|
Infarkt miokarda (Srčani udar)
Infarkt
miokarda je ishemična nekroza jednog lokalizovanog
dela miokarda nastao zbog okluzije koronarne arterije usled pojave tromba
ili ateromatoznog suženja. Redje se smatra odgovornim kompletna okluzija
zbog pločaste proliferacije intime ili zbog krvavljenja. Do pojave infarkta
miokarda dolazi i bez potpune okluzije, ako je protok u koronarnim arterijama
privremeno smanjen, kao npr. u postoperativnom ili traumatskom šoku, gastrointestinalnim
krvavljenjima ili hipotenziji nastaloj iz bilo kojih razloga, ili pak
u slučaju dehidratacije. U retkim slučajevima do infarkta dovode i embolične
okluzije i luetični aortitis ili akutni vaskulitis.
Lokalizacija i trajanje infarkta zavisi od anatomskog rasporeda krvnih
sudova, od mesta sadašnjih i ranijih okluzija i adekvatnog snabdevanja
kolateralnim krvotokom. Tromboza se najčešće javlja u prednje descendentnoj
grani leve koronarne arterije i to rezultira kao infarkt prednjeg zida
leve komore. Okluzija leve cirkumfleksne arterije dovodi do anterolateralnog
infarkta. Tromboza desne koronarne arterije dovodi do infarkta zadnje
donjeg dela leve komore.
Postoje izvesni faktori koji ubrzavaju ovu bolest a to su:
• porodična sklonost ka oboljenju, jer je bolest češće ispoljena u pojedinim
porodicama
• češće je zapaženo oboljenje kod gojaznih osoba,
kao i kod osoba sa povišenim masnim materijama u krvi
• povišeni krvni pritisak je najčešći uzrok
ovom oboljenju
• bolest se češće javlja kod pušača,
koji puše veći broj cigareta, a posebno ukoliko je pušenje prisutno više
godina
• Kod bolesnika od šećerne bolesti češći
je infarkt, naročito ako se bolest neredovno leči
• Fizička neaktivnost i česti psihički stresovi takođe su dokazani kao
faktori koji favorizuju bolest
2. Klinička slika infarkta miokarda
A. Simptomi:
1. Upozoravajući bol-1/3 bolesnika, promene u slici
angine, iznenadni napad atipične angine,
ili neobične promene u vezi varenja koje se osećaju u grudnom košu, predhode
infarktu miokarda u roku od nekoliko časova, dana ili nekoliko nedelja.
2. Bol od infarkta -može da počne i za vreme odmaranja
(čak i u snu) ili za vreme aktivnosti. Sličan je anginoznom
bolu po lokalizaciji i širenju, ali je daleko jači, ne prestaje sa
odmaranjem, brzo se pojačava i na putu maksimalne jačine ne treba do smrti
više od nekoliko minuta ili nešto duže.
Glyceryl trinitrat ne pomaže.
Bol traje i satima ako se ne prekine narkoticima i često je nepodnošljiv.
Bolesnik se budi u hladnom znoju, oseća slabost i bojažljivost, okreće
se, tražeći ugodan položaj. Ne želi da leži mirno. Sledeće tegobe se javljaju
same ili udružene: laka glavobolja, sinkopa, dispnea, ortopnea, kašljanje.
Otežano disanje, muka i povraćanje ili meteorizam.
3. Bezbolni infarkt - u 5-15°/o slučajeva, bol je odsutan
ili mali i prikriven je momentalno nastalim komplikacijama, vidljivim
akutnim plućnim edemom ili brzim oštećenjem srca, izraženom slabošću,
šokom, sinkopom, ili cerebralnom trombozom.
B. Znaci:
Fizikalni znaci su vrlo različiti, a očevidna klinička slika jačine napada
nije baš sigurno u korelaciji sa dužinom i lokalizacijom infarkta.
1. šok - stanje šoka se opisuje u slučajevima kada je
krvni pritisak ispod 80 mm Hg (ili nešto viši, ako je postojala hipertenzija),
bleda boja lica, mentalna utučenost, hladna i lepljiva koža, periferna
cijanoza, tahikardija ili bradikardija, i slab puls. Šok se javlja samo
u teškim napadima (u 8-14% slučajeva). Do šoka dolazi primarno zbog bola,
pre nego zbog hemodinamskog efekta infarkta; vidljivo poboljšanje se javlja
u roku od 30-60 minuta posle popuštanja bola i ordiniranja kiseonika.
2. Nalaz na srcu -kod jakog napada, prvi i drugi srčani
ton su oslabljeni, često nejasni pri auskultaciji i nazivaju se tako tzv.”tiktak”
kvalitetom. Često se nalazi galopni ritam i proširene vene na vratu. Slikom
dominira akutni plućni edem i progredirajuće kongestivno oštećenje. Kod
lakšeg napada nalaz prilikom ispitivanja je normalan ili se nalazi oslabljen
intenzitet prvog tona ili nizak sistolni krvni pritisak. Perikardijalno
trenje se javlja u 20-30% slučajeva između drugog i petog dana; nalaz
je često kratkotrajan ili sa prekidima.
3. Temperatura-temperatura se ne javlja u napadu (nasuprot
akutnom pericarditisu) kao ni za vreme prolongiranog stanja šoka. Obično
raste do 37.8 i 39.4° C (100-103°F) ređe do 40.6° C (105° F) u roku od
24 časai održava se 3-7 dana (rede duže).
C. Laboratorijski nalazi:
Leukocitoza, 10-20 hiljada leukocita. Obično se javlja drugog dana, a
nestaje posle nedelju dana. U napadu sedimentacija je normalna, raste
drugog ili trećeg dana i ostaje povišena 1-3 nedelje. SGOT aktivnost se
povećava u prvih 6-12 časova, dostiže najvišu tačku u 24-48 časova i vraća
se na normalu za 3-5 dana. Dehidrogena mlečna kiselina u serumu ostaje
povećana 5-7 dana. Serijska ispitivanjasu moguća u određenim ustanovama.
D. EKG:
Promene u EKGu nisu u dobroj korelaciji sa jačinom kliničke slike infarkta.
Karakteristika slike se sastoji u specifičnim promenama koje prolaze stereotipnu
“evoluciju” u toku nekoliko nedelja. U napadu postoji elevacija ST segmenta
i T talasa i nenormalan Q talas; kasnije se ST segment vraća na svoje
mesto a T talas postaje simetrično invertan. Tačna dijagnoza infarkta
na osnovu EKG-a postavlja se samo naosnovu prisustva sve tri promene.
Serijske STT segmenta su same dovoljne, ali ne sa dijagnostičke tačke
gledišta. Ne sreću se karakteristične promene kada postoji blok levegrane
ili pak kada je raniji infarkt stalno menjao EKG. Čak i u ovim slučajevima
ako se EKG uzme ranije, u napadu, često se vide promene u ST segmnetu.
3. Diferencijalna dijagnoza
Kod akutnog perikarditisa, temperatura često prethodi napadu bola, koji
je pretežno pleuralni i značajno popušta pri zadržavanju disanja i specifičnim
položajima tela. Trenje koje se ranije javlja je glasnije, a čuje se na
širem prostoru, i postojaniji je nego u infarkta, a čuje se često i pleuro-perikardijlano
trenje. Nema promene u QRS odvodima, a inverzija T talasa je daleko šira
i bez recipročnih promena . SGOT i LDH su rede povećani.
Disekantna aneurizma dovodi do izraženih bolova u grudnom košu koji su
najžešći u napadu. Tipično se šire gore ili dole po grudnom košu u trajanju
od nekoliko časova. Značajni nalazi su: promene u pulsu, promenjen aortni
šum i prisustvo tečnosti u levom hemitoraksu ili pak tamponada srca. Krvni
pritisak ne pada rano. Česte su sinkope ili neurološke abnormalnosti.
Akutna plućna embolija dovodi do bola u grudnom košu koji se ne razlikuje
od infarkta miokarda, a osim toga i do hipotenzije, dispneje i proširenih
vena na vratu, dok će se na EKG-u u ranom stadijumu procesa javiti devijacija
električne osovine u desno ili smetnje u sprovođenju desnog ventrikla.
SGOT i LDH su često povećani kao i kod infarkta miokarda.
Ako napad nije fatalan plućni infarkt se razvija dovodeći do pleuralnog
bola, hemoptizija i lokalnog nalaza na plućima. Prilikom brižljivog ispitivanja
nalazi se tromboflebitis na nogama, u pedelu slabine i donjem abdomenu.
Cervikalno ili torakalno oboljenje kičmene moždine dovodi do iznenadnog
i jakog bola u grudnom košu koji je sličan infarktu miokarda, ali ortopedske
mere otklanjaju bol, a EKG je normalan. Hiatus hernia može simulirati
bol od infarkta, a T talas je zaravnjen ili čak invertan za vreme napada,
ali ne postoji hipotenzija niti sledi temperatura, leukocitoza ili povećana
sedimentacija, SGOT ili LDH.
Akutni pancreatitis i akutni choleustitis mogu da podražavaju infarkt.
Međutim, ovo je moguće inzdiferencirati na osnovu anamneze o ranijim gastronitestinalnim
simptomima, sadašnjem nalazu u obdomenu, žutice, povećane serum amilaze
i radiografskog nalaza. Od najveće koristi je odsustvo dijagnostički serijskih
promena na EKGu. Od infarkta miokarda potrebno je razlikovati i spontani
pneumotoraks, medijastinalni emfizem, preeruptivni herpes zoster i teške
psihofiziološke kardiovaskularne reakcije.
4. Komplikacije
Kongestivno oštećenje srca i šok javljaju se u napadu infarkta i mogu
se razviti podmuklo ili naglo sa aritmijom ili plućnom embolijom. Sedativna
sredstva i slabost maskiraju dispneu i ortopneu. Svakog dana potrebno
je tretirati distenziju vena na vratu, galopni ritam, šum od mitralne
insuficijencije, abnormalne pulzacije srca, bolno osetljivu i uvećanu
jetru i sakralne edeme.
Ako se ne daju antikoagulantna sredstva, u 10—20% slučajeva zbog flebita
noge ili pelvičnih vena dolazi do plućne embolije. Ovo je karakteristično
za akutno i rekonvalescentno stanje.
Aritmija se javlja posle infarkta miokarda i smatra se da je uzrok smrti
u oko 40% bolesnika. Mehanizam se sastoji ili u srčanom zastoju ili fibrilaciji
komora, koje nastaju posle šoka ili oštećenja srca, kasnije postoji sklonost
da bude i primarni uzrok (mada može biti sekundarni). Stalno praćenje
je odkrilo prisustvo ventrikularne tahikardije, kompletnog A-V bloka i
drugih manje ozbiljnih aritmija. Ventrikularni prevremeni udari često
dovode do daleko ozbiljnijih aritmija i to kasnije ili sekundarno, ali
ne rano ili u primarnim ventrikularnim fibrilacijama. Važno je na vreme
prepoznati aritmiju kako bi se odpočelo sa terapijom.
Cerebrovaskularne promene mogu nastati zbog pada krvnog pritiska usled
infarkta miokarda ili pak zbog embolije nastale od muralnog tromba
Infarkt miokarda se ponovo javlja u 5% bolesnika ili je pak ispoljeno
produženo stanje infarkta računajući sve od prvog napada. Ruptura srca
nije česta. Ako do nje i dođe to se obično desi u prvoj nedelji.
Perforacija interventrikularnog septuma je vrlo retka. Karakterističan
je po iznenadnoj pojavi glasnog i rapavog sistolnog šuma i trila preko
donjeg levog parasternalnog predela i zbog akutnog oštećenja miokarda.
Ovo je potrebno razlikovati od mitralne insuficijencije nastale zbog infarkcije
ili disfunkcije papilarnih mišića. Oba dovode do oštećenja srca i zahtevaju
hiruršku intervenciju na srcu. Predhodno je potrebno stabilizovati stanje
bolesnika u toku nekoliko nedelja ili meseci i načiniti desnu i levu kateterizaciju
srca koja bi, eventualno, pokazala značajne hemodinamske promene.
Već rano posle rekonvalescencije javljaju se ventrikularne aneurizme i
periferni arterijski embolizmi. Na cineangiografiji moguće je primeniti
otvoreni džep na miokardu na kome se ne vide kontrakcije ili se vide paradoksalne
pulzacije. Aproksimativno 20% bolesnika razvija neku vrstu aneurizme ili
akineziju levog ventrikla, koje se klinički prepoznaju po nenormalnim
paradoksalnim prekordi jalnim pulzacijama, a dokazuju se cineangiografijom
levog ventrikla. Neki od ovih bolesnika dolaze u stanje refrakternog oštećenja
srca i jedina pomoć se sastoji u hirurškoj intervenciji.
Sindrom rame-ruka se javlja posle produžene imobilizacije ruke i ramena
i nastaje zbog “refleksne distrofije simpatikusa”. Retko se da
sprečiti. Rani bol preko povređenog ramena praćen je bolom ruke, otokom
i slabošću ruke kao i preteranim ili smanjenim znojenjem. Ako stanje šoka
i dalje perzistira javlja se oliguria, anuria i tubularna nekroza.
5. Lečenje infarkta miokarda
Odmah preduzete mere u tečenju: sve veće iskustvo pokazuje da se bolesnici
najbolje leče u specijalnim koronarnim jedinicama koje su snabdevene elektronskim
uređajima, alarmnim signalima, mogućnošću da se sve promene snime, “pacemaker”
uređajima za ponovno vraćanje u život kao i posebno izvežbanim sestrama
i lekarima.
Poznato je da je u prvih nekoliko sati posle napada veći rizik od ventrikularne
fibrilacije i iznenadne smrti. Potrebno je preduzeti sve mere kako bi
se ovi bolesnici što pre našli u koronarnim jedinicama na koji način bi
se smanjila i smrtnost van bolnice.
Neki gradovi (naročito Belfast, Irska) imaju specijalno opremljena ambulantna
kola kako bi smanjili broj nesreća.
1. Odmaranje- nastojati da se odkloni napregnutost i
zabrinutost. Fizičko i mentalno odmaranje u najkomfornijem položaju je
neobično važno u prve 2-3 nedelje, kada se u stvari, najčešće javlja ruptura
srca. Bolesniku nije dozvoljeno da se hrani ili da brine o samom sebi
u toku prvih nekoliko dana, sve dok se napad ne ublaži i to bez pojave
šoka ili drugih komplikacija. Poželjna je posebna sestrinska nega. Toaleta
pored kreveta, verovatno, zahteva manije napora, nego upotreba lopate.
Dobar san je veoma važan kod bolesnika koji imaju infarkt miokarda kao
i u onih koji pate od oštećenja srca. Sedativi se uzimaju kako bi se obezbedila
dovoljna dužina sna, a ne treba se suzdržavati ni od davanja morfijuma
ako je indikovano.
2. Analgesia- ako je bol jak daje semorphin sulphat,
10-15 mg polako intravenski. Ako bol ne popusti u roku od 15 minuta, ponoviti
dozu.
Ostatak injekcija se daje subkutano, 8-15 mg kako bi se bol odklonio zastalno.
Subkutani način se primenjuje akoje napad jak ili pak ako je bolesnik
u stanjušoka. Ako je bolesnik u stanju šoka sa jakimbolom, može se polako
dati i intravenska injekcija.
Pažnja: druga doza morfijuma se ne daje ako su respiracije ispod
12 u minuti. Morfin izaziva vensko krvavijenje i smanjuje cardiac output.
Javlja se i nesvestica ako je bolesniku dozvoljeno da sedi ili stoji.
Preporučuje se meperidin i dihvdromorphinon zbog toga što manje dovode
do pojave muke i povraćanja. Doza dihvdromorphinona iznosi 4 mg i. m.
ili i. v. (Dilaudid). Doza meperidina (Demerol) je 50-100 mg intravenski
ili intramuskularno.
Aminphvlin, 0.5 gm i.v. vrlo polako (1-2 ml u minuti) se daje i koristan
je u onim slučajevima kada bol nije popustio posle ordiniran ja opijata
ili kiseonika.
3. Kiseonik - je uvek koristan a nekadi neophodan da
se odkloni dispnea, cijanoza, plućni edem, stanje šoka i bol u grudnom
košu.
Šok je česta i ozbiljna komplikacija, sa utvrđenom smrtnošću od 80%, naročito
ako je produžen pošto se bol stišao. Lečenje šoka je bezuspešno, a najbolji
rezultati su postignuti ako se šok leci rano. Hipotonični miokard često
prati akutni infarkt miokarda
a i šok se pridružuje sa znacima povišenog venskog pritiska. Zbog toga
neki kliničari preporučuju digitalizaciju u stanju šoka kod infarkta miokarda
baš kao kod kongestivnog oštećenja. Povećan cardiac output povećava koronarni
protok, a krvni pritisak raste. Od efekta su neki inotropni lekovi kao
isoprotenerol (Isuprel).
Prateći centralni venski pritisak i arterijsku tenziju ima se bolji uvid
udejstvo inotropnih preparata kao i pri upotrebi tečnosti, plazme i dekstrana.
Smatra se da su i vazopresorni preparati od koristi. Tu se ubraja levarterenol
(Levophed).
Šok nastaje usled neodkrivene ventrikularne tahikardije ili drugih aritmija
i ako se ove komplikacije leče adekvatno može se bolesniku spasiti život.
Transfuzija krvi kroz venski i arterijski sistem nije od velike koristi,
ali ovaj postupak treba imati na umu ako se radi o smanjenom krvnom volumenu.
4. Antikoagulantna terapija - u lakšim slučajevima podeljena
su mišljenja za ili protiv (brzo pupuštanje bola, minimalni znaci mokardijalne
nekroze, odsustvo šoka ili oštećenja srca). U teškim slučajevima infarkta
miokarda antikoagulantna terapija se, uglavnom, preporučuje.
Praćenje bolesnika: veoma je važno oprezno kliničko posmatranje bolesnika
kako bi se ustanovila dužina trajanja infarkta, konstatovao eventualno,
novi infarkt, zatim pojava komplikacija ili simptomi koji zahtevaju lečenje.
Ponovni bol posle nekoliko dana ili nedelja od prvog bola koji se polako
stišava govori za širenje nekroze miokarda; potvrda se dobij a EKG_om
i drugim kliničkim nalazima. Što se tiče lečenja upotrebljava se isti
metod kao i kada se radi o prvom infarktu, ali je potreban duži period
odmora.
5.1 Lečenje komplikacija
1. Insuficijencija srca- Ako se razvije insuficijencija
srca, tretirati je kao i svaku insuficijenciju izazvanu bilo kojim uzrocima.
Kiseonik, smanjiti uzimanje natriuma, diuretici, i obazrivost pri digitalizaciji
-sve su to veoma važni faktori u lečenju.
Ako se ordiniraju diuretici bolesniku koji prima digitalis i ima dijetu
sa malo natriuma daje se i kaliumova so (kalium chlorid, 1 gm 3 puta dnevno).
Pažnja: izbegavati kalijiumove tablete sa unutrašnjom opnom zbog
mogućnosti oštećenja tankog creva.
Bolesnik se tako digitalizira, kako bi se, ako je to moguće, izbegli toksični
efekti. Brza digitalizacija se izbegava sem ako se ne radi o hitnim slučajevima.
Ako je insuficijencija srca umerena a manifestuje se samo pulmonalnim
znacima i povećanom dispneom dovoljna je restrikcija natriuma i ordiniranje
živinih ili tiazidnih diuretika.
2. Aritmije- česti su ventrikularni prevremensi udari.
Oni signaliziraju povećanu iritabilnost oštećenog miokarda, a pred znak
su ventrikularnoj tahikardiji ili fibrilaciji. Lidocain (Xylocaine) se
smatra lekom izbora i daje se u dozi 50-100 mg i.v. u intravenskoj infuziji
pri brzini od 1-2 mg u minuti.
Alternativni lekovi su: procainamid, quanidin sulfat ili kaliumove soli,
ako se smatra da je digitalis odgovoran za nastanak aritmije. Uporno lečenje
ventrikularne aritmije sprečava fibrilaciju ventrikla i srčani
zastoj.
Ventrikularna tahikardija je uregentno stanje. Ventrikularna fibrilacija
se mora odmah prepoznati na alarmnom sistemu u sestrinskoj sobi, a defibrilacija
primenjena u roku od 30 sekundi. U najvećem broju koronarnih jedinica
defibrilaciju izvode specijalno obučene sestre, ako jedan vest lekar nije
momentalno prisutan. Lidocain (Xclocain) se daje i. v. u infuziji (1-2
mg u minuti) kako bi se sprečio ponovni napad.
Fibrilacija atrija je obično prolazna. Ako se održava, a bolesnik je loše
podnosi ili se pak razvija kongestivno oštećenje srca, pažljivo je potrebno
digitalizirati ili načiniti kardioverziju.
3. Adams-Stokesov napad sa srčanim blokom- To je urgentno
stanje. Kompletni srčani blok komplikuje akutni
infarkt miokarda u 6-10% slučajeva. Ima visoku smrtnost, obično traje
manje od jedne nedelje i tretira se obično veštačkim vodičem koji se uvodi
preko vene u desni ventrikl. 70-80 otkucaja uveliko poboljšava cardiac
output i ishranu tkiva i sprečava Stokes-Adamsove napade. Asistolija se
javlja nepredviđeno, stoga se iz profilaktičnih razloga stavljaju kateteri
sa elektrodama u onih bolesnika koji imaju kompletan A-V blok sa prednjim
infarktom miokarda, tip II Mobitzovog AV bloka ili u slučajevima donjeg
infarkta sa kompletnim AV blokom.
Kod akutnog infarkta miokarda kod koga je uveden vodič, ventrikularna
fibrilacija predstavlja glavnu opasnost; zbog ovih razloga bolesnike sa
prvim stepenom AV bloka ili sa prvim tipom II stepena AV bloka sa Wenckebachovim
periodama i suženim QRS kompleksima kod donjeg infarkta ne treba rutinski
stavljati na “pacemaker”. Uslovni vodič srca, koji je aktiviran produženom
pojavom QRS kompleksa, može se prihvatiti, tako da kada je AV sprovodljivost
nestabilna i povremeno sa prekidima, neće doći do sukobljavanja između
normalne akcije i veštačkog vodiča srca.
Sinusna bradikardija, specijalno kod donjeg infarkta, predznak je AV blokau
i tretira se uvođenjem trans-venoznih elektroda vodiča (u profilaktične
svrhe) i atropinom, 0.5-1 mg i.v.Kod kompletnog bloka može se priključiti
I spoljašnji vodič.
4. Trombembolične pojave su česte zavreme trajanja infarkta
miokarda. Potrebnoje na vreme ordinirati antikoagulantna sredstva.
5. Oliguria, anuria, akutna tubularna nekroza
6. Ruptura, perforacija interventrikularnog
septuina, mitralna insuficijencija nastalazbog disfunkcije papilarnog
mišića ili rupture i aneurizma -ako perzistira insuficijencija srca preporučuje
se hirurška intervencija: zatvaranje perforiranog septum-defekta ili korekcije
rupturiranog papilarnog mišića. Rekcija aneurizme se preporučuje ako se
radi o velikoj ventrikularnoj aneurizmi sa perzastirajućom insuficijencijom
srca ali ne iako se radi o maloj asimtomatičnoj aneurizmi. Ne postoji
odgovarajuće tretiranje rupture srca.
7. Sindrom rame -ruka- najbolje seleći preventivnom fizikalnom
terapijom koja se rano sprovodi.
8. Aktivnost u rekonvalescenciji minimum vremena za odmaranje
iznosi najmanje 3 nedelje; ako je infarkt bio vrlo jak ovo vreme se produžava
na oko 6 nedelja. Za najveći broj bolesnika program se sastoji u jednomesečnom
potpunom odmaranju, jedan mesec postepeno povećane aktivnosti, i jedan
mesec izbegavanja aktivnosti pre povratka na posao. Dužina odmora je individualna
i u zavisnosti je od jačine infarkta miokarda istanja bolesnika.
Bolesniku nije dozvoljeno da se slobodno kreće po sobi 7—10 dana. Najvažnije
je postepeno privikavanje na aktivnost. Bolesnik ostaje na istom spratu,
postepeno povećavajući šetnje, polako i bez osećaja bola u grudnom košu,
dispneje, tahikardije ili osećaja zamora. Tek dva meseca posle infarkta
dozvoljeno je da se prvi put izađe van kuće. Potrebno je izbegavati penjanje
uz brdo i stepenice još najmanje jedan mesec.
6. Prognoza
Celokupan mortalitet u toku prvog meseca posle infarkta iznosi prosečno
30%. Najveći broj smrti se javlja u prvih 12 sati. Manji napadi se klinički
odmah stišavaju, tako da je smrtnost u početku manja.
Klinički teški infarkti miokarda za puno oporavljanje zahtevaju 6—12 nedelja.
Smrtnost raste 60—90% sa stanjem produženog šoka, teškom ranom insuficijencijom
srca, leukocitozom preko 25.000, sa eozinofilijom, temperaturom preko
40°C (104 F), nekontrolisanim diabetes
mellitusom, u starijih osoba, kod već ranije postojećeg infarkta,
a naročito ako su pomenuti faktori udruženi.
Plućna embolija koja se ne tretira antikoagulantnom
terapijom, zatim perzistirajuća aritmia i produženo stanje infarkta održava
, i za vreme ranog opooravljanja.
Dugoročno preživljavanje je u zavisnosti od sposobnosti medicinske nege
i od prisustva drugih hroničnih oboljenja. Kompletno kliničko oporavljanje
i EKG nalaza omogućuje 10—15 godina života. Bolesnici sa znacima ostatka
insuficijencije srca, aritmijom, ili anginom umiru u roku od 3—6 godina.
Literatura:
[1] Ljubomir, M.(1975) Infarkt Miokarda i Angina Pektoris
[2] Balšić, V.(2005): Akutni non Q infarkt miokarda i invazivna dijagnostika
[3] Stožinić, S.P. (1991): Infarkt miokarda. Beograd: Naučna knjiga.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|