SEMINARSKI RAD IZ EKOLOGIJE -
EKOLOŠKOG MENADŽMENTA - ZAŠTITE OKOLIŠA
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Sagorevanje čvrstog komunalnog otpadaŽivimo u vreme kada broj stanovništva eksplicitno raste i iz tog razloga potrebne su veće obradive površine, mnogo fabrika, a samim tim jasno se vidi da situacija ne može da prođe bez raznih vrsta otpada. U gradovima je nemoguće kontrolisati ogromne količine otpada, pogotovo ako nema zakona koji to reguliše. To je slučaj u našoj zemlji, nažalost. Možda grešim, ali čini mi se da je nepromišljeno bacanje smeća samo dokaz o ljudskoj neodgovornosti.Treba naglasiti da sa pojavom sve većih industrijskih centara i gradova, kao i svojim ponašanjem, čovek utiče na narušavanje prirodne ravnoteže. Reč je o antropogenim faktorima. Od kada je čovek razvio svest o tome kako treba da se ponaša da bi bolje živeo i zaštitio svoje stanište, rodio se pojam zaštite životne sredine. Zaštita životne sredine je povezana sa ekologijom iz razloga što prva treba da poznaje niz inženjersko- tehničkih mera za rešavanje problema koji je druga ustanovila. Koncept zaštite životne sredine se u Evropi prvi put pominje na konferenciji Ujedinjenih Nacija o životnoj sredini i Štokholmu, godine 1972. Tada je formiran Program Ujedinjenih Nacija za životnu sredinu, UNEP. Od tada je UNEP aktivno učestvovao u razvoju više značajnih međunarodnih ugovora. Na taj način, krajem 80-tih godina HH veka, započinje svesniji i aktivniji pristup problematici zaštite životne sredine donošenjem raznih pravnih dokumenata kao što su konvencije, deklaracije, uredbe, ugovori na međunarodnom, nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Na evropskom nivou postoji nekoliko osnovnih programa politike zaštite životne sredine, tj ekoloških mreža. To su NATURA 2000, Emerald ili Smaragdna mreža i Sveevropska mreža (PEEN). 1. KLASIFIKACIJA ČVRSTOG OTPADAČvrsti otpad generalno se može podeliti na 3 osnovne kategorije : Otpad iz svake od ove tri kategorije može biti : inertan, neopasan
ili opasan. 2. KOMUNALNI ČVRSTI OTPADKomunalni otpad predstavlja otpad iz domaćinstva (komercijalni otpad),
odnosno otpad koji se sakuplja sa određene teritorijalne celine, njčešće
opštine, u skladu sa propisima i planovima opštine. U komunalni otpad
takođe spada i kućni otpad, koji se svakodnevno sakuplja. 1. Ukupna količina otpada redukuje se 60- 90% u zavisnosti od sastava
otpada ali i primenjenih tehnologija za tretman. Iz ovoga se nameće zaključak da treba učiniti korak ka pre svega smanjenju stvaranja otpadnih materijala, a kad već nastane onda se treba potruditi da se ostvari što celishodnija reciklaža. Tamo gde postoji opcija proizvodnje energije iz komunalnog otpada, potrebna je stručno orkestrirana aktivnost, u svim fazama. Kao prvo, sve mora krenuti od adekvatnog upravljanja otpadom, a onda je važno izabrati takvu tehnologiju daljeg tretmana otpada, koja će dati više koristi nego štete u daljoj eksploataciji. 3. SPALJIVANJE KOMUNALNOG OTPADA - INSENERACIJASpaljivanje (insineracija), je savremeni način uništenja otpada, uz pomoć toplotne energije, oko čega se vode najoštrije diskusije, iz ekološkog, energetskog i ekonomsko- finansijskog aspekta.Termički tretman otpada procesom spaljivanja ima za cilj, smanjivanje zapremine (čak do 90%) i mase otpada što se mora deponovati, uz dobijanje energije (tolotne i/ili električne). Spalionice su slične termoelektranama i toplanama. Japan spaljuje skoro 2/3 otpada, u Francuskoj radi 303 spalionica, ukupnog kapaciteta 1,4 miliona t/god . Spaljivanje otpadaka se primenjuje u cilju smanjivanja njihove količine i iskorišćenja dobijene energije. Prve peći za spaljivanje otpadaka, koje su istovremeno koristile dobijenu energiju, pojavile su se u drugoj polovini 19.veka. Spaljivanjem otpadaka, raspoloživa hemijska energija, definisana toplotnom moći, prevodi se u fizičku energiju dimnih gasova, definisanu temperaturom gasova. Postrojenja za spaljivanje čvrstog komunalnog otpada sa iskorišćenjem toplote su po svojim karakteristikama slična termoelektranama i toplanama. Insineracija je značajan i koristan način redukcije otpada do 90%. Međutim, kapitalni i operativni troškovi za moderan insinerator, koji radi u skladu sa emisionim ograničenjima, su visoki, generalno mnogo viši od troškova za odlaganje otpada na sanitarne deponije. Ukoliko se želi održivi sistem upravljanja otpadom, tada insineracija sa iskorišćenjem energije treba da bude potpuni i integralni deo lokalnih i regionalnih rešenja koja treba razviti u sledećih nekoliko godina. Insineracija otpada sa iskorišćenjem energije mora biti razmatrana u kontekstu integralnog pristupa upravljanju otpadom koji znači redukciju, ponovnu upotrebu i reciklažu. Kada je insineracija sa iskorišćenjem energije najpraktičnija opcija za životnu sredinu, neophodno je razmotriti mogućnost kombinovanog dobijanja toplote i energije u cilju povećanja efikasnosti procesa. Insineracija otpada je jedna od tehnički najrazvijenijih opcija upravljanja otpadom koja je raspoloživa danas. 3.1. SpalioniceSpalionica je higijensko-sanitarna jedinica, koja doprinosi higijensko-sanitarnim uslovima življenja, ako se ispoštuju najoštriji propisi korišćenja. Spaljivanje otpada spada u termičke metode neutralizacije otpada, koje su zasnovane na potpunom ili delimičnom uništenju otpada, u specijalnim postrojenjima.
Neekonomsko i neekološko deponiranje otpada na deponijama zamenio je
moderan način termičke obrade koja koristi toplotnu energiju koja je nastala
usled spaljivanja otpada za grejanje tople vode (TUV) i grejanje stambenih
zgrada u glavnom gradu Pragu.Spalionice radikalno smanjuju štetnost komunalnog
otpada. Ukoliko je ispravno vođen proces spaljivanja, kao i homogenizacija
otpada, spaljivanjem se uništavaju sve patogene materije i organska jedinjenja.
Spaljivanjem se redukuje obim čvrstog komunalnog otpada na 10 (%) i težina
na 25 – 30 (%) Osnovu tehnološkog uređaja predstavljaju četiri kotla s
rešetkastim valjcima. Svaki od njih omogućava spaljivanje čak 15 tona
otpada na sat izvornih vrednosti. 4. METODE I TEHNOLOGIJE KORIŠĆENJA OTPADA U ENERGETSKE SVRHEPostoje dva osnovna metoda da se energija dobije ili iz organskog otpada, biorazgradivog ali i nebiorazgradivog: a) Termohemijska konverzija, koja predstavlja termičku dekompoziciju
organske materije, a kao rezultat dobija se toplotna energija ili gorivo,
gasovito, tečno ili čvrsto; Procesi termohemijske konverzije su pogodni kada je u reč o otpadu koji sadrži visok udeo organskih materija koji nisu biorazgradivi, a sadržaj vlage je relativno nizak. Najznačajniji postupci su insineracija i piroliza/gasifikacija. Dok su procesi biohemijske konverzije, s druge strane, pogodniji za otpad koji sadrži visoki udeo organskih biorazgradljivih materija i visok sadržaj vlage. Postoje različite tehnologije za energetsko korišćenje otpada, a koja je najpogodnija za dati region zavisi od brojnih faktora, uključujući i lokalne metode sakupljanja i odlaganja komunalnog čvrstog otpada, kao i lokalnih propisa vezanih za životnu sredinu. Postoje nekoliko načina dostupnih za iskoršćavanje otpada u vidu energije: 1. Insineracija, proces kontrolisanog sagorevanja; Svaka tehnologija zahteva različite količine ulaznih sirovina, emituje različite količine ugljendioksida, ima različite outpute, i različite je efikasnosti. 4.1. KogeneracijaKogeneracija (često se koristi i izraz kombinovana proizvodnja toplotne
i električne energije - na engleskom Combined Heat and Power, CHP) predstavlja
proizvodnju električne energije sa korišćenjem otpadne toplote koja se
inače gubi. Ovaj princip kogeneracije poznat je od ranije, a tehnologija
se razvija duže vreme (Mesarović i Đajić 2004). Savremeni kogeneracioni
sistemi postižu efikasnost i do 90%. Kogeneracija nudi veliku fleksibilnost;
najčešće postoji kombinacija postrojenja i goriva koja zadovoljava većinu
individualnih zahteva. 4.2. Alternativna gorivaNeki industrijski procesi i postrojenja za proizvodnju energije rade pod uslovima koji dozvoljavaju korišćenje otpada visoke kalorične (toplotne) moći umesto konvencionlanog goriva. Najčešći primer je proizvodnja cementa, gde visoke temperature i dugo vreme zadržavanja u peći obezbeđuju potpuno sagorevanje otpada; visoko bazni uslovi u peći uklanjaju kisele gasove i metale iz struje gasa, a pepeo se zadržava u klinkeru. U ovom slučaju, korist po životnu sredinu ide zajedno sa smanjenjem troškova za gorivo cementne industrije. Tipični otpad koji se spaljuje u ovim procesima uključuje komunalni otpad, gume i utrošene rastvarače. Integralna prevencija i kontrola zagađenja daje granice do kojih se u procesu primarno gorivo može zameniti otpadom. Direktiva EU o spaljivanju otpada takođe propisuje dozvoljene granice emisije za postrojenja koja koriste alternativna goriva. 5. NOVE TEHNOLOGIJE TRETMANA OTPADA SA ISKORIŠĆENJEM ENERGIJEUkoliko se želi održivi sistem upravljanja otpadom, neophodno je sagledati
sve opcije tretmana otpada. Nove tehologije, ukoliko su pouzdane i konkurentne
u poredjenju sa ostalim opcijama, takodje mogu zauzeti svoje mesto u sistemu.
5.1. PirolizaKod ovog tretmana organski otpad se zagreva u odsustvu vazduha u cilju
dobijanja smeše gasovitih i tečnih goriva, nusproizvod je čvrsti inertni
ostatak. Piroliza je važan industrijski proces koji se koristi za:
5.2.GasifikacijaOvaj tretman otpada odnosi se na zagrevanje otpada koji sadrži ugljenik u prisustvu vazduha ili pare radi dobijanja gorivih gasova. Tehnologija je zasnovana na poznatom procesu proizvodnje gasa iz uglja i zahteva industrijska postrojenja. Npr. Gasifikacija drvenog otpada može da reši vrlo značajan ekološki problem kontaminacije tla, vodotokova i vazduha, koji nastaje na mestu odlaganja otpada iz pilana, drvoprerađivačke industrije, industrije papira, šumskog i poljoprivrednog čvrstog otpada. Na ovaj način, energetski potencijal starog i otpadnog drveta se može plasirati potrošačima koji su udaljeni od deponija drvenog otpada, tako što se gas transportuje do potrošača energije ili se električna energija plasira u elektro-distribucionu mrežu i tako dolazi do potrošača (industrija, naseljena mesta, turistički centri)
|