Savremeno odlučivanje
Pojam odlucivanja
Odlucivanje je sastavni dio svakodnevne aktivnosti,
ne samo menadzera nego i sviju nas. Svi smo mi u prilici da svakodnevno
donosimo raznovrsne odluke. Odlucivanje je proces biranja koji obuhvata
niz uzastopno povezanih aktivnosti koje nam pomazu pri racjonalnom resavanju
problema. U sustini ono prestavlja izbor smera djelovanja izmedju vise
alternativa i samo je korak u planiranju.
Upravljanje organizacionim promenama u uslovima turbulentnog okruzenja
je jedan od naj znacajnijih i najtezih zadataka sa kojima se menadzeri
danas susrecu. Savremeno odlucivanje se odvija u uslovima tesnih vremenski
termina, sa nedovoljno pouzdanim podacima. To su okolnosti visokog rizika.
Potrebno je pronaci nacine za brze, lakse i kvalitetnije donosenje poslovnih
odluka. Osposobljavljanje menadzera za ispravno i pravovremeno reagovanje
pri resavanju slozenih problema i donosenju znacajnih upravljackih odluka
stvar je i znanja, i iskustva, i treninga.
Dakle, odlucivanje je proces donosenja odluka radi resavanja konkretnih
problema koje smo indentifikovali. Ili kako se najkrace moze reci odlucivanje
je resavanje problema.
Faze procesa odlucivanja
Prema Huberu odlucivanje se sastoji iz pet faza:
1. Identifikovanje problema- je pocetna faza u kojoj
uocavamo problem.
2. Dijagnoza problema-korak u kojem se upoznajemo sa
problemom.
3. Definisanje alternativa za resavanje problema-korak
u kome identifikujemo moguce pravce akcije na resavanju odredjenog problema.
4. Ocjena i izbor alternativnih resenja-ovo je faza u
kojoj se donosi odluka.
5. Prihvatanje odluke-znaci njenu primenu, sprovodjenje
akcije i kontrolu.
Nacin donosenja odluka
Postoje razliciti nacini u procesu donosenja odluka.
Pri izboru alternativa koriste se tri osnovna pristupa:
-iskustvo
-eksperimentisanje
-istrazivanje i analiza
Iskustvo je ranije uspesno obavljen posao i ispravljene ucinjene greske,
koje daju skoro nepogresive smernice za buduce postupke.
Iskustvo pripada proslosti, tako da valjanost odluke treba precenjivati
za buduce dogadjaje.
Eksperimentisanje je drugi moguci nacin odlucivanja izmedju alternativnih
pravaca akcije.Izabrati jednu od alternativa i ispitati sta ce se dogoditi
njenom primjenom prestavlja sustinu eksperimenta.
Istrazivanje i analiza kao jedna od najkompleksnijih tehnika izbora izmedju
alternativa, podrazumjeva resavanje problema na nacin da ga najprije razumijemo.A
da bi smo ga razumjeli potrebno ga je rasclaniti na sastavne djelove i
prouciti sve kvalitativne i kvantitativne faktore.
Menadzer i odlucivanje
Menadzer moze biti izuzetno uspesan u generisanju ideja ili u motivisanju
zaposlenih, ali u krajnjoj instanci, on se procenjuje na osnovu toga kakve
odluke donosi. One nisu iznenadni, izolovani dogadjaji, vec deo tekuceg
i evolucirajuceg procesa. Na ovaj nacin, svaka poslovna odluka je element
dinamickog procesa koji se nalazi pod uticajem brojnih faktora.
Odluke se mogu smatrati mehanizmima pomocu kojih menadzeri teze da dostignu
odredjeno zeljeno stanje. Pri tome one predstavljaju i odgovor menadzera
na poslovne probleme. Menadzer najprije mora identifikovati potrebu za
odlukom, definisati problem, prikupiti cinjenice i razviti alternativna
resenja.
U sledecoj fazi on procenjuje alternative i vrsi izbor najboljeg resenja.
Na kraju se izabrana alternativa sprovodi u praksu uz odgovarajuci proces
kontrole. Slika 1. jedan je od mogucih prikaza osnovnih faza donosenja
odluka.
Slika 1. Proces donosenja menadzerskih odluka
Dakle, ako je odlucivanje izbor JEDNE alternative koja vodi realizaciji
postavljenog cilja, onda je KVALITETNO odlucivanje izbor NAJBOLJE alternative,
a EFIKASNO ODLUCIVANJE-BLAGOVREMINI izbor NAJBOLJE od raspolozivih alternativa
koja ce obezbediti dostizanje cilja.
Motivacija i odlucivanje
Preduslov za realizaciju procesa odlucivanja je postojanje motivacije.
Ukoliko nema motivacije, menadzer nece ni ulaziti u proces resavanja problema.
Motivisanje menadzera je danas kod nas izuzetno aktuelan problem, narucito
u sredinama u kojima za to ne postoji izgradjeni mehanizmi. Motivisanost
se ne postize samo finansijskim instrumentima. I u nasim uslovima niskog
licnog standarda, moguce je delovati na motivisanost menadzera pronalazenjem
mogucnosti za licnu statisfikciju nematerijalnog tipa (stvaranjem pogodnijih
uslova rada i napredovanja i sl.).
U razvijenijim privredama, ovakvim instrumentima motivisanja menadzera
posvecuje se velika paznja.
Karakteristike efikasnog odlucivanja
Vestina brzog resavanja problema polazi od stava :brzinu treba razlikovati
od brzopletosti. Koriscenjem metoda za brzo odlucivanje moguce je i u
situacijama kada vreme ne dozvoljava potpunu analizu situacije odlucivanja
i primenu kompleksniji metoda za podrsku u odlucivanju, smanjiti rizik
od pogresne odluke. Modeli za brzo resavanja strateskih problema poslovanja
zasnivaju se na ideji da „brzina resavanja ovih problema predstavlja kompoziciju
uocavanja problema, odredjivanja pristupu problemu, definisanja ocekivanja
donosioca odluke, kreiranja ideje za resavanje problema do zadovoljavajuceg
nivoa, i sprovodjenje resenja“.
Ovi modeli skrecu paznju na prepreke kojima je potrebno posvetiti znacajnu
paznju i vreme, sugerisu nacin na koji neke manje opasne prepreke treba
brzo zaobici i svesno zanemaruju one prepreke pored kojih je najbolje
proci kao da ih nema. Brzina u kontekstu ovih modela ukljucuje i sporo,
i brzo, i munjevito. Slika 2.
Slika 2. Model brzog odlucivanja
Ukoliko se utvrdi daje moguce problem zaobici i izbeci njegovo resavanje,
citav algoritam se obustavlja. Ako je moguce odloziti resavanje problema,
algoritam se zaustavlja. Problem se, u tom slucaju, moze resavati nekom
od kompleksnijih, sveobuhvatnijih
(i dugotrajnijih) metoda, ili ako postane aktivan ponovnim aktiviranjem
algoritma za brzo odlucivanje. Ako se problem mora odmah resiti, tezi
se njegovom sto preciznijem definisanju, u smislu razgranicenja od ostalih
problema i „sumova“ u njegovom okruzenju.
Izbor KLJUCNOG KRITERIJUMA na osnovu kojeg ce se pristupiti resavanju
problema, zavisi od vise faktora:
• Velicina odstupanja stvarnog od koncipiranog stanja,
• Frekfencija problema,
• Saglasnost eksperata o postojanju problema,
• Izolovanost problema od drugih-ogranicavajucih faktora,
• Sansa za nalazenje resenja
• Snaga okruzenja,
• Odnos troskova nalazenja resenja i ocekivanih marginalni efekata,
• Ocekivana korisnost resenja u trenutku njegovog sprovodjenja.
Ovo je faza koju treba proci BRZO, ali OPREZNO.
Ova etapa u modelu za brzo odlucivanje prolazi se brzo, jer se u njoj
moze koristiti neki od modela za visekriterijumsko rangiranje, podrzan
softverskim alatom, koji znatno ubrzava put do zadovoljavajuce alternative,
respektujuci predhodno postavljena ocekivanja i utvrdjena ogranicenja.
Njen rezultat je ideja-alternativa cijom realizacijom na zadovoljavajuci
nacin ispunjavamo ocekivanja realizujemo postavljeni cilj.
Kako povecati efikasnost odlucivanja ?
Nacin za povecanje efikasnosti odlucuvanja su pre svega u raznim oblicima
treninga: od takozvanih „hladnih“analiza, tipa „STA-AKO“ i „AKO –ONDA“,
koje se sprovode ako vreme nije kritican faktor i predstavljaju direktnu
pripremu za „vruce“ situacije, preko studija slucajeva-analize slicni
problema iz prakse ,do simulacija koje mogu da budu sasvim jednostavne,
ili predstavljene veoma slozenim modelima realnih sistema.
U akutnoj situaciji odlucivanja, nezaobilazna podrska vecoj efikasnosti
je primena racunara. Racunar moze da pruzi podrsku odlucivanju time sto
ce (ako je za to pripremljen) omoguciti brz i efikasan pregled raspolozivih
alternativa, i uz postojanje adekvatni modela, time sto ce izvrsiti njihovu
brzu i iscrpnu analizu, predlazuci najbolju od raspolozivih alternativa.
Dakle, racunar namjenjen podrsci odlucivanja treba da sadrzi:
BAZU PODATAKA, koja ce se azurirati relevantnim podacima iz svopstvenog
sistema, iz drugih informacionih sistema, iz klasicni izvora eksternih
informacija (knjige,bilteni,casopisi), ili posredstvom Interneta, ali
i podatke iz svopstvenog iskustva, tzv.“privatne“ podatke (procene,prognoze).
BAZU MODELA u kojoj ce se nalaziti modeli za analizu, izbor ili rangiranje
informacija selektovanih iz baze podataka (simulacioni modeli, modeli
za visekriterijumsku optimizacij, ekonometrijski, heuruisticki ili fuzzy
modeli). Koje modele treba odabrati, zavisi od vrste i karaktera odluka
koje konkretni menadzer donosi(strateske,marketinske,finansijske odluke
i sl.)
Slika 3. Racunar za podrsku odlucivanju
Racunarski alati za podrsku odlucivanju
Da bi se pojednici ili grupa donosilaca odluka olaksao rad sa slozenim
skupovima raznorodnih informacija koje se ukrstaju na psiholoskim, tehnickim
i drugim nivoima u toku procesa odlucivanja, bilo je sasvim normalno da
se istrazivanja u svetu usmerena u pravcu koriscenja mocnih racunara kao
podrske ovih procesa. Poslednju deceniju obiljezila je ekspanziju specijalni
softwera koji se zajednickim imenom zovu „Sistemi za podrsku odlucivanju“
i u svetskoj naucnoj komunikaciji oznacavaju skracenicom DSS od engleskog
naziva Decision Support Systems.
Sistemi za podrsku odlucivanju u menadzmentu potenciraju menadzersku strukturu
orentacije primjene informacione tehnologije u organizaciji. To su upravljacki
informacioni sistemi (MIS), sistem za podrsku odlucivanju (DSS), ekspertni
sistem (ES). Umesto ili istovremeno sa pojmom „sistemi“ ,cesto se koriste
i pojmovi „softwer“ i „alati“ sa istim ili slicnim znacenjem.
DSS su u izvesnoj meri smanjili koriscenje standardnih simulacionih i
optimizacionih modela i tehnika kao alata u procesu odlucivanja.
Korporacije, drzavne sluzbe i agencije u razvijenim zemljama sve vise
koriste DSS da bi analizirali scenariji odlucivanja, identifikovali probleme
i generisali projekcije, odnosno dabi se optimizirale poslovne i druge
na profit usmerene akcije.Osnovna funkcija DSS u tom kontekstu jeste da
pomaze donosiocu odluka da dekomponuje, odnosno da na pogodan nacin struktuira
problem, zatim da primeni neki od modela odlucivanja kao sto su granaste
strukture odlucivanja (decision trees), viseatributski modeli korisnosti,
analiticki hierarsijski proces i dr. , i naizad da odredi kvantitifaktore
posledica, odnosno ishoda procesa donosenja odluka, kao sto su npr. Tezinski
koeficijenti, verovatnoce ili ocekivani troskovi.
Struktura informacioni sistema za potrebe menadzmenta
Informacioni
sistem organizacije mora biti u funkciji menadzmenta, odnosno upravljanja
organizacijom radi realizacije odredjenih poslovnih rezultata. Takav odnos
iziskuje prilagodjavanje strukture informacionog sistema strukturi menadzmenta.
Ako se posmatraju informacioni sistemi naspram hijerarhiskog nivoa organizacije,
moguce je generalizovati tri nivoa informacionih sistema koji korespondiraju
nivoima menadzmenta u organizaciji, a to su: informacioni sistemi za podrsku
strateskom menadzmentu, informacioni sistemi za podrsku taktickom menadzmentu
i informacioni sistemi za podrsku aktivnosti operativnog nivoa menadzmenta.
Top Managment (strateski menadzment) je odgovoran za strategiju i cjelokupnu
politiku organizacije. Osim sto odredjuje opste usmjerenje organizacije,
odgovoran je i za interakciju izmedju organizacije i njenog okruzenja.
Iako top menadzment donosi nestruktuirane odluke koje je najteze formulisati,
pa samim tim i kompjuterizovati, savremene informacione tehnologije i
metode osiguravaju dovoljno alata pomocu kojih ce se podrzati aktivnost
top menadzmenta. Strateskom nivou korenspondira onaj nivo informacionog
sistema na kojem postoji najveca koncentracija konceptualnih znanja o
nacinu vodjenja poslova. Radi se o informacionim sistemima koji potpomazu
donosenje strateskih odluka bilo mjenjajuci strucne ljude, odnosno savjetnike
, bilo zbog pomoci menadzerima u identifikaciji pretnji i sansi iz okruzenja.
Narucito su znacajni u brzo mjenjajucem okrizenju.
Middle Managment (srednji menadzment) sacinjavaju menadzeri odjeljenja
ili pogona, koji su obicno odgovorni za administraciju i kontrolu. Vecina
informacija znacajna ovom nivou menadzmenta je uglavnom dostupna i najvisoj
upravi, ukoliko organizacija raspolaze sveobuhvatnim i adekvatnim informacionim
sistemom.
Srednjem nivou menadzmenta organizacije korenspondira Managment Information
Systems (MIS) i DSS za upravljacku kontrolu. MIS snadbjeva srednji nivo
menadzmenta djelimicno agregiranim i kategoriziranim informacijama dobijenim
iz transakcionog djela informacionog sistema i nesto manje iz pretrazivanja
okruzenja organizacije. U tim je sistemima koncentrisano metodolosko znanje
o nacinu vodjenja poslova.
Operational Managment (operativni menadzment) donosi odluke koje su konkretne
i odnose se na redovno poslovanje. Rec je o aktivnostima koje su operativne
i koje se mogu lako programirati.
Operativni menadzment treba od informacionog sistema najkonkretnije detaljne
izvjestaje. Najnizem nivou menadzmenta odgovara Transaction Processing
Systems (TPS) i DSS za operativno planiranje i kontrolu. TPS ukljucuje
biljezenje svih poslovnih transakcija, sadrzi poslovne procedure, generise
dokumente potrebne u poslovanju –dakle automatizuje vise poslova i omogucava
vremensko, materijalno i finansijsko pracenje pojedinih elemenata. Iako
TPS nisu informacijoni sistemi cija je osnovna namjena podrska poslovnom
odlucivanju, radi se o sistemima u kojima se preduzimajuci odgovarajuce
transakcije nad podacima, nastoji uspostaviti kontrolu nad pojedinacnim
poslovnim procesima i aktivnostima, te njima upravljati.
Zbog brojnosti transakcija i srazmjere jednostavnosti postupaka upravljanja
na ovom nivou, osnovna je karakteristika TPS koncentracija faktografskih,
odnosno cinjenicnih znanja o poslovanju, poslovnim procesima i poslovnim
operacijama.
Zakljucak
U kriznim situacijama, koje su po
svojoj sustini poremecaji sistema, teziste podloge za odlucivanje se sa
istorijskih podataka pomera ka procenama, projekcijama, predvidjanjima
inovativnom planiranju, sa akcentom na eksterne podatke. Dok se mnogi
faktori iz tzv. unutrasnjeg okruzenja mogu kontrolisati, vecina spoljni
faktora je izvan kontrole organizacije.Stoga se moraju donositi odluke
o faktorima na koje bi organizacija trebala da reaguje, o onim na koje
bi trebalo da pokusa da utice i o onima koje bi trebalo da ignorise.Pri
tome se mora uzeti u obzir cinjenica da se, zbog dinamicke prirode internog
i eksternog okruzenja, tokom vremena menja relativni uticaj pojedini faktora.
Strateski menadzment u kriznim situacijama, zahteva pre svega efikasno
odlucivanje.
Polazeci od cinjenice da efikasno odlucivanje podrazumeva i sporo, i brzo,
i munjevito, i da je preduslov za njega spoj znanja, iskustva i treninga,
a da se nasa privreda nalazi u situaciji u kojoj je potrebno brzo odlucivati
u uslovima neizvjesnosti, menadzeri ce u buducem perijodu morati u vecoj
meri da koriste sisteme za podrsku odlucuvanju, posebno kod donosenja
znacajni strateski odluka...
Literatura:
Prof. Dr. Gordana Ilic Osnove menadzmenta
Prof. Dr. Vesna Aleksic Maric i
Prof. Dr. Dusanka Stojanovic Informacioni sistemi
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD |