KALENDAR

1. O kalendaru

 Sama reč kalendar potiče od latinske reči kalendae, što je bio naziv za svaki prvi dan u mesecu kod starih Rimljana. Kalendar u širem smislu znači računanje vremena, a u užem, svakodnevnom smislu, označava jednu stvarnu ili fiktivnu tablicu u kojoj su navedeni datumi – dani, nedelje i meseci u jednoj godini.
Vreme koje je potrebno Zemlji da se jednom okrene oko Sunca jeste godina i ona za mnoge predstavlja osnovnu jedinicu vremena. Kalendarska godina predstavlja u isto vreme i tzv. astronomsku ili tropsku godinu, a to je vreme proteklo između dva uzastopna Sunčeva prolaska kroz tačku prolećne ravnodnevice. To vreme iznosi 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 46 sekundi. Videćemo da to vreme predstavlja samo jednu prosečnu vrednost, a da stvarna vrednost varira u zavisnosti od mnogih faktora. Osim tropske, postoji još i tzv. siderička ili zvezdana godina, koja se definiše kao vreme između dva uzastopna prolaska Sunca kroz istu tačku na nebeskom svodu u odnosu na određenu zvezdu nekretnicu. Siderička godina je nešto duža od tropske – za oko 20 minuta.
Svi kalendari koje su ljudi pravili od najstarijih pomena do danas, zasnivaju se ili na kretanju Sunca ili na kretanju Meseca. Oni koji se baziraju na prividnom kretanju Sunca nazivaju se solarnim, a oni bazirani na kretanju Meseca oko Zemlje, lunarnim kalendarima.
Kalendari danas najčešće u upotrebi, julijanski i gregorijanski, jesu solarnog tipa, mada ćemo videti da su im koreni u dalekoj prošlosti ipak bili vezani za lunarno merenje vremena.
Kroz dugu istoriju ljudskih nastojanja da odrede precizne tokove vremena, osnovni i najveći problem svih kalendara je bio u tome što nijedan parametar potreban za njegovo izračunavanje ne predstavlja ceo broj. Niti je kretanje Zemlje oko Sunca (revolucija) bilo mogućno izraziti jednim celim brojem, jer je to decimalni broj (približno 365,2425)niti je bilo moguće okretanje Meseca oko Zemlje izraziti kao jedan ceo broj. Lunarni mesec traje približno 29,53059 dana. Čak ni broj dana u godini, izdelivši ih na mesčeve cikluse, nije bilo moguće predstaviti kao neki konačan, ceo broj, već je i to decimala.
Naravno, kalendari starih naroda nisu bili doviljno precizni, pa su se vremenska odstupanja toliko akumulirala da su pojedina godišnja doba ponovo dolazila "na svoja mesta" u kalendaru tek posle hiljadu pa i više godina. Videćemo da je takav slučaj bio sa kalendarom u starom Egiptu.
Prividno kretanje Sunca je pomagalo da se odredi vreme trajanja godine, dok je kretanje Meseca oko Zemlje bilo osnov za podelu godine na mesečne cikluse. Razlog zašto su lunarni kalendari bili duže u upotrebi (neki narodi, kao npr. Muslimani, koriste ga i danas), krije se u činjenici da su ljudi lakše mogli da uočavaju i prate i mere njegove mene, koje se dešavaju svakih 7–8 dana, pa je to bilo i lakše za beleženje i pamćenje.
Obzirom da nije moguće podeliti dane tropske godine (365,2425) na ceo broj (12) lunarnih meseci, to je dovelo do toga da lunarni i solarni kalendar ne budu kompatibilni:

                           365,2425 : 29,53059 = 12,36706 meseci, ili

                           365,2425 : 12 = 30,436875 dana,

što je svakako nepraktično za svakodnevnu upotrebu.

2. Istorija kalendara 

 Sve dok su naši preci živeli od lova i sakupljanja plodova, za njih su postojali samo dani - koliko se puta Sunce pojavi na nebu, toliko ima i dana. Duži vremenski periodi, pak, mogli su se računati gledanjem u Mesec, jer se on pokazao kao vrlo upotrebljiv za tu namenu, jer kroz svoje faze prolazi u jednakim intervalima: od uskog srpa pa do punog Meseca. Za prvo vreme, to je bilo sasavim dovoljno, mada ponekad naiđu kišni dani, ponekada nastanu periodi dugih žega, ali – to je bilo do boga.

 Kada je lovac postao zemljoradnik, primetio je da njegove biljke ipak bolje rode ako se zasade u odredjeno doba, pa je bilo zgodno znati kada je to, a nekako, kao da su se ravnomerno smenjivali i periodi zima, kiša ili vrućina. Zato je trebalo naći početak od kada ce se brojati dani. Taj koji je prvi zabo stap u zemlju i, gledajući u njegovu senku, primetio da je dužina dana različita, morao je biti prilično zaludan, ali je, pored toga što je otkrio prvi, moćan i precizan astronomski instrument, koji se danas u nauci naziva gnomon, zaslužan i za početak računanja vremena.
Brojeći, dakle, dane i prateći njihovu dužinu, pretpostavlja se da je čovek ona četiri “posebna” dana povezao u jednu celinu, a svaki od njih je bio jednako pogodan za početak brojanja. Sad je trebalo samo brojati, ali onda se pokazalo da u toku jednog prirodnog ciklusa, recimo od jednog do drugog najdužeg dana, Mesec prodje dvanaest puta kroz sve svoje faze. I tako je, kažu astronomi, utvrdjena nova vremenska jedinica - godina, a uočeni su i pojedini kraci periodi - godišnja doba. Lunarni kalendar je, dakle, bio prvi kalendar do kog su iskustveno došli svi stari narodi, a sve sto se dešavalo kasnije bilo je samo doterivanje i usaglašavanje zemaljskog i kosmičkog vremena.

2.1 Stari Egipćani su otkrili prestupnu godinu

 Jos stari Egipćani su računali vreme od jednog do drugog pojavljivanja Sirjiusa,  jer se pojavom najsjajnije i najveće, “pseće zvezde” na nebu Nil izlivao, ostavljajući za sobom plodni mulj i bogate žetve. Ondašnji astronomi utvrdili su da taj period traje 365 dana, ali tokom jednog ipo milenijuma, tačnije za 1460 godina, neki novi astronomi u istom tom Egiptu, uočili su da se za sunčanom godinom zakasnilo čitavih 365 dana. Taj period je nazvan Sotisov period, a kada je potom otpočelo pazljivije brojanje dana od jednog do drugog pojavljivanja Sirijusa, četvrte godine bi se pojavio dan više, pa je zaključeno da godina zapravo traje 365,25 dana. U egipatski kalendar prestupna godina je uvedena tek 238-e godine pre nove ere. Ovaj događaj je u nauci nazvan  “Kanopski edikt”, po mestu Kanopu pored Aleksandrije gde je izvršena reforma kalendara.
Recimo i to da je najnovijim merenjima utvrđeno da godina traje nešto krace - 365.242 dana, odnosno 365 dana,  5 sati, 48 minuta i 48 sekundi.

2.2 Ostaci Vavilonske kule

 I Vavilonci su merili vreme po kretanju nebeskih tela, prvenstveno Sunca i Meseca. Oni su poznavali pet planeta sunčevog sistema - Merkur, Veneru, Mars, Jupiter i Saturn, a zajedno sa Suncem i Mesecom smatrali su ih božanstvima. Zato su svakom nebeskom telu posvetili po jedan dan u sedmici.
Tako je nedelja bila posvećena Suncu,  ponedeljak Mesecu, utorak Marsu, sreda je bila posvećena Merkuru, četvrtak Jupiteru, petak je pripadao Veneri a subota Saturnu. Ako se setimo priče o Vavilonskoj kuli, onda bi nam i nazivi dana u nedelji u nekim jezicima bili jasniji: nedelja se na nemačkom zove Sonntag (Sunce), ponedeljak je na francuskom Lundi (Luna, Mesec), utorak Mardi (Mars), sreda Mercredi (Merkur), četvrtak Jeudi (Jupiter), a petak Vendredi (Venera), a na engleskom, naziv za subotu, Saturday, direktno asocira na  Saturn.

3. Julijanski kalendar  

 Pre nego što krenemo s pričom o julijanskom kalendaru da vidimo ko je bio Gaj Julije Cezar. Smatra se da je Cezar (100 – 44 p.n.e.) bio najčuveniji vojskovođa slavne rimske imperije. Bio je vešt političar i veliki govornik. Osvojio je od 58 – 52 p.n.e.Galiju (na teritoriji današnje Francuske i Belgije) i prešao u Grčku i na britanska ostrva, pokorivši ih. Kada je njegov rival Pompej, član Prvog trijumvirata (Cezar, Kras i Pompej), nagovorio Senat da mu oduzme komandu nad legijama u Galiji, Cezar je 49. godine prešao reku Rubikon i pošao na Pompeja da bi ga potukao u bici kod Fasale. Pošao je zatim u poteru za njim čak do Egipta ali ga je tamo zatekao već ubijenog. Cezar je onda zbacio sa vlasti egipatskog kralja Ptolomeja XII i na presto doveo čuvenu lepoticu i kasnije majku njegovog sina, Kleopatru. Zavladao je čvrstom rukom celom rimskom državom kao diktator i proglasio se za imperatora ali je ubrzo, 44. godine pre Hrista, ubijen u Senatu od strane zaverenika – republikanaca Bruta i Kasija.
Očigledno je da istorija ne bi zaboravila Cezara i da nije izvršio reformu kalendara u starom Rimu. Ali taj reformisani kalendar učiniće ga dodatno nezaboravnim vladarom velike rimske države.
Godine 46 pre nove ere. u poseti Cezaru u Rimu boravila je egipatska kraljica Kleopatra, a u njenoj pratnji, izmedju ostalih uglednika, bio je i cuveni astronom Sosigen. Cezar je od Kleopatre zatražio da egipatski naučnici izrade kalendar koji ce važiti i za njegovo carstvo, pa je Sosigen izradio kalendar po uzoru na egipatski. U Cezarovu čast taj kalendar je nazvan Julijanski.
Za osnovu julijanskog kalendara uzeta je sunčeva ili tropska godina, za koju smo rekli da je vremenski period koji protekne između dva uzastopna prolaska Sunca kroz prividne fiksne tačke na njegovoj putanji, a koje mogu da budu tačke ekvinocijuma ili solsticijuma. Dužina trajanja godine u Julijanskom kalendaru iznosi prosečno 365¼ dana što se postiže ubacivanjem jednog dodatnog dana svake četvrte godine. Početak godine, koji je do tada bio 1. marta, promenjen je i prebačen na 1. januar.
Po Julijanskom kalendaru, svaka godina čiji je broj deljiv sa četiri je prestupna i sadrži 366 dana, dok ostale sadrže 365 dana. Nakon uvođenja Julijanskog kalendara 45. pne. najpre je, greškom, svaka treća godina bila prestupna. Prestupne su bile sledeće godine: 45.pne, 42. pne, 39. pne, 36. pne, 33. pne, 30. pne, 27. pne , 24. pne, 21. pne, 18. pne, 15. pne, 12. pne, 9. pne, 8.,12. i nadalje svaka četvrta.
Pošto je greška kasnije uočena, imperator Avgust je naredio da se izbace sve prestupne godine između 9. pne. i 8. n.e. čime je zaslužio da jedan mesec ponese njegovo ime. Treba imati u vidu da se u ovo vreme godine još nisu brojale od rođenja Isusa Hrista, već od osnivanja Rima 759. pne te je srećna slučajnost što su za prestupne godine uzete baš one deljive sa četiri brojano od Hristovog rođenja. Julije Cezar prvobitno je odredio da svi neparni meseci imaju po 31 dan, a parni po 30, osim februara koji je u prostoj godini imao 29 dana, a 30 u prestupnoj. Meseci su se zvali: Januarius, Februarius, Martius, Aprilis, Maius, Junius, Quintilis, Sextilis, September, October, November i December. Godine 44. pne. mesec Quintilis preimenovan je u Julius (današnji jul) u slavu Julija Cezara. Godine 8. pne. odlučeno je da se jedan mesec nazove imenom imperatora Avgusta, i pošto je on najviše ratnih pobeda odneo u mesecu Sextilis-u, ovaj mesec nazvan je po njemu avgust. Ali, pošto je taj mesec imao 30 dana, a Cezarov mesec jul 31 dan, Avgustu se nije sviđalo da njegov mesec ima manje dana od cezarovog, pa je uzeo jedan dan iz februara, koji je ionako imao manje dana od ostalih meseci, i prebacio ga u avgust. Pošto su sada postojala tri uzastopna meseca od po 31 dana, Avgust je od septembra uzeo jedan dan i prebacio ga u oktobar, a iz novembra u decembar. Tada su uspostavljene današnje dužine trajanja meseci.
Julijanski kalendar nije bio savršen i njegova greška se povećavala na jedan dan svakih 128 godina. To je kasnije uviđeno, pa je na saboru u Nikeji 325.godine odlučeno da se iz kalendara izbace 3 dana koja predstavljaju akumuliranu razliku. Pošto je Julijanski kalendar i dalje ostao nepromenjen, razlika se do XVI veka akumulirala na 10 dana. Kada su ovo uočili, astronomi su odlučili da izrade novi kalendar koji će biti precizniji. Osim toga, trebalo je i izbaciti 10 dana viška iz kalendara. To je postignuto uvođenjem Gregorijanskog kalendara.

4. Gregorijanski kalendar

 Videli smo da je srednja julijanska godina duža od prirodne (tropske) za približno 11 minuta i 14 sekundi. Pošto se ta razlika stalno akumulira, ona za približno 128 godina iznosi 1 dan. Za 400 godina ta razlika naraste na 3 dana 2 sata 52 minuta i 48 sekundi, a za 800 godina naraste na 6 dana 5 sati 45 minuta i 36 sekundi. Da zvanični kalendar ne bi išao (žurio) ispred prirodnog, bilo je potrebno izvršiti njegovu prepravku.
Po savetu nemačkog astronoma Kristofera Klavijusa (1538-1612) i napuljskog fizičara i astronoma Alojzija Lilija (1520-1576), papa Grgur XIII (1502-1585) je 24. februara 1582. obznanio reformu do tada postojećeg, julijanskog, kalendara papskom bulom Inter Gravissimasnazvanom po prve dve reči njenog teksta. Te dve rečin na latinskom znače „među najvažnijim“ . Prva rečenica bule je glasila:

"… Među najvažnijim zadacima koji su kao naša sveta dužnost pred nas postavljeni, poslednji ali ne i jedini je da uz pomoć Boga, učinimo ono što je Savetovanje u Trentu postavilo pred Svetu stolicu …"

 Papska bula je sadržala sledeće odredbe:

 1.   Kada je papa 1582. godine promenio kalendar, prolećna ravnodnevica (21. mart) je padala čitavih 10 dana posle ovog astronomskog događaja. Zato je odlučeno da se briše (izostavi) 10 dana iz kalendara, tako što iza četvrtka 4. oktobra 1582. godine odmah dolazi petak 15. oktobra 1582. godine (umesto 5. oktobra!)
 2.   Pravilo ustanovljeno i primenjivano u julijanskom kalendaru da je svaka četvrta godina prestupna, menja se. U novom, gregorijanskom kalendaru prestupna je svaka četvrta, kao i sekularne godine(godine veka, one koje se završavaju sa 00) koje su deljive sa 400 .
 3.   Dan viška prestupne godine stavljaće se iza 28. februara .
 4.   Novo pravilo za određivanje datuma Uskrsa. (Staro pravilo bilo je bazirano na julijanskom kalendaru.)
 5.   Prvi dan u godini (Nova godina) biće 1. januar.

Ovaj novi kalendar nazvan je po papi Grguru gregorijanski. Po njemu je prosečna dužina trajanja godine smanjena na 365,2425 dana (365+97/400 = 365,2425 jer ima 97 prestupnih godina na svakih 400) što daje grešku od 365,2425 – 365,2421890 = 0,00031 dan ≈ 26 sekundi. To znači da će se ova greška akumulirati na jedan dan za 1/0,00031 ≈ 3225 godina, odnosno nešto kraće solarne godina smanjuje, a greška povećava.jer se tokom vremena dužina trajanja

  Razlika između Gregorijanskog i Julijanskog kalendara je ta što Gregorijanski ima 97 prestupnih godina u svakih 400, a Julijanski 100. U Gregorijanski kalendar uvedano je takozvano Sekularno pravilo da su godine deljive sa 100 (sekularne godine) proste, osim ako su deljive sa 400, u kom su slučaju prestupne. To znači da su godine 1700., 1800., 1900., 2100., itd. prestupne po Julijanskom, a proste po Gregorijanskom kalendaru. Danas razlika između Julijanskog i Gregorijanskog kalendara iznosi 13 dana, a nakon 2100. uvećaće se na 14 dana (što znači da će pravoslavni Božić padati od tada 8. januara).
Postojao je svojevremeno predlog britanskog astronoma Džona Heršela da se uvede 4000-godišnje pravilo po kojem bi svaka godina deljiva sa 4000 bila prosta umesto prestupna, čime bi se prosečna dužina trajanja godine smanjila na 365 + 969/4000 = 365,24225 dana, što je bliže tropskoj godini, ali ovaj predlog nikada nije prihvaćen. Uvođenjem Gregorijanskog kalendara, kalendarska godina je približena tropskoj najviše do tada.
Kada je papa Grgur 1582. godine uveo novi kalendar, njega su odmah prihvatile Italija, Poljska, Portugalija i Španija, a ubrzo i ostale katoličke zemlje. Protestantske zemlje prešle su na Gregorijanski kalendar mnogo kasnije, a pravoslavne tek u XX veku, s tim što pravoslavne crkve nikada nisu prešle na ovaj kalendar.

 Milankovićeva reforma kalendara

„ On je razdvojio prošlost od budućnosti,
postavio svoj presto u sadašnjicu,
on šeta po sutrašnjici i nadleće
prošlost nadgledajući je “

 O reformi kalendara i njegovom ispravljanju daje do sada najbolju studiju profesor nebeske mehanike na beogradskom univerzitetu dr. Milutin Milanković.
1. maja 1923. godine u Carigradu, ekumenski patrijarh Meletios IV Metaxakis, sazvao je Sabor predstavnika svih pravoslavnih crkava i država. Srpska pravoslavna crkva je takođe dobila poziv da pošalje svoje predstavnike na taj Sabor. Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca a u ime crkve, zastupao je mitropolit crnogorsko–primorski Gavrilo Dožić, a kraljevsku vladu dr prof. Milutin Milanković, kao predstavnik naše nauke. Glavni razlog za sazivanje je bio reforma već zastarelog julijanskog kalendara i njegovo usaglašanje sa gregorijanskom. Prof. Milanković je skupu predložio genijalno reženje za oba problema. Zato je od kongresa dobio nalog da sastavi kalendar koji bi bio prihvatljiv za sve hrišćane. Dr. Milanković je to ucinio.

 Polazna osnova za Milankovićev rad bila je teza gimnazijskog profesora Trpkovića, koji se mnogo i savesno bavio pitanjem reforme kalendara, posebno u dve rasprave „Projekat za reformu Julijanskog kalendara“ i „Nije zabranjeno praznovati Vaskrs u dan punog meseca“. Bili su to radovi objavljeni na prelomu vekova, 1900, 1901. godine, a na njih Milanković gleda ovako: „ Prva od dve pomenute rasprave Trpkovićeve bavi se uglavnom novom interkalacijom prestupnih godina i računom koji bi odgovarao. U njoj je Trpković saopštio važnu činjenicu. Ako se iz Julijanskog kalendara u toku od 9 vekova ispusti 7 dana onda se dobija srednja dužina kalendarske godine od 365, 24222222 dana ili 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 48 sekundi. Ovaj isti broj saopštavan je i u nekim starijim delima kao dužina tropske, suncane godine jer je Lelande još u 18. veku izračunao tu vrednost, a i Bessel do nje došao 1928. godine. Trpković je mislio da je našao jedini pravi ključ za rešenje kalendarskog pitanja. Postignuta je dakle tolika tačnost da se veća ne može postići pošto nema razlike izmedu kalendarske i tropske godine prema savremenom stanju nauke“ govorio je on. Neki naši crkveni pisci neupućeni u nauku idu još dalje, pa smatraju taj rezultat za otkrovenje „koje je Gospod, otkrio sinu pravoslavne crkve“. To sve, naravno, nije tačno i nauka sudi mnogo trezvenije o toj stvari: spomenuti broj za dužinu tropske godine zamenjen je na temelju kasnijih tačnijih određenja Hansena (1853), Le Verrier (1958) i Newkomba (1895) i konstatovano je da ta dužina uopšte nije stalna.

 Kao posledica toga, Sabor je na kraju doneo zaključke o kalendaru sadržane u 10 tačaka:
 1. Trinaest dana treba oduzeti od julijanskog kalendara. Oni predstavljaju akumuliranu razliku u računanju vremena od ekumenskog Sabora održanog u Nikeji 325. godine.
 2. Crkveni praznici koji padaju u dane između 1. i 14. oktobra, a koji su izostavljeni iz kalendara, slaviće se svi 14. oktobra, ako nadležni sveštenik ne predloži drugačije.
 3. Svi meseci u godini imaće isti broj dana i u buduće kao i do tada. Februar će imati 28 dana u prostoj godini, a 29 dana u prestupnoj.
 4. Kao i ranije i dalje će postojati dve vrste godine: prosta (neprestupna) sa 365 dana i prestupna sa 366 dana. Prestupna će biti svaka četvrta godina, odnosno ona koja je deljiva sa brojem 4 bez ostatka. Izuzetak od pravila su one sekularne (vekovne) godine opisane u tački (5).
 5. Sekularne ili godine stoleća (one koje se završavaju sa 00 na kraju) biće prestupne samo ako broj vekova podeljen sa brojem 9 daje ostatak 2 ili 6. Drugim rečima, ako broj godina podeljen sa 900 daje ostatak 200 ili 600, ta će godina biti prestupna (prikazane u tabeli masnim slovima). Ostale su proste.
2000, 2100, 2200, 2300, 2400, 2500, 2600, 2700, 2800, 2900, 3000, 3100, 3200, 3300, 3400, 3500, 3600, 3700 itd.
 6. Fiksni svetovni praznici zadržaće datume koje su imali do tada.
 7. Pokretni praznici zavisiće od datuma Uskrsa. U saglasnosti sa kanonskim odredbama, Uskrs će se slaviti prve nedelje posle punog Meseca posle proleće ravnodnevice.
 8. Uskršnji pun Mesec biće određen astronomskim proračunom, koji za reper uzima meridijan koji prolazi kroz kupolu Hristovog hrama u svetom gradu Jerusalimu.
 9. Ekumenski patrijarh zahtevaće od Petrograda, Atine, Beograda i Bukurešta da izračunaju dugoročnu tabelu kada pada Uskrs i dužni su je dati svim ostalim pravoslavnim crkvama.
 10. Ova reforma julijanskog kalendara ne može ni na koji način biti smetnja (prepreka) za kasnije promene koje mogu biti učunjene od svih hrišćanskih crkava.

 Ipak, izdvajaju se dve osnovne karakteristike ove usvojene reforme julijanskog kalendara našeg renomiranog naučnika prof. Milankovića:
 Prvo, izostavljanjem 13 dana u oktobru 1923. godine, julijanski kalendar se u potpunosti usaglašava sa gregorijanskim. Tom odlukom, posle nedelje 30. septembra dolazi ponedeljak 14. oktobar.

 Drugo, odlukom sadržanom u tački br. 5 Sabora, o godinama koje će biti prestupne za period od sledećih 900 godina, izbačeno je sedam (7) godina stoleća koje neće biti prestupne. To pravilo u tom 900–godišnjem periodu daje 218 prestupnih godina, umesto 225 koliko ih je bilo po starom, julijanskom kalendaru i 682 proste godine. (Podsetimo se da bi po starom julijanskom galendaru bilo, pošto je svaka četvrta godina prestupna, 900 : 4 = 225 prestupnih godina). 

 Na osnovu ovog gornjeg pravila, može se izračunati da je prosečna dužina Milankovićeve godine sada:

 365 dana i 218/900 dana, a to je: 365,24222 dana, što je veoma blizu prosečne
vrednosti trajanja tropske godine, koje kao što smo rekli, iznosi 365,24219 dana.

 Razlika između Milankovićeve i tropske godine iznosi svega 2 sekunde godišnje. Da bi se razlika akumulirala do jednog dana, potrebno je 86.400 : 2 = 43.200 godina! Zbog toga je to do danas najtačniji kalendar u ljudskoj istoriji, čija se tačnost preko ove ne može ni zamisliti.
Nažalost, ono izostavljanje 13 dana u oktobru nije sprovedeno u pravoslavnim zemljama i crkvama tako da je i dalje ostalo računanje datuma po starom julijanskom kalendaru, sa razlikom od 13 dana prema gregorijanskom. Ta razlika se neće povećavati ni u XXI veku. Tek kasnije će se uvećati na 14 dana.

 Na sednici Sabora upriličenoj prilikom usvajanja predloga našeg naučnika dr. prof. Milankovića, sve delegacije su ga srdačno pozdravile i čestitale mu na genijalnom rešenju koje je ponudio u skladu sa astronomskom naukom. To njegovo rešenje je omogućilo oskulatorno približavanje našeg julijanskog i gregorijanskog kalendara. Prof. Milanković je bio i redaktor odluka Sabora 1923. godine u Carigradu. Za svoj rad na vaseljenskom Saboru pravoslavnih crkava i brilijantno rešenje kalendarskog problema, koje nikad pre njega nije postiglo toliku tačnost, Milanković je od mnogih vlada bio odlikovan. Posle završetka Sabora (neki pišu Kongresa), koji je trajao šest nedelja, profesor Milanković je dobio od vaseljenskog patrijarha Meletiosa IV sledeće pismo:

 „Meletios, milošću Božjom arhiepiskop Konstantinopolja – Novog Rima i vaseljenski patrijarh. Veleučeni gospodine profesore, čedo u Gospodu, ljubljeno Naše Smernosti, blagodat neka je s Vašom Velikoučenosti i mir od Boga.
Pošto je Našem Svetom i Časnom Sinodu pročitana odluka Svepravoslavnog Kongresa o kalendaru, u cilju pravilnog usvajanja njenog, koje je usvajanje već sledovalo, Sinod je s osobitim priznanjem primio k znanju najdragoceniju saradnju Vaše duboke Velikoučenosti kao člana Svepravoslavnog Kongresa pri sastavljanju te odluke, kojom je tako srećno i potpuno rešen jedan od prvih zadataka Svepravoslavnog Kongresa i uopšte tako važno kalendarsko pitanje.
Stoga, po jednoglasnoj Sinodalnoj odluci, izjavljujemo drage volje ovim Našim čestitim pismom naročitu pohvalu i zahvalnost Vašoj Velikoučenosti za takvu prosvećenu“

 Uskoro posle toga, prof. Milutin Milanković je dobio molbu carigradskog patrijarha da sastavi pashaliju prema novom kalendaru za sledećih 100 godina, što je on i uradio.
U skladu sa usvojenim odlukama na VII vaseljenskom Saboru, Uskrs će se praznovati svake godine u onu nedelju koja dolazi posle punog Meseca posle prolećne ravnodnevice. Zadatak prof. Milankovića bio je u tome da astronomskim računom odredi vremena punih Meseca za sledećih 100 godina. Ti proračuni moraju biti veoma precizni, naročito za one slučajeve kada pun Mesec pada oko ponoći između subote i nedelje, a sve to računajući po vremenu onog meridijana koji prolazi kroz kupolu hrama Hristova groba u Jerusalimu.
Ako se u takvim slučajevima Mesec ispuni do svoje celine makar samo jednu sekundu posle ponoći, praznovanje Uskrsa se odlaže za nedelju dana. Još veće pomeranje može nastupiti kada pun Mesec pada u vreme same prolećne ravnodnevice. Ako se pun Mesec desi makar jednu sekundu pre ravnodnevice, onda se on više ne smatra za pashalni Mesec već onaj sledeći, posle četiri nedelje, a za toliko se pomera i praznovanje Uskrsa.
Praveći ove obimne proračune prof. Milanković je tada utvrdio da će se datumi Uskrsa po oba hrišćanska kalendara razlikovati šest puta za period od 50 godina (posle 1924. godine) i to: 1924, 1927, 1943, 1954, 1962 i 1967. godine. On je tada izračunao Uskrse za pravoslavnu crkvu ovako: 

 Datumi Uskrsa se u dva kalendara razlikuju zbog toga što se pun Mesec 1924., 1943. i 1962. godine pojavio nekoliko časova posle prolećne ravnodnevice, a tzv. epakt–račun ga stavlja pre ravnodnevice. U godinama 1927., 1954. i 1967. pun Mesec je padao u nedelju, a epakt–račun ga (u gregorijanskom kalendaru) stavlja u subotu.
Kao matematičar, nebeski mehaničar i klimatolog Milutin Milanković nije imao vremena da razrešava samo problem kalendara, jer je shvatio da se tu radi kako o vremenu potrebnom za precizna merenja tako i o konvenciji koja nije zavisila od naučnih razloga. Jedan iz pleade mladih naučnika, nažalost prerano preminulih dr. Dušan V. Sladić, napravio je vrlo temeljnu studiju o tačnosti sunčevih kalendara u kojoj se bavio procenom odnosa trajanja tropske godine i srednjeg suncevog dana. Napravio je poredenje izmedu najpoznatijih kalendara: Gregorijanskog, Hajamovog, Laplaseovog, Miškovicevog, Milankovićevog, Seleškinovog, Stanojevićevog i Madlerovog, da bi predložio svoj kao najprecizniji. Naravno svuda se radi o greškama koje se mere sekundama, a koje bi tek kroz nekoliko stotina hiljada godina narasle na odstupanje od jednog dana. U tom se smislu tumačilo da je dr. Dušan V. Sladić na neki nacin „ulovio u grešci“ i Milutina Milankovića, baš kao što je ovaj pronašao manjkavosti kod Trpkovića. Naravno da nije tako, iz prostog razloga što je sam Milanković zaključivao da će precizni proracuni kalendara zavisiti od preciznosti polaznih podataka. Milanković je u svakom slucaju mnogo više pažnje poklanjao razmišljanju o vremenu kao temeljnoj kategoriji, što ga svrstava medu one koji su fiziku približili filozofiji i obrnuto.
Kada uporedimo sve tri verzije kalendara stvar izgleda ovako: Julijanski kalendar gubi svakih 128 godina jedan dan, Gregorijanski svakih 3 300, a Milankovićev će zakasniti za 1 dan tek posle više od 43 000 godina. Možemo zaključiti da je novi Gregorijanski kalendar dosta tačniji od starog Julijanskog kalendara, a da je ipak najtačniji Milankovićev kalendar. Nadamo se da ce ovaj kalendar u skoroj buducnosti biti prihvaćen svuda u svetu. Nekoliko puta je na najvišem svetskom nivou razmatrano usklađivanje svih svetskih kalendara, ali nikada ta stvar nije do kraja završena.

Literatura:

1. Vojislav V. Mišković, Hronologija astronomskih tekovina, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1975. godina
2. Milutin Milanković, Uspomene, doživljaji i saznanja – detinjstvo i mladost, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1979. godina
3. Tatomir P. Anđelić, Život i delo Milutina Milankovića, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1979. godina
4. Milutin Milanković, Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1927. godine, Naučna knjiga, Beograd 1927. godina
5. Drago I. Dragović, Kalendar kroz istoriju, Beograd 2001. godina
6. Nikola Bura, Istorija mernja vremena, Teovid, Beograd 2002. godina
7. Ljiljana Milić,O kalendaru, http://www.astronomija.co.yu/kalendar/nastanak/index.html

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi