| |
Pojam, predmet, metod i cilj finansijskog planiranja
1.Pojam finansijskog menadžmenta
Finansijski menadžment se može posmatrati:
1) kao naucna disciplina – proucava upravljanje
finansijama u preduzecu, tesno je povezan sa racunovodstvom i
ekonomijom. Razvio se iz nauke o finansijama tokom prošlog veka,
narocito 20-ih godina. Tada se, sa razvojem akcionarskih društava
i ekspanzijom finansijskih tržišta, pojavio veliki broj naucnih
radova iz ove oblasti.
2) kao funkcija preduzeca – obuhvata aktivnosti
preduzeca koje se odnose na sticanje, finansiranje i upravljanje imovinom,
pri cemu je glavni zadatak obezbedenje stalnih izvora finansiranja. Upravljanje
finansijama se vrši preko upravljanja novcanim tokovima; finansijskom
delatnošcu se upravlja na osnovu poznavanja ekonomije, finansijskog
prava i sl; finansijski menadžment obuhvata planiranje, organizaciju,
motivaciju, kontrolu i sl.
Finansijski menadžment ima posebno mesto u sistemu menadžmenta,
zato što su finansije tesno povezane sa upravljanjem, tehnologijom,
resursima, kadrovima itd. Greške u finansijskom menadžmentu
mogu da dovedu do negativnih posledica u ovim oblastima; s druge strane,
cesto se izvori finansijskih problema nalaze upravo u ovim oblastima.
U našoj zemlji, kao i u drugim zemljama u tranziciji, finansijski
menadžment tek dobija pravi znacaj, dok je u zemljama tržišne
privrede odavno postao znacajna naucna disciplina i prakticna delatnost.
2. Predmet finansijskog menadžmenta
Predmet finansijskog menadžmenta po tradicionalnom principu bio
je problem pribavljanja kapitala, odnosno pasiva bilansa stanja, što
nije davalo odgovor na pitanje da li prduzece ulaže capital u sigurnu
alternative.Finansijska funkcija je samo sprovodila odluke, koje su
donosili drugi. Ovaj pristup nije dovoljno obuhvatan.
Krajem 50-ih godina, usled naglog ekonomskog rasta i brzih tehnoloških
promena, veliki uspon doživljavaju finansijske institucije kao što
su penzioni fondovi i osiguravajuce organizacije. Zato je porasla i odgovornost
menadžera: prema akcionarima i kreditorima (ulozi), zaposlenima (plate),
državi (porezi), dobavljacima (naplata). Menadžeri su zainteresovani
za uspeh preduzeca jer im to obezbeduje vece plate, a i zato što
su cesto akcionari. Nastala je potreba za korišcenjem naucnih metoda
u donošenju finansijskih odluka i razvijen je savremeni pristup finansijskom
menadžmentu.
Za razliku od tradicionalnog pristupa, savremeni pristup finansijskom
menadžmentu polazi od naglog ekonomskog rasta i tehnoloških
promena, što je uslovilo da izuzetno poraste znacaj ogovornosti menadžera
za uspeh preduzeca. On se pored problema nabavke kapitala bavi i aktivom
i pasivom bilansa stanja.
Finansijski menadžment treba da obezbedi odgovore na tri važna
pitanja:
• Koju vrstu sredstava preduzece treba da pribavi?
• Koliki ukupan obim sredstava preduzece treba da ima?
• Kako potrebna sredstva treba da budu finansirana?
3. Uloga finansija u procesu reprodukcije
Finansije predstavljaju sveukupnost odnosa nastalih u procesu stvaranja
novcanih fondova privrednih subjekata i države, i njihovog korišcenja
u cilju reprodukcije, podsticanja i zadovoljenja socijalnih potreba.
Proces reprodukcije se sastoji iz cetiri faze: proizvodnje, razmene, raspodele
i potrošnje. Finansijski resursi se stvaraju u stadijumu proizvodnje,
kada nastaje nova vrednost, medutim realno gledano finansijski resurs
nastaje samo u stadijumu razmene, kada se novostvorena vrednost realizuje.
Finansije se dele na tri oblasti: finansije privrednih subjekata, osiguranje
i državne finansije. Unutar svake je moguce izdvajati posebne grupe.
Svaka oblast je specificna, ali one zajedno obrazuju finansijski sistem
jedne države. Njihova povezanost se ostvaruje posredstvom institucija
bankarskog sistema.
Prema izvorima stvaranja finansijski resursi dele se na:
a) one koje se obrazuju na osnovu sopstvenih sredstava, deonicarski
kapital, akcionarski kapital i sl.
b) one koji su na finansijskom tržištu rezultat operacija hartijama
od vrednosti
c) one koje se ponovo raspodeljuju, budžetske subvencije, naknade
osiguranja..
Mogu se izdvojiti (mada ne potpuno precizno) tri osnovna ciklusa delatnosti
preduzeca:
• Investicioni ciklus – sadrži povratnu
povezanost investicionih (ulaganje finansijskih resursa) i deinvesticionih
(izvlacenje dobiti) operacija preduzeca;
• Ciklus tekucih operacija – sadrži
povratnu povezanost operacija za snabdevanje, proizvodnju i plasman (u
nekim preduzecima teško je odvojiti investicione od tekucih operacija);
• Novcani ciklus – operacije koje su povezane
sa upravljanjem slobodnim novcanim sredstvima preduzeca: pokrivanje kratkorocnih
finansijskih potreba preduzeca korišcenjem kredita.
4. Finansijski sistem preduzeca i uticaj cena na finansijski
menadžment
Finansijska sredstva su preduzecu neophodna za njegovo:
1. osnivanje – potreban je pocetni novac, kojim
ce se obezbediti neophodni cinioci proizvodnje;
2. poslovanje – treba finansirati tekuce poslovanje,
obrtna sredstva, solventnost i rentabilnost;
3. razvoj – da bi se omogucio razvoj, potrebno
je obezbediti nova ulaganja.
Sve poslovne odluke preduzeca imaju finansijske implikacije (pozitivne
ili negativne). Sve faze poslovnog procesa (nabavka, proizvodnja, prodaja,
finansiranje) treba posmatrati sa finansijskog aspekta. Sva imovina i
izvori finansiranja, prihodi i rashodi i novcani tokovi prate se i iskazuju
novcano. Zarade, porezi, dividende i druge obaveze isplacuju se u novcu.
Zato je preduzece FINANSIJSKI SISTEM.
CENA je ekonomski instrument zahvaljujuci kome vrednost proizvoda dobija
novcani izraz i postaje objekat raspodele. To je jedan od osnovnih faktora
koji uticu na dalji proces raspodele: od cene zavisi kojom ce kolicinom
novcanih sredstava preduzece raspolagati; u okviru cene odreduju se proporcije
buduce raspodele.
Cena preko ponude i tražnje utice na obim finansijskih izvora i finansijskih
tokova: što je viša cena, manja je tražnja (osim kod najneophodnije
robe i kod robe specijalne potražnje).
Cena utice na period obrta kapitala i kreditni rizik: odredivanjem odredenog
nivoa cene može se ubrzavati ili usporavati obrt kapitala; prilikom
kretanja robe (ili fin. instrumenta) od proizvodaca (eminenta) ka potrošacu
(investitora), rizik od kvarenja ili gubitka se može preuzeti ili
predati.
Glavni finansijski cilj preduzeca
Osnovni cilj finansijskog menadžmenta na nivou države je ucvršcivanje
sistema socijalnih odnosa – da slojevi društva ne budu u nedozvoljenom
stanju. Zato prilikom donošenja finansijskih odluka treba: proceniti
njihove posledice, nastojati da se smanje troškovi njihove realizacije
i sl.
Glavni finansijski cilj preduzeca je maksimalizacija profita. Za akcionare
je osnovni cilj maksimalizacija njihove imovine. To se postiže povecanjem
tržišne vrednosti akcija. Postoje tri glavne odluke od kojih
zavisi da li ce se povecati ili smanjiti vrednost akcija, a time i preduzeca:
1. Odluka o investiranju (ulaganju) u materijalnu/finansijsku imovinu
utice na strukturu imovine u aktivi. Ako su ulaganja sigurna i rentabilna,
dovešce do povecanja tržišne vrednosti akcija.
2. Odlukom o finansiranju se definiše struktura finansiranja preduzeca,
tj. nacin pribavljanja sredstava za pokrice svih obaveza: iz sopstvenih
ili tudih, dugorocnih ili kratkorocnih izvora.
3. Odluka o dividendi i zadržanom dobitku – ako su vece dividende,
veca je i tražnja za akcijama; zadržani dobitak povecava trajni
kapital preduzeca, koji se može koristiti za investiranje.
Ove tri odluke su meduzavisne. Treba težiti njihovoj optimalnoj kombinaciji
u odnosu na glavni cilj – maksimalizaciju profita, a da se pri tom
ne ugrozi opstanak preduzeca.Cesto se kao nacin maksimilizacije profita
zagovara maksimilizacija zarade po akciji,što nije prikladan cilj.
6. Sporedni finansijski ciljevi preduzeca
Sporedni ciljevi su: maksimalizacija neto dobitka u dugom roku i jacanje
finansijske snage.
Neto dobitak je deo bruto dobitka (umanjen za kamate i poreze) koji ostaje
preduzecu na raspolaganju. Neto dobitak se u akcionarskim društvima
deli na:
• dividendni dobitak – iz koga se isplacuju
dividende,
• zadržani dobitak – povecava trajni
kapital, koristi se za finansiranje razvoja, pokrivanje gubitaka
• rezerve – za pokrice poslovnog i finansijskog
rizika.
Maksimalizacija ukupnog dobitka nije najbolje rešenje, jer ako se
taj dobitak npr. investira, akcionari od njega nece imati koristi. Cilj
je maksimalizacija neto dobitka što se postiže maksimalizacijom
prihoda, minimalizacijom troškova i minimalizacijom poreza.
Finansijsku snagu cine kvantitativna i kvalitativna komponenta:
Kvantitativna finansijska snaga – obim i vrednost imovine. Ona zahteva:
uskladenost osnovnih sredstava sa poslovnim zadatkom (da ne bi bilo neiskorišcenih
kapaciteta), uskladenost osnovnih i obrtnih sredstava (da ne bi došlo
do zastoja); uskladenost kratkorocnog i dugorocnog finansiranja, uskladenost
sopstvenog i tudeg kapitala, ocuvanje finansijske ravnoteže.
Kvalitet finansijske snage cini trajna sposobnost: placanja obaveza u
roku (solventnost), kratkorocnog i dugorocnog finansiranja (tekuceg poslovanja
i razvoja), ulaganja u materijalnu i finansijsku imovinu, zadovoljenja
finansijskih potreba radnika, menadžera i države; ocuvanje i
povecanje imovine vlasnika.
Kvalitet finansijske snage je primaran, jer uslovljava mogucnost poslovanja,
dok kvantitet uslovljava obim poslovanja.
7. Organizacija finansijskog menadžmenta
U malim i srednjim preduzecima finansijska delatnost se obavlja u drugim
sektorima: u knjigovodstvu, informatickoj službi i sl. U velikim
preduzecima, finansijska delatnost je jasno raspodeljena izmedu finansijske,
informaticke i kontrolne službe.
Organizovati znaci stvoriti neku organizacionu strukturu. Izbor organizacione
strukture finansijskog menadžmenta zavisi od velikog broja faktora,
kao što su: velicina organizacije, delatnost, tržište,
tehnologija koja se koristi, vreme za dobijanje proizvoda, vreme za donošenje
odluka, informacioni sistem, tip menadžmenta u preduzecu, organizaciona
kultura i organizaciono-pravna forma preduzeca.
Ovi faktori razlicito uticu i na sadržaj delatnosti finansijskog
menadžmenta. Delatnost finansijskog menadžmenta može da
bude strukturisana na sledeci nacin:
1) opšta finansijska analiza i planiranje;
2) obezbedivanje preduzeca finansijskim resursima (upravljanje izvorima
sredstava); i
3) raspodela finansijskih resursa (investiciona politika i upravljanje
aktivom).
8. Klasifikacija odluka finansijskog menadžmenta
Suprotnost interesa i ciljeva u akcionarskom društvu
Polazeci od efikasnosti, varijante odluka i sistema mogu biti:
• Obicne – efikasnost odgovara normama za
tu privrednu granu. Postoje tri tipa ovih varijanti: neefikasna varijanta
(ne omogucava da se problem reši), racionalna (omogucava) i optimalna.
• Sinergijske – kad se prihvate, efikasnost
naglo raste. Sinergijska rešavanja se javljaju npr. kod razrade novih
tehnologija. U finansijskom menadžmentu se sinergijski efekat odlucivanja
zove efekat poluge.
• Asinergijske – dovode do smanjenja efikasnosti
(npr. zbog kašnjenja u izvršavanju odluka).
Ako preduzece želi da poveca obim proizvodnje, da obnovi materijalnu
bazu i sl. mora da investira. Na donošenje odluke o investiranju
utice: vrednost projekta, vrsta investicije, rizik, uticaj na rentabilnost
i sl.
Postoje sledece raspodele investicija:
1. Prostorna – ako postoji nekoliko nez. projekata za koje nema
resursa, treba stvoriti inv. portfelj;
2. Vremenska – ako postoji nekoliko nezavisnih, dostupnih projekata,
koje preduzece ne može istovremeno da realizuje u istoj godini, treba
optimalno rasporediti projekte po godinama.
Odluke finansijskog menadžmenta moraju da obuhvataju sledece operacije:
1) otkrivanje problema;
2) prikupljanje informacija;
3) analiza informacija;
4) postavljanje cilja koji treba postici rešavanjem problema;
5) dekompozicija tog cilja na ciljeve svakog od subjekata koji se nalaze
u finansijskim odnosima;
6) odredivanje kriterijuma za ocenu efikasnosti svakog subjekta;
7) analiza mogucih posledica donošenja odluke;
8) razvoj i ocena razlicitih alternativa;
9) donošenje odluke, saopštavanje izvršiocima, izvršenje
i kontrola izvršenja.
Interesi akcionara – da uvecaju svoju imovinu, radnika – bolje
plate i bolji uslovi rada, i države – da naplati vece poreze,
cesto su suprotstavljeni i iskljucivi. Ako se ciljevi menadžera i
akcionara razlikuju, menadžment može delovati u sopstvenom interesu
umesto u interesu akcionara. Menadžeri ce donositi optimalne odluke
samo ako su motivisani i ako ih akcionari kontrolišu.
9. Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima
Ukupna sredstva za finansiranje poslovanja: kapital vlasnika, dug trecim
licima i zarada iz poslovanja, služe za pribavljanje osnovnih i obrtnih
sredstava.
Osnovna sredstva su sredstva koja se postepeno troše i duže
se koriste u poslovanju: zemljište, gradevinski objekti, dugor. potraživanja...
Obrtna sredstva se stalno troše u procesu proizvodnje ili su nabavljena
radi prodaje. Ova sredstva se cesto pretvaraju izjednog oblika u drugi
(novcani/naturalni) i obrcu se u kracim rokovima. To su: svi oblici novca,
kratkorocne hartije od vrednosti, kratkorocna potraživanja (ciji
je rok dospeca do godinu dana), sva imovina koja se u toku godine preobrne
u novac, sve zalihe.
Upravljanje obrtnim sredstvima pretpostavlja da se sa što manjim
ulaganjima u ukupna obrtna sredstva ostvari što veci obim poslovanja.
Time se maksimizira rentabilnost i održava odgovarajuci nivo solventnosti.
Preduzece treba da utvrdi optimalan obim neto obrtnih sredstava –
razlika izmedu ukupnih obrtnih sredstava i kratkorocnih obaveza (obaveze
prema dobavljacima za nabavljanje sirovina i materijala, ukalkulisane
obaveze tekucih troškova poslovanja, i kratkorocni bankarski krediti).
Taj obim je pokazatelj (ne uzrok) solventnosti, uslovljava rentabilnost
i rizik, a proizilazi iz razlicitih kombinacija dugorocnih i kratkorocnih
izvora finansiranja.
10. Upravljanje zalihama
Zalihe obuhvataju veliki deo ukupnih poslovnih sredstava, pa zahtevaju
velika novcna ulaganja. Zato je važno održavati optimalan nivo
zaliha – onaj nivo koji stvara najniže ukupne troškove
u vezi zaliha. Troškovi upravljanja zalihama su:
1. Troškovi pribavljanja zaliha – nastaju
prilikom zamene utrošenih zaliha sirovina i materijala za potrebe
proizvodnje, kao i prilikom zamene zaliha gotovih proizvoda za potrebe
prodaje. To su troškovi: ispostavljanja porudžbine, prijema,
istovara, kontrole i smeštaja zaliha...
2. Troškovi držanja zaliha – nastaju
zbog postojanja i držanja zaliha u preduzecu. To su troškovi
uskladištenja, vezivanja kapitala, porez na imovinu i sl.
3. Troškovi nedostatka zaliha – nastaju kad
se pojavi nedostatak zaliha sirovina i materijala neophodnih za potrebe
proizvodnje, kao i nedostatak zaliha gotovih proizvoda neophodnih da se
zadovolje porudžbine kupaca. U ove troškove spadaju: propušteni
prihodi od prodaje, gubici zbog neizvršenja planova proizvodnje,
gubitak reputacije kod kupaca...
Postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama:
a) koliko treba pribaviti zaliha u jednoj porudžbini – optimalna
velicina porudžbine je ona koja prouzrokuje najniže ukupne troškove
pribavljanja i držanja zaliha;
b) u kojim intervalima pribavljati zalihe – optimalna ucestalost
pribavljanja zaliha je ona koja prouzrokuje najniže troškove
držanja i nedostatka zaliha.
11. Upravljanje novcem
Upravljanje novcem podrazumeva stalno balansiranje izmedu solventnosti
i rentabilnosti, što se ostvaruje uspostavljanjem optimalnog salda
gotovine. Svaki periodicni deficit gotovine (smanjenje solventnosti,povecanje
rentabilnosti) mora imati izvore pokrica, dok svaki suficit (smanjenje
rentabilnosti jer ne ostvaruje prinos,povecanje solventnosti) treba da
ima mogucnost za rentabilan plasman izvan redovnog poslovanja.
Pri odredivanju minimalno potrebnog slada gotovine potrebno je posmatrati
troškove koji nastaju u vezi sa gotovinom (troškovi držanja,
nedostatka i transakcija gotovine).
Optimalni saldo gotovine je onaj saldo koji minimizira ukupne troškove
gotovine, a to su: troškovi držanja gotovine – pa nije
ostvaren prinos, troškovi nedostatka gotovine – pa nisu iskorišceni
povoljnim uslovi nabavke, troškovi transakcija gotovinom –
administrativni, manipulativni, provizije.
Za odredivanje optimalnog salda gotovine najcešce se koristi finansijski
metod, koji polazi od cinjenice da minimalni saldo gotovine treba da bude
jednak prosecnom godišnjem saldu koji je neophodan za obavljanje
redovnih aktivnosti preduzeca.
Koeficijent obrta gotovine pokazuje koliko se gotovinskih ciklusa obavi
u toku jedne poslovne godine. Gotovinski ciklus je broj dana koji protekne
od trenutka izdavanja do trenutka primanja gotovine. Koeficijent obrta
gotovine se dobija kada se broj dana u godini podeli sa (prosecnim) trajanjem
jednog obrta.
Zadatak finansijskog menadžmenta je da skrati prosecno trajanje obrta,
tj. da poveca koeficijent obrta gotovine. Cilj preduzeca je da smanji
saldo i ukupne troškove gotovine.
Pri upravljanju gotovinom treba težiti da se što više
gotovine oslobodi i da se rentbilno uloži, ali da se pri tom ne ugrozi
solventnost. Privremeno slobodnu gotovinu treba ulagati u hartije od vrednosti,
da bi se ostvario prinos. Preduzece može da pribavlja gotovinu emisijom
i prodajom hartija od vrednosti. Bezgotovinske naplate sa žiro racuna
uplatioca stižu na žiro racun preduzeca. Zadatak finansijskog
menadžmenta je da što više sinhronizuje prilive i odlive
(zbog suficita i deficita). Gotovinom se placa samo kada se ne može
izvršiti bezgotovinsko placanje (maloprodaja, usluge stanovništvu).
Gotovina se cuva u blagajni. Prihodovana gotovina se mora uplatiti na
žiro racun, a gotovina za placanja se podiže sa žiro racuna.
Priliv novca podrazumeva: novac koji se naplati od prodaje, zaduživanje
(uzimanje kredita), ako vlasnici uvecaju kapital ili umanjivanje obrtnih
sredstava. Priliv služi u prvom redu za placanje nabavki, da obezbedi
kontinuitet poslovanja. Odliv novca podrazumeva: ulaganje u osnovna sredstva,
vracanje duga, isplatu dividendi i povecanje obrtnih sredstava. Razlikom
izmedu priliva i odliva uvecava se ili umanjuje saldo novca. Uskladivanjem
priliva i odliva održava se solventnost.
Priliv novca se može podsticati i ubrzavati, a odliv usporavati.
Medutim, i jedno i drugo imaju svoju cenu: troškovi pogodnosti za
ranije placanje (kasa-skonto i sl.), odnosno prihvatanje vecih kamata,
obezbedivanje placanja i sl.
12. Finansijsko prognoziranje i programiranje
Odlucivanje i prognoziranje su neraskidivo povezani. Vremenski period
od trenutka dobijanja informacije do trenutka izvršenja odluke naziva
se ciklus upravne odluke (Cu).
Cu = Vi + Vd + Vs , gde je: Vi vremenski interval od trenutka dobijanja
informacija do trenutka donošenja odluke; Vd interval za donošenje
odluke; i Vs za saopštavanje i izvršenje donete odluke.
U procesu razrade upravne odluke treba uraditi prognozu njene ostvarivosti,
što zavisi od finansijskih resursa, postojanja potrebnih organizacionih
struktura, motivacije izvršilaca...
Finansijsko prognoziranje je ispitivanje moguceg stanja, mogucih nacina
da se dostigne to stanje finansija u buducnoti, i procena verovatnoca
njihovog ostvarenja. Usmereno je na to da se odrede: moguci obim finansijskih
resursa u periodu za koji se vrši prognoziranje, izvori finansiranja,
i nacini njihovog korišcenja.
U finansijskom prognoziranju može da se primeni metod postavljanja
prognostickog scenarija – utvrduje se logicni redosled dogadaja,
sa ciljem da se pokaže kako može korak po korak da se razvija
buduce stanje preduzeca, polazeci od postojece situacije. Važno je
da se odrede faktori koji omogucavaju dostizanje postavljenih ciljeva,
kao i da se odrede vremenske koordinate.
Osnovni ciljevi finansijskog programiranja su: preciziranje nacina postizanja
ciljeva; preciziranje izvora, tokova i rokova pristizanja finansijskih
resursa; preciziranje potrošnje resursa; povecanje efikasnosti potrošnje
resursa i obezbedenje kontrole izvršavanja programa.
13. Pojam finansijskog planiranja
Finansijsko planiranje je iskazivanje raznih planova – nabavke,
proizvodnje, prodaje – u finansijskim pokazateljima. Planiranje
finansijskih sredstava se sintetizuje u finansijskom planu.
U finansijskim planovima se cilj finansijske politike – finansijska
snaga – u vrednosnom izrazu stavlja u vreme i prostor. Iz finansijskih
planova se vidi: šta se namerava uciniti, kako, ko ce cilj ostvariti,
kada i gde.
U finansijskom planu se definišu: izvori finansiranja, raspodela
finansijskih resursa, obavezna placanja, rokovi realizacije finansijskih
mera. U vezi s tim, finansijsko planiranje se može podeliti u dve
etape:
a) Planiranje finansijskih izvora i tokova, i
b) Sopstveno finansijsko planiranje.
Prema periodu za koji se vrši planiranje, postoje: dugorocno (za
period od 5 i više godina), srednjorocno (do 5 godina) i kratkorocno
planiranje (do godinu dana).
Finansijsko planiranje obuhvata:
1) plan bilansa uspeha,
2) plan bilansa stanja,
3) plan novcanih tokova, i
4) plan dugorocnih ulaganja (izražava obim, strukturu, trajanje ulaganja
i strukturu izvora finansiranja).
14. Svodno finansijsko planiranje
Svodno planiranje je izrada plana za preduzece kao celinu. Finansijsko
planiranje ima za zadatak da izradi i prezentira plan aktivnosti preduzeca
i njegovih potreba za poslovnim sredstvima u izvorima finansiranja koji
je izražen u monetarnoj formi. (Svodni plan nije prost zbir planova
organizacionih delova, on se odnosi na preduzece kao celinu – planovi
pojedinih organizacionih delova moraju biti uskladeni i usmereni ka istom
cilju.) Monetarni pokazatelji ukupne poslovne aktivnosti predstavlaju
prihodi, rashodi I finansijski rezultat koji se svodno prezentiraju periodicnim
bilansom uspeha. Pošto su nosioci prihoda, rashoda i finansijskog
rezultata razni proizvodi i usluge, oni (prihodi, rashodi i finansijski
rezultat) se u pripremi svodnog finansijskog plana moraju alocirati prema
nosiocima.
Planiranje prihoda i rashoda nije samo po sebi dovoljno. Preduzece mora
da planira ukupne i dodatne potrebe za poslovnim sredstvima bez kojih
finansijski rezultat nije moguce realizovati.
Najvažniji segment svodnog finansijskog plana je plan prodaje –
svi ostali planovi su uslovljeni tim planom Inicijalni plan je plan prodaje.
On se bazira na dugorocnom planiranju prodaje. Na bazi plana prodaje donosi
se plan proizvodnje i troškovi proizvodnje. Plan proizvodnje je osnova
za izradu plana nabavke i troškove nabavke.
Svi ovi planovi su preliminarni parcijalni planovi, ali se oni objedinjuju
u planirani bilans uspeha kao svodni izraz. Osim bilansa uspeha, preduzece
mora da planira i bilans stanja – mora da planira potrebe za poslovnim
sredstvima bez kojih se planirani obim aktivnosti i finansijski rezultat
ne bi mogli ostvariti. Ovaj plan obuhvata: planove ulaganja u pojedine
kategorije poslovnih sredstava (fiksna imovina, zalihe, potraživanja,
gotovina) i planove izvora iz kojih ta ulaganja treba da se finansiraju.
Važan je i plan tokova gotovine, koji zauzima centralno mesto u
planu.
Godišnji finansijski plan ukljucuje plan i troškove prodaje,
plan i troškove proizvodnje, plan i troškove nabavke, plan troškova
istraživanja i razvoja, plan troškova administracije, plan kapitalnih
ulaganja, plan novcanih tokova, plan finansiranja i planirani bilans stanja
i uspeha.
Zato se godišnji finansijski plan naziva i svodnim finansijskim
planom..To je sveobuhvatni i koordinisan plan aktivnosti preduzeca i njegovih
potreba za poslovnim sredstvima i izvorima finansiranja za odredeni vremenski
period.
15. Plan bilansa uspeha i plan bilansa stanja
Plan bilansa uspeha pokazuje ocekivani iznos finansijskog rezultata
i njegovu strukturu za odredeni period. Ovaj plan se rašclanjava
po mesecima i tromesecjima ili po vrstama proizvoda, prodajnim teritorijama,
kupcima i sl.
Ovim planom se planira neto dobitak, cime se definiše: rentabilnost,
ocuvanje i uvecanje imovine i održavanje solventnosti. U okviru planiranja
bilansa uspeha utvrduju se i rizici i ispituje se mogucnost njihovog smanjenja.
Korekcija bilansa uspeha se vrši po sledecoj shemi:
Promene u tekucoj aktivi i pasivi Uticaj na gotovinu Nacin korekcije
Povecanje obrtnih sredstava (osim gotovine) Smanjuje gotovinu Oduzeti
od neto dobitka
Smanjenje obrtnih sredstava (osim gotovine) Povecava gotovinu Dodati neto
dobitku
Povecanje kratkorocnih obaveza Povecava gotovinu Dodati neto dobitku
Smanjenje kratkorocnih obaveza Smanjuje gotovinu Oduzeti od neto dobitka
16. Planiranje novcanih tokova – gotovine
Za zaštitu solventnosti i maksimiziranje rentabilnosti, neophodan
je kontinuelan tok gotovine. Preduzece ne može idealno da uskladi
novcana primanja i davanja. Zato mora u svakom trenutku da postoji saldo
gotovine, tj. zaliha novca kojom se obezbeduje kontinuitet finansijske
aktivnosti.
Instrumenti kontrole tokova gotovine su:
• Izveštaji o tokovima gotovine – sintetizuju
novcana primanja i davanja i pokazuju promene salda gotovine;
• Planovi tokova gotovine – analiziraju
buduca primanja i davanja koja ce se odraziti na povecanje ili smanjenje
salda gotovine.
Postoje dve vrste metoda planiranja gotovine:
1. Bilansni metodi – na osnovu raznih informacija
(finansijsko stanje preduzeca, planirani obim poslovne aktivnosti i sl.),
projektuje se ocekivani bilans stanja, bilans uspeha i saldo gotovine
na kraju planskog perioda. U okviru bilansnih metoda razlikuju se:
• metod projektovanog bilansa stanja – uporedivanje pocetnog
i projektovanog bilansa stanja na kraju planskog perioda;
• metod korigovanog bilansa uspeha – prevodenje planiranih
prihoda, rashoda i neto dobitka iz bilansa uspeha na ocekivana primanja,
izdavanja i neto novcani tok iz poslovanja.
2. Dinamicki metodi – dinamicni plan gotovine se
razraduje u tri faze:
• donosi se plan primanja i davanja gotovine po razlicitim osnovama,
pri cemu osnovnu sadržinu cine tokovi vezani za redovno poslovanje;
• plan suficita i deficita gotovine – konfrontiraju se primanja
i davanja u toku odredenog vremenskog perioda i utvrduje se suficit ili
deficit u odnosu na minimalni saldo gotovine;
• plan finansiranja – utvrduje se dinamika zaduživanja
i otplate, u zavisnosti od toga da li se radi o deficitu ili suficitu
gotovine.
17. Pojam i etape finansijske analize
Finansijska analiza se bavi analizom finansijskog stanja preduzeca i
mogucnostima promena u željenom pravcu. Veliki deo analize se vrši
stavljanjem u odnos odredenih vrednosti iz bilansa stanja i bilansa uspeha.
(Odnos jedne bilansne pozicije prema drugoj, izražen kroz matematicku
formulu, naziva se racio. Racio brojevima se utvrduju i mere one uzrocne
veze izmedu bilansnih pozicija koje odražavaju poslovna stanja i
tendencije.)
Finansijska analiza podrazumeva sakupljanje i korišcenje informacija,
sa ciljem da se:
1) oceni tekuce finansijsko stanje preduzeca,
2) oceni moguci tempo razvoja preduzeca,
3) otkriju dostupni izvori sredstava,
4) prognozira buduce finansijsko stanje preduzeca,
5) prognozira položaj preduzeca na tržištu kapitala, i
sl.
Postoje dve etape analize finansijskog stanja:
1. Ekspres analiza – vrši se kroz tri etape:
• pripremna etapa – cilj je da se donese odluka o svrsishodnosti
analize finansijskog izveštaja;
• prethodni pregled knjigovodstvenih obracuna? – cilj je da
se ocene uslovi rada u obracunskom periodu, da se odrede kvalitativne
promene u finansijskom i imovinskom položaju preduzeca;
• ekonomski referat i analiza obracuna? – cilj je opšta
ocena rezultata aktivnosti i fin. stanja.
2. Detaljna analiza – detaljnija je od ekspres
analize i vrši se u interesu razlicitih korisnika.
18. Zadaci i ciljevi finansijske analize
Može se ocenjivati dugorocna i kratkorocna perspektiva finansijskog
stanja preduzeca. Kod ocene kratkorocne perspektive polazi se od likvidnosti
i solventnosti. Likvidnost je sposobnost aktive da se transformiše
u novac, a solventnost sposobnost placanja obaveza na vreme i potpuno.
Zadaci finansijske analize su:
1) ocena aktive i izvora finansiranja,
2) ocena velicine i sastava resursa koji su potrebni za održavanje
i proširivanje ekonomskog
potencijala preduzeca,
3) ocena izvora dopunskog finansiranja,
4) proucavanje forme finansiranja (krediti ili gotovina),
5) ispitivanje rizika koji nastaje sa datim izvorima sredstava, i
6) analiza sistema kontrole korišcenja finansijskih resursa.
Preduzece redovno vrši analizu svog finansijskog rezultata (razlika
izmedu prihoda i rashoda). Elementi i uzroci dobijenog rezultata su veoma
raznorodni, pa treba da se analiziraju posebno. Izmedu željenog i
realnog finansijskog stanja može da postoji nesklad. Kritican nesklad
izmedu željenog i realnog stanja predstavlja finansijski problem.
Za finansijsku analizu se može koristiti bilo koja informacija finansijskog
karaktera: knjigovodstveni obracun, informacije institucija bankarskog
sistema, informacije sa berzi i sl. Ciljevi analize informacija mogu biti:
1) kontrola i dijagnostika stanja, i
2) prognoziranje razvoja preduzeca (pri cemu prvo treba ostvariti dijagnostiku
stanja).
19. Finansijska kontrola; Evidencije i informacije
Finansijska kontrola je skup mera i aktivnosti za proveru finansijske
delatnosti preduzeca, uz primenu specijalnih formi i metoda. Finansijska
kontrola potvrduje da finansijska politika, marketing i menadžment
postižu postavljene ciljeve, ili otkriva finansijske probleme (nesklad...).
Kontrola može da bude interna i eksterna. Eksternu kontrolu vrše
razni inspekcijski i drugi državni organi, banke itd. Internu kontrolu
vrše sopstvene kontrolno-nadzorne službe.
Namenu i sadržaj finansijske kontrole odreduje finansijska funkcija
preduzeca. Finansijska kontrola proverava prakticno sve operacije koje
se vrše uz korišcenje novca: poštovanje zakona u vezi korišcenja
finansijskih sredstava, finansijsko stanje, ispravnost placanja poreza,
i sl.
Informacije koje omogucavaju upravljanje finansijama nalaze se u knjigovodstvenim
i drugim evidencijama. Posebno su znacajne evidencije o: stanju deviznih
racuna, stanju hartija od vrednosti i polisa osiguranja, odobrenim a neiskorišcenim
kreditima, dugovanjima i potraživanjima prema poveriocima i dužnicima,
itd.
Finansijskim informisanjem treba obuhvatiti sve informacije koje su korisne
za finansijsko odlucivanje. Posebno su znacajne informacije o: potrebama
i izvorima finansijskih sredstava, prilivu i odlivu novcanih sredstava,
novcanim tokovima, finansijskim plasmanima i sl.
Zakljucak:
Razvoj finansija je ucvrstio ulogu finansijskog menadžmenta. Finansije
se menjaju od opisnog proucavanja u strogu analizu i normativnu teoriju,
iz podrucja namicanja sredstava u podrucje koje ukljucuje menadžment
imovine, namenu kapitala i procenu preduzeca na celokupnom tržištu,
iz spoljne analize preduzeca u podrucju koje naglašava donošenje
odluke o preduzecu.
Finansijska politika ima za cilj finansijsku snagu, a ona se ogleda u
nacelima. Nacela finansijske politike su medusobno povezana, a zadatak
finansijske politike je njihovo optimalno izjednacavanje. Mogu se definisati
kao zahtevi kojih se menadžment mora pridržavati da bi održao
status na tržištu, odnosno ako hoce da ojaca finansijsku snagu
preduzeca. Rezultati ce biti lošiji u odnosu na planirani ako se
menadžment ne bude pridržavao ovih principa (nacela).
L i t e r a t u r a:
• “Finansijski menadžment”, Dr.M.Kulic
• www.4study.info
• www.finansije.net
• www.literatura.megatrend-info.com
• www.hosting.si
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI
RAD
|
|
