SOFTVER RACUNARA
1. DEFINICIJA SOFTVERA
Softver
su programi (naredbe, instrukcije) koji “govore”
racunaru kako treba da izvršava odredene zadatke. Softver
je nacin zapisa algoritama u obliku koji je razumljiv racunaru.
Pojam softver je prvi put iskoristio John W. Tukey, inenjer
informatike, 1957. godine. Pojam je nastao kao analogija pojmu hardver.
Naime, na engleskom rec hardver znaci tvrdotvorina, odnosno tvrde stvari
(hard = tvrdo). Nasuprot tome rec soft znaci meko.
Verovatno najbolja definicija za pojam softver potice od Instituta inenjera
Elektrotehnike i Elektronike (The Institute of Electrical and Electronics
Engineers - IEEE), koja glasi:
Sveobuhvatni zbir informatickih programa, procesa, pravila; dokumentacije
i datoteka u vezi, koji cine deo operacija jednog informatickog sistema.
2. POJAM SOFTVERA
Dva osnovna tipa softvera su:
Sistemski softver - programi koji se koriste za direktno
upravljanje fizickim delom racunara, odnosno hardverom. Ovaj softver omogucava
interakciju korisnickog softvera sa hardverom. Moderni naziv za sistemski
softver je operativni sistem. Neki teoreticari informatike smatraju kompajler
i ostale alatke za razvoj softvera delom sistemskog softvera.
Korisnicki softver - programi namenjeni krajnjim korisnicima
racunarskog sistema. To su dakle programi sa kojima korisnici sistema
obraduju podatke.
Izvršavanje softvera ili programa od strane korisnika racunarskog
sistema danas obicno ukljucuje ucitavanje korisnickog softvera i podataka
sa hard diska, interaktivnu obradu podataka i pohranjivanje podataka na
hard disk. U prošlosti su se umesto hard diska koristile magnetne
trake ili neki drugi tip trajne memorije.
Racunar u toku izvršavanja softvera prati unapred utvrden niz naredbi
da bi omogucio korisniku da podatke obradi na odgovarajuci nacin.
3. OPERATIVNI SISTEMI
3.1 OPERATIVNI SISTEM – DEFINICIJA I FUNKCIJE
Operativni sistem (u daljem tekstu
OS) objedinjuje raznorodne delove racunara u skladnu celinu I sakriva
od korisnika detalje funkcionisanja ovih delova koji nisu bitni za korišcenje
racunara.
OS radi sledece:
1. Upravlja programima, podacima i delovima od kojih se racunar sastoji
(procesor, kontroleri, radna memorija), s ciljem da oni budu što
celishodnije upotrebljeni
2. Obezbeduje pristupacno radno okruenje za krajnjeg korisnika racunara
U opštem smislu, operativni sistem se moe definisati kao skup
programa koji upravljaju resursima racunarskog sistema i obezbeduje interfejs
ka korisniku.
Prva funkcija OS je upravljanje resursima racunara (resource management).
Pod pojmom resurs podrazumevamo sve što je programu potrebno za rad.
Resursi mogu biti hardverski (procesor, memorija, I/O uredaji) i softverski
(programi, podaci datoteke). Zadatak OS je da vodi racuna o resursima
racunara
tj. da zadovolji potrebe programa, da prati koji program koristi koje
resurse itd.
Ukratko receno, OS je skup sistemskih programa koji posreduju izmedu korisnika
racunara iracunarskog hardvera a cilj je da:
1. Izvršava korisnicke programe i olakšava rešavanje
korisnickih problema
2. Korišcenje racunarskog sistema ucini podesnijim za korisnika
3. Omoguci što efikasnije iskorišcenje racunarskog hardvera
OS se sastoji od više relativno nezavisnih celina. Svaki proizvodac
racunara ima svoje operativne sisteme, pa je teško da ti opštu
strukturu OS. Hijerarhijski model OS je sastavljen od nivoa.
Hijerarhijski model ima sledeci smisao:
na posmatranom nivou OS-a mogu se zahtevati usluge samo od njegovih niih
nivoa, a nikako od viših. Najnii sloj je poznat kao jezgro
OS-a (kernel).
Zbog odnosa velicine OS-a i radne memorije, vecina OS-a ne moe da
stane u radnu memoriju. Zato se u memoriji uvek nalaze samo najvaniji
delovi OS-a, takozvani rezidentni delovi, koji aktiviraju I izvršavaju
korišnicke programe, dodeljuju memoriju i datoteke i obavljaju I/O
operacije.
Rezidentni deo OS-a mora da podrava mehanizam prekida, jer je on
osnova višeprogramskog rada. Deo OS-a koji uvek mora da se nalazi
u memoriji obicno se naziva jezgro ili kernel. Funkcije koje koriste svi
nivoi moraju se smestiti u jezgro OS-a. Ostali delovi se ubacuju u memoriju
kada su potrebni i izbacuju kada više nisu potrebni.
3.2. VRSTE OPERATIVNIH SISTEMA
Postoje brojne podele OS-a na osnovu razlicitih kriterijuma: prema broju
korisnika i/ili procesa, prema nacinu obrade poslova, prema distribuciji
procesorske snage i ostalih resursa, prema nameni I funkcionalnim osobinama.
3.2.1. KLASIFIKACIJA PREMA BROJU KORISNIKA I PROCESA
Prema broju korisnika, operativni sistemi se dele na:
1. jednokorisnicke (singleuser)
2. višekorisnicke (multiuser)
Jednokorisnicki sistemi obezbeduju virtuelnu mašinu za samo jednog
korisnika. To su racuinarski sistemi prilagodeni za jednu funkciju ili
je rec o slabijim i jeftinim konfiguracijama tipa mikroracunara.Uglavnom
ih karakteriše jeftin hardver, solidna prateca programska podrška,
jednostavan sistem datoteka, jednostavan U/I sistem.
Višekorisnicki sistemi su kvalitetni OS koji zahtevaju jace hardverske
konfiguracije.
Tipican višekorisnicki OS je UNIX, koji obezbeduje simultani pristup
za više korisnika istovremeno, pri cemu korisnici pristupaju sistemu
preko posebnih terminala.
Prema broju simultanih aktivnosti tj. prema broju procesa koji se mogu
izvršavati paralelno ili kvaziparalelno, operativni sistemi se mogu
podeliti na:
1. jednoprocesne (singletasking, singleprocess)
2. višeprocesne (multitasking, multiprocess)
Na osnovu kombinovanog kriterijuma mogu se izdvojiti tri vrste operativnih
sistema:
1. jednokorisnicki jednoprocesni (single-user,
singletasking) kao što je MS-DOS
2. jednokorisnicki višeprocesni (single-user,
multitasking) kao što su OS/2 i MS Windows 3.1/9x/Me
3. višekorisnicki višeprocesni (multiuser,
multitasking) kao što je UNIX, ali uslovno se mogu prihvatiti i MS
Windows 2000/XP/2003 ukoliko obezbeduju terminalske usluge
4. PROGRAMSKI JEZICI
Programski jezik je veštacki jezik koji se moe
koristiti za kontrolu ponašanja mašine, narocito racunara.
Programski jezici su definisani preko sintaksnih
i semantickih pravila koja respektivno opisuju njihovu strukturu i znacenje.
Mnogi programski jezici imaju neku formu pisanih specifikacija njihove
sintakse i semantike, a neki su definisani jedino preko zvanicne implementacije.
Programski jezici se koriste da olakšaju komunikaciju
sa racunarom prilikom organizovanja i manipulacije informacija, ali i
da precizno izraze algoritme. Neki autori ogranicavaju izraz „programski
jezik“ samo na jezike kojima se mogu izraziti svi moguci algoritmi,
a ponekad se koristi izraz „racunarski jezik“, koji se odnosi
na više ogranicene vještacke jezike.
U meduvremenu je stvoreno više hiljada programskih jezika, i novi
se stvaraju svake godine.
Programski jezik je bilo koji od vještackih
jezika kojim je moguce dati detaljne instrukcije racunaru. Te instrukcije
se mogu izvršavati direktno kada su ugradene u racunar u posebnom
obliku koji je odredio proizvodac, tzv. mašinski jezik, poslije jednostavnog
procesa zamjene izraene u odgovarajucem asemblerskom jeziku, ili
poslije prevodenja iz nekog jezika višeg nivoa.
Mašinski i asemblerski jezici su jezici niskog nivoa, koji zahtjevaju
od programera da se posveti upravljanju svim stvarima vezanim za cuvanje
podataka i operacije nad njima. Na drugom kraju nalaze se jezici visokog
nivoa, koji su blii prirodnom jeziku i oslobadaju programera brige
o tim stvarima, takode citljiviji i daleko lakši za pisanje programa.
Programski jezici se, prema nacinu opisivanja rada programa, dijele na
funkcijske (Lisp, Skim), proceduralne (C, Paskal, Bejzik), sekvencijalne
i objektno-orijentisane (Java,
Ada), strukturalne (SQL)
i mnoge druge. Programski jezici po ovoj podjeli mogu biti i mješoviti,
tj. da dozvoljavaju razlicite paradigme u okviru istog programa, te npr.
C++ dozvoljava
i objektno-orijentisani i proceduralni pristup, štaviše proceduralni
pristup je neophodan pri definiciji pocetne tacke programa u funkciji
main.
Mašinski i asemblerski jezici:
Mašinski jezik se sastoji od numerickog koda za
operacije koji odredeni racunar moe direktno izvršiti. Taj
kod je alfanumericka serija 0 i 1, ili binarni kod (bajt), koji se cesto
pretvara u heksadecimalni kod (na bazi broja 16), radi lakše citljivosti
i modifikacije. Instrukcije mašinskih jezika obicno koriste jedan
broj bajtova za predstavljanje operacija, sabiranje na primjer, a drugi
za predstavljanje operanda (brojeva sa kojima se vrši operacija)
i/ili lokacije za slijedecu instrukciju. Mašinski jezik je teak
za citanje i pisanje, pošto ne lici na konvencionalno matematicko
predstavljanje niti na prirodni jezik, a njegov kod varira od racunara
do racunara.
Asemblerski jezik je jedan nivo iznad mašinskog
jezika. Koristi kratki mnemonicki kod za instrukcije i omogucava programeru
da unosi imena za blokove memorije koja sadri podatke. Dizajniran
je da omoguci lako prevodenje u mašinski jezik. Iako se blokovi podataka
u asemblerskom jeziku pozivaju preko imena, a ne preko adrese u memoriji,
ipak ne postoji mogucnost sofistikovanog organizovanja sloenih informacija.
Kao i mašinski jezik, asemblerski jezik zahtjeva od programera detaljno
poznavanje racunarske arhitekture. Koristan je kada su ti detalji vani,
odnosno prilikom programiranja racunara za interakciju sa ulaznim i izlaznim
uredajima, kao što su štampaci, skeneri, uredaji za cuvanje
podataka i informacija (opticki i cvrsti diskovi), itd.
Algoritamski jezici:
Algoritamski jezici su dizajnirani da izraze matematicka i simbolicka
izracunavanja. Njima se mogu izraziti algebarske operacije na slican nacin
kao u matematici i omogucavaju korišcenje potprograma u kojima se
pakuju najcešce korišcene operacije, koje je moguce ponovo iskoristiti.
Fortran
Prvi vaniji algoritamski jezik u istoriji programiranja je Fortran
(skracenica od engleskog „formula translation“). Dizajnirao
ga je tim programera americke kompanije IBM, 1957. godine, na cijem je
celu bio Don Bekus. Dizajniran je sa idejom da slui potrebama
naucnika i naucnih izracunavanja sa realnim brojevima (brojevima sa pokretnim
zarezom) kao i skupovima realnih brojeva organizovanih u jedan ili više
nizova.
Algol
Algol (skracenica od engleskog izraza algorithmic language - „algoritamski
jezik“) je dizajnirao komitet americkih i evropskih naucnika racunarstva
za svrhu objavljivanje algoritama, ali i za racunarska izracunavanja,
izmedu 1958 i 1960. godine. Algol posjeduje rekurzivne potprograme, odnosno
procedure koje mogu same sebe pozivati prilikom riješavanja zadatog
problema, redukujuci ga na manji problem bilo koje vrste. Novost u Algolu
je blokovna struktura, gdje je program komponovan od blokova i moe
da sadri i podatke i instrukcije koje imaju istu strukturu kao i
sam program. Blokovna struktura je vrlo brzo postala standard za konstruisanje
masivnih programa od malih komponenti.
Lisp
Lisp (skracenica od engleskog list processing) je razvio i implementirao
Don Makarti oko 1960. godine, bazirajuci ga na matematickoj teoriji
rekurzivnih funkcija. Program razvijen u Lispu je funkcija primjenjena
na podatke, a ne sekvenca proceduralnih koraka, kao što je slucaj
u Fortranu i Algolu.
[uredi] C
Programski jezik C su razvili Denis Rici i Brajan Kemigan 1972. godine,
u AT&T korporaciji za programiranje operativnih sistema.
5. INFORMACIONI PODSISTEMI
Za efikasnije obavljanje poslova u poslovnom sistemu moguce je kosistiti
sledece informacione podisteme:
1. Marketinga
2. Proizvodnje
3. Finansija I racunovodstva
4. Upravljanje kadrovima
5.1. INFORMACIONI PODSISTEM MARKETINGA
Informacioni podsistem marketinga treba da podri procese analize
I istraivanje trišta, sa ciljem da se obezbedi prikupljanje
I obrada podataka u funkciji definisanja strategije razvoja, organizovanijeg
nastupa na trištu, boljeg upoznavanjeg partnera I korigovanja
proizvodnog programa prema njihovim zahtevima.
Ovaj informacioni podsistem traba da omoguci da se efikasnije obave mnoge
marketing funkcije: pravovremeno spoznavanje ponude, tranje I trendova
na trištu; predvidjanje; formulisanje ciljeva, politika, planova
I programa; pracenje aktivnosti konkurenata; obracun poslovnih rezultata;
formiranje optimalnog asortimana proizvoda; diferenciranje proizvoda I
trišta; promociono delovanje; izbor kanala distribucije I utvrdjivanje
cena.
Aplikacije marketinga cine: sistem internih izveštaja, sistem marketing
obaveštavanja, sistem marketing istraivanja I sistem analitickog
marketinga.
Sistem internih izveštaja
Koristi unutranje podatke poslovnog sistema I uglavnom je povezan
sa racunovodstvenim bazama podataka.
Sistem marketing obaveštavanja
Obezbedjuje eksterne podatke o promenama uslova u poslovnom I makromarketinškom
okruenju. Njegova glavna uloga sastoji se u skaniranju, odnosno
stalnom nadgledanju, pracenju ili snimanju okruenja.
Sistem marketing istaivanja
Je stalan proces prikupljanja, obrade, cuvanja I prezentacije informacija
o snagama I uslovima na trištu I trišnom okruenju
koji deluju na poslovanje preduzeca.
Sistem analitickog marketinga
Koji slui kao podrška za odlucivanje u marketingu I sastoji
se od: banke podataka, banke metoda obrade podataka, banke modela I komunikacione
veze.
5.2 . INFORMACIONI PODSISTEM PROIZVODNJE
Ovaj podsistem podrava procese upravljanja proizvodnjom u okviru
kojih se obavljaju poslovi planiranja potrebnih materijala I kapaciteta,
izdavanja radnih naloga I zahteva za nabavku, kao I upravljanja procesom
proizvodnje.
Podsistem treba da se sastoji iz cetri aplikacije:
• Upravljanje unutrašnjom logistikom
• Upravljanje materijalom
• Planiranje proizvodnje I poslovnih operacija
• Racunarski integrisana proizvodnja
5.3 . INFORMACIONI PODSISTEM FINANSIJA I RACUNOVODSTVA
Ovaj podsistem obuhvata procese vodenja finansija I racunovodstva u okviru
kojih se obavljaju poslovi prikupljanja, kontrole I upravljanja svim novcanim
tokovima u preduzecu, na osnovu poslovnih planova, planova prihoda I rashoda
I na osnovu obracunatih troškova poslovanja pojedinih poslovnica.
Takode, u okviru ovog podsistema vrši se evidentiranje finansijskih
rezultata preduzeca, odnosno svih novcanih transakcija I obracun zarada.
Aplikacije finansija I racunovodstva cine finansijsko planiranje I predvidanje
budeta, upravljanje finansijskim transakcijama, upravljanje investicijama
I kontrola I revizija.
5.4. INFORMACIONI PODSISTEM UPRAVLJANJA KADROVIMA
Informacioni podsitem upravljanja kadrovima podrava procese vodenja
kadrovskih, pravnih I opštih poslova u okviru kojih se obavljaju
poslovi vodenja politike kadrova, pravni poslovi, poslovi arhive, obezbedenja
imovine I lica, socijalne zaštite I standarda kao I kancelarisko
poslovanje.
Aplikacija o kadrovskim resursima moe da obuhvati sledece informacije:
• Opise poslova, obaveze, odgovornosti, zahteve, nivo obrazovanja,
potrebne sposobnosti
• Prikaz zaposlenih
• Raspored neradnih dana
Aplikacije upravljajna kadrovima su: zapošljavanje, pracenje zaposlenih
I planiranje I upravljanje ljudskim resursima.
Primena informacionih tehnologija u procesu zapošljavanja radnika
moe biti veoma korisna, primeri za to su:
• Korišcenje Weba za zapošljavanje
• Spisak radnih mesta
• Izbor slubenika
L I T E R A T U R A:
• dr Jasmina Novakovic, dr. Dragan Milanovic, dr. Alepije Veljovic:
Poslovna Informatika
• Zoran Lovrekovic: Cemu slui informatika,
• Andrew S. Tanenbaum: Arhitektura i organizacija racunara
• www.wikipedia.org
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|