POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ FINANSIJSKOG TRŽIŠTA I BERZANSKOG MENADŽMENTA
 

Tržište kapitala


Trziste kapitaTržište kapitala predstavlja prostor na kome se suceljavaju ponuda i tražnja za kapitalom. Kapital predstavljaju sve hartije od vrednosti sa rokom dospeca dužim od godinu dana. Postoji primarno i sekundarno tržište kapitala. Tržište kapitala inkorporira u sebi sledeca tri tržišta: kreditno- investiciono tržište; hipotekarno tržište i tržište vrednosnih papira dugorocnog karaktera. Izvori kapitala u okviru jedne nacionalne ekonomije su: novcana štednja, transformacija u kapital (zajmovni kapital i akcijski kapital). Kupac i prodavac kapitala dogovaraju se o predmetu i uslovima kupoprodaje. Najbitniji uslov svake kupoprodaje kapitala jeste njegova cena.

Kao ucesnici na tržištu kapitala se najcešce pojavljuju: investitori kapitala, preduzetnici kapitala, posrednici u formi banaka i drugih bankarskih organizacija specijalizovanih finansijskih isntitucija kao berzi i država. Sa aspekta tržišnog odnosa, ucesnici na tržištu kapitala se mogu svrstati u neposredne ucesnike i posredne ucesnike.

Posrednici na tržištu kapitala su najmalobrojniji, a najvažniji ucesnici na tržištu kapitala. Mogu se svrstati u sledece grupe: banke i druge finansijske organizacije, investicioni fondovi i berze kao specijalizovane funkcije. Banke koriste tržište kapitala za obavljanje tzv. preradivacke funkcije novcanih sredstava. Ulogu banaka na tržištu kapitala možemo pratiti kroz njihovu aktivnost na primarnom i na sekundarnom tržištu kapitala.

U savremenim tržišnim ekonomijama dolazi do snažnog razvoja investicionih fondova ciji je cilj da poboljša proces kupovine vrednosnih papira od strane investitora. Postoje razni oblici investicionih fondova: otvoreni, zatvoreni i oroceni investicioni fond. Generalna sistematizacija investicionoh fondova izgleda ovako: investicioni fondovi koji sredstva ulažu u akcije, investicione fondove koji sredstva ulažu u obveznice i investicioni fondovi koji sredstva ulažu u instumente novcanog tržišta.

Kompanije za osiguranje predstavljaju znacajne institucionalne investitore na tržištu kapitala. Mogu se organizovati kao akcionarska društva, ili kao zajednicke kompanije. Prema predmetu osiguranja mogu se podeliti na: koje osiguravaju život i na koje osiguravaju imovinu.
Penzione fondove formiraju korporacije, sindikati ili vlade zemalja radi placanja penzija penzionisanih radnika. Razlikuju se dva osnovna tipa penzionih fondova: penzioni fondovi privatnog tipa i penzioni fondovi javnog tipa.

Odnos izmedu emitenata i banke reguliše se na dva osnovna nacina i to: zakljucivanjem ugovora i zakljucivanjem komisionog ugovora.

1. POJAM, FUNKCIJE I CILJEVI TRŽIŠTA KAPITALA

Tržište kapitala predstavlja institucionalno organizovani prostor sa svim potrebnim elementima za njegovo funkcionisanje, u odredenom vremenu i definisanim pravilima i uzansama ponašanja ucesnika. Na tom prostoru i u okviru njegovog okruženja i pravila ponašanja, organizovano se susrecu ponuda i tražnja sa kapitalom.
Tržište kapitala u osnovi, predstavlja specijalizovano tržište na kome se novac- kapital traži i nudi dugorocno i na kome se trguje vec emitovanim dugorocnim vrednosnim papirima. Primarno tržište kapitala ima vitalnu funkciju kreiranju kapitala. Proces koji oznacava razmenu finansijskih sredstava, predstavlja mehanizam kroz koji funkcioniše primarno tržište kapitala.
Kreira se kapital i inicijalna prodaja na tržištu kapitala. Nakon toga, emitovane akcije i obveznice dobijaju relativno nezavistan život i cirkulišu na sekundarno tržištu kapitala.
Sekundarno tržište kapitala prihvata na primarnom tržištu emitovane akcije i obveznice i odreduje uslove da se njime trguje. Ovde nema nikakve pojave finansijskih sredstava vec se obavlja promet dugorocnih vrednosnih papira.
Vanberzanski nacin funkcionisanja tržišta je sistem dogovorenog tržišta. Za razliku od tržišta novca, tržište kapitala u svim zemljama tržišne privrede je institucionalnog karaktera. Transakcije koje se na ovom i u okviru ovih institucija odvijaju nazivaju se kapitalnim transakcijama, a vrednosni papiri kojima se trguje na tržištu kapitala- efektima.
Tržište kapitala inkorporira u sebi sledeca tri tržišta:
1. kreditno- investiciono tržište;
2. hipotekarno tržište;
3. tržište vrednosnih papira dugorocnog karaktera.

Prema tome, tržište efekata samo je jedan segment tržišta kapitala koje kompleksna tržišna kategorija sastavljena od tri specijalizovana tržišta, zavisno od finansijskih instrumenata koje se kupuju i prodaju. Predmet kupoprodajnih transakcija na tržištu kapitala je iskljucivo kapital, odnosno novcana sredstva dugorocnog karaktera. To prakticno znaci da se pojam kapitala sa aspekta tržišta kapitala izjednacava sa pojmom štednje i pojmom plasmana te štednje na rok takode nije kraci od jedne godine.
Prema tome, izvori kapitala u okviru jedne nacionalne ekonomije su:

1. Novcana štednja kao osnovni izvor kapitala, koja predstavlja odlaganje nacionalnog dohotka. Novcana štednja je u direktnoj zavisnosti od:
- zarada i akumulacija;
- ocekivanog prihoda u buducem periodu;
- razvijenosti instrumenata stimulativne štednje;

- funkcionisanja i razvijenosti sekundarnog tržišta vrednosnih papira.
Sa aspekta vlasnika, štednja može imati svoj pojavni oblik kao:
- štednja pojedinaca ili stanovništva;
- štednja privrednog sektora;
- štednja javnog sektora.

Motivi za štednju su vrlo kompleksni i razliciti. Motivi štednje pojedinaca su svakako najbrojniji, i takode najuticajniji za formiranje ukupnog iznosa kapitala kao ponude na tržištu kapitala, koji mogu biti materijalne i nematerijalne prirode. Štednje privrednog sektora odnose se na želju preduzeca da ostvari prihod po osnovu štednje, veci stepen konkurentnosti i veci stepen finansijske samostalnosti.

2. Transformacija u kapital, je drugi znacajni izvor kapitala koji predstavlja rezultat rada bankarsko- finansijskog sektora i njegove mogucnosti da bilo koji oblik štednje transformiše u kapital.

Na tržištu kapitala, kapital se može koristiti kao:

1. Zajmovni kapital, koji predstavlja takav oblik kapitala u kojem se korisnik kapitala javlja kao dužnik, a vlasnik kapitala kao poverilac. Karakteristicno za zajmovni kapital je da se izmedu izmedu duznika i poverioca uspostavlja direktni ili posrednicki kreditni odnos.
U teoriji i praksi su poznata tri oblika zajmovnog kapitala:
- Investicioni kredit;
- Hipotekarni kredit;
- Dugorocni zajam.

2. Akcijski kapital koji predstavlja takav oblik korišcenja kapitala u kome je vlasnik kapitala u ulozi primaoca, a sadašnji vlasnik u ulozi davaoca kapitala. Akcijski kapital predstavlja ukupni kapital obezbeden putem emisije i plasmana.

Svako akcionarsko društvo ima sledecu strukturu kapitala:
- akcijski kapital, koji je vlasništvo akcionara;
- kapital u svim oblicima rezerve, koji je vlasništvo akcionarskog društva.

Predmet finansijskih transakcija na tržištu kapitala jeste kapital koga vlasnici kapitala prodaju, a korisnici kapitala kupuju. Kupac i prodavac kapitala dogovaraju se o predmetu i uslovima kupoprodaje. Najbitniji uslov svake kupoprodaje kapitala jeste njegova cena.
Osnovna funkcija tržišta kapitala jeste da pomiri interese kupca i prodavca kapitala, tako što ce kupcu omoguciti kupovinu njemu potrebnog kapitala po najpovoljnim tržišnim uslovima, a prodavcu omoguciti prodaju njemu nepotrebnog kapitala takode po najpovoljnijim tržišnim uslovima.

U praksi se najcešce isticu sledeci ciljevi tržište kapitala:
1. Obezbedenje pod tržišnim uslovima neophodnog i nedostajuceg kapitala;
2. Alokacija kapitala u najpropulzivnije i najprofitabinije privredne grane;
3. Ostvarivanje najvece moguce kapitalizacije;
4. Ostvarivanje maksimalnog moguceg obima kapitala;
5. Ostvarivanje optimalnih efekata u povecanju novcane štednje;
6. Determinisanje stvarne i tržišne cene koštanja kapitala;
7. Ostvarivanje optimalne rocne strukture.


2. UCESNICI NA TRŽIŠTU KAPITALA

Dosadašnja prakticna iskustva tržišta kapitala ukazuju da se, kao ucesnici najcešce pojavljuju:
1. Investitori kapitala u ulozi prodavaca;
2. Preduzetnici kapitala u ulozi kupaca;
3. Posrednici u formi banaka i drugih bankarskih organizacija specijalizovanih finansijskih isntitucija kao berzi;
4. Država, u ulozi regulatora i kontrolora.

Uspešno partnerstvo, uvažavaju se principi medusobnog poverenja i obostrane korisnosti. Poslovi izmedu kupaca i prodavaca završavaju se veoma cesto bez prisustva kapitala kao specificne robe i bez svedoka, gde je iz tih razloga neophodno i medusobno poverenje izmedu korisnika.

Sa aspekta tržišnog odnosa, ucesnici na tržištu kapitala se mogu svrstati u:
- Neposredne ucesnike;
- Posredne ucesnike.

Prioritetni zadatak investitora jeste zaštita njihovih interesa. Zaštitom svog kapitala, investitor sprecava buduceg dužnika da realizuje svoj interes na štetu poverioca. Medusobni odnosi poverioca i dužnika na tržištu kapitala ukazuju, da se tržišna regulativa treba tako da se postavi da ne dovodi investitora u neravnopravni položaj u odnosu na korisnika kapitala.
Zaštita interesa invstitora je moguce preko:
- funkcionisanja savremenog sistema informisanja;
- zaštita od naplate potraživanja;
- zaštita izdavanjem bankarskih garancija.

Poslovne operacije korisnika kapitala na tržištu kapitala odnose se na:
- primenu emisije dugorocnih efekata;
- njenom plasmanu na tržištu;
- registraciji emisije kod nadležnih organa;
- eliminisanju oscilacije kursa i oscilaciju tržišta;
- zatvaranju emisije kapitala.

Posrednici na tržištu kapitala su najmalobrojniji, a po kvalitativnim elementima, najvažniji ucesnici na tržištu kapitala. Za posrednike na tržištu kapitala je karakteristicno, da u poslovnim odnosima trebaju štititi interese komitenata, što je u odredenim slucajevima u suprotnosti sa njihovim interesima. Prema kriterijumima njihovo organizaciono- funkcijalne strukture, posrednici na tržištu kapitala se mogu svrstati u sledece grupe:
- banke i druge finansijske organizacije;
- investicioni fondovi;
- berze kao specijalizovane funkcije.

Za posrednika, na tržištu kapitala mogu se pojaviti kako u ulozi invenstitora tako i u ulozi korisnika kapitala.
Bankarske organizacije se na tržištu kapitala najcešce pojavljuju:
- investitori;
- korisnici;
- komisionari;
- cisti posrednici;
- investicioni fondovi.

Putem berzi odnosno njenih efekata, vrši se internacionalizacija tržišta kapitala. Zadaci berze su, nakon dnevne koncentracije ponude i tražnje kapitala omoguce na jednom mestu odredivanje realne vrednosti kapitala i tržišnu stabilnost transakcija sa kapitalom.
Poseban znacaj i mesto na tržištu kapitala pripada i državi. Kao najveca upravna i izvršna vlast, država se na tržištu kapitala javlja u ulozi:
- investitora;
- korisnika kapitala;
- regulatora kapitala;
- kontrolora kapitala.

Država se na tržištu kapitala može pojaviti u ulozi investitora i istovremeno zajedno u obe uloge, odnosno kao investitor i korisnik kapitala. Regularna uloga države ili ovlašcenog organa je primarna i najznacajnija uloga od svih uloga koje imaju ostali akteri na tržištu kapitala. Što je regulatorna uloga države uspešnija, to su svi faktori i indikatori tržišnih odnosa na tržištu kapitala uspešniji i obrnuto.
Država ostvaruje svoju osnovnu ulogu kao kontrolor i revizor na tržištu kapitala kroz široko organizovani aparat, koji ima preventivu i naknadnu funkciju u kontrolu ukupnih tržišnih odnosa i poslovnih transakcija na tržištu kapitala.


3. ULOGA BANAKA U RAZVOJU TRŽIŠTA KAPITALA

Banke kao finansijske organizacije obavljaju raznovrsne finansijske operacije koje se mogu svrstatiu sledece grupe poslova:
- stvaranje i poništavanje novca;
- placanje po osnovu tekuce poslovanja;
- posredovanju pri transferu finansijske štednje.

Obavljanjem navedenih funkcija, banke su u poziciji da posredstvom tržišta kapitala:
- vrše rocnu i sektorsku transformaciju sredstava;
- ostvaruju dodatne prihode;
- koriste informacije sa novcanog tržišta.


Banke koriste tržište kapitala za obavljanje tzv. preradivacke funkcije novcanih sredstava. Ulogu banaka na tržištu kapitala možemo pratiti kroz njihovu aktivnost na primarnom i na sekundarnom tržištu kapitala. Na primarnom tržištu kapitala, kod emisije akcija i obveznica kompanije banke imaju trostruku funkciju. Prvo, banke imaju savetodavnu funkciju za kompanije koje žele da izvrše emisiju novih serija akcija i obveznica. Druga funkcija akcija banaka na primarnom tržištu kapitala sastoji se u jemstvu novih plasmana korporacijskih vrednosnih papira. Treca funkcija banaka na primarnom tržištu kapitala odnosi se na organizaciju distribucije novo emitovanih vrednosnih papira na tržištu kapitala u korist investitora.
Sve pomenute funkcije obavljaju konzorcijumi banaka, pri cemu jedna banka ima funkciju glavnog koordinatora. Konzorciji se stvaraju za svaku emisiju vrednosnih papira, posebno u cilju podele rizika kao rapodele ostalih poslova u vezi sa emisijom. Kada se radi o emisiji državnuh vrednosnih papira, onda je procedura pojednostavljena usled visokog kredibiliteta države.
Na sekundarnom tržištu kapitala uloga finansijskih posrednika sastoji se u vršenju brokerskih odnosno dilerskih funkcija. Brokerske i dilerske firme mogu da budu samostalne i postoji izrazita tendencija da se banke takode bave brokerskim i dilerskim poslovima preko specijalizovanih filijala. Kod brokerske funkcije, banke samo tehnicki sprovode naloge svojih komitenata u vezi kupovine ili prodaje odredenih vrednosnih papira. Banke teže da drže izvestan broj najkvalitetnijih papira u svojim filijalama, tako tako da mogu da neposredno na šalterimaobavljaju kupovne i prodajne trasnakcije sa svojim komitentima.
Brokerske usluge banaka predstavljaju most koji povezuje komitente i specijalizovane brokersko- dilerske organizacije. U direktnim kontaktima sa komitentima, banke formulišu njihove zahteve za kupovinu i prodaju vrednosnih papira i prenose ih profesionalnim brokerima i dilerima. Ovi starateljski departmani vrše tehnicke poslove u vezi sa portfeljima fizickih i pravnih lica.

4. INSTITUCIONALNI FONDOVI NA TRŽIŠTU KAPITALA


4.1. INVESTICIONI FONDOVI

U savremenim tržišnim ekonomijama dolazi do snažnog razvoja investicionih fondova kao novog tipa finansijskih posrednika. Suština investicionih fondova se sastoji u tome da oni prikupljaju kapital putem prodaje svojih akcija i eventualno obveznica stanovništvu, sa tim da formirani finansijski potencijal plasiraju u akcije i obveznice preduzeca kao i obveznice države.
Pojava investicionih fondova ima za cilj da poboljša proces kupovine vrednosnih papira od strane investitora. Osnovne vrednosti ispoljavaju se u portfolio diverzifikaciji, profesionalnom portfolio menadžmentu i lakoj marketabilnosti nove finansijske aktive. Smanjivanje portfolio rizika putem diverzifikacije postiže se time što investitor kupuje akcije investicionog fonda i time postalje indirektno proporcionalni suvlasnik ukupnog portfolija investicionog fonda u kojem se nalazi veliki obim raznovrsnih i selekcionih vrednosnoh papira.
Kupovinom akcija investicionog fonda investitor istovremeno kupuje tzv. „know how“ kod profesionalnih portfolio menadzera. Portfolio menadžeri su odgovorni sa selekciju vrednosnih papira koji ulaze u portfolio investicionog fonda kao i za kasnije kupovine i prodaje vrednosnih papira na tržištu kapitala u cilju permanentih nastojanja da se obezbedi optimalna portfelio struktura. Time individualni investutori kupuju strucno znanje profesionalnih portfolio menadžera koji upravljaju aktivom investicionog fonda, radeci u interesu akcionara tog fonda.
Individualni investitori da kupuju akcije investicionih fondova i iz razloga što se pretpostavlja da je nova finansijska aktiva lakše marketibilna nego bazicni vrednosni papiri na koje se akcije investicionih kompanija zasnivaju.
Osnovni tipovi investicionih fondova su:
- otvoreni investicioni fondovi su fondovi sa promenjivim kapitalom i brojem akcija;
- zatvoreni investicioni fondovi raspolažu fiksnim kapitalom i brojem akcija koje se kotiraju na berzi;
- oroceni investicioni fondovi, razlikuju se od zatvorenih fondova po tome što imaju fiksni termin njihove
likvidacije.

U praksi danas dominiraju otvoreni investicioni fondovi. Zatvoreni investicioni fondovi istorijski su pre otvorenih fondova. Oroceni fondovi omaju još manju kvantitativnu dimenziju, mada su interesantni kao specifican koncept.
Osnovni razlog za domoinaciju otvorenih investicionih fondova je u tome da oni obezbeduju lakšu marketibilnost svojih akcija u odnosu na zatvorene fondove. Vlasnik akcije otvorenog investicionog fonda može u svakom momentu da izvrši konverziju te akcije u transakcioni novac i to kod onog investicionog fonda koji je tu akciju emitovao. Pored toga, vlasnik akcije otvorenog investicionog fonda može da naplati svoju akciju po punoj vrednosti neto aktive, tj. po ceni akcije koja je jednaka tržišnoj ceni vrednosnih papira koje se nalaze u aktivi investicionog fonda.
Prinos koji ostvaruju vlasnici akcija investicionih fondova sastoji se iz dve komponente. Prvu komponentu cini prinos u vidu kamata na obveznice i dividende na akcije koje se nalaze u portfelju investicionog fonda. Druga komponenta se sastoji u promeni tržišne cene portfelja investicionog fonda, povecava se vrednost akcija u posedu individualnih investitora i to u srazmeri jedan prema jedan.
Za razvoj investicionih fondova bitno je finansijsko ponašanje investitora odnosno preferencija investitora da deo finansijske štednje ulažu kod investicionih fondova. Regulacioni mehanizmi u odnosu na investicione fondove su dosta liberalni, narocito kada se uporede sa prudencionom kontrolom banaka, osiguravajuca kompanija i penzionih fondova. Drugim recima investicioni fondovi imaju široke mogucnosti da kombinuju pri formiranju svojih portfelja, vodeci pri tome racuna o stopi prinosa, diverzifikaciji rizika i održavanju likvidnosti. Regulacioni mehanizmi zahtevaju da informišu svoje klijente o investicionim ciljevima doticnog fonda, zatim o rizicima i troškovima.
Oni investitori koji prihvataju veci rizik da bi dobili vece obecane prinose, obicno se opredeljuju za takve investicione fondove koje plasiraju sredstva u akcije. U svakom slucaju, investitoti ocekuju da u proseku ostvare bece prinose koje mogu da dobiju na bazi depozita banaka.
Performanse investicionih fondova znacajne su kako sa stanovišta ukupne alokacije finansijske štednje stanovništva na investicione fondove u odnosu na druge finansijske posrednike, tako i sa stanovišta alokacije sredstava izmedu raznih investicionoh fondova. Investicioni fondovi su organozovani u vidu investicionih kompanija s tim da jedna investiciona kompanija može da bude i nosilac veceg broja diferenciranih investicionih fondova. Iza investicionih kompanija, kao organizacionih nosilaca investicionih fondova, po pravilu stoje odredene finansijske institucije kao vlasnici odnosno sponzori investicionih kompanija. Portfolio menadžment je složeniji kod otvorenih investicionih fondova u odnosu na zatvorene i pogotovu u odnosu na orocene investicione fondove.
Glavni organizacioni nosioci investicionih kompanija i njihovih investicionih fondova su komercijalne banke, berzanske firme i druge finansijske institucije koje imaju kontakte sa velikom masom klijenata. Po pravilu to je institucija koja predstavlja organizacionog nosioca investicione kompanije i preko koga se takode obavlja inicijalna prodaja akcija investicionih fondova.
Ukoliko banka ili druga finansijska institucija formira ili kupi vec postojecu investicionu kompaniju sa odgovaraljucim investicionim fondovima, bitno je da poslovanje investicionog fonda bude bilansno i funkcionalno potpuno odvojeno od poslovanje banke ili neke druge finansijske institucije. Prema tome, odredeni nadzor nad poslovanjem investicionih fondova postoji, ali bez ikakvih garancija države, tako da rizik snose akcionari investicionih fondova.
U razvijenim tržošnom ekonomijama, investicioni fondovi su, po pravilu, specijalizovani. Generalna sistematizacija investicionoh fondova izgleda ovako:
- investicioni fondovi koji sredstva ulažu u akcije;
- investicione fondove koji sredstva ulažu u obveznice;
- investicioni fondovi koji sredstva ulažu u instumente novcanog tržišta.

Investicioni fondovi mogu da budu dalje diverzifikovani u zavisnosti od izabrane investicione politike i pravaca plasmana potencijala tih fondova. Tako, postoje investicioni fondovi koji su u svojoj investicionoj politici orijentisani na obezbedivanju relativno stabilnog prinosa, na potencijalno visoki rast tržišne vrednosti aktiva pa prema tome i kapitalnih dobitaka akcionara. Neki investicioni fondovi su specijalizovani za odredene privredne grane, a najpoznatiji primer su fondovi koji ulažu iskljucivo u rudnike zlata.


4.2. KOMPANIJE ZA OSIGURANJE

Kompanije za osiguranje predstavljaju znacajne institucionalne investitore na tržištu kapitala. Mogu se organizovati kao akcionarska društva, odnosno cisto profitne organizacije u cijem upravljanju i kreiranju poslovne politike ucestvuju njeni akcionari, ili kao zajednicke kompanije, odnosno neprofitne organizacije koje poseduju i kontrolišu vlasnici polisa osiguranja.
Pored ova dva dominantna organizaciona oblika, poznata su još i: Llojds udruženja i Reciprocitetna društva. Llojds udruženja su profitne organizacije osnovane od strane pojedinaca koji nudi osiguranje na kooperativnoj bazi. Reciprocitetna društva ili, kako se ponekad nazivaju „ meduosiguravajuce berze“ su neprofitne organizacije. Ovaj organizacioni tip vezan je samo za osiguranje imovine.
Prema predmetu osiguranja mogu se podeliti na: koje osiguravaju život i na koje osiguravaju imovinu. Kompanije za osiguravaje života imaju znacajnije ucešce na tržištu kapitala s obzirom da one imaju kontinuelni priliv srednjorocnih i dugorocnih finansijskih resursa. Ove kompanije imaju obaveze ciji iznos je fiksan u odredenom vremenskom periodu i njima odgovaraju investicije u vrednosne papire sa fiksnim prihodom. Za razliku od kompanija za životno osiguranje, kompanije za osiguranje imovine od odredenih rizika investirace svoja sredstva u vrednosne papire koje mogu doneti kapitalne dobitke ili u one papire ciji kurs raste i prati rast inflacije.
U razvijenim zemljama, kompanije za osiguranje života su izuzetno znacajni finansijski posrednici. Tako su kompanije u SAD za osiguranje života cetvre po velicini finansijske institucije, odmah iza komercijalnih banaka, penzionih fondova i štedionica. Najveci deo sredstava plasira se u obveznice i hipotekarne dugorocne kredite. Dugorocni plasmani rocno se uskladuju sa izvorima sredstava i garanuju kompanijama stabilan profit, cija visina zavisi prvenstveno od kretanja kamatnih stopa.
Poslovanje kompanija za osiguravanje imovine znatno se razlikuje od poslovanja kompanija za osiguravanje života. Prvo, polise za osiguranje imovine izdaju se sa kracim rokovima i drugo, kod osiguranja imovine vrlo je teško predvideti verovatnocu osiguranih slucajeva.


4.3. PENZIONI FONDOVI

U poslednjoj deceniji, ovaj oblik finansijskih posrednika zabeležio je izuzetan rast u svim razvijenim zemljama. Penzione fondove formiraju korporacije, sindikati ili vlade zemalja radi placanja penzija penzionisanih radnika.
Razlikuju se dva osnovna tipa penzionih fondova:
- penzioni fondovi privatnog tipa;
- penzioni fondovi javnog tipa.

Privatne fondove formira privatni sektor, industrijske kompanije, sindikati i uslužne organizacije. U ovom organizacionom modelu, sredstva obezbeduju kompanije i njihovi radnici, a fondom upravljaju ili banke ili menadžeri penzionog fonda. Javni penzioni fondovi su pod sponzorstvom države koja izdvaja deo sredstava za njihovo finansiranje. Ostali deo sredstava formira se na bazi izdvajanja zaposlenih. Rec je o šemi koja se bazira na tokovima, za razliku od privatne šeme penzionog osiguranja koja se bazira na tokovima, odnosno zalihama kojima se upravlja dugi niz godina.
Stoga se u mnogim zemljama u tranziciji nastoji kreirati nov tip penzionih fondova na akturskim principima.
Promene starosne strukture stanvništva, dolazi do strukturnih promena izmedu broja penzionera i broja aktivnog stanovništva koje uplacuje doprinose za penziono osiguranje. U tom smislu, dolazi do potrebe da se izvrši fundamentalna promena penzionih fondova kako bi oni postali fundirani fondovi tj. da imaju pokrice u vrednosnim papirima kompanija i države kako bi prinosi tih papira bili bitna komponenta u formiranju finansijskih potencijala za isplatu penzija. Time se stvaraju institucioni uslovi da visina penzija bude ne samo revalorizovana u skladu sa povecanjem realnih zarada u privredi.
Stvaranjem penzionih fondova na aktuarskim principima predstsvlja dugotrajan proces, s tim da iskustvo mnogih zemalja pokazuje da je moguce ostvariti koegzistenciju starog budžetskog sistema penzionog fonda sa istovremenim aktiviranjem i razvojem novog koncepta aktuarskih penzionih fondova. Bitno je ukazati da penzioni fondovi predstavljaju specifican oblik investicionih fondova i da kod njih moraju da postoje portfolio menadžeri koji raspolažu profesionalnim znanjima kako bi mogli da tekuci priliv sredstsva u penzione fondove u znatnoj meri pretvore u portfolio plasmane sa odgovaraljucom strukturom koja treba da obezbedi relativno visoke prinose pridatom stepenu rizika. Takode je bitno da postoji veci broj penzionih fondova kao i pravo preduzeca pa cak i pojedinca da bira penzioni fond u kojem se drže finansijske aktive koje treba da obezbede isplatu penzija u zadovoljavajucim realnim iznosima, imajuci u vidu stopu inflacije kao i ukupan razvoj profitabilnosti privrede.


5. MEHANIZAM FINANSIJSKOG KOMUNICIRANJA EFEKTIMA NA TRŽIŠTU KAPITALA

Imanentni segment tržišnog privredivanja u konstelaciji pribavljanja potrebnog kapitala privrednih subjekata je adekvatno finansijsko komuniciranje dugorocnim vrednosnim papirima na tržištu kapitala. Celokupna tehnika emisije efekata predstavlja niz validnih poslovnih aktivnosti direktno vezanih za emisiju dugorocnih vrednosnih papira svih vrsta i oblika.
U domenu sopstvene emisije efekata emitent preuzima emisiju i plasman svojih vrednosnih papira i plasira ih sam. To direktno zahteva da emitent ima izuzetno dobar bonitet, strucnu osposobljenost i izgraden sistem prodaje.tipican primer sopstvene emisije efekata je emisije hipotekarnih založnica od strane hipotekarnih banaka.
Kod tude emisije, osnovana karakteristika je u tome što emitent svoju emisiju realizuje posebno na tržištu kapitala koristeci banku cije ucešce ima niz prednosti koje garantuju uspešnu prodaju efekata.
Ovaj odnos izmedu emitenata i banke reguliše se na dva osnovna nacina i to:
- zakljucivanje ugovora;
- zakljucivanje komisionog ugovora.

Tehnologija rada prilikom emisije podrazumeva jedinstvo organizacionih i tržišnih operacija banke i emitenata, što znaci da se sve tržišne transakcije koje preuzimaju banka i emitent radi uspešne realizacije emisije i plasmana efekata, svrstavaju u sledece grupe poslova:
- zakljucivanje i realizacija ugovora o emisiji i plasmanu efekata;
- zakljucivanje i realizacija konzorcionog ugovora izmedu banke- glavnog glavnog posrednika i rukovodioca konzorcijuma;
- realizacija svih organizacionih, tehnickih i informativno- reklamnih aktivnosti.

Rezimiraljuca lista aktera u poslu emisije i plasmana efekata je:
- emitent;
- prodavac ili emisioni dužnik;
- banka ili emisioni posrednik;
- investitor ili vlasnik kapitala.

LITERATURA:


1) Berze i berzansko poslovanje, dr. Žarko Ristic, dr. Slobodan Komazec i drugi, za izdavaca Nenad Jelesijevic 2006. godine;

2) Ekonomija od A do Z: [leksikon ekonomskih pojmova] redaktori Milica Bogdanovic, Lazar Šestovic. – Beograd: Beogradska otvorena škola : Dosije, 2002 (Beograd: Margo-art);

3) INTERNET

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

 

"Besplatni Seminarski Radovi"

SEMINARSKI RAD