Rekombinantne i sintetičke vakcine | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Rekombinantne i sintetičke vakcine". Rad ima 18 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

1. UVOD
Vakcinacija predstavlja vid veštačke imunizacije ljudi sa ciljem da se kod njih aktivno indukuje protektivni imunski odgovor na određeni patogen i spreči razvoj bolesti u slučaju kasnijeg izlaganja čoveka tom patogenu. Termin vakcina vodi poreklo od latinske reči vacca (krava), s obzirom da je prva zabeležena uspešna vakcinacija (protiv variole, tj. velikih boginja) sprovedena virusom kravljih boginja, tzv. virusom vakcinije (Edward Jenner, 1796). Od tada je do danas razvijen veći broj vakcina i program vakcinacije na svetskom nivou doveo je do iskorenjavanja (eradikacije) velikih boginja i drastičnog smanjenja incidence mnogih drugih infektivnih bolesti (naročito u razvijenim zemljama), što predstavlja jedno od najvećih dostignuća u imunologiji i medicini uopšte ). Poznat je primer vakcine za velike boginje, koja je uspešno i u potpunosti iskorenila ovu bolest. Druge vakcine su dovele do dramatičnog smanjenja u frekvenci brojnih teških bolesti. Na primer, na početku dvadesetog veka, difterijom (difteriju izaziva bakterija Corynebacterium diphtheriae, u fusnoti) je bilo inficirano oko 3000 dece na godišnjem nivou. Danas, zahvaljujući masovnom programu imunizacije, frekvenca difterije u SAD je manja od 0.2 po milionu, što predstavlja smanjenje od više od hiljadu puta.
Vakcinacija se bazira na principu izlaganja pojedinca patogenu ili nekom njegovom delu ili produktu (npr. toksinu), obično izmenjenom tako da može da izazove imunski odgovor kod vakcinisane osobe, ali ne i bolest. Cilj ovakvog postupka je da se indukuje stečeni imunski odgovor na određeni patogen (ili njegov produkt) i da se stvori imunološka memorija na njih kroz indukciju dugoživećih plazma ćelija i memorijskih T- i B-limfocita.
Svaka vakcina, da bi bila kvalitetna i mogla masovno da se upotrebljava, treba da ispuni određene uslove. Pre svega, ona treba da bude efikasna (da kod velike većine vakcinisanih osoba indukuje protektivan imunski odgovor) i bezbedna (ne sme da dovede do oboljevanja ili teških neželjenih dejstava). Dobra vakcina bi trebalo da pored humoralne indukuje i celularnu imunost, tj. da aktivira citotoksične T-limfocite, što je naročito važno za intracelularne patogene. Takođe, važno je da vakcina indukuje dugotrajan imunitet, čime se izbegava ili smanjuje na najmanju moguću meru potreba za njenom ponovnom primenom. Konačno, vakcina treba da ispuni i neke praktične zahteve: da je stabilna (da može lakše da se transportuje i duže da traje), da se lako primenjuje, da nije skupa i sl. Generalno gledano, bezbednije vakcine (npr. inaktivisane i subjedinične) obično indukuju slabiji imunski odgovor. Taj nedostatak se u određenoj meri prevazilazi na dva načina: s jedne strane, većina vakcina se daje u većem broju doza tokom dužeg vremenskog perioda (revakcinacije), a s druge strane mnogim vakcinama se dodaju adjuvansi sa ciljem da se poveća njihova imunogenost. Smatra se da adjuvansi deluju tako što stimulišu urođenu imunost kroz nakupljanje antigen-prezentujućih ćelija, povećavanje ekspresije kostimulatora na njima i produkciju citokina, čime se stimuliše i stečeni imunski odgovor na antigene prisutne u vakcini.
Danas su jos u upotrebi tradicionalne metode za proizvodnju brojnih značajnih vakcina. Međutim, nove metode koje koriste rekombinantnu DNK tehnologiju i sintetičku organsku hemiju su obezbedile bolje alternative i proizvodnju nove klase vakcina u borbi protiv bolesti gde tradicionalne vakcine nisu od koristi.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET