Vaspitni rd sa decom poremećenog ponašanja | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Vaspitni rd sa decom poremećenog ponašanja". Rad ima 26 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

УВОД
Понашање је саставни део личности, а почиње да се устаљује врло рано – у најмлађем узрасту. На формирање понашања понајвише утичу средински чиниоци, али одређеног утицаја има и генетски фактор. Васпитним деловањем родитеља и околине може се успешно утицати на дечије понашање тако да оно буде социјално одговорно и исправно. Поремећено понашање треба на време сузбијати имајући увек на уму да је успех тим већи уколико се раније почне. Ако се упорно и систематично потискују први облици поремећеног понашања и ако се утиче да дете формира исправан однос према себи и другима, може се много допринети формирању здраве личности.
СТИДЉИВО ДЕТЕ
Стидљивост се испољава као осећање несигурности, нелагодности и неспретности пред другим особама. Стидљив је онај појединац код кога се то осећање дубоко уврежило и постало његова стална одлика. Стидљивост није истозначан појам са стидом који је емотивна реакција појединца на неко своје тренутно стање или на учињени поступак (на пример, на грубост према драгој особи, на озбиљан радни пропуст). Због тога се стид као тренутна или повремена реакција не може унапред обележити негативним предзнаком јер се јавља као пратилац критичког самопреиспитивања. Не каже народ узалуд: „Ко изгуби стид, изгубио је и образ“.
Стидљивост као трајна одлика, која се испољава као зебња пред другима, је знак поремећеног понашања. Родитељима неће бити тешко да препознају ову одлику код свог детета. Оно је сувише повучено, избегава вршњаке, више воли да бива са знатно старијим или знатно млађим од себе. Тиме оно избегава да доживи осећање нелагодности. Узроке оваквом понашању треба тражити у процесу социјализације којој се темељ поставља у породици. Стидљива су најчешће деца одрасла у атмосфери стеге, строгог надзора, она којима је у породици наметнута обавеза да строго одмеравају сваки поступак и сваку реч. Тиме се гуши њихова права природа. Други разлог стидљивости може да буде неки тежак доживљај који је довео до емоционалног стреса (на пример, смрт родитеља или драге особе, нагла и неприпремљена промена средине). Чест узрок стидљивости је изолација детета од вршњака, живот у најужем породичном кругу као у некој крлетици због чега је изостала потпунија социјализација. До тога долази због тежње родитеља да строго контролишу васпитање и развој свога детета па зато настоје да спрече спољне утицаје претпостављајући да су они претежно негативни.
Родитељи су најчешће криви за стидљивост свога детета. Сви разлози се могу, широко узев, свести на један – строго ограничавање (испољавања праве дечије природе, кретања у друштву вршњака, а тиме и процеса социјализације). Отклонити узроке – значи помоћи детету да савлада стидљивост. Дете треба да има другове међу вршњацима, да се са њима забавља, игра, треба да има слободу да се испољи, треба да се осамостаљује и полако изграђује своју индивидуалност.
Највећу помоћ треба пружити детету коме је стидљивост прирођена. Њему је потребна подршка и храбрење, а критика, ако је неопходна, мора да буде умерена и одмерена. У томе је потребно доста стрпљења и систематичности.
Погрешно је поистовећивати повученост и стидљивост, јер повучен појединац не мора бити стидљив. Он само мање испољава своје мисли и осећања, а не мора се осећати нелагодно у друштву других.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET