopasniji oblici korupcije vezani su za situacije u kojima se stvara renta. Korupcija tada predstavlja sredstvo za stvaranje, odnosno prisvajanje rente.

CENTRALIZOVANA I DECENTRALIZOVANA KORUPCIJA

Suočen sa korupcijom, građanin ili preduzetnik pred sobom ima predstavnika vlasti - državnog činovnika, policajca, sudiju ili koga drugog. I proklinje njihovu pohlepu i svoju lošu sreću, ali obično ne razmišlja kakva je korupcija u pitanju: da li to oni samo dopunjuju svoju zaradu uzimajući mito, igrajući ovu staru igru samo za sebe, ili se radi o nečem većem, uz učešće viših ešalona dršavne uprave i politike?
U zemljama zrele demokratije dominira ,,sitna” administrativna korupcija, gde pojedini državni zvaničnici sami rade za svoj račun, ili gde, eventualno, manje grupe rade zajednički, krijući se od zakona, kolega i istražnih organa. Tip korupcije je isti, bez obzira da li se korupcijom bavi najniži državni činovnik ili ministar. Bitno je da se radi o situaciji gde se pojedinci stavljaju izvan zakona, u sopstvenom interesu, i da država nije naklonjena toj njihovoj delatnosti. To je uobičajena, tzv. decentralizovana korupcija. Međutim, u mnogim zemljama u tranziciji i u razvoju korupcija se igra na znatno višem nivou. Moćni pojedinci i grupe pokušavaju da osvoje državu, tj. da je stave pod svoju kontrolu i iskoriste za sopstveno bogaćenje. Nekada u tome uspeju delimično, a nekada u celini.
Dva teorijski čista tipa korupcije su decentralizovana i centralizovana. Kod decentralizovane korupcije država je poštena, a korupcijom se bave državni službenici za svoj račun, strepeći da će biti uhvaćeni i kažnjeni.
Centralizovana korupcija predstavlja potpuno drugačiji tip korupcije, kod koga se odbacuje pretpostavka o poštenju države i onih koji je vode. Time se otvara potpuno nova perspektiva. Državni vrh postaje tada generator korupcije, a državni aparat predstavlja instrument bogaćenja za pripadnike vladajućeg kruga.
Zamislimo jednu pljačkašku ekipu, čiji je cilj osvajanje i održanje vlasti i bogaćenje. Na njenom čelu je pojedinac sa najvećim sposobnostima, koji ugovara podelu plena sa drugim članovima ekipe.
On ne sme da im da premalo, jer će porasti verovatnoća dvorskog udara, ali ni previše, kako ne bi nepotrebno smanjio svoj deo. Njegov cilj je, dakle, da maksimizuje sopstveni prihod, ali i da sačuva lojalnost svojih saradnika kako ga ne bi zbacili ili izdali, i to tako što će im obezbediti učešće u ubranom mitu. Ovo prepuštanje dela dobiti ima dve svrhe: da drži saradnike zainteresovanima za zajedničku stvar, ali i da ih vezuje za vladara pretnjom sankcija za korupciju ukoliko pokušaju da se osamostale. Dodatni pogodan mehanizam za povećanje kohezije je propisivanje niskih plata državnih službenika, jer su oni tada prinuđeni da se upuste u korupciju kako bi mogli pristojno da žive, što ih opet stavlja na milost i nemilost višim autoritetima.
Model centralizovane korupcije je, vidimo, političke prirode. Politička sfera generiše korupciju, njen obim i modalitete, a korupcija je endogena u odnosu na politički sistem.

BORBA PROTIV KORUPCIJE

Korupcija je odraz kvarenja moralnih vrednosti jednog društva, što su konstatovali još Aristotel, Makijaveli i Monteskje. Suština korupcije nije u količini novca koju prima korumpirani službenik, već u moralnoj šteti koja državu i javnu vlast čine nesigurnom, povodljivom, nedelotvornom i na kraju - nelegitimnom. Samim tim, korupcija ugrožava samu konstituciju države, njen smisao i suštinu, pa je moderno i demokratsko društvo vidi kao štetnu pojavu koju svim sredstvima treba sprečavati, otkrivati i iskorenjivati.

U institucionalnom smislu, tri osnovna pravca borbe protiv korupcije su:

• smanjenje uloge države, odnosno suženje diskrecionih ovlašćenja, čime se reducira područje njenog delovanja koje može biti zahvaćeno korupcijom. Ovo smanjenje uloge države može biti izvedeno bilo deregulacijom (liberalizacijom), bilo uvođenjem automatskih pravila. Deregulacija označava ukidanje regulacije nekog posla i prepuštanje građanima i njihovim organizacijama prava da slobodno odlučuju o tom poslu, a dobar primer je skorašnje ukidanje dozvola i drugih administrativnih ograničenja u spoljnoj trgovini i liberalizacija prometa, u smislu da svako može da slobodno uvozi i izvozi robu i usluge, naravno uz plaćanje carine. U državnim poslovima kod kojih nije moguća deregulacija, potrebno je ustanoviti, u što većoj meri, automatizam donošenja odluka kroz propisivanje uslova koje je potrebno zadovoljiti prilikom podnošenja zahteva, tako da ispunjavanje kriterijuma bude osnov za donošenje odluke, a ne slobodna volja ili procena državnog službenika.

• polaganje računa, znači obavezu državnih organa i službenika da obaveštavaju i izveštavaju o svome radu građane, kao i pravo građana da preduzimaju akcije protiv onih zvaničnika čije ponašanje ne smatraju zadovoljavajućim. Najvažnija garancija za odgovornost državnih zvaničnika i vlade u celini predstavlja pravo građana da smenjuju vlast na izborima, kažnjavajući je za loše ponašanje i zloupotrebe, pa i za korupciju generalno. Da bi građani bili u stanju da ocene način obavljanja državnih funkcija, nužno je obezbediti transparentnost, tj. javnost rada zvaničnika kroz, na primer, otvorenost sednica skupština i vlada za medije, obavezu redovnog podnošenja izveštaja o radu državnih organa i slično. Posebno važnu ulogu trebalo bi da ima skupštinski nadzor nad radom izvršnih organa.

• motivacioni sistem ljudi koji obavljaju državne funkcije predstavlja važan element korupcije, jer se na njemu zasniva cost-benefit kalkulacija pojedinca. Sa jedne strane, mogućnost da se primanjem mita obezbedi lep život svakako je jak podsticaj na korupciju, ali se pogodnom politikom može uticati na troškove korupcije za pojedinca i destimulisati loše ponašanje. Primeri takvih politika su: povećanja plata državnih službenika, redovno napredovanje u karijeri, kombinacija čvrstog nadzora i efikasnog kažnjavanja, razvijanje etičkih normi i osećaja služenja narodu, lični primer šefova i slično. Cilj ovih mera je da se kombinacija ,,mali rizik, velika dobit” kod državnog službenika promeni u ,,veliki rizik, mala dobit”. Poseban značaj ima regulisanje konflikta interesa. Pošto u Srbiji ne postoji dobro razumevanje dubine ovog problema, potrebna je detaljnija zakonska regulativa.

ZAKLJUČAK

Po nekima je u korenu problema siromaštvo. Bez siromaštva ne bi bilo korupcije. Medjutim, čak i ako je siromaštvo osnovni uzrok, ono ne moze biti i jedini. Ako je siromaštvo uzrok korupcije, onda je teško objasniti zašto su bogate, imućne zemlje preplavljene skandalima, od kojih je veoma mali broj vezan za one koji bi se mogli nazvati "siromašnim" ili "u oskudici". To bi, takodje, suštinski izjednačilo siromaštvo sa nepoštenjem, sto je shvatanje koje su žestoko napali brojni kritičari koji vide ovu navodno potvrdjenu vezu kao nešto što gotovo bez razlike kleveće siromašne. Takodje se ne može reći da su oni koji manipulišu bankarskim sistemom, proizvodeći "zajmove koji se ne oplodjuju" i sprovodeći dogovore sa onima "iznutra" o depozitima gradjana koji ništa ne sumnjaju, na to naterani zbog siromaštva. Korupcija je zato mač sa dve oštrice – može da se pojavi u bogatstvu i obilju, ali i u oskudici.
Tacno je da je pritisak na javne sluzbenike da zloupotrebe polozaj veci ako zive blizu ili ispod linije siromaštva. Ipak, dokazi su u najboljem slučaju nejasni po pitanju da li samo povećanje plata u javnom sektoru moze da smanji korupciju. Temeljni pogled na konkretne podatke vezane za neku odredjenu zemlju ne podržava stav da bi prosto povećanje plata postojećem osoblju u agencijama zahvacenim korupcijom pomoglo. Pored toga, vecina onih koji su umešani u veliku korupciju imaju mnogo vise nego što će njima ili njihovim porodicama ikada biti potrebno, a ipak nastavljaju sa zloupotrebama. Ipak, ovo ne znači da povećanje plata u javnom sektoru nije vazan činilac za smanjenje korupcije. Ali, on moze da bude delotvoran samo kao deo obuhvatnog paketa reforme javne uprave, gde su primerene plate i podsticaji uvedeni zajedno sa regrutovanjem i napredovanjem zaposlenih u sluzbi na osnovu postignutih rezultata, smjenjivanjem korumpiranog osoblja i odgovarajućom obukom.

REZIME:

Korupcija podrazumeva nezakonito korišćenje društvenog i državnog položaja i moći radi sticanja sopstvene koristi. Prevedeno: podmitljivost, potkupljivost. Mito je samo jedan vid korupcije. Narod je vezuje pre svega za „gotovinu", odnosno ostvarivanje novčane dobiti, dok se „recipročne obaveze davanja" , VIP (veze i poznanstva) sistem poklona i ustupaka češće shvata kao nezaobilazni deo tradicionalnog morala. Mentalitet pojedinih naroda je takav da bi većina rekla ,,alal mu vera“ a da im na kraj pameti ne padne da nešto urade da takvo ponašanje spreče. Da bi se stvorila korupcija potrebno je da postoji namera da se ona ostvari. Nije svako čašćavanje podmićivanje. Podmićivanjem se ne smatra davanje poklona za svadbe,ispraćaje itd. Sebični interes je ono što je osnovni motiv ljudi koji stupaju u međusobne ekonomske odnose. Postoji centralizovana i decentralizovana korupcija. Korupcija je odraz kvarenja moralnih vrednosti jednog društva. Postoje tri tipa borbe protiv korupcije,a to je da se liberalizuje uloga države,da se uvede veća transparentnost i motivacioni sistem ljudi koji obavljaju državne funkcije. Država mora da prepozna kolika je cena korupcije, da bude odlučna, ali i kreativna u borbi protiv nje i da u toj borbi sarađuje sa drugima.

KLJUČNE REČI:

Korupcija - podrazumeva nezakonito korišćenje društvenog i državnog položaja i moći radi sticanja sopstvene koristi.

Mito - podvrsta korupcije koja označava novac ili neku drugu vrednosnu stvar kao dar, nagradu kojom se neko (obično ko je na vlasti, ko ima uticaja) pridobija da udovolji davaočevoj želji.

Korupcija bez krađe - korupcija koja omogućava primenu zakona

Korupcija uz krađu - korupcija koja omogućava kršenje zakona

Renta - predstavlja ukupan prihod koji je veći od troškova vezanih za taj prihod

Centralizovana korupcija – je korupcija kada moćni pojedinci i grupe pokušavaju da osvoje državu, tj. da je stave pod svoju kontrolu i iskoriste za sopstveno bogaćenje.

Decentralizovana korupcija – je kada pojedini državni zvaničnici sami rade za svoj račun

Literatura:

- Dragan Subotić - Poslovna etika i veštine komuniciranja, Beograd 2007. godina
- Dragomir Antonić - Korupcija u Srbiji, Beograd 2001. godina
- Davor Derencinović - Kaznenopravni sadržaji u suprotstavljanju korupciji, Zagreb 2001.godina
- Neven Šimac-Protiv korupcije: stara pošast, nove opasnosti:razgovori o korupciji i njenom suzbijanju, Zagreb, 2004.g
- Susan Rose - Korupcija i vlada - uzroci, posledice i reforma, Budimpešta 2001. godina

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD