|
Odliv mozgova
Mi Srbi koji smo na strani i uspeli da privucemo panju stranog
sveta na sebe, treba da govorimo o našem narodu kad god nam se za
to ukae prilika... Ko se ponosi svojim selom, porodicom i svojim
narodom, taj je na dobrom putu da se ceo svet ponosi njime, jer ništa
nije uzvišenije od covekove ljubavi prema svemu onome što sacinjava
njegov narod.
Mihailo I. Pupin (1928.)
Migracija
je populacijski fenomen koji je najtee predvideti; posebno se to
odnosi na migriranje visokoobrazovanog segmenta populacije jer je taj
segment, više nego ostali, podvrgnut sinergijskim uticajima konjukturnih
i politickih cinioca na trištu radne snage. Stoga je migriranje
specificnog segmenta visokoobrazovane radne snage (mozgova) uputno opisati
kao kompleksno polje odlucivanja individue u interakciji sa sistematskim
ciniocima.Poslednji oblikuju regulativno polje individualnih odluka a
cinioci su: vreme (kraktkorocnost i dugorocnost), informisanost (selektivnost,
transparentnost informacija), »mrea kontakata« (networking)
pre i posle migriranja), konjuktivni prostor (globalizacija, lokalnost
politike zapošljavanja, brzina savladavanja fizikalnog prostora (cene
i dostup globalnom transportu) te iskorišcavanje intelektualnih resursa
(globalne i lokalne politike vlada i privrede).
Isti cinioci oblikuju polje migriranja i ostalih obrazovnih segmenata
populacijskih kretanja; ipak, njihovo sudelovanje u definisanju polja
migracija mozgova ima posve specificnu strukturu. Ona se u devedesetima
oblikuje u jedno novo, moglibismo reci »prodorno novo« polje
cinjenica migracionih kretanja mozgova u svetu. Za takvu tvrdnju nalazimo
dovoljno argumenata u temeljnim kao i u empirijskim istraivanjima
u svetu i kod nas. Pa ce tako sklop farijacija kod migriranja mozgova
– za razliku od migriranja ostalih segmenata migranata – na
operacionoj daljini indicirati pre mobilnos (cilkuliranja) nego odliv
ljudi, pre visoku, selektiranu i transparentnu informiranost nego povodljivost
i višefaznost migriranja, pre mreu profesionalnih i prijateljskih
kontakta nego »objedinjavanje porodica« i lancane migracija.
U ovom radu prikazacemo naše videnje tog inovativnog polja migriranja
mozgova (koncepte i modele), uporedicemo ga u osnovnim crtama sa postojecim
znanjem u svetu i kod nas i opisati naše istraivanje na podruciju
odliva mozgova u SCG kako bi smo pokazali strukturu stvarnog ipotencijalnog
odliva iz SCG u novije doba.
1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE SAVREMENIH MIGRACIJA
Tokom minule cetiri decenije ukupni broj medjunarodnih migranata više
je nego udvostrucen, ali je pritom procenat svetskog stanovništva
koji se iseljava iz svoje domovine ostao manje-više konstatan. Sada
u svetu postoji oko 175 miliona medjunarodnih migranata što je oko
3,5 posto ukupnog broja stanovnika Zemljine kugle. Ipak, ako pogledamo
samo unutrašnje migracije u Indiji i Kini i ako ih sagledamo zajedno
videcemo da broj onih koji se odlucuju na takvu vrstu preseljavanja premašuje
ukupan broj medjunarodnih migranata. Da li su migracije pozitivne ili negativne
za rodnu ravnopravnost i razvoj? U suštini, one mogu delovati i pozitivno
i negativno. Kako je mogucno kroz politiku i prakticno delovanje osnaiti
pozitivni potencijal migracija i ublaiti rizike koje one nose.
Godine 2000. od svakih 35 lica jedno je bilo migrant; ono što je
za neke verovatno u još vecoj meri iznenadujuce jeste cinjenica da
polovinu tih migranata danas cine ene. Kada je rec o internim migracijama,
ukupan broj je još veci (Medjunarodna organizacija za migracije -
IOM - 2000). Ipak, dosad je postignut vrlo mali napredak u zajednickom
radu agencija za razvojnu saradnju na planu postizanja rodne ravnopravnosti
u vezi sa intervencijama u oblasti migracija a istraivanja rodne
prirode migracija još nisu uspela da privuku onu panju koju
zasluuju.
U poslednje tri decenije, tacnije od šesdesetih godina, kada je i
ekonomska migracija iz ranije Jugoslavije pocela da igra znacajnu ulogu
prvenstveno na evropskom prostoru, fenomen medjunarodnih migracija do danas
se dosta menja. Te promene su pracenje i promenama odnosa drava
i politike njihovih vladanja prema ovom fenomenu. Ono što se nekad
smatrala jasno razlicitim pojmovima – npr., stalna u odnosu na privremenu
migraciju, ekonomska u odnosu na humanitarnu, dobrovoljna u odnosu na
prisilnu – danas se vidi kao jedinstveni fenomen sa razlicitim aspektima.
Motivacija za migraciju stanovništva postaje danas mnogo kompleksnija.
Ljudi koji trae azil danas to cine u velikoj meri i iz ekonomskih
razloga. Zbog toga standardna klasifikacija migracionih tokova –
kao što su migracija radne snage, porodicno okupljanje i traenje
azila – nije više jasno razgranicena. Konvencionalna dihotomija
izmedju dobrovoljnih i nedobrovoljnih migracija je pomucena. Veza izmedju
tokova ekonomskih migracija (regulisanih i neregulisanih) i izbeglica
(ukljucujuci traioce azila) postala je tako tesna da se to ne moe
ignorisati. S druge strane, podela zemalja na tri ciste kategorije –
eligracione, imigracione i tranzitne – nije više validna. U
stvari, povecao se broj zemalja koje ne samo što su promenile svoj
status vec imaju kombinovane karakteristike dve ili cak sve tri kategorije.
Ekonomske migracije, po definiciji, imaju neka zajednicka obeleija,
mada uzroci njihovog nastajanja ne moraju biti sasvim isti. Razliciti
su licni atributi ekonomskih migranata: stepen obrazovanja, etnicko poreklo,
geografsko poreklo, godine starosti i pol. Uz to ekonomske migracije mogu
biti stalne ili privremene, legalne ili skrivene. One takode mogu biti
planirane ili spontane, organizovane ili neorganizovane.
Bez obzira na odsustvo precizne statistike, stranci predastavljaju rastucu
komponentu savremene globalne radne snage, u cemu prednjaci Evropa kao
region sa najviše stranaca i najbrojnijom radnom snagom. Procene
pokazuju da je u 1993. godini u svetu izmedju sedamdeset i osamdeset miliona
ljudi ivelo kao stranci, od kojih su oko tri petine bile izdravana
lica.
Migracija stanovništva moe se klasifikovati sa stanovišta
zemalja porekla (emigracija) i sa stanovišta zemalja prijema (imigracija),
ili alternativno, sa stanovišta samih ucesnika u njoj. Tako se u
jednoj zemlji simultano javljaju razliciti tipovi migranata, i to:
1) Migracija radi zapošljavanja – ugovorna
migracija
Savremena migracija po ugovoru dobila je na znacaju kada su tokom šezdesetih
i sedamdesetih godina radnici iz manje razvijenih mediteranskih zemalja
krenuli u razvijene zemlje Severne i Zapadne Evrope. U raznim oblicima
ugovorna migracija u velikoj meri obuhvata nekvalifikovanu i polukvalifikovanu
radnu snagu koja se zapošljava i u zemljama kao što su Kanada,
Republika Koreja, Singapur, Juna Afrika, SAD, i Venecuela. I sezonska
migracija je posebna vrsta ugovorne migracije.
2) Migracija radi obrazovanja.
Ovaj tip migracije neobuhvata, strogo govoreci, ekonomski aktivna lica,
ali su ona ukljucena u ovu grupu buduci da je njihov motiv ekonomski.
Prema ocenama UN, ova vrsta migracije vrši se cesto medju zemljama
na priblino isom nivou razvijenosti i sa slicnim kulturnim nasledem.
Na primer, studenti iz africkih zemalja odlaze na studije u Egipat, medjutim,
studenti iz zemalja u razvoju više tee da studiraju u SAD,
Kanadi i Evropi. Poslednjih godina kineski studenti odlaze na studije
u Japan.
3) Migracija radi usavršavanja.
Numericki, ovaj tip migracije je skroman segment osnovnih medjunarodnih
migracija ali ekonomski je vrlo koristan. Ucesnici u ovoj vrsti migracije
su, po pravilu, pozvani u privatne ili javne ustanove (otvorena predjuzeca)
razvijenih zemalja da provedju nekoliko meseci ili godina radi sticanja
novih ili viših kvalifikacija ili da se upoznaju sa modernom tehnologijom.
Ova migracija se odvija kroz poslovne kanale.
4) Migracija u profesionalne ili poslovne svrhe.
Hiljade profesionalnih, tehnickih ili menaderskih radnika, kao i
poslovnih ljudi svih kategorija putuju svakodnevno iz jedne u drugu zemlju.
Neki ostaju nekoliko meseci ili godina, dok se jedan broj permanentno
naseljava. Na primer, Evropska unija je domacina za oko dva miliona stranih
strucnjaka koji su došli iz zemalja clanica EFTA, Kanade, Japana,
SAD. Pored strucnjaka ili poslovnih ljudi koji migriraju svojom voljom,
mnogi menaderi i drugi strucnjaci vršeci specificne zadatke
sele se unutar transnacionalnih predjuzeca prelazeci granice pojedinih
drava.
5) Migracija radi useljenja u drugu zemlju.
Ovo je klasican tip migracije (permanentno useljavanje), karakteristicno
za Australiju, Kanadu, Novi Zeland i SAD, u koje se svake godine useljava
više od milion ljudi. Mnogi medju njima su izdravana lica onih
migranata koji su se ranije uselili. Pored njih, stotine hiljada useljenika
su radno aktivni, od kojih se veliki broj odnosi na visokokvalifikovane,
a samo mali broj su niskokvalifikovana radna snaga. Sa izuzetkom visokostucnih
a posebno deficitiranih strucnjaka, kandidati moraju pre nego što
udu u zemlju useljenja da obezbede zaposlenje.
6) Migracija predjuzetnika.
Ovaj tip migracije se, u okviru permanentnog useljenja, vrši radi
otvaranja novih radnih mesta. Australija, Kanada, Singapur, i SAD nastoje
da privuku strane predjuzetnike koji ce, za uzvrat, otpoceti biznis ili
uloiti svoj novac u profitabilne investicije radi otvaranja novih
radnih mesta, za sebe i za druge radnike.
7) Neregularna migracija.
Sva prethodhodne kategorije medjunarodne ekonomske migracije obuhvataju
regularne migracione tokove: pojedinci su ovlašceni da dodu u imigracionu
zemlju i, ako su ekonomski aktivni, da se angauju u nekoj isplativoj
aktivnosti, u skladu sa zakonima i propisima te zemlje. S druge strane,
neregularna migracija predstavlja ilegalne ulaske, boravak ili ekonomsku
aktivnost stranaca u zemljama prijema. Ilegalni migranti tee da
steknu regularni posao, ili da dobiju sezonsko zaposlenje, a zatim da
okupe clanove svoje porodice.
2. EFEKTI SAVREMENIH MIGRACIJA
U mnogim aspektima, savremena migracija je dvosmerni proces koji ne
pogadja samo ucesnike u njoj (migrante) vec i involvirane zemlje (one u
koju ulaze i oni iz koje odlaze). Medju glavnim ciniocima koji uzrokuju
dobrovoljne migracije ubrajaju se stepen ekonomske razvijenosti, demografski
razvoj i uslovi trišta radne snage u obe grupacije zemalja
– u zemljama porekla i zemljama prijema. Procena dobitaka i gubitaka
(cost and benefits) pokazuje da se interesi zemalja nepoklapaju uvek sa
interesima migranata. Migracija moe znacajno da poboljša zarade
radnika i bude od koristi zemlje prijema, ali i da u prekomernim i permanentnim
tokovima, posebno kvalifikovanih ljudi, ozbiljno ugrozi ekonomski rast
zemlje porekla, narocito ako je ona u razvoju.
Saradnja izmedju zemalja iz kojih se odlazi u migracije i zemalja u koje
se migrira.
Da bi se stalno poboljšavao nivo ivotnog standarda migranata
i da bi se u maksimalnoj meri iskoristili pozitivni uticaji na ukupni
kvalitet ivota migranata i na jacanje samopouzdanja medju enama,
neophodno je da zemlje porekla i zemlje destinacije ozbiljno saradjuju.
U tom cilju, UNIFEM podrava regionalne programe ucenja i saradnje
i unutar zemalja i izmedju zemalja, kroz organizovanje poseta i regionalnih
konferencija. Na jednom takvom nedavno odranom regionalnom seminaru
ucesnici su se obavezali da ce uspostaviti svestranu saradnju kako unutar
zemalja iz kojih se emigrira, tako i medju tim zemljama, sve u cilju zaštite
radnickih prava; na to su se obavezale vlade, nevladine organizacije i
medjunarodne organizacije iz Indonezije, Bahreina, Bangladeša, Hong
Konga, Jordana, Nepala, Filipina i Šri Lanke.
UNIFEM se nada da ce dugorocno gledano kako zemlje porekla, tako i zemlje
destinacije, predstavnici vlada i civilnog društva, saradivati na
podsticanju bezbednih migracija i da ce sprovoditi politiku koja ce se
temeljiti na jednakim pravima i rodnoj ravnopravnosti kao i programe koji
ce omoguciti da radnici-migranti steknu vece samopouzdanje.
Za zemlje porekla, u procesu migracije tri elementa su od najveceg interesa
– regrutovanje migranara (organizovano ili spontano, dokumentovano
ili nedokumentovano, visokostrucno, kvalifikovano ili nekvalifikovano),
devizne doznake i povratak migranata. Uslovi koji determinišu selekciju
i odlazak odredjuju, u stvari, i licne i profesionalne atribute migranata,
a sve to ima odraza na proizvodnju, zaposlenost i demografski razvoj u
zemljama porekla.
Efekti savremenih migracija na zemlje prijema su, u najvecoj meri, pozitivne,
jer one same odlucuju o tokovima i intenzitetu priliva stranih radnika.
Strani radnici slue za uravnoteenje ponude i tranje
na trištima rada razvijenih zemalja. Mada se ovde detaljnije
ne analiziraju efekti migracija po zemlje prijema tj. zemlje imigracija,
ili pak treba istaci da su oštre restrikcije koje su razvijene zemlje
uvele u sferu legalnog priliva migranata doprinele porastu na pritisak
azila. Tako da je danas sve više trailaca azila koji vrše
pritisak na trište rada imigracionih zemalja. Na primer, od
684.500 zahteva koliko je razmatrano tokom 1993. godine samo 45.100 je
dobilo status izbeglica, dok je 178.000 ljudi dobilo odobrenje na humanitarnoj
osnovi ili na neko drugoj osnovi.
3. NEKI STRATEGIJSKI ELEMENTI MIGRACIONE POLITIKE NA
GLOBALNOM PLANU
Poslednjih decenija XX veka karakteriše masovna migracija ljudi
širom sveta. Najznacajniji i najnoviji proces je migracija iz bivših
socijalistickih zemalja u razvijene zemlje Zapada, koji ukljucuju veliki
broj ilegalnih migranata, traioce azila i izbeglice.
Za utvrdivanje osnova za regularnu migraciju potrebna je dosledna strategija
znatno više nego ad hoc (»na parce«) napori vezani za
proces migracije. Moralo bi da se lek za probleme nade na globalnom planu.
Rešenja bi morala da budu relevantna za današnje potrebe i za
one koje ce nametati sutrašnjici. Ako se konstruktivne mere ne budu
danas predjuzimale, društveni rashodi u buducnosti ce biti veci za
sve ucesnike u procesu migracije.
Neke mere sugerišu medjunarodne organizacije, a one bi se mogle saeti
na sledeci nacin:
1) Medjunarodna trgovina, investicije i pomoc treba da budu usmereni
prema podrucijima i zemljama koji proizvode izbeglice i migrante,
2) Migraciona politika treba da je usmerena ka sinhronizaciji eksternih
cinilaca i domacih potreba,
3) Odgovarajuce vladine strukture koje se bave migracijom u zemljama porekla,
tranzitnim zemljama i zemljama prijema moraju biti ojacane ili u nekim
slucajevima razvijene tj. unapredene. Odsustvo migracionog reima
vodi u neregularne migracione tokove,
4) Ocekuje se da ce mogucnosti legalnih migracija – i permanentnih
i privremenih – u buducnosti biti povecan. Mogucnosti zasnovane
na migraciji kvalifikovanih, okupljanja porodica, humanitarnim potrebama
i nacionalnim interesima zasluuju posebnu panju,
5) Informisanje je kljucni faktor na svim nivoima migracione politike.
Potencionalni migranti treba u isto vreme da budu primaoci, ali i izvor
informacija,
6) Regularni i neregularni migracioni tokovi treba da budu predmet kontinuiranog
pracenja i panje kreatora politike. S druge strane, istraivaci
bi morali da anticipraju migraciona kretanja i prognoziraju efekte, kako
bi mogle da se predjuzmu odredene mere.
7) Obrazovanje u zemljama porekla treba da bude dostupno svima koji ele
da povecaju svoj standard ivota. Zemlje porekla treba da imaju svoje
programe i organizovanje školovanja i specijalizaciju strucnjaka
u razvijenim zemljama koji ce posluiti kao multiplikator i koji
ce voditi ubrzanju transfera know-how nakon njihovog povratka u zemlju,
8) Programi koji posticu migrante na dobrovoljni povratak u zemlju porekla
treba da se prošire i unapredjuju, posebno kada je rec o finansijskoj
podršci za osnivanje manjih predjuzeca i njihovoj reintegraciji,
9) Prava pojedinih migranata i izbeglica treba da budu poštovane.
To znaci da zemlje, ukljucujuci i našu, treba da prihvate medjunarodne
standarde ratifikovanjem instrumenata u kojima su oni sadrani kao
što je Konvencija Ujedinjenih nacija o zaštiti prava svih radnika
migranata i clanova njihovih porodica i druge relevantne konvencije.
Uprkos dosadašnjem odsustvu razvojne politike koja bi u svom fokusu
imala migracije, agencije poput DFID sve više gledaju na migracije
kao na potencijalno vane strategije za obezbedivanje egzistencije
siromašnih ena i muškaraca - kao i na strategiju koja
moe obezbediti razvoj kako zemljama porekla migranata, tako i zemljama
njihove destinacije. Ipak, iako i ene i muškarci imaju koristi
od migracija, potreban je zaokret u pristupu kako bi se krenulo sa stanovišta
rodno utemeljenih ljudskih prava i na taj nacin obezbedilo da razvojna
politika i praksa ne budu ograniceni samo na ekonomske aspekte migracije
(kao što su, na primer, novcane doznake koje migranti šalju
svojim kucama iz inostranstva), vec da se obezbedi šira razvojna
"slika" koja obuhvata i kulturu, ljudska prava i opštu
ravnopravnost. Za to je potrebno da se mnogo podrobnije sagledaju takvi
faktori kao što su "nevidljivost", odsustvo zaštite,
ilegalni status, niski radni standardi, nasilje i stigma. Takvi faktori
su kriticno rodno zasnovani u tom smislu da postoje razlicite potrebe
muškaraca i ena kada je rec o zdravstvenoj zaštiti, zapošljavanju,
resursima, informacijama i mogucnosti uticaja na procese odlucivanja.
Trenutno postoje neki pozitivni primeri iz kojih bismo mogli dosta toga
da naucimo. Vladine inicijative poput one u Šri Lanki mogu obezbediti
suštinski znacajnu obuku pre odlaska iz zemlje kako enama,
tako i muškarcima, što ce im omoguciti da se bolje snadu i osete
sigurnijima po dolasku u zemlju destinacije. Bilateralni sporazumi izmedju
zemalja iz kojih migranti odlaze i zemalja u koje se doseljavaju, takode
mogu podstaci zemlje destinacije da obezbede bolje aranmane za ene-migrantkinje,
kao i zemlje porekla da formulišu odgovarajucu politiku kojom ce
odgovoriti na situaciju u kojoj veliki broj strucno osposobljenih radnika
napušta svoju domovinu (takozvani "odliv mozgova"). Projekt
UNIFEM za jugoistocnu Aziju trenutno se bavi formulisanjem memoranduma
o razumevanju izmedju Jordana i Indonezije i Jordana i Filipina; osnovni
cilj tih dokumenata jeste da se posebno ukae na prava ena-migrantkinja.
Vaan deo posla mogu da obave i nevladine organizacije kao što
je ALMATERRA iz italijanskog grada Torina koja prua pravnu pomoc,
informacije, transkulturno posredovanje, deciju zaštitu i odgovarajuce
kurseve za obuku ena-migrantkinja (Lean Lim i drugi 2003).
Medjunarodno-pravni okviri vezani za migracije, izbeglice, ljudska prava
ena i trafiking predstavljaju vano polazište i smernicu
za mobilisanje resursa i napora kako na nivou vlada, tako i na nivou civilnog
društva. Na kraju krajeva, neotudiva su ljudska prava na zdravstvenu
zaštitu, obrazovanje i informisanje. Za pristup tim pravima i za
njihovo uivanje neophodno je da oni koji kreiraju politicke odluke
i oni koji te odluke sprovode u praksi priznaju kontekst migracija. Šta
je (ili ko je) primoralo (primorao) nekog da emigrira, u kakvoj su se
situaciji migranti našli pošto su migrirali i da li su izloeni
fizickoj ugroenosti ili opasnosti od izolacije - sve ce to bar delimicno
zavisiti od njihove rodne pripadnosti. Rodna pripadnost utice na to u
kojoj meri ljudi mogu da doprinesu zajednici u koju su migrirali i koliko
koristi imaju od te zajednice - samim tim, od toga zavisi i u kojoj ce
meri moci da odigraju neku vanu ulogu u ostvarivanju osnovnih ciljeva
kako socijalnog, tako i ekonomskog razvoja.
4. GRAÐANI SRBIJE I CRNE GORE NA RADU U INOSTRANSTVU
Gradani SCG koji ive i rade u inostranstvu imaju, u najvecem broju,
status radnika na privremenom radu. Njih, prema popisu stanovništva
izvršenog 1991. godine, najviše ima u razvijenim zemljama Evrope,
samo u Nemackoj 24,9%. Slede Austrija (22,5%), Švajcarska (14,1%)
i Francuska (7,7%). Prema istom popisu, u inostranstvu je na radu bilo
215838 naših gradana i 86652 clana njihovih porodica.
Medjutim, s obzirom da popis stanovništva nije bio sveobuhvatan, ukupan
broj naših radana koji ive i rade u inostranstvu je znatnno
veci, posebno ako se ima u vidu da je veliki broj gradana SR Jugoslavije
napustio zemlju posle 1991. godine kada su poceli etnicki sukobi i gradanski
rat na teritoriji ranije Jugoslavije. Uz to, znatan broj ljudi, narocito
visokoobrazovanih i strucnih, otišlo je u prekookeanske zemlje.
Naši gradani borave u inostranstvu u svim navedenim svojstvima. Status
nacionalne manjine Srbi imaju u “starim” zemljama boravka,
kao sto su Albanija, Madjarska, Rumunija, Bugarska, Makedonija, Hrvatska,
Slovenija. Taj status je odredjivan, pre svega, politickom voljom nasih
suseda, a potom i medjunarodnim konvencijama, koje su status manjine limitirale
procentom ucesca stranaca u domicilnoj drzavi. Srbi su nekada u Madjarskoj
cinili cak 12 odsto stanovnistva, a danas je taj procenat ispod 5 odsto.
Srbi iseljenici su taj status dobili u prekookeanskim zemljama, koje su
od pocetka proslog veka, pa do danas, aktivno radile na “uvozu”
raznih svetskih nacija, pa i srpske. SAD, Velika Britanija, Kanada, Australija,
Juzna Amerika, a poslednjih godina i Novi Zeland i Juznoafricka republika
otvorile su granice za useljavanje stranaca, koji su pozeleli da prime
njihovo drzavljanstvo. Zbog takve useljenicke politike za ove drzave jedno
vreme su bili zainteresovani prevashodno siromasni slojevi, a potom i
imucniji, obrazovaniji slojevi stanovnista sa Starog kontinenta, Azije
i Afrike. Kanada je, na primer, poznata kao drzava koja je iz Srbije prosto
usisavala mlade diplomce sa fakulteta prirodnih nauka. Ekonomski migranti
su svoj status radnika na privremenom radu resavali preko bilatelarnih
dogovora srpskih drzava i zemalja zapadne Evrope, koje su uvozom fizicke
radne snage, majstora i tehnicara svih vrasta resavali probleme za donjom
klasom zaposlenih u svojoj privredi. Kako su, medjutim, vremenom ti gastarbajteri,
kako ih zovu Nemci, izrodili decu, koja su postala punopravni gradjani
EU, to se i njihov status promenio utoliko sto su nekada privremeni radnici,
postali pravi i trajni useljenici. Status izbeglica poslednjih decenija,
od kako raste broj lokalnih ratova, dobijaju generacije prebeglica iz
BiH, Hrvatske, Srbije, Crne Gore i sa Kosmeta. O njima su podjednako krajem
devedesetih brinuli Nemcka, Francuska, Austrija, Italija, Svajcarska,
Svedska, Norveska, da bi se pocetkom 21. veka za ratne prebeglice pobrinuli
i Sjedinjene Americke Drzave, Kanada i Australija. Bude li proces asimilacije
ovih dosljaka uspeo, Srbija ce verovatno od izbeglica u ovim dalekim zemljama
dobiti novu generaciju iseljenika.
Od pocetka devedesetih godina do danas, sa prostora bivše i sadašnje
drave otišlo je u svet više od 400000 Srba. U Kanadu,
Ameriku, Australiju, Novi Zeland, Junoafricku Republiku tragajuci
za znanjem, boljim ivotom i vecom zaradom, krenuli su studenti,
inenjeri, lekari, profesori i naucnici.
Ako se uzme u obzir da obrazovanje jednog strucnjaka našu zemlju
košta oko 50.000 evra, i ako to pomnoimo sa brojkom sa 200.000
mladih koji su Srbiju napustili samo u nekoliko poslednjih godina, dolazimo
do stravicnih podataka. Negubimo samo novac, jasno je da je slika poraavajuca.
Sa aspekta socio-demografskih varijabli medju onima koji su spremni da
odu bilo gde skoro je podjednak broj muškaraca (49.5%) i ena
(50.5%), a u pogledju obrazovanja prednjace oni sa završenom srednjom
školom (65.7%). Interesantno je da se iznad proseka isticu osobe
sa stalnim zaposlenjem (42%). Nezadovoljstvo uslovima rada u pogledju razlicitih
aspekata je verovatan uzrok tenje vecine osoba sa stalnim zaposlenjem
za preseljenjem bilo gde ako je u pitanju bolji posao. Za osiguranjem
bolje egzistencije koju donosi novi posao unutar Srbije ili u inostranstvu
najviše su spremne osobe sa primanjima do 75 evra (37.8%). Mladi
i sredovecni koji pripadaju uzrasnim kategorijama izmedju 15 - 49 godina
su iznad proseka kada je u pitanju migracija za poslom. Ambicije u pogledju
profesionalnog razvoja na pocetku ili sredini karijere su jedan od mogucih
uzroka zašto se pripadnici ovih uzrasta lakše odlucuju na promenu
mesta boravka zbog posla. Ovi podaci nisu zacudujuci ako imamo u vidu
celokupnu bolnu i nezdravu klimu u našem društvu i privredi
u cijoj osnovi je svakako proces tranzicije. Visoka stopa nezaposlenosti,
likvidacije društvenih predjuzeca koje su dovele do tehnoloških
viškova, nagli rast privatnog sektora koji u vecini slucaja još
uvek nije uhvatio korak sa zakonodavstvom o radu, licni dohoci koji su
na granici egzistencije, nesigurna radna mesta ali i strah od gubitka
posla dovode do toga da je više od polovine naših gradana spremno
na mobilnost za poslom.
5. SVE SRPSKE SEOBE
Seobe su neraskidivi deo istorije srpskog naroda. Vec jedanaest vekova
Srbi se sele širom planete od matice do tudine i natrag. Najvece
migracije Srbi su imali na prostorima Balkana i jugo-istocne Evrope, na
kome je proces formiranja drava bio neprestano pracen ratovima i
pokretanjem naroda. Ta tudina, medjutim, ma koliko bila cemerna, bila je
i slasna, jer je Srbima u otadbini podarila pamet, veru, pismenost,
umetnost, bogastvo, ugled i ponos. Prva pisana i štampana rec Srba
stizala je u maticu iz Italije, Austrije, Madarske, Rusije, Nemacke. Poslednjih
decenija iz rasejanja u otadbinu stiu konvoji humanitarne
pomoci, devizne doznake, koje se procenjuju na preko 4 milijarde evra,
i nova srpska pamet. Srbi u dijaspori su poslednjih godina bili i direktno
ukljuceni u bitku za srpsku istinu u svetu i u promociju srpskih nacionalnih
interesa. Zato je ministar dijaspore dr Vojislav Vukcevic jednom javno
i priznao da nas Srbe u otadbini Srbi u rasejanju “hrane i
brane”.
Srbi u rasejanju su uspeli ne samo da sacuvaju i neguju svoje iskonske
korene vec i da ostave jako vidljive nacionalne tragove i kulturne pecate.
Zvanicnici tvrde da danas u svetu imamo 479 spomenika srpske kulture u
35 drava. Nama se cini da je tih obeleja najmanje deset puta
vise, jer srpski pecat van Srbije nisu ostavljali iza sebe samo predstavnici
drzave, krune i crkve, vojnici i zarobljenici, vec i svojim delima naucnici,
umetnici, sportisti, ali i obicni ljudi. A to sve Srbe sveta cini uzvišenim
i ponosnim.
Srpski narod, cije je se ime prvi put na tlu današnje Srbije pominje
jos 822. a u Grckoj još 610. godine, doselio se na Balkan sa starim
Slovenima. Kretali su se iz severnih stepa iza Karpata na topli jug Evrope
i probili sve do granica Azije. I danas u Judejskoj pustinji postoji manastir
Svetog Save osvecenog jerusalimskog, koji svedoci o prisutnosti srpskog
bica i duše. Srbi su kao pleme slovenskog naroda iveli severoistocno
iza Karpata, na izvorima i gornjem toku reka: Visle i Odre, Dnjestra i
Buga, i u zapadnom delu dnjeparskog kraja. Krajem IV veka nove ere, kada
su iz Azije preko Rusije i Ukrajine poceli Huni da prodiru, pokoravajuci
mnoge evropske narode, Sloveni koji su bili podeljeni i nesloni
u odbrani, pod tom najezdom krenuli su u veliku seobu.
Citav vek i po je protekao u tim seobama starih Slovena. Na današnjoj
teritoriji Srbije, pre dolaska Slovena, ziveli su Iliri i Tracani. Sloveni
su se na jugu Starog kontineta pojavili zajedno sa Avarima,
u najezdi plemena, koja je nastala posle pada i podele Rimskog carstva.
Sloveni, a i Srbi sa njima, zaustavljeni su ispred Carigrada 626. godine,
kada im je vizantijski car Iraklije dozvolio da se nasele oko Soluna.
Kako je zabeleio car Konstantin Porfirogenit po jednom narodu, verovatno
najvecem i najacem, iz tog slovenskog bratstva, Srbima, oblast oko Soluna
je tada i dobila ime Servija.
Srbi su u IX veku primili hrišcanstvo, a knez Vlastimir , oglasio
je ujedinjenje srpskih plemena, stvaranje srpske vojske i drave
na teritoriji Raške. Srbija se i pod carom Dušanom širila,
pa je u drugoj polovini XIV veka zahvatila skoro dve trecine Balkanskog
poluostrva. To širenje drave i naroda moe se tumaciti
i kao druga velika seoba Srba po Balkanu. Posle smrti cara Dušana
pocinje pad srpske drave, koji je za posledicu imao ostavljanje
i ostajanje srpskog naroda u tudim zemljama.
Prodor Turaka na Balkan i porazi Srba u bitkama sa njima pred kraj XIV
veka, pokrenuli su treci veliki talas iseljavanja srpskog naroda na sever
i zapad. Stanovništvo je tada bealo iz krških predela
na Primorje. U primorske gradove sklanjala se i srpska vlastela, pre svega
u Dubrovnik, Kotor i Zadar. S vremena na vreme, usled upada Turaka, stanovništvo
je u masama bealo ka obali. Od 1416. do 1418. godine "sirotinja
(pauperes) iz unutrašnjosti nije bila puštena u Dubrovnik, nego
je stanovala ispred grada u pecinama kraj morske obale". Docnije,
kada ni tamo nisu više nalazili posla, prebacivali su se u Apuliju.
Dalje tursko nadiranje, teror najpre janicarskih, a potom krdalijskih
hordi, neuspele pobune, izbegavanje davanja "danka u krvi",
potakli su iseljavanje Srba u Vojvodinu, današnje rumunske delove
Banata, u Liku i druge krajeve pod Austrijom, sve do Zumberka gde se srpsko
stanovništvo izmešalo sa Slovencima.
U istoriji je, medjutim, ostala najviše upamcena seoba 60.000 Srba
u Ugarsku, koju je vodio patrijarh Arsenije III Carnojevic u leto 1690.
godine. Ova cetvrta seoba je trajala cetrdesetak dana, a Srbi su naselili
Madarsku, Austriju, Hrvatsku, Rumuniju, Sloveniju i dosli do Ceske. Srbi
koji su u ovom talasu preplavili Evropu udarili su temelje srpske zajednice,
koja je u narednom periodu, neprestano rasla, a mnogo rede i opadala.
Cetiri decenije kasnije Srbi su se opet, peti put, pomerili prema Istoku,
ovog puta u Rusiju, Ukrajinu, Slovacku, Belorusiju, Moldaviju. Racuna
se da je tada unutar beckog casrtsva pokrenuto 100.000 Srba prema istoku,
od cega je oko 10.000 Srba otišlo u Rusiju i Ukrajinu. Oni su formirali
dva naselja Novu Serbija i Slavjano-Serbija. Medju ovim Srbima bilo je
pripadnika našeg naroda iz Bosne, Dalmacije i Crne Gore.
Raštrkan na prostoru od Ugarske do Grcke srpski narod, primoran da
traga za golom egzistencijom, krajem XIX i pocetkom XX veka je opet krenuo
u šestu veliku seobu ka zapadnim dravama Starog kontinenta.
U prvim decenijama XX veka, pred Prvi svetski rat, a potom izmedju dva
rata, kada su razvijene zemlje Zapadne Evrope dostizale veliki ekonomski
prosperitet, migracije Srba sa jugoslovenskih prostora dobile su na znacaju.
Godine 1931. broj jugoslovenskih gradana koji su se nasli u ovim evropskim
zemljama dostigao je 131.000. Glavne zemlje koje su ih privukle bile su
Francuska i Belgija, a potom Nemacka i Cehoslovacka. Medjutim, kako tvrdi
dr Vladimir Grecic, medju iseljenima je bilo najmanje Srba, a mnogo više
Slovenaca i Hrvata. Ekonomska kriza, a narocito dolazeci fašizam
i novi rat, vratili su mnoge ekonomske migrante natrag u Jugoslaviju.
Pored evropskih zemalja ovaj šesti talas zahvatio je sva tri americka
kontinenta. Tada su se u SAD preko Kalifornije, na primer, useljavali
ponajviše Srbi iz zapadnih krajeva, pre svega, Boke, Hercegovine,
Like, Korduna, Dalmacije, Bosne i Vojvodine. Prema nekim procenama, pre
balkanskih ratova samo u SAD je ivelo oko 20.000 Crnogoraca. Ova
migracija Srba trajala je najdue, cak do pocetka Drugog svetskog
rata.
U vreme Drugog svetskog rata, prilikom sedme migracije, sa srpskih teritorija
je zarobljeno ili proterano preko 260.000 lica, dok se posle rata po Evropi
rasuto još 390.000 ljudi. Zarobljenici su bili po logorima Treceg
rajha, od Nemacke i Austrije preko Poljske, Ceske, Slovacke do Italije
i Afrike, iz kojih su odlazili u emigraciju u prekookeanske drave,
jer su zbog komunizma u Jugoslaviji, odlucili da ostanu u tudini. Drugu
vrstu politickih emigranata cinili su novi begunci, antimokunisti iz svih
jugoslovenskih republika, koji su ilegalno izlazili iz Jugoslavije. Podaci
Komesarijata za izbeglice OUN iz 1957. pokazuju da je iz tadašnje
Jugoslavije prebeglo ukupno 18.000 ljudi u Austriju, Nemacku, Italiju
i Grcku. Glavna odredišta za ovu ratnu i poratnu emigraciju bile
su Zapadna Evropa, SAD i Velika Britanija, Australija i Argentina. Ovog
puta Srbi, prilikom sedme seobe, su u SAD ulazili preko istocne kapije
u Njujorku. Manjina njih imala je status politickih izgnanika, a vecina
status jeftine radne snage.
Useljavanje Srba u SAD traje skoro dva veka i predstavlja, posle srpskih
seoba po juznoj i istocnoj Evropi, durgi najveci pokret srpskog naroda
sa svojih ognjista. U istoriji americke imigracije opšte je prihvacena
podela na tzv. period "stare" imigracije, od 1820, kada su podaci
o imigrantima prvi put zabeleeni, pa do 1888. i "nove"
imigracije u SAD, od pocetka devedesetih godina XIX veka naovamo. Velika
vecina srpskog iseljeništva pripada upravo ovoj poslednjoj etapi
naseljavanja Severne Amerike.
Prihvatajuci podelu americke imigracije, na "staru" i "novu",
profesor Majkl Boro Petrovic useljavanje Srba u SAD grupiše u pet
karakteristicnih perioda. Prvi obuhvata najranije doseljenike u periodu
"stare" imigracije do 1880. Drugi period pojave "nove"
imigracije (1880-1914). Treci, useljenika u periodu izmedju dva svetska
rata (1918-1941). Cetvrti, dolazak raseljenih lica iz Evrope posle Drugog
svetskog rata (1945-1965). Peti, najnovije useljavanje u SAD od 1965.
naovamo. Ovom treba svakako dodati i sesti talas useljavanja u SAD koji
pocinje od burnih zbivanja 1991. godine.
6. NOVI ISELJENICI
Proces otvaranja komunisticke Jugoslavije i njena saradnja sa zapadno-evropskim
dravama imala je za posledicu osmi i najmasovniji talas iseljavanja
Srba. Sredinom šezdesetih godina, posle potpisivanja bilatelarnih
ugovora o odlasku srpskih radnika na privremeni rad u evropske metropole,
za samo desetak godina broj srpskih gastarbajtera u Zapadnoj Evropi popeo
se na skoro 500.000. Ova evropska srpska migracija, tvrdi dr Vladimir
Grecic, bila je uslovljena iskljucivo ekonomskim faktorima, i bogatih
zemalja, kojima je bila potrebna jeftina i strucna radna snaga, i Jugoslaviji,
koja je elela da reši problem nezaposlenosti i viška strucne
radne snage. Do 1973. i do naftnog udara, zemlje Zapadne Evrope vodile
su imigracionu politiku "otvorenih vrata", jer su dozvoljavale
slobodno useljavanje stranih radnika, a od 1974. su vodile politiku "zatvorenih
vrata" za zapošljavanje stranaca, koja nije dala nikakve rezultate,
jer se priliv stranih radnika kontinuirano nastavljao. Tu seobu radnika
i strucnjaka drava Jugoslavija i Republika Srbija su regulisali
medjunarodnim bilatelarnim ugovorima sa zemljama Zapadne Evrope, koje su
ove strance podvodile pod status "gostujuci radnici" (gastarbajteri).
Ti dogovori su bili u skladu sa principima trista radne snage i
pitanja vezana za ostvarivanje cilja "slobodne cirkulacije ljudi"
unutar Evropske unije.
Tako su Srbi našli svoja nova utocista u Austriji, Nemackoj, Francuskoj,
Italiji, zemljama Beneluksa i Skandinavije,Švajcarskoj, ali i Engleskoj,
pa cak i Sovjetskom savezu.
Ekonomske migracije jeftine radne snage na zapad, potakle su krajem sedamdesetih
i pocetkom osamdesetih godina proslog veka i kretanje srpskih poslovnih
ljudi, strucnjaka svih vrsta, umetnika i sportista preko granice srpskih
prostora u tadašnjoj SFRJ. Od tada do danas preko 3.400 srpskih fudbalera,
košarkaša, rukometaša, vaterpolista, atleticara, trenera
i ostalih sportskih radnika otišlo je na privremeni rad u svet. Ti
Srbi, ucesnici devete seobe naroda, našli su svoje nove domovine
u bogatim zemljama Starog kontinenta, SAD, Kanadi, Meksiku, Junoj
Africi, Novom Zelandu, Kipru, SSSR-u, arpaskim dravama, Kini i cak
i Japanu.
Pocetak novog rata na Balkanu, izazvao je devedesetih godina raspad komunisticke
Jugoslavije u kojoj je ivelo 9,5 miliona Srba i Crnogoraca. Politicka
kriza 1990. i gradanski rat zapocet 1991. izazvali su masovni i egzodus
srpskog naroda. Ovaj deseti talas iseljavanja Srba zahvatio je srpski
narod iz svih bivših jugoslovenskih republika. Da bi Srbi izbegli
stradanja u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini krenuli su u seobu
u dva pravca - ka otadbini Srbiji i ka inostranstvu. Prema podacima
Viskog komesarijata UN za izbeglice, do jula 1993. samo u Nemacku je došlo
oko 350.000 lica iz bivše Jugoslavije, od kojih je 180.000 podnelo
zahtev za azil. Vecinu su cinili Srbi. Procenjuje se da je još toliko
naših ljudi izašlo iz bivše Jugoslavije i krenulo preko
Starog kontinenta i u druge krajeve sveta.
Novi iseljeni Srbi, njih oko 400.000 ljudi, koji su dobijali status izbeglica
ili su iveli bez njega, našli su svoja utocišta u Madarskoj,
Ceskoj, Slovackoj, Skandinaviji, Nemackoj, Italiji, Beneluksu, Francuskoj,
Austriji, ali i u SAD, Kanadi, Junoj Africi, u Australiji, na Novom
Zelandu, i Kubi i drugim dalekim zemljama June Amerike. U ovoj desetoj
seobi, koja još traje, gotovo 40.000 iseljenih Srba, kako tvrdi prof.
dr Vladimir Grecic zamenik direktora Instituta za medjunarodnu politiku
i privredju, cine mladi obrazovani Srbi, školarci i diplomci, koji
pronose srpsku pamet od Aljaske do Novog Zelanda.
Najvanije prekookeanske zemlje prijema mladih pametnih Srba poslednjih
decenija i danas su Kanada, koja je apsorbovala oko 30.000 useljenika,
potom SAD i Australija, koje su zajedno tokom minule decenije prihvatile
vise od 73 hiljade ljudi. Kanada je, na primer, primila od nas oko 430
menadera, 4.600 naucnika prirodnih nauka, inenjera i matematicara,
480 naucnika društvenih nauka i slicnih profila, kao i oko 600 ljudi
kao medicinskog osoblja. Shodno sopstvenoj klasifikaciji, SAD su registrovale
priliv sa useljenickom vizom iz SRJ oko 2.200 aktivnih lica, strucnih
i tehnickih specijalnosti. Ovakva migracija strucnih ljudi i u naciji
se naziva odliv mozgova.
7. GDE IVE SRBI
U svetu danas ima 11,5 miliona Srba. Srpski narod ivi u tri svoje
drave, Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj i u devedeset stranih
zemalja na svih pet kontinenata. Najviše Srba zivi u Srbiji - 7 miliona,
zatim u Republici Srpskoj - 1,5 miliona, a u Crnoj Gori ih ima oko 600.000.
Prema popisima useljenickih drava u dijaspori zivi oko 2,8 miliona
Srba. To je široko prostranstvo cija udaljenost, od Novog Zelanda
preko Azije, Evrope i Amerike do Aljaske, iznosi cetrdeset hiljada kilometara.
Kako je to vec istorijska sudbina, a i politicka volja odlucila, Srbi
u rasejanju imaju najmanje cetiri statusa – nacionalne manjine,
iseljenika, radnika na privremenom radu i izbeglica. Taj status Srbima
su dale zemlje useljavanje, koje su shodno svojoj politici brinule o deseljavanju
i integraciji Srba.
Najviše Srba danas ima u SAD, oko 560.000, dok ih je u Kanadi jos
180.000. I u dravama Zapadne Evrope, u SR Nemacka - 390.000, Austriji
- 190.000, Francuskoj - 110.000, Švajcarskoj - 130.000, Velikoj Britaniji
- 55.000, Irskoj 400, Švedskoj - 70.000, Norveškoj – 3.500,
zemljama Beneluksa - 42.000, Ceskoj 7.000, Slovackoj 2.300 i Italiji -
20.000.
Ruska Federacija ima oko 25.000 Srba, a Ukrajina do 12.000. U Grckoj ih
je do 9.000, Spaniji 7.000 i na Kipru ima oko 3.000 Srba. U Hrvatskoj
ih je prema najnovijim podacima blizu 300.000. Od susednih zemalja Srba
ima jos u Albaniji - 35.000, Makedonija - 90.000, Rumuniji - 50.000, Madjarskoj
- 8.000, Bugarskoj – 3.000 i Sloveniji - 50.000.
Srbi naseljavaju i daleke zemlje. Australija ima oko 135.000 Srba , Novi
Zeland - 4.000, Juna Afrika - 30.000, a zemlje nesvrstanog sveta
do - 21.000. Ostale drave sveta, kao, na primer, Argentina, Island,
Peru, Cile, Kina, Japan, imaju blizu 95.000 Srba.
Uvek eljni parceta svoje zemlje, svoje nacije i vere, Srbi u rasejanju
su kupovali zemljište podizali hramove i klubove, da bi se u njima
druili sa Bogom i izmedju sebe, da bi se obrazovali i kulturno uzdizali,
da bi negovali svoj nacionalni identitet. Tako su nastali Hilandar i jos
200 manastira i hramova SPC u dijaspori, velika nacionalna udruenja
Srpska narodna odbrana, Srpska bratska pomoc i Srpski federalni savez,
ali i na stotine klubova svih vrsta.
Saradnja drave i dijaspore bila je aktivna sve do dolaska komunista
na vlast, kada se zvanicni Beograd ogradio od Srba i Srpske pravoslavne
crkve u emigraciji. Punih 50 godina Jugoslavija i Srbija nisu imale vezu
sa srpskim iseljenicima u prekookeanskim zemljama, jer je SFRJ brinula
samo o jugoslovenskim gastarbajterima u Evropi.
Ta pravilnost se najbolje vidi u cinjenici da je, na primer, 1977. godine
u dvanaest najrazvijenijih evropskih imigracionih zemalja bilo svega 248
jugoslovenskih klubova. Analizom naziva ovih klubova, koji su imali i
nacionalna obeleja, moe se zakljuciti da Srbi nisu imali pravo
ili nisu eleli da isticu svoju naciju ili su se pokrštavali
u Jugoslovene. U Švedskoj su, na primer, klubovi "Vuk Karadic",
"Nikola Tesla" i "Mladen Stojanovic" proglašeni
su jugoslovenskim. Hrvati, Slovenci i Makedonci su u vreme SFRJ imali
svoje nacionalne klubove, cak i ribolovacka i planinarska društva,
a da su Srbi ne ili vrlo retko. U Švedskoj su od 122 kluba samo tri,
"Svetozar Markovic", "Srbija" i "Sindjelic",
bila i zvanicno srpska.
Do promena je došlo posle raspada SFRJ i stvaranja nacionalnih drava
od bivših jugoslovenskih republika. Tada su Srbi u dijaspori preuzeli
mnoge klubove i krstili ih srpskim imenima. Prema podacima ambasada i
konzulata SRJ srpska dijaspora je 1993. ima 590 organizacija. Toliko ih
ima i danas.
Medju nama kod kuce, Srbi su decenijama bili podeljeni na Srbe u otadbini
i Srbe u dijaspori. Najnoviji dogadjaji na balkanskom prostoru, cini se,
da su prvi put posle 60 godina, pribliili srpsku maticu i srpsko
rasejanje. Duhovno objedinjenje medju Srbima je vec oglašeno pocetkom
devedesetih, patriotske veze su uspostavljene, a ideološka netrpeljivost
je smanjena. Stoga, Srbi danas sebe doivljavaju kao jedno nacionalno
bice.
ZAKLJUCAK
Rezultati naših analiza pokazuju da se prediktorski skup potisnih
varijabli svodi na nezadovoljstvo perspektivom u instiruciji i opšte
nezadovljstvo »mogucnostima za znacajno usavšavanje i razvoj«.
Medjutim saznanje da se negde radi puno bolje i da iz takve sredine dolazi
poziv za odlazak – to opravdava cinjenicu o poraavajucim statistickim
podacima o odlivu mozgova. Drugim recima, ma šta ucinili u aktuelnoj
politici SCG, segment pozitivno selekcioniranih mladih strucnjaka (i studenata)
uvek ce biti izloen izazovima konkurencije i samopotvrdivanja u
najboljim istraivackim institucijama u inostranstvu. I na tom saznanju,
izmedju ostalog , trebalo bi zasnovati politiku mladog strucnjackog kadra
u SCG.
Citavo podrucje Balkana i svih drava koje su nastale po raspadu
bivše Jugoslavije, za Evropu je, po prirodi svog geografskog i kulturno-istorijskog
poloaja – margina. I ta margina, medjutim, po prirodi stvari,
ima svoju marginu. A svaka margina, kao i svaka granicna pojava, u sebi
sadri brojne paradokse. Zanimljivo je stoga obratiti panju
na to kako se u dogadjajima, koji se odigravaju u Beogradu, i to uglavnom
na margini, percipira Zapadna civilizacija, njene kulturne i materijalne
vrednosti.
Smatramo da se odliv mozgova moe ograniciti ili, bolje, kontrolisati:
povecanjem plata, razlicitim pogodnostima (krediti za rešavanje stambenog
pitanja), ulaganjem u opremu i literaturu. Iako treba imati na umu da
ce jaz u ivotnim ocekivanjima, demografskoj i ekonomskoj strukturi,
socijalnim uslovima i politickoj stabilnosti izmecu manje razvijenih i
razvijenih zemalja i dalje pogodovati procesu odliva ljudskog kapitala,
ipak treba ocekivati da ce dodatna ulaganja u znanje uspeti zadrati
strucne populacije koja znaci reprodukciju, ne i inovativnu produkciju
znanja.
LITERATURA
1. Prof.dr. Vlajko Petkovic – MENADMENT LJUDSKIH RESURSA,
Beograd, 2005.godine,
2. Prof.dr. Vladimir Grecic – JUGOSLOVENSKE SPOLJNE MIGRACIJE,
Beograd 1998. godine,
3. Prof. Mirjana Adamovic, Prof. Silva Menaric – POTENCIJALNI
I STVARNI ODLIV MOZGOVA, 2003. godina,
4. Prof.dr Vladimir Grecic – SAVREMENE MIGRACIJE U EVROPI, 1994,
god
5. VECERNJE NOVOSTI, izdanje 29. novembar 2005. godine,
6. VECERNJE NOVOSTI, izdanje 12. decembar 2005. godine.
PRILOZI
1. www.glas-javnosti.co.yu
2. www.unesco-hp.cg.ac.yu/nasitekstovi.html
3. www.osim.cg.yu/fosi_rom_cg/cg/nov_pob28feb05.html
4. www.danas.co.yu/20041207/vojvodina1.html
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|