POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ PRAVA EVROPSKE UNIJE
 

NASTANAK EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE

Prva inicijativa za integraciju Evrope datira još iz XIV veka: „Još je Dante u Božanstvenoj komediji 1306. godine zakljucio da je jedino sredstvo za ujedinjenje to da Evropa ima suverena nad drugim suverenima, što se tumacilo kao pokušaj obnove srednjovekovnog sna Karla Velikog.
Predlozi u prošlosti su se razlikovali od predloga koji je usledio nakon II svetskog rata, medutim zajednicko im je iskustvo da je za evropski mir najveca opasnost sistem nacionalnih država sa jakim nacionalizmom.
Razvoju ideje evropskog ujedinjenja su doprineli Šarl Moneskje i Žan Žak Ruso. U svom spisu pod naslovom Razmišljanja o evropskoj univerzalnoj monarhiji (1734. godine štampan), Monteskje razmatra ideju univerzalnog evropskog ujedinjenja. Rusoov rukopris O federaciji kao sredstvu koje kombinuje korist malih republika sa velikim državama, posvecen je ideji i stvaranju neke vrste evropske federativne asocijacije.

1. ZACETNICI IDEJE EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE

U XVIII veku nemacki filozof Imanuel Kant u svom spisu Ka stalnom miru (napisan 1795. godine) iznosi koncepciju jedne federalno organizovane Evrope republikanskih država koja treba da se temelji na dve osnovna principa:
1. Gradanski ustav u svakoj državi treba da bude republikanski,
2. Medunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu slobodnih država.

Godine 1814. poznati socijal-utopista Sen-Simon je osmislio originalnu koncepciju normativnog uredenja jedne evropske zajednice sa supranacionalnim parlamentom. On u svojoj brošuri Reorganizacija evropskog društva istice ideju o jednoj „opštoj moci" koja je u stanju da ostvari napredak „evropskog zajedništva".
Posle posebno tragicno demonstriranog nacionalizma u XX veku, evropske države su imale potrebu ne samo da obezbede mir nego i uslove za ekonomsku, politicku i ratnu rekonstrukciju. Pretpostavka da se zadovolje te potrebe bila je otvaranje nacionalnih ekonomija za integrativne procese kao sredstvo za izbegavanje protekcionizma koji je bio osnovna karakteristika meduratovske Evrope. Postojalo je nekoliko pristupa integraciji. Federalisti su isticali znacaj nacionalne države ali sa širokom demokratskom strukturom.
Funkcionalisti su zagovarali ujedinjenje Evrope preko ekonomske kooperacije kao pocetne tacke za ostvarivanje politicke integracije. Nisu bili malobrojni ni nacionalisti. Ove razlike su prisutne i danas. Kicma Evropske unije su Nemacka i Francuska. Nemci vide Evropu u buducnosti kao federaciju nekoliko desetina nacionalnih država cije odnose ureduje federalni ustav sa jakim parlamentom, sopstvenom vladom i predsednikom koji se bira na neposrednim izborima. Francuzi su protiv takve vrste federacije.
Oni vide Evropu u buducnosti kao federaciju nacionalnih država sa jakom vladom saradnje kojom bi upravljale nacionalne vlade. Bez obzira koliko procesi evropske integracije bili motivisani i politickim razlozima proces politicke integracije nije pratio tempo razvoja ekonomskih formi integrisanja.

2. POJAM RAZVOJA EKONOMSKE INTEGRACIJE

Regionalna ekonomska integracija je oblik ekonomske integracije izmedu nezavisnih država. Iz Tabele 1 mogu se sagledati razvojne faze regionalne ekonomske integracije i kako se u svakoj od njih može povecati stepen integrisanosti:
1. U zoni slobodne trgovine se uspostavlja slobodan protok robe i usluga i ukidaju sve carine i kvote u medusobnoj razmeni zemalja clanica, a zadržavaju se nacionalne carinske tarife u odnosu na trece zemlje.
2. U carinskoj uniji se definiše zajednicka carinska politika u odnosu na trece zemlje.
3. U zajednickom tržištu se uspostavlja slobodno kretanje rada i kapitala. Zajednicko tržište je prostor koji obuhvata više politicki odvojenih i nezavisnih država na kojima se suceljavaju ekonomski faktori ponude i tražnje bez bilo kakvih ogranicenja nacionalnih politika.
4. U ekonomskoj uniji postoji obaveza harmonizacije ekonomskih politika.
5. U ekonomskoj monetarnoj uniji postoji unificirana ekonomska politika sa jedinstvenom monetarnom politikom i zajednickom centralnom bankom.

Tabela 1 Oblici regionalne ekonomske asocijacije i njihove karakteristike
Oblici regionalne ekonomske asocijacije

3. NASTANAK EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE

Zastava Evropske unijeKada je pocelo razmatranje o osnivanju Saveta Evrope, Francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman je naglasio neizbežnu potrebu za stvaranjem institucija koje bi bile odgovorne za kooperaciju evropskih zemalja u oblasti ekonomije, vojske, kulture i politike. On je 9. maja 1950. godine izložio ambiciozan plan, poznat kao „Šumanov plan", da se vitalne industrije uglja i celika Francuske i Savezne Republike Nemacke udruže u organizaciju otvorenu svim evropskim demokratijama. Ovaj plan ujedno predstavlja i osnovu evropskog ujedinjenja.
Robert Šuman i francuski ekonomista Žan Mone (Jean Monet) iznose plan o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i celik (ECSC - eng. European Coal and Steel Community), koja je bila otvorena i za druge evropske zemlje. Plan je predvidao stavljanje celokupne nemacke i francuske industrije uglja i celika pod jedinstvenu i zajednicku upravu, koja ce nadgledati njihov razvoj. Šest država (Zapadna Nemacka, Francuska Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg) su potpisale „Šumanovplan" u Parizu, koji je kodifikovan 18. aprila 1951. godine. Pariski sporazum, kojim je formalno uspostavljena Evropska zajednice za ugalj i celik, stupa na snagu 10. avgusta 1952. godine, a prvi njen predsednik je bio Žan Mone. ECSC je podrazumevala zajednicko tržište najznacajnijih energenata (uglja i celika) u posleratnom periodu za šest država osnivaca (Belgija, Francuska, Nemacka, Italija, Luksemburg i Holandija).
Svrha zajednice je bilo ocuvanje mira kroz zajednicku kontrolu proizvodnje i prometa uglja i celika, gde je ona okupila i pobednike i gubitnike rata, kao ravnopravne clanove jedne institucionalne infrastrukture. Ovaj potez stvaranja ECSC pokazao se kao veoma uspešan da je u prvih pet godina od osnivanja ECSC trgovina ugljem i celikom porasla za 129%. Šest zemalja je odlucilo da isti princip sprovede i na celokupnu privredu.
Ovih šest zemalja u maju 1952. godine su potpisale sporazum kojim je uspostavljena Evropska odbrambena zajednica (EDC - eng. European Defence Community), ali Francuski Parlament je u avgustu 1954. odbio da ratifikuje ovaj sporazum, i on je odmah povucen. Ovaj neuspeh EDC-a je uverio Žana Monea da put ka evropskom jedinstvu vodi pre kroz ekonomsku nego vojnu saradnju. Ministri spoljnih poslova šest država ECSC su održali konferenciju u junu 1955. u Mesini gde su odlucili, da ponovo pokrenu proces stvaranja evropskog jedinstva, plašuci se da ne propadnu svi napori koji su uloženi u stvaranje ECSC posle propasti EDC-a. Ministri su odredili pripremni Komitet kome je presedavao belgijski ministar inostranih poslova Pol-Henri Spak , koji je poceo sa radom pocetkom 1956. godine.
Posle Rimskih ugovora iz 1957. godine osnovana je Evropska ekonomska zajednica. Ugovor kojim je osnovana Evropska ekonomska zajednica više puta je revidiran. Kao što je poznato, Zajednica je startovala sa 6 clanova osnivaca. To je mali broj u predenju sa sadašnjih 25, sa realnim izgledima da ih uskoro bude 27. U ranim fazama smatralo se da je Francuska predvodnik integracionih procesa u Evropi. Pored ostalog, takva njena uloga bila je nužna na pocetku, jer je valjalo regulisati odnose sa susednom Nemackom.
Na taj nacin je stvorena kljucna osa integracije: Pariz-Bon, kasnije Berlin. Verovalo se da ce se na taj nacin obezbediti sigurna buducnost Evropske zajednice. Pored objektivno postojecih interesa za napredak tog procesa, njemu su znacajno doprineli vrlo prijateljski, licni odnosi lidera Francuske i Nemacke. Oni su posebno bili izraženi u relacijama Smita i D'Estena, a kasnije Miterana i Kola. Posle pada Berlinskog zida i ujedinjena Nemacka je preduzela diplomatsku ofanzivu kako bi otklonila izvesnu crtu svoje spoljnopoliticke inferiornosti, prisutne u ranijem periodu. Sadržaj i karakter relacija izmedu država clanica mnogostuko se obogacuje i zapaža se sve vidljivija ofanziva Nemacke na mnogim poljima integrativnih procesa. Cetiri ostale države osnivaci smatraju se tvrdim jezgrom integracionog procesa. One su zagovornici dubljih procesa u integarciji. Poklonici su tzv. komunitarnog metoda donošenja odluka i kreiranja saradnje u brojnim oblastima. To znaci da prednost dobijaju supranacionalni elementi. Tim putem snažno se doprinosi ostvarivanju veceg stepena integracija.
Italija je uvek veoma prisutna u aktivnoj formi u evropskoj diplomatiji, ali ponekad i sa izvesnom crtom opstrukcije u. sistemu EU, zbog toga što je evidentna nestabilnost njenih Vlada. Uvidajuci neodrživost takvog stanja i takvih pozicija, neke italijanske Vlade nastojale su da balansiraju izmedu ta dva osnovna tipa aktivnosti time što su povremeno opstruirale dublje integracione procese.

4. UGOVOR O FORMIRANJU EEZ

Zemlje Benelukasa su podnele Memorandum još 1955. godine sa predlogom da se formira politicka integarcija na osnovama ekonomske integracije. U ranim fazama to bi podrazumevalo ukljucivanje politike u saobracajnoj infrastrukturi, koordinaciju aktivnosti u razvoju atomske energije i drugih resursa, kao i stvaranje zajednickog tržišta.
Ugovor koji je uspostavio Evropsku ekonomsku zajednicu potpisan je Rimu 25. marta 1957. godine. Istoga dana potpisan je i Ugovor o Evropskoj zajednici za Atomsku enrgiju. Ugovor o evropskoj zoni slobodne trgovine potpisalo je 1960. godine sedam država i to: Velika Britanija, Austrija, Portugalija, Norveška, Svedska, Danska, Švajcarska. Naizgled, rec je bila o konkurentnoj organizaciji, medutim, obe su u periodu koji sledi nastojale da razviju relativno dobre i harmonicne odnose u trgovini koji su dostigli svoju najvišu tacku u 1992. godini, kada je pospisan ugovor o formiranju Evropskog ekonomskog prostora. Osnovni cilj formiranja Zajednice bio je taj da se, kako to stoji u preambuli Ugovora, eleminišu barijere koje dele Evropu.
Clan 2 Ugovora nalagao je da se stvori zajednicko tržište sa harmonicnim razvojem zajednickog tržišta, povecanjem ekonomske stabilnosti i povecanje životnog standarada i što je moguce vece saradnje izmedu država clanica. Takode, u Ugovoru je predvideno uspostavljanje zajednicke carinske politike u vidu carinske unije, zajednicke komercijalne politike i progresivnog eleminisanja barijera za slobodno kretanje ljudi, roba, kapitala i usluga. Predvidena je harmonizacija nacionalnih zakonodavstava kako bi se ostvarilo zajednicko tržište. Na pocetku se insitriralo da se harmonizuju, pre svega, zakonodavna politika u poljoprivredi, trgovini i razvoju. Neophodno je bilo stvoriti uslove za slobodno kretanje roba, lica, kapitala i usluga.
Sam ugovor zamišljen je kao ugovor okvirnog tipa u kome se insistira na ostvarivanju vrlo široke zakonodavne delatniosti. Iako je u osnovi takvih stremljenja bila ekonomska kategorija udruživanja, podtekst je ukazivao na nameru da se stvori osnova za politicko ujedinjavanje. Interesi na tom planu bili su poduradni kod svih clanica Zajednice. Institucije su preuzete od strane Evropske zajednice za ugalj i celik. Pri tom je umesto Visoke vlasti ustanovljena Komisija. Njen položaj je, u odnosu na Visoku vlast, izmenjen u tom smislu što se insistiralo na njenoj vecoj nezavisnosti u odnosu na u odnosu na vlasti država clanica. Njene nadležnosti bile su takode uže u odnosu na Visoku vlast. Najvažniju ulogu u sistemu institucija imao je Savet ministara. Time se suštinski ogranicavala nadnacionalna komponenta vlasti Komisije i afirmisala meduvladina dimenzija saradnje.
Medunarodno pravni subjektivitet poseduju sve tri zajednice. One mogu sticati prava i obaveze, mogu biti staranka pred Sudom. U tom slucaju zastupa ih Komisija. Poseduju kapacitet zakljucivanja medunarodnih ugovora. Karakter tih ugovora koje mogu zakljucivati je dvostruk i to :
1. ugovori u kojima je samo Zajednica stranka,
2. ugovori u kojima su i države clanice zajedno sa Zajednicom staranke ugovora.

5. KLJUCNE FAZE U RAZVOJU EVROPSKE EKONOMSKE INTEGRACIJE

Do ekonomske i monetarne unije, kao najvišeg oblika regionalne ekonomske integracije, evropske države su prošle kroz sve faze regionalne integracije sa razlicitim periodom trajanja. Ono što je karakteristika evropske ekonomske integracije je da je vertikalno produbljivanje ekonomske integracije pratilo i njeno horizontalno širenje.
1951. GODINA – U Parizu, 18. aprila 1951.godine, Francuska, Zapadna Nemacka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg potpisale su Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i celik. Ugovor je stupio na snagu godinu dana kasnije sa rokom važenja na 50 godina. Cilj ugovora bio je da se pod zajednicku kontrolu stavi proizvodnja i distribucija uglja i celika.
1957. GODINA – U Rimu, 27.marta 1957. godine, iste države potpisale su Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju i Ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Cilj Evropske ekonomske zajednice bio je uspostavljanje zajednickog tržišta radi podsticanja preduzetništva, konkurencije i razmene. Ukidanje medusobnih carina nije otklonilo brojne fizicke, tehnicke i poreske prepreke u medusobnoj trgovini i prometu. Iz tog razloga usvojena je jedinstvena carinska tarifa i formirana carinska unija. Ovi ugovori su potpisani na neodredeno vreme.
1965. GODINA – U Briselu, iste države su potpisale Ugovor o fuziji organa tri zajednice koje su spajanjem formirale organe Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Potpisani ugovori iz 1951.godine i 1957.godine postali su konstitutivna povelja EEZ koja se drugacije naziva Rimski ugovori.
1973.GODINA – Danska, Irska i Velika Britanija su pristupile EEZ.
1981.GODINA – Evropskoj ekonomskoj zajednici pridružila se i Grcka.
1986.GODINA – Nove države clanice EEZ postale su Španija i Portugalija. Iste godine u Luksemburgu potpisan je Jedinstven evropski akt (SEA) kojim je izvršena prva revizija Rimskih ugovora. Jedinstven evropski akt stupio je na snagu 1.juna 1987 godine. Cilj SEA bio je stvaranje jedinstvenog evropskog prostora i uspostavljanje i funkcionisanje jedinstvenog unutrašnjeg tržišta kao pocetne tacke na putu stvaranja monetarne i politicke unije. Jedinstveno unutrašnje tržište je tržište jedinstvenog ekonomskog prostora bez unutrašnjih nacionalnih granica unutar koga je obezbedeno kretanje robe, ljudi, usluga i kapitala. SEA je postao institucionalna osnova za tzv. Belu knjigu o implementaciji jedinstvenog unutrašnjeg tržišta. Države clanice EEZ bile su u obavezi da do 31. XII 1992.godine usvoje sve mere u cilju uspostavljanja jedinstvenog unutrašnjeg tržišta, kao pretpostavke za dalji proces ekonomske i politicke integracije. 1992.godine, Jedinstven evropski akt inkorporisan je u Mastrihtski sporazum.
1991.GODINA –U Mastrihtu decembra 1991.godine države clanice EEZ potpisale su Ugovor o EU koji je stupio na snagu 1. novembra 1993.godine. Ugovorom o EU Evropska ekonomska zajednica (EEZ) prerasla je u Evropsku uniju (EU). Sa prerastanjem EEZ u EU uspostavlja se zajednicka spoljna i bezbedonosna politika i saradnja u oblasti pravosuda i unutrašnjih poslova, uvodi se pojam državljanstva, zajednicka ekonomska politika proširuje se na zajednicku saobracajnu politiku. Ugovorom o EU ozvaniceno je uvodenje monetarne unije (EMU). Ureden je sistem centralnih banaka i osnivanje Evropske centralne banke (ECB) kao samostalne i nezavisne institucije i institucionalnog stuba monetarnog sistema buduce EMU.

ZAKLJUCAK

Ideja o ujedinjenoj Evropi javljale su se u razlicitim oblicima tokom istorije. Sukobi i tragedije evropskih država u I i II svetskom ratu podstakli su mnoge diplomate i politicare s pocetka XX veka na traženje rešenja za ujedinjenje država na evropskom kontinentu, koje bi doprinelo miru i blagostanju. Francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman je 9. maja 1950. godine izložio ambiciozan plan da se vitalne industrije uglja i celika Francuske i Savezne Republike Nemacke udruže u organizaciju otvorenu svim evropskim demokratijama.
Cilj tog plana je bio da se pomire evropske zemlje koje su prethodno bile u ratu i da se omoguci eventualna evropska federacija. Šest zemalja - Belgija, Savezna Republika Nemacka, Francuska, Luksemburg, Italija i Holandija - potpisalo je 1951. godine u Parizu ugovor kojim je osnovana prva od tri evropske zajednice - Evropska zajednica za ugalj i celik. Ovaj potez je bio tako uspešan da je u prvih pet godina trgovina ugljem i celikom porasla za 129%. Šest zemalja clanica odlucilo je da isti princip primeni na celokupnu privredu. Pregovori su bili krunisani potpisivanjem dva ugovora u Rimu 1957. godine, kojima su stvoreni Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za atomsku energiju (EUROATOM), za pospešivanje upotrebe nuklearne energije u miroljubive svrhe u Evropi.
Osnivanje EEZ-a i zajednickog tržišta je imalo dva cilja. Prvi je bio da se izmene uslovi trgovine - stvaranje carinske unije, ukidanje kvota i ostalih ogranicenja trgovine i slobodno kretanje ljudi, usluga i kapitala i proizvodnje na teritiriji Zajednice. Drugi, više politicke prirode, ogledao se u tome da bi Zajednica trebalo da doprinese funkcionalnoj konstrukciji politicke Evrope i konstituisanju mera za neposrednu unifikaciju Evrope. Ugovorom o osnivanju EEZ-a predvideno je stvaranje zajednickog tržišta, carinske unije i zajednickih politika.
Ekonomska kriza 1973. godine oznacila je kraj impresivnog ekonomskog razvoja u kome su Evropske zemlje uživale duži vremenski period. Nezaposlenost, inflacija i kriza klasicnih industrijskih sektora karakterisale su ekonomsku sliku EEZ-a tokom druge polovine 70-ih i pocetkom 80-ih godina. Ipak, integrativni procesi su se nastavili.

LITERATURA

1. Avramov, S., Kreca, M. D. (1993) Medunarodno javno pravo. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
2. Duric M. Dragana: Menunarodna Ekonomija, Beograd. 2002. godine.Hartli, T. C. (1998) Osnovi prava Evropske zajednice. Budimpešta: COLPI - Institut za ustavnu i zakonodavnu politiku
3. Ilic Gordana, Evropska ekonomska zajednica, Naucni rad, Beograd, 2002. godina Lopandic, D. Ž., ur. (1999) Ugovor o Evropskoj uniji - Rim-Mastriht-Amsterdam. Beograd: Medunarodna politika
4. Sidanski, D. (1996) Federalisticka buducnost Evrope - Evropska zajednica, osnove ugovora iz Mastrihta. Beograd, itd: Prosveta
5. Stepanov, R. Ž., Despotovic, L. M. (2002) Evropska Unija - nastanak, institucije, pravo, NATO. Novi Sad: Stylos Vukadinovic, R. D. (1995) Pravo Evropske unije. Beograd: Institut za medunarodnu politiku i privredu
6. Stakic B.: Menunarodne finansijske organizacije; Jugoslaviapublik, Beograd, 1988. godine.
7. Vukadinovic, R. D. (1996) Nastanak i transformacija Evropske Ekonomske Zajednice sa osvrtom na viziju razvoja Evropske Unije. u: Stojanovic Dragoljub (ur.) Srbija i evropsko pravo, Kragujevac, knjiga I
8. www.evropskaunija.info (Preuzeto sa Internet stranice dana 12.12.2008. godine)
9. www.nbj.co.yu (Preuzeto sa Internet stranice dana 12.12.2008. godine)

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi


SEMINARSKI RAD