Kriminalistička indentifikacija | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Kriminalistička indentifikacija". Rad ima 25 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

КРИМИНАЛИСТИЧКО-ПОЛИЦИЈСКА АКАДЕМИЈА
ЗЕМУН
С Е М И Н А Р С К И Р А Д
КРИМИНАЛИСТИЧКА ИДЕНТИФИКАЦИЈА
СТУДЕНТ
ЗЕМУН, 2009.
1.Појам идентификације – криминалистичке идeнтификације
Криминалистичка идентификација је процес у току којег се идентитет објекта утврђује посредством обележја која тај објекат идентификују, и то упоређивањем ових обележја или њихових трагова са објектом.
Реч идентификација порекло води још из грчког, односно латинског језика, међутим у нашем језику је преузета из француског, од речи „identite“, којом се означава појам истоветности, подударности. Настала је од речи идентитет и означава поступак којим се он утврђује, односно поступак којим се утвђује једнакост упоређиваних предмета. Речју истоветност означава се потпуна подударност, пре свега исказа, односно мисли. Њоме се означава јединство сваког објекта понаособ, његова истоветност само са самим собом, али и његова промењивост. То не подразумева потпуну једнакост, већ једнакост у великом броју особина, које искључују постојање још једног објекта који их садржи, односно поседује. Природне особине које одређују истоветност објекта са самим собом се наѕива природни идентитет и он може да се утврди проучавањем самог објекта. Да би утврдили право значење речи идентификација можемо почети од једне просте ствари – комуникације међу људима, која подразумева постојање система знакова са тачно одређеним лицем са којим се жели ступити у контакт, да би га препознали у мноштву објеката који га окружују. Позноато је да сваки човек понаособ поседује велики број физичких обележја путем којих се може и лако разликује од осталих људи. Међутим, набрајање понаособ свих тих особина је веома непрактично, због потребе да се велики број њих наведе. Из тог разлога уведена су од давнина нека од обележја која би олакшала разлоковање. Једно од тих „апстрактних обележја“ је „име“, које се испољава у звучном облику. Међутим, повећавањем броја људи, појавила се потреба за новим апстрактним обележјима, па су се тако временом појавили: презиме, очево име, место рођења, датум рођења и друго. Нека од њих човек стиче самим фактором рођења, као што су датум и место рођења, националност, име родитеља, и она се свеобухватно називају фактичка обележја. За разлику од њих, друга, правна обележја, стичу се путем правних обележја и ту спадају име, презиме, држављанство, место боравка. Нека од обележја се могу дефинисати и у вези са животињама, односно стварима, те се може рећи да ове три врсте обележја поседује сваки објекат. Све горе наведено доводи до закључка да човек, кад треба да комуницира, мора да познаје правна и фактичка обележја тог објекта. Може се десити и обрнута ситуација, да се познају правна и фактичка обележја одређеног објекта, међутим да исти не може да се уочи јер се не зна на који се од мноштва објеката односи. Скуп наведених обележја може бити толико велики да се објекат на који се односи може разликовати од свих других објеката.
Један такав скуп обележја кривично-процесно право дефинише као предуслов за отпочињање суђења. Тај скуп обележја одређује истоветност лица и често се у пракси назива „правни идентитет“. У складу са тим, под појмом „утврђивање идентитета“ сада се подразумева утврђивање одређеног скупа правних и фактичких обележја, ко којима се дати објекат разликује од свих осталих. У складу са тим се у Правилнику о начину вршења послова Службе јавне безбедности каже да идентификовати једно лице значи утврдити сва обележја по којима се то лице разликује од свих других лица. Међутим, оваква дефиниција има мањкавости из простог разлога јер је и немогуће, и непотребно утврдити сва обележја по којима се дато лице разликује од свих осталих. Немогуће је из разлога јер постоји превелики број индивидуалних обележја сваког лица понаособ, а непотребно јер су поједина, односно многа обележја просто непотребна и ирелевантна за сврху идентификације. Тако се може извести закључак да је идентификација неког лица односно ствари у ствари утврђивање само оних правних односно фактичких обележја која ствар једнизначно дефинишу, односно по којима се може разликовати од свих других лица и ствари. Међутим постоје и ситуације, како и у оквиру службе, тако и ван ње, када, иако су нам позната правна и фактичка обележја одређеног објекта, не можемо да утврдимо о ком се од мноштва објеката ради. Најпростији пример за то, у оквиру службе, јесте лишење слободе.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET