|
Savremeni zahtevi održivog ruralnog razvoja
U zavisnosti od metoda definisanja ruralne oblasti, oko 70-80% teritorije
Srbije se može klasifikovati kao ruralno. U oblastima koje se klasifikuju
kao ruralne, živi 43-55% celokupnog stanovništva Srbije. Ruralne oblasti
u Srbiji se trenutno susreću sa brojnim problemima. Neke ruralne oblasti
i neki sektori ruralne ekonomije se susreću sa problemima strukturnog
prilagođavanja, dok se drugi suočavaju sa ograničenjima dinamike i raznolikosti.
Osnovni problemi i trendovi sa kojim se suočavaju skoro sve ruralne oblasti
su migracije, slaba diverzifikacija ekonomskih aktivnosti, ekstenzivna
poljoprivreda je dominantna ekonomska aktivnost, visoka stopa nezaposlenosti,
nedostatak mogućnosti za zapošljavanje, slaba i nerazvijena infrastruktura,
nizak BDP po glavi stanovnika u poređenju sa urbanim oblastima i nezagađena
životna sredina koja se suočava sa potencijalnim pretnjama. Većina ovih
problema je posledica velikih međunarodnih promena koje su se desile u
prethodnom periodu.
Trenutni okvir rada ruralne politike u Republici Srbiji vuče korene iz
perioda nakon II svetskog rata kada je primarna funkcija ruralnih oblasti
bila proizvodnja poljoprivrednih proizvoda i hrane. U međuvremenu, ciljevi
u proizvodnji hrane su se pomerili sa aspekta kvantiteta na aspekt kvaliteta
(prvenstveno na bezbednost hrane). Značajno je povećano interesovanje
i briga za zaštitu životne sredine. Ruralne oblasti su pogodne i za druge
privredne delatnosti koje se ne zasnivaju isključivo na poljoprivrednom
iskorišćavanju zemljišta. Stanje privrede i socijalne infrastrukture u
mnogim ruralnim oblastima u Srbiji je loše. Mogućnosti za zapošljavanje
i razvoj privatnog preduzetništva su ograničene. Siromaštvo je značajan
i stalan problem. Postoji značajan broj različitih, novih, problema koji
su se pojavili u poslednje vreme. Vlada ne može da zaustavi ove trendove,
međutim novom politikom razvoja ruralnih oblasti može se značajno pomoći
ruralnim oblastima da se prilagode novonastalim promenama.
Bez nove politike ruralnog razvoja, ruralne oblasti će nastaviti da se
susreću sa ekonomskim,privrednim i socijalnim problemima kao i sa problemima
u oblasti zaštite životne sredine. U isto vreme neophodno je znatno izmeniti
i prilagoditi okvir rada ruralne politike u skladu sa politikom i dobrom
praksom u Evropskoj
uniji. Srbija će sa dobijanjem statusa “zemlje kandidata” dobiti pravo
da koristi EU fondove u okviru IPA programa za ruralni razvoj (IPARD).
Srbija bi zbog toga trebalo da se usredsredi na uspostavljanje neophodne
strukture kako se dostupna sredstva maksimalno iskoristila u cilju jačanja
kapaciteta za ispunjavanje uslova za članstvo u EU. Politika ruralnog
razvoja EU je posebno važna jer predstavlja jednu od osnovnih politika
EU. U ovom kontekstu je važno je napraviti razliku između mera neophodnih
da bi se Srbija pripremila za implementaciju IPARD fondova na nacionalnom,
regionalnom, i lokalnom nivou. Efikasnost politike ruralnog razvoja, međutim,
u najvećoj meri zavisi od lokalne zajednice pa čak i individualnih inicijativa
na lokalnom nivou (kreiranje prijava, analiza prijavnog formulara, odluke
o finansiranju, implementacija projekata, privlačenje fondova, izveštavanje
i kontrola...).
1. Integrisanje ekoloških zahteva u ruralnu politiku
U gotovo svim razvijenim zemljama, u poslednjih nekoliko decenija, došlo
je do degradiranja životne sredine, što je izmedju ostalog i posledica
zagadjenja koja potiče iz ruralnih područja, pre svega, usled intezivne
proizvodnje. Zbog toga se javila potreba da se očuvanje životne sredine
ugradi u nove pravce agrarne i ruralne politike. U oblasti zagadjenja
životne sredine se, kao osnovna, ističu tri problema. Prvi problem je
vezan za povećanu koncentraciju ugljen-dioksida i ostalih gasova u atmosferi,
usled kojih dolazi do povećanja temperature atmosfere i izazivanja tzv
“ greenhouse effect-a „ . Drugi problem vezuje se za pojavu tzv. “kiselih
kiša“ usled povećane koncentracije sumpor dioksida ili raznih azotnih
oksida u atmosferi, izazvanih industrijskim procesima, masovnom upotebom
automobila itd. Na kraju, treba pomenuti i smanjenje količine ozona u
atmosferi i probijanje ozonskog omotača, usled povećanog nivoa azot-oksidai
hloro-fluoro karbonata koji mogu značajno da ugroze čovečanstvo.
Ekološki problem ruralnog razvoja danas je veoma aktuelan, a sa daljim
tehničko-tehnološkim napredkom će biti sve aktuelniji. O ovom pitanju
se mora voditi računa u svim oblastima života I rada čoveka, iz razloga
što se čovek ne samo prilagodjava životnoj sredini, već, za razliku od
drugih živih bića, on je samo aktivno i intenzivno menja. Vrednosti koje
je stvorila savremena ekološka ekonomija jasno reflektuju odnose izmedju
prirode i čoveka.
Procena uticaja na životnu sredinu (Environmental Impact Assessment –
EIA) predstavlja jedan od savremenih instrumenata politike životne sredine
i ekološkog menadžmenta, koji je opšteprihvaćen u skoro svim zemljama
sveta. EU je uvela ovaj instrument 1985.god. , donošenjem posebnog upustva
85/337/EEC o proceni uticaja odredjenih javnih i priovatnih projekata
na životnu sredinu. Ovo upustvo je kasnije izmenjeno i dopunjeno Upustvom
Saveta 97/11/EC iz 1997.god. Dalja dogradnja u ovoj oblasti učinjena je
Upustvom 2003/35/EC Evropskog parlamenta i Saveta 2003. godine, kojim
se obezbedjuje učešće javnosti u izgradi nacta odredjenih programa koji
se odnose na životnu sredinu. Savet EU je 2003. godine usvojio Odluku
o zaštiti životne sredine krivičnim sankcijama, sa ciljem da se zajedničkom
akcijom odklone opasnosti od ozbiljnog ugrožavanja životne sredine. Na
osnovu reforme iz 2003. godine, da bi farmeri primili direktnu pomoć iz
fondova EU, potrebno je da poštuju odredjeni skup standarda, tzv. eko-uslovljavanje.
1. Horizontalni sektor se bavi legislativom o životnoj sredini u vezi
sa pitanjima koja prozimaju razne teme u oblasti životne sredine, uključujući
: Direktivu o proceni uticaja na životnu sredinu, Direktivu o pristupu
informacijama o životnoj sredini, Propis o Evropskoj agenciji za životnu
sredinu, LIFE propis, Direktivu o odgovornosti prema životnoj sredi itd.
2. Kontrola industrijskog zagadjenja i sprečavanja rizika – ovaj sektor
se bavi regulisanjem industrijskog zagadjenja. Uključuje Direktivu o interisanoj
kontroli i sprečavanju zagadjenja, Direktivu o kontroli većih akcidentnih
zagadjenja i Direktivu o velikim postrojenjima za sagorevanje.
3. Nuklearna sigurnost i zaštita od radijacije – ovaj sektor se primarno
bavi zaštitom zdravlja radnika i stanovnštva od opasnosti koje nastaju
kao posledica jonizujućeg zračenja.
4. Sektor civilne zaštite se bavi obezbedjivanjem bolje zaštite ljudi,
životne sredine i imovine u slučaju prirodnih i tehničkih nesreća.
EU obezbedjuje finansijski podsrek ruralnom stanovništvu da obavlja svoje
delatnosti na način koji je bolji po očuvanje životne sredine
- nudi finansijsku pomoć poljoprivrednicima koji se slođe da svoje delatnosto
ovanljaju drugačije van konvencionalnih metoda
- podstiče poljoprivrednike da se bave alternativnim delatnostima
- podstiče prosirenje površina pod šumama i šumovitim oblastima
- podstiče proizvodnju biomase za energiju bezbednu po životnu sredinu
Kada je u pitanju ustavna i zankonska regulativa zaštite životne sredine
u Srbiji, treba istaći da u Ustavu Republike Srbije nalazima sledeću formulaciju
: Čovek ima pravo na zdravu životnu sredinu. Svako je, u skladu sa zakonom,
dužan da štiti i unapredjuje životnu sredinu. Problematiku zštite životne
sredine detaljnije reguluiše Zakon o zaštiti životne sredine, koji je
donet 2004, godine, uskladjen sa Direktivama EU o proceni uticaja na životnu
sredinu, (85/337/EEC), strateškoj proceni uticaja (2001/43/EC), integrisanom
sprečavanju i kontroli zagadjenja (96/61/EC) i učešću javnosti (2003/35/EC).
Zakonom su, na sveobuhvatan način, propisane mere zaštite vazduha, vode,
zemljišta, biodiverziteta, šuma i prirodnih dobra od zagadjenja i degradacije,
što ukazuje d aje osnovna ideja u zakonskom tekstu usmerena na izjedbačavanje
naše pravne regulative u ovoj oblasti sa zakonskim propisima EU.
Za harmonizaciju u oblasti zaštite životne sredine sa regulativom EU,
potrebno je :
- dalje izgradjivati sistem zaštite životne sredine, u skladu sa acquis
EU
- usvajati zakone po oblastima : upravljanje otpadom, upravljanje vodama,
zaštita prirode i drugi zakoni
- usvojiti zakone o ratifikaciji medjunarodnih ugovora iz oblasti životne
sredine i uspostaviti efikasne mehanizme za sprovodjenje medjunarodnih
obaveza i saradnje
- usvojiti podzakonske akte iz seta zakona o zaštiti životne sredine,
po oblastima kao i standarde
Zahtevi EU, pored zakonodavnih, u sektoru životne sredinu su :
- jačati administrativne i ljuske kapacitete za strateško planiranje u
oblasti životne sredine, obezbediti različite vrste dozvola, inspekciju,
monitoring, kao i za upravljanje projektima
- oformiti/dalje razvijati institucije koje će efikasno pratiti i sprovoditi
različite aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine
- razviti u punom obimu sradnju sa Evropskom agencijom za životnu sredinu(EEA),
izgraditi infrastrukturu za životnu sredinu, strukturirati informacioni
sistem i povezati se sa EEA
- tehnički osavremeniti kontrolu na granicama ( za zaštićene biljne i
životinjske vrste i dr.) i uključiti se u sistem jedinstvene granične
i carinske kontrole
Ključni problemi na podrućju zaštite životne sredine u Srbiji su sledeći
:
1) slaba integracija zaštite životne sredine sa ostalim sektorskim politikama;
2) nedovoljni institucionalni kapaciteti
3) neefikasan sistem finansiranja zaštite životne sredine i nedostatak
ekonomskih podsticaja za ekološki svesno ponašanje;
4) nedovoljan i neadekvatan monitoring emisije zagadjenja životne sredine;
5) nedovoljna edukacija o životnoj sredini i neadekvatno učešće javnosti
u odlučivanju;
6) neodrživo korišćenje prirodnih resursa;
7) zagadjenje vazduha, zemljišta, površinskih i podzemnih voda opasnim
materijama i otpado
Održivi ruralni razvoj i zaštita životne sredine u velikoj meri zavise
od odgovorne i konzistentne ruralne politike, kakva je ruralna politika
Evropske unije za period do 2013, godine, koja sadrži mere za poboljšanje
i odžanje životne sredine. Cilj Nacionalne strategije održivog razvoja
Srbije je da dovede do ravnoteže održivog ekonomskog rasta i privrednog
i tehnološkog razvoja, odnosno, održivog razvoja društva na bazi socijalne
ravnoteže, zaštita životne sredine, uz raconalno raspolaganje prirodnim
resursima, spajajući ih u jednu celinu podržanu odgovarajućim institucionalnim
okvirom. Prema Nacionalnoj strategiji održivog razvoja je da Srbija do
2017.godine bude institucionalno i ekonomski razviojena država sa adekvatnom
infrastrukturom, kompatibilna sa standardima EU, sa privredom zasnovano
na znanju, efikasnim korišćenim prirodnim i stvorenim resursima, večokm
efikasnošću i produktivnošću, bogata obrazovanim ljudima, sa očuvanom
životnom sredinom, istorijskim i kulturnim nasledjem, država u kojoj postoji
partnerstvo javnog, privatnog i civilnog sektora i koja pruža jednake
mogućnosti za sve gradjene.
Na grafikonu prikazana je vrednost dodatnih finansijskigh sredstava koja
je neophodno usmeriti u održivi razvoj Srbije, u procentima u odnosu na
BDP, u periodu 2008-2017. godine.
2. Promocija ruralnog razvoja kreiranjem regionalnog brenda
Proizvodjači su još od davnina koristili sopstvene marke ili odredjene
oznake da bi obeležavali svoje proizvode. Takva identifikacija omogućavala
je kupcima da prepoznaju proizvode i izdvoje ih od ostalih, da bi poželeli
daih ponovo kupe ili preporuče drugima.
Približavanje ukusa potrošača, napredak u tehnologiji, komunikacija i
smanjenje razlike u životnom standardu, stvara globalna tržišta potrošača
koji žele da dobiju bezbedne proizvode sa poznatim geografskim poreklom,izvrsnog
kvaliteta.
Uprkos savremenim tendencijama na svetskom tržištu,domaća kultura još
uvek snažno utiče na želje i navike potrošača u kupovini. Zato robna marka
mora dosledno da odredi proizvode ili usluge za razna kulturna, jezička
i geografska tržišta. Velike razlike koje postoje mu stavovima, životnim
stilovima i kupovnoj moći potrošača, širom sveta, uslovljavaju razlićite
strategije razvoja robnih marki. Neke od tih razlika primetne su na nacionalnom,
a neke na regionalnom nivou.
Sučeni sa izobiljem proizvoda koji su slični po karakteristikama, potrošači
svoju kupovinu prehrambenih proizvoda sve više zasnivaju na njihovim brendovima
( robna marka ). Bećina ljudi, zapravo, odredjene proizvode bira ne samo
zbog toga što zadovoljavaju osnovne potrebe za ishranom, nego i zbog toga
što njihov brend garantuje odredjeni kvalitet i stil.
Precizno definisanje svega što brend predstavlja, kao i velikog broja
različitih elemenata koji doprinose brend identitetu nekog proizvoda je
teško, jer je brend zbir svih asocijacija koje potrošač ima u odnosu na
proizvod ili na proizvodjača. On obuhvata reputaciju, proizvoda, garancije,
koje proizvodjač pruža, kao i vrednosti za koje se zalaže. Brend je sve
ono opipljivo i neopipljivo što se, kada pomisli na dati proizvod stvara
u svesti potrošača. Zapravo, brend je uspešna kominacija: proizvoda, koristi
za potrošača ( potreba i želje ) i vrednosti, tj. veze potrošača i proizvoda.
Brend identitet čine :
1. Fizički atributi :
-ime – jedna ili više reči, po kojima su proizvodjač ili proizvod poznati;
-znak – ( LOGO ) – tekstualni i/ili grafički mprikaz, koji identifikuje
proizvodjača ili proizvod. Često se slogan ( tag line ) ili rečenica koja
se lako pamti nadovezuje na koncept logotipa, opisujući brend proizvoda
ili proizvodjača ( cuveni slogan za Bronhi bombone lakše se diše ili Nektar
sokove nije svejedno ) .
-pakovanje;
-oblik, miris, boja.
2. Funkcionalni atributi:
• upotebna vrednost
• dostupnost
• cena
3. Emocionalni atributi:
• ličmost
• pozicioniranost
Mnogi proizvodjači ( kompanije ) često angažuju poznate ličnosti iz sveta
mode, filma, spota itd, koriste simpatine životinje ili objekte da bi
svojim proizvodima dali emotivnu konotaciju ili glamur, odnosno brend
personality.
Pozicioniranje je strateška odluka kojom se definiše odnos potrošača i
brenda. Strategija pozicioniranja u znatnoj mei utiše na poruke reklama
( advertising ), na strukturu poruka koje treba preneti, kome, kome će
poruke biti namenjene, kojim će sredstvima biti prenete, sve u cilju da
se osvoji satisfakcija i lojalnost potrošača. Konkretni efekti komunikacione
strategije mogu biti prepoznavanje (awareness) i prodaja, jer cilj brendinga
jeste da utisne identitet proizvodjača ( kompanije ) u svest potencijalnih
kupac, što rezultira prodajom .
Izgradnja robne marke počinje
od davanja imena, jer je dobro ima osnova za diferenciranje i imidž proizvoda,
a uspešna marka stvara se kombinacijo sedam faktora :
1. kvalitet,
2. pozicioniranje,
3. repozicioniranje,
4. dugoročna perspektiva,
5. interni marketing,
6. poverenje,
7. dobra komunikacija.
Naziv robne marke ima nekoliko ključnih uloga :
- označava proizvod ili uslugu i omogućava potrošaču da jasno odredi,
odbaci ili prepozna marku;
- prenosi odredjene preporuke potrošaču;
- postoji kao posebna vrsta zakonite imovine u koju proizvodjač sa razlogom
može ulagati novac i koja je zakonom zaštićena od konkurenata ili neodobrenog
korišćenja
Zajednički sadržalac za svaki postojeći brend proizvod su sledeće karakteristike
:
- originalnost (neponovljivost),
- besmrtnost,
- ubedljivost,
- konstantan kvalitet ,
- prisnost sa potrošačem (familijarnost).
Sistem zaštitnih znakova se u EU razvija još od 1964, godine, mada je
zakonska regulativa u ovoj oblasti definisana tek 1993. godine. Zaštitni
znak ima tri funkcije:
• da napravi razliku izmedju robe ili usluga jednog i robe i usluga drugog
proizvodjača;
• da nagovesti izvor ili poreklo robe ili usluge;
• da ukaže na dosledni kavalitet.
3. Proizvodnja i upotreba novih vidova energije u ruralnim sredinama
Poslednjih decenija suočavamo se sa situacijom da je nafte i ostalih
neobnovljivih prirodnih resursa sve manje i sve su skuplji, pa zato se
razvijeni svet danas okreće ka stvaranju nove nisko-karbonske ekonomije,
koja koristi manje fosilnih goriva, ispušta manje ugljen dioksida i ostalih
štetnih zagadjenja u atmosferu i manje zagadjuje plodno zemljište i pitku
vodu, sto zahteva promene u svim oblastima proizvodnje i transporta, kao
i promene danasšnjeg modela potrošačkog društva. Predvidjanja su da će,
u godinama koje dolaze, mnoge zemlje za podmirivanje energetskih potreba
biti prinudjene da korite obnovljive izvore energije ( energija sunca,
betra, hidro i geotermalna enegija, biomasa, biogas i biodizel ). Pored
ekonomskih u korist upotrebe obnovljibih izvora energije sve su bažniji
ekološki razlozi.
Procenjuje se da će biomasa predstavljati sve značajniji izvor energije
u budućnosti, u cilju pojeftinjenja poljoprivrednih proizvoda i ublažavanja
deficita klasičnih izvora energije. Švedska i Finska od ukupno utrošene
energije 15% troše u obliku biomase. Za dobijenje biomase se koriste slama,
kukuruzovina, list repe, grane voćaka i vinove loze, a za dobijanje biogasa
stajnjak. U ukupnom potencijalu obnovljivih izvora u Srbiji dominira biomasa,
koja se najvise nalazi u otpacima iz poljoprivrede. Biomasa kao izvor
energije posebno je značajna za ruralna područja. Na veće mogućnosti primene
ovog izvora energije u ruralnim područjima ukazuju značajne količine biljnih
ostataka u porizvodnji osnovnh ratarskih ultura ( pšenice, šećerne repe,
suncokreta i dr.), a manje iz voćarske i vonogradske proizvodnje.
Biometanol se sve više proizvodi u svetu, pre svega iz kukuruza i dobra
je zamena za benzin.
Biogas je mešavina metana i ugljen-dioksida, koja se dobija prilikom razgradnje
organskih pod anaerobnim uslovima. To je visoko kvaliteno energetsko gorivo,
koje može da zemeni fosilna goriva. U vreme kada rezerve fosilnih goriva
opadaju, energetski troškovi rastu, a životnu sredinu ugrožava nepravilno
odlaganje smeća, pronalaženje rešenja za problem biološkog otpada i tretman
otpadnih organskih materija, postaje pitanje od najveće važnosti.
Biodizel je tečno gorivo, koje se može proizvodite od uljane repice, sojinog
ili suncokretovog ulja, uz višestruke koristi u odnosu na klasične vrste
goriva. U EU je značajno dobijanje biodizela preradom ulja iz semena uljane
repice i suncokreta. Količina proizvodnje biodizela sa jednog hektara
oranica zasejanog uljanom repicom pokriva finansijski potrošnju pogoskog
ggoriva neophodnog da se obradi jedanaest hektara zemljišta. Do sada se
uljana repica u našoj zemlji malo gajila, zbog niskih prinosa, porblema
sa izmrzavanjem i mehanizacijo pri žetvi. Takodje, bilo je slabo interesovanje
preradjivačke industrije za otkup, a proizvodnja nije imala dovoljno drzavnih
subvencija. Biodizel je tehnički, idealni supsitut za dizel od fosilnih
rezervi. Koristi se kao gorivo koje manje zagadjuje okolinu i može se
mešati sa fosilnim dizelom. Biodizelom se smanjuje emisija gasova koji
učstvuju u efektu staklene bašte i njihov uticaj na globalnu klimu. Na
makroekonomskom nivou, razvoj proizvodnje biodizela utiče na : povećanje
zaposlenosti, povećanje industrijske proizvodnje, razvoj poljoptivrede
i ukupni razvoj ruralnih područja, smanjenje energetske zavisnosti zemlje
od spoljnih faktora itd. Negativna strana biodizela je što kao gotivo
ima manju energetsku vrednost od dizela, pa je i potrošnja nešto viša.
Mogi testovi su pakazali da ovo povećanje nije više od 5%. Testiranje
biodizela u Srbiji je pokazala da ovo gorivo u njatežim uslovima eksploatacije,
u gradskom saobraćaju, ni po čemu ne zaostaje za klasičnim dizelom, a
uz to znatno manje zagadjuje okolinu. Po završetku eksperimenta, napravljen
je elaborat o karakteristikama biodizela i njegovom uticaju na vozila.
Gradsko saobraćajno preduzeće u Beogradu mesečno troši 200 miliona dinara
za kupovinu dizela, a kupuvinom biodizela potrošnja bi se smanjila za
20 miliona dinara. Potencijal naše zemlje je oko 250.000 hektara pod uljanim
kulturama, što bi obezbedilo ropizvodnju do 200.000 tona biodizela, a
da se ne ugrozi deo suncokreta o soje koji ide u proizvodnju jestivog
ulja. Pritom problem predstavlaju preradjivački kapaciteti. Ipak, i na
tom polju se dešavaju i pozitivne promene. Nedavno je u Šidu otvorena
prva fabrika za proizvodnju biodizela u Srbiji i u jugoistočnoj Evropi.
Planira se godišnja proizvodnja od 100.000 tona biodizela namenjenog,
pre svega, srpskom tržištu – gradskim javnim preduzećima, zemljoradničkim
zadrugama i udruženjima, trnsportnim kompanijama, sa tendencijom da se
biodizel nadje i u maloprodaji na benzinskim pumpama.
Korišćenjem sunčeve energije se šdedi nafta, koja se u velikim količinama
koristi za sušenje kukuruza. Uz pomoć solarnih pumpi može se proizvesti
električna enegija kojom se crpe boda iz kanala za navodnjavanje. Već
više od dve decenije se u Institutu »Binča« brše pretaživanja za primenu
sunčeve energje. Kada bi se mogao upotrbiti 1% energije sunca, to bi bilo
dovoljno za potebe čovečanstava u XXI beku, ali još uvek nisu pronadjeni
mehanizmi za takvu upoterbu. Pronalazači Srbije su ponudili poljoprivrednim
proizvodjačima novi patentno zaštićen proizvod – sušaru sa pogonom na
sunčevu energiju.
Energija vetra se koristi vekovima, anjena primena u našoj zemlji ima
uglavnom lokalni karakter. Po ispitivanjima Republičkog hidrometeorološkog
zavoda, naša zemlja se ubraja u podrucja za značajnim potencijalom, kada
je reč o energiji vetra. Izrazito vetrovima podrućja su u Vojvodini i
planinskim oblastima južne i istočne Srbije, uglavnom iznad 100 do 1500
metara nadmorske visine. Agencija za enegretsku efikasnost pokrenula je
projekat merenja potencijala betra na tri lokacije. Postavljeni su stubovi
za merenje potencijala vetra, koji treba da omoguće odredjivenje brzine,
pravca, frekvencije i jačine udara vetra, u Negotinu, Velikom Gradištu
i Titelu. Na lokaciji gde se pokažu najbolji rezultati, gradiće se vetrenjače
sa mogučnošću priključenja na elektromrežu.
Geotermalna energija može da se koristi i u proizvodnji i u preradi poljoprivrednih
proizvoda. Ovaj oblik energije spada u alternativne izvore energije, a
odnosi se na korišćenje unutršnje toplote zemlje. Najveće instalirane
kapacitete za korišćenje geotermalne energije u proizvodnji hrane imaju
Majarska , Rusija i Makedonija. iako područje Srbije ima povoljnije geotermalne
uslove od Makedonije, eksploatacija ovog izvora energije je u začetku.
Geotermalna energija je jeftina, a takodje i ekološki čista. U središnjoj
Srbiji je evidentirano preko 100 nalazita geotermalnih voda. Pored primene
u medicini i turizmu, ove bode imaju značaj i u proizvodnji hrane. U aluvijalnim
ravnicama pored Save, Dunava, Morave, Timoka, Kolubare, toplotna energija
postoji i u pijaćm vodama. Voda niske temperature koristi se u objektima
intenzivne bio proizvodnje, za pranje sudova, za prihvatanje mleka, sokova
i ekstrakata i za zagrevanje staklenika i postrojenje za proizvodnju biogasa.
Voda visoke temperature koristi se u procesima agroindustirjske prerade
i za dobijanje električne energije. Geotermalna energija boda može se
upotrebljavati za sušenje žitarica, za zagrevanje farmi i u ribarstvu.
Toplotna enrgija se može koristiti i iz stena i ti na području Kopaonika,
Golije, Bukulje, Cera, Avale, Rudnika, Jastrbca i Kosmaja.
ZAKLJUČAK
U većini delova Srbije, primarni energenti su drva i struja. Alternativni
izvori energije su marginalizovani ili se uopšte ne koriste. Retka su
čak ispitivanja potencijala obnovljivih izvora energije, u ilju njihovog
komercijalnog korišćenja. Preorijentacija za obnovljive resurse ima višestruki
značaj na organiztaciju i poboljšanje komfora i kvaliteta života na selu,
a može da predstavlja i značajan element razvoja. Povećanje energentske
efikasnosti, u kombinaciji sa obnovljivim izvorima, može predstavljati
najjeftiniji energentstku alternativu. Približavanjem proizvodnje enegije
potrošačima u ruralnim podrućima obezbedjuje veće energetske samostalnosti,
povećala bi se sigurnost i efikasnost snabdevanja. U tom smislu, lokalna
proizvodnja energije je pitanje od strateške važnosti. Znatne uštede energije
se mogu podstići i poštovanjem pravila bioklimatskog projektovanja i planiranja.
Ovakav pristup je bitan ne samo sa aspekta održivosti, beć i manjeg zagadjenja.
Obnovljivi izvori energije su neminovnost i zato je heophodno da se Srbija
što pre prikljući svetskim tokovima, smanji energentsku zavisnost i efikasno
koristi sopstvene resurse.
Literatura
1. Online izvor : http://www2.exchange.org.rs/
2. Симоновић, З., Милановић, Р. (2005) Неки еколошки проблеми пољопривредне
производње и руралног развоја, Мултифункционална пољопривреда и рурални
развој, ИЕП, Београд
3.Online izvor: www.europa.eu
4. Пољоиндустрија број 1648 (2008) лист пословног система ПКБ, Београд
5. Vujičić M. i dr. (2008) Туризам и агробизнис, Državni Univerzitet
u Novom Pazaru
6. Hart, S., Marfi, J. (2003) Brands: the new wealth creators, Marketing,
Belgrade
7. http://www.mojafarma.co.yu
8. www.minpolj.sr
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi
SEMINARSKI RAD |
|