|
REINKARNACIJA - Istraživanja i dokazi o postojanju
reinkarnacije
Ima
dece koja tvrde da su već bila ovde. Spominju niz pojedinosti iz svojih
predhodnih života, i uz to često opisuju način na koji su umrla. Naravno,
mala deca svašta pričaju, i zato nam se može dogoditi da olako zaključimo
kako oni naprosto, po svom običaju, izmišljaju. Nego, šta se događa
kada, u nekim slučajevima, ljudi to ipak ozbiljno shvate i pokusaju otkriti
je li se ono što dete opisuje zaista i dogodilo? I, šta biva kada ti ljudi
odu na ona mesta koja su deca spomenula, i otkriju kako je sve sto su
rekla o prošlim događajima zaista tačno? Šta onda zaključiti?
Slučaj Kemala Atasoya
Šestogodišnjak iz Turske, Kemal Atasoy je bio potpuno uveren
u ono što govori kada je doktoru Jurgenu Keilu, psihologu iz Australije,
potanko opisivao detalje iz svog prethodnog života.
Dečak se sa doktorom sastajao u vlastitom domu, udobnoj kući smeštenoj
u okruženju bogatije srednje klase, a sa njima su bili i prevodilac dr.
Keila i Kemalovi roditelji, obrazovan bračni par kojem je dečakova govorljivost
u opisivanju vlastitih iskustava ponekad izgledala zabavno. Pričao je
kako je pre živeo u osamsto kilometara udaljenom Istambulu. Tvrdio je
kako se prezivao Karakas, da je bio jedan od bogatih armenskih hrišćana,
i živeo u prostranoj trosptratnici. Ta se kuća nalazila, rekao je, pored
kuće žene pod imenom Aysegul, u Turskoj vrlo poznate osobe, koja je napustila
zemlju zbog problema sa zakonom. Kemal se osećao da je njegova kuća bila
na vodi, na mestu gde su vezivali čamce, i da se iza nje nalazila jedna
crkva. Rekao je da su mu i žena i deca nosila grčka imena. Takođe je spomenuo
kako je često uz sebe imao veliku kožnu torbu i da je u spomenutoj kući
živeo samo jedan deo godine.
U vreme kada je upoznao doktora Keila, 1997. godine, još niko nije znao
koliko je Kemalova priča tačna. Njegovi roditelji nisu poznavali nikoga
u Istambulu. Ni Kemal, niti njegova majka nisu nikad bili tamo, dok je
Kemalov otac tek dvaput, nekim poslom, boravio u tom gradu. Osim toga,
niko od porodice nije poznavao nikog iz Armenije. Njegovi roditelji bili
su alevi muslimani, pripadnici družine koja veruje u reinkarnaciju, ali
oni očigledno nisu pridavali veću pažnju Kemalovim tvrdnjama koje je iznosio
od malena, već kao dvogodišnjak.
Doktor Keil je odlučio ispitati koliko se Kemalove tvrdnje podudaraju
sa životom osoba koje su zaista postojale. Rezultati istraživanja doktora
Keila pokazuju da Kemal ni u kom slučaju nije mogao saznati pojedinosti
iz života dotičnog čoveka.
Nakon što su doktor Keil i njegov prevodilac stigli u Istambul, pronašli
su kuću Aysegul, žene čijeg se imena Kemal sećao. Pored te kuće nalazila
se prazna, impresivna zgrada na tri sprata čiji se izgled u potpunosti
poklapao sa Kemalovim opisom - bila je blizu vode, na mestu gde su vezivali
čamce, sa crkvom u pozadini. Doktor Keil je uz poteškoće pronašao dokaz
da je osoba koju je Kemal opisao nekada živela na tom mestu. U tom delu
Istambula tada nije bilo Armenaca, i doktor Keil nije mogao pronaći čoveka
koji bi se sećao da je bilo koji Armenac ikada živeo na tom mestu. Kad
se nakon godinu dana vratio u Istambul, razgovarao je sa službenicima
armenske crkve, koji su mu ponovili kako, prema njihovim saznanjima, u
toj kući nikada nije živeo ni jedan Armenac. U postojećim crkvenim zapisima
nije mogao naći potvrdu te činjenice, no, zna se da je mnoštvo njihovih
knjiga stradalo u požaru. Doktor Keil je razgovarao sa nekim starijim
susedom koji je rekao kako pouzdano zna da je jedan Armenac živeo tamo
davno pre, i kako su crkveni službenici jednostavno suviše mladi da bi
se toga sećali.
Kad je u rukama imao ovaj dokaz, doktor Keil je nastavio potragu za željenim
podatkom. Iduće je godine krenuo na svoje treće putovanje u isti kraj
i razgovarao sa uvaženim mesnim istoričarem. U toku razgovora, doktor
Keil se trudio da ne utiče na odgovore svog sagovornika i da mu ništa
ne sugeriše. Istoričar je ispričao priču koja se zapanjujuće poklapa sa
onom što je Kemal rekao. Ispričao mu je kako je, nekad, u toj kući živeo
jedan bogati armenski hrišćanin. On je bio jedini Armenac u tom području
grada, i njegovo prezime bilo je Karakas. Žena mu je bila Grkinja pravoslavne
veroispovesti, i njena porodica nije odobravala njihov brak. Par je imao
troje dece, ali istoričar nije znao reći kako su se zvala. Takođe je spomenuo
da je ostatak porodice Karakas živeo u drugom delu Istambula, da su se
bavili izradom predmeta od kože, i da je pokojnik o kome je reč često
nosio veliku kožnu torbu. Rekao je i da je taj čovek živeo u spomenutoj
kući samo tokom letnjih meseci. Umro je 1940. ili 1941. godine.
Premda doktor Keil nije imao mogućnosti proveriti Kemalovu tvrdnju da
su imena žene i dece grčka, ipak je uspeo saznati da žena potiče iz grčke
porodice. Ispostavilo se da je ime koje je Kemal naveo ustvari armenski
pojam koji znači ,,dobar čovek''.
Doktor Keil nije mogao naći dokaz da su ljudi Karakasa zvali tim imenom,
ali ga je zaprepastila činjenica da, iako niko oko njega nije mogao znati
taj izraz, Kemal ipak spomenuo ime koje je verovatno vrlo dobro opisivalo
gospodina Karakasa.
Kako je taj mališan, koji je živeo osamsto kilometara dalje, mogao znati
toliko puno o čoveku koji je umro u Istambulu pedeset godina pre dečakovog
rođenja. Malo je verovatno da je od nekog mogao čuti o čoveku do čijih
je podataka doktor Keil tako teško dolazio. Kako bismo to mogli objasniti?
Kemal je imao vrlo jednostavan odgovor na to pitanje: izjavio je kako
je on lično, u svom prošlom životu bio taj čovek.
Kemal nije usamljen u svojim izjavama. Deca širom sveta opisuju sećanja
na svoje prošle živote. Naučnici proveravaju slične izveštaje već više
od četrdeset godina. Dosijei Odeljenja za istraživanje ličnosti sa Univerziteta
Virginia sadrže preko 2500 takvih slučajeva. Neka deca govore kako su
pokojni članovi svoje porodice, dok druga opisuju svoj predhodni život
proveden u telima stranaca. Često se događa da se sasvim malo dete počne
prisećati svog predhodnog života. Dete insistira na tome i često zahteva
da ga odvedu drugoj porodici na neko drugo mesto. Kada dete navede dovoljno
pojedinosti o tom drugom mestu, porodica često zna krenuti tamo kako bi
proverila da li se poklapaju detetove tvrdnje sa stvarnim činjenicama
o životu osobe koja je nedavno preminula.
Jesu li Kemalova sećanja, kao i sećanja 2500 dece, ono što oni veruju
da jesu - iskustva koja su stekli prošlim životima? To pitanje
zaokuplja naučnike već godinama, iz toga će ova knjiga pokušati naći odogovor
na njega. Pre smo isključivo za publiku koju su sačinjavali naučnici,
no, došlo je vreme da, pošto je iza nas 40 godina rada na prikupljanju
podataka, običnom čitaocu pružamo mogućnost da i sam proceni valjanost
naših dokaza. Pokušaću prezentovati podatke na najobjektivniji mogući
način kako biste vi sami mogli suditi o njima. Fenomen male dece koja
iznose sećanje na svoje prošle živote fascinantan je u svakom pogledu,
i kako stičete saznanje o njemu, tako postepeno oblikujete vlastito mišljenje
o njegovom značenju. Na kraju vam se pruža mogućnost da sami odaberete
hoćete li se prikloniti verovanju da su se deca, poput Kemala, zaista
vratila nakon što su proživela jedan život te ćemo - i mi drugi dobiti
mogućnost povratka, ili ćete poverovati u supotno.
DECA KOJA SE SEĆAJU PROŠLIH ŽIVOTA
Jedne
noći 1992. godine dok se vraćao s posla, John McConnell, penzionisani
njujorški policajac koji je radio kao čuvar, zaustavio se pored trgovine
elektronske opreme. Ugledao je dvojicu kako plačkaju trgovinu i potegao
pištolj. Jedan od provalnika iza blagajne zapucao je na njega. John je
pokušao uzvratiti paljbu, ali je pao, potom se ponovo podigao i zapucao.
Bio je pogođen sa šest hitaca. Jedan metak ušao mu je kroz leđa i probio
levo plućno krilo, srce, i glavnu plućnu arteriju. Hitno je prebačen u
bolnicu, međutim, nije preživeo.
John je bio u bliskim odnosima sa svojom porodicom, i često je znao govoriti
svojoj ćerki Doreen, ''Sta god da se dogodi, uvek ću te čuvati ,,.
Pet godina nakon Johnove smrti, Doreen je rodila sina koga je nazvala
William. William je odmah po rođenju počeo patiti od nesvestice. Doktori
su mu dijagnozirali stanje koje se naziva atrezija plućne arterije, kod
kojeg zalisak plućne arterije nije dovoljno formiran, pa krv ne može prolaziti
kroz njega do srca. Osim toga, nije mu se razvila jedna od srčanih komora,
desna komora, zbog problema sa zaliskom. Morao je ići na nekoliko operacija.
Predma će, do kraja života morati uzimati lekove, stanje mu se znatno
popravilo. Willamove rođene mane bile su vrlo slične smtonosnim povredama
njegovog dede. Osim toga, čim je naučio govoriti, počeo je pričati o njegovom
životu. Jednog dana, kada je William imao 3 godine, njegova majka je bila
kod kuće i pokušavala raditi u svojoj radnoj sobi, dok je on stalno nešto
zanovetao. Konačno joj je dojadilo, pa mu je rekla: ,,Sedi i smiri
se, inače češ dobiti po guzi.'' William je odgovorio : ,,Mama,
kad si ti bila mala a ja tvoj tata, često si bila nevaljala, ali ja te
nisam nikad tukao !''
Njegova majka bila je u početku zatečena. No, kako je William stalno pričao
o životu svoga dede, tako se njoj, sve češće, počelo javljati utešna pomisao
da se njen otac vratio. William je neprekidno tvrdio da je on njen otac
i govorio o svojoj smrti. Ispričao je majci kako je, tokom incidenta u
kojem je ubijen, nekoliko ljudi pucalo, i zatim ju je beskrajno dugo ispitivao
o tom događaju.
Jednom je rekao majci, ,,Kad si ti bila mala, a ja tvoj tata, kako
se zvao moj mačak? '' Ona je upitala: ,,Misliš li na Manijaka?
''
,,Ne, ne na tog mačka, '' odgovorio je William: ,,Mislim
na beloga. '' ,,Bostona?'' upitala je majka.
,,Da, '' odgovorio je William. “Zvao sam ga Boss, zar
ne? ''
Bila je to istina. Porodica je imala dva mačka, Manijaka i Bostona, i
John je onog belog nazivao Boss.
Jednog je dana, Doreen upitala Williama seća li se ičega iz vremena pre
svog rođenja. Odgovorio joj je kako je umro u četvrtak, i otišao na nebo.
Pričao joj je kako je tamo video životinje i razgovarao sa Bogom. Kazao
je: ,, Rekao sam Bogu da sam spremam vratiti se, i tako sam se jedan
utorak rodio.'' Doreen se zaprepastila kada je William spomenuo upravo
te dane pošto tada još nije znao samostalno nabrajati ni dane u nedelji.
Proveravala ga je govoreći: ,,Dakle, ti si rođen četvrkom a umro si
utorkom ?'' On je brzo odgovorio: ,,Ne, umro sam četvrtkom u
noći, a rođen sam utorkom ujutru”. Bio je upravu oba slučaja
- John je zaista umro u četvrtak, a William je rođen u utorak pet godina
kasnije.
Bilo je i događaja kada je govorio o razdoblju između dva života. Jednom
je svojoj majci rekao: ,,Kad čovek umre, ne ide ravno u nebo. Prolaziš
kroz razne nivoe - gore, pa još više, onda još više '', pokazujući
rukom kako se to radi. Rekao je da se životinje, baš kao i ljudi, uvek
iznova rađaju, te da životinje koje je video na nebu ne grizu i ne grebu.
John je bio praktični rimokatolik, no, verovao je u reinkarnaciju i govorio
da bi se, u svom budućem životu, želeo brinuti o životinjama. Njegov unuk,
William, tvrdi kako će biti doktor za životinje koji će voditi brigu o
velikim životinjama u zoološkom vrtu.
William u nekoliko stvari podseća Doreen na njenog oca. Voli knjige, baš
poput svog dede. Kad ode posetiti baku, William rado provodi sate i sate
proučavajući knjige u Johnovoj radnoj sobi, ponašajući se isto kao njegov
deda pre mnogo godina. William, kao i njegov pokojni deda, vešto povezuje
stvari, i zna biti veliki brbljivac.
William posebno podseća Doreen na njenog oca kad joj kaže: ,,Ne brini,
mama. Ja ću paziti na tebe”.
Ljudi na Zapadu čude se zamisli da istraživanjem možemo zaista podupreti
koncept reinkarnacije, pošto im se ona čini stranom a možda i apsurdnom.
Ponakad zbijaju šale u vezi sa svojim prošlim ili budućim životima. U
medijima možemo naići na svedočanstva ljudi koji, pod hipnozom, na dramatičan
način, opisuju svoj život u drevnoj prošlosti. Reinkarnacija protivreči
stavu većine naučnika prema kojim ne postoji ništa izvan materijalnog
sveta, ali i religijskim uverenjima mnogih ljudi.
Premda neki smatraju zamisao o reinkarnacije smešnom ili uvredljivom,
drugi veruju u nju. Ideja reinkarnacije provlači se kroz istoriju sve
do dana današnjeg te je srećemo kod Platona i kod ostalih grčkih mislilaca,
Hindusa i budista u Aziji, različitih naroda Zapadne Afrike, mnogih indijanskih
plemena, severozapada Severne Amerike, čak i kod nekih zajednica ranih
hrišćana. U današnjem svetu broj onih koji veruju u reinkarnaciju verovatno
premašuju broj ljudi koji u nju ne veruju.
Ne trebamo ići daleko da bismo ih pronašli. Začuđujuće velik broj Amerikanaca
veruje u reinkarnaciju - izmedju dvadeset i dvadeset sedam posto, zavisno
od vrste ankete - a sličan je broj i kod Evropljana. Oni zaista ne zasnivaju
svoje uverenje na dokazima, pošto ih većina i nezna za istraživanje koje
je bilo sprovedeno na Univerzitetu Virginia. Često ga ne zasnivaju ni
na doktrini neke službene religije, budući da su mnogi vernici pripadnici
crkve koji ne zastupaju takve stavove. Naime, Harrisova anketa sprovedena
2003. godine pokazala je kako dvadeset posto hrišćana u Sjedinjenim Američkim
Državama veruje u reinkarnaciju. Možda istraživanje koje ovde opisujemo
podupire stajališta upravo tih pojedinaca, no, nemao nameru delovati u
skladu sa nekom određenom doktrinom ili posebnim gledištem. Cilj nam je
dati najbolja tumačenja iskaza dece i proveriti može li se reinkarnacija
smatrati naučnom činjenicom.
Većina se ljudi, zaista, nada potvrdnom odgovoru. Na kraju krajeva, većina
nas najviše brine upravo zamisao da smrt predstavlja završetak našeg postojanja.
Iako se mnogi u SAD-u ne slažu sa konceptom reinkarnacije, ipak će im
se zamisao da jedan deo nas nastavlja živeti učiniti izuzetno privlačnom.
Ukoliko pokojnik može nadživeti smrt i ponovo se roditi u bilo kom obliku,
onda to znači da mi ipak i dalje postojimo. Možda, na neki način, ostajemo
uz voljene osobe koje nastavljaju živeti posle naše smrti, ili možda odlazimo
u nebo ili neku drugu dimenziju. Ako su deca koja tvrde kako su živela
pre ovog života upravu, onda možemo slobodno prihvatiti činjenicu da jedan
deo našeg tela može nadživeti smrt.
Da budem precizniji, koncept reinkarnacije je, za mnoge ljude, posebno
zanimljiv jer predstavlja izuzetno privlačnu zamisao da se mogu vratiti
i pokušati iznova. Ne možemo ispraviti greške iz prošlosti, ali bi nam,
zaista, godila mogućnost da, po drugi put, dobijemo priliku istu stvar
učiniti kako valja. Kad bismo mogli živeti više života uzastopno, tada
bismo možda napredovali i u svakom novom životu postajali sve bolji ljudi.
Onoliko koliko se možda i sami želimo vratiti, toliko želimo da nam se
vrate oni koje volimo. Williamovu je majku zaista ganuo i utešio utisak
da je njen voljeni otac nadživeo smrt i da se pojavio u sinovljevom telu.
Ona se morala suočiti sa strahotom saznanja da joj je otac ubijen, a zamisao
da je ponovo rođen kao njen sin bez sumnje je pomogla pretvoriti njenu
tugu u prihvaćanje. U ovoj knjizi naći ćemo još nekoliko slučajeva u kojima
su ljudi preživeli sličan gubitak, primer majke koja je gledala kako njen
sin umire od raka i muškarca koji u trenutku smrti nije mogao do svoje
dece. U takvim bi okolnostima mnogi od nas želeli da postoji još jedna
prilika, mogućnost da ponovo volimo i uživamo u vremenu provedenom sa
osobom koju volimo. U momentu kad smo ožalošćeni zbog gubitka voljenog
bića, zaista bi nas utešilo saznanje da ono, u nekom obliku, i dalje postoji
i da ponovo može postati delom našeg života.
Verovanje u tu mogućnost može izgledati poput puste želje. No, može li
život posle smrti postati nešto više od praznog očekivanja.
Premda je u to teško poverovati, možda postoje dokazi da je život posle
smrti zaista stvaran. Život posle života će opisati slučajeve koje su
prikupili naučnici, a koji dokazuju da su neki ljudi uspeli nadživeti
smrt i ponovo se roditi u sledećem životu. To nije bio posao koji smo
olako shvatili. Istraživači su se prihvatili rešavanja ovog problema sa
istom onakvom analitičkom otvorenošću sa kojom bi pristupili bilo kom
drugom pitanju. Pristupili smo poslu racionalno, a ne emotivno, pa je
stoga, i njegov karakter takav. Osim toga, pristupili smo mu trezveno
i oprezno, ne sa religijskim zanosom. Naravno, mnogo ljudi veruje u život
posle smrti isključivo zato sto se to zasniva na njihovim religijskim
uverenjima. Premda ne nameravam oduzeti veri nešto što je njen sastavni
deo, želim naglasiti da nas religijsko uverenje ne bi smelo sprečiti da
tražimo dokaze koji potvrđuju zamisao kojom se bavimo. Vera nam ne bi
smela kočiti dok pokušavamo bolje shvatiti smisao života, pa smo stoga
preduzeli naučni poduhvat o religijskom istraživanju.
Život posle života, stoga, ima pretežno analitički a ne emocionalni ili
religijski karakter. Neću vas pokušati uveriti kako ovi slučajevi dokazuju
da reinkarnacija postoji, samo zato da bih nametnuo ovu teoriju. Naprotiv,
nameravam izložiti slučajeve kako biste ih sami mogli proceniti i samostalno
zaključiti šta oni znače. Upusti ću se u analizu zaključaka koje sam doneo
na osnovu dokaza, no i vi biste takođe trebali stvarati vlastite zaključke.
Ne biste, pritom, trebali brzopleto donositi sud i određeni slučaj smatrati
bilo besmislicom ili konačnim dokazom postojanja reinkarnacije. Međutim,
savetujem vam da prihvatite analitički pristup koji smo i mi koristili
u svom
Slučajevi nisu prikazani zato da bi se njima nesto dokazalo, oni su tu
da bi ilustrirali određenu teoriju. Budući da se takvo istraživanje sprovodi
u haotičnom stvanom svetu, a ne u strogo kontrolisanim laboratorijskim
uslovima, njegove rezultate ne možemo smatrati dokazima. To se u medicini
i nauci često događa. Mnoge lekove, primer, smatramo delotvorne, jer nam
praksa pokazuje da oni deluju premda to nije apsolutno potvrđeno. Naše
istraživanje, osim toga, uključuje specificno područje, mogućnost života
nakon smrti, koje se opire naučnom dokazivanju. Neki idu tako daleko da
tvrde kako naučnici ne bi ni trebali koristiti svoje metode prilikom proučavanja
života posle smrti pošto se takvo istraživanje nalazi daleko izvan područja
epmirijskog dokaza. Međutim, na svetu ne postoji važnije pitanje od pitanja
možemo li nadživeti smrt, i stoga su se naučnici, želeći na to odgovoriti,
potrudili sakupiti najverodostojnije dokaze koje nameravam podeliti s
vama.
Svaki od opisanih slučajeva ima vlastite, jedinstvene aspekte, a mi se
trebamo pozabaviti tipičnim karakteristikama svakog od njih.
Predviđanja, mladeži i snovi pre rođenja
Ponekad se dogodi da nešto postane slučaj i pre nego što se dete, ispitanik
u dotičnom slučaju, rodi. U prvoj se varijanti javljaju pojedinci starijih
godina, ili ljudi na samrti, koji predstavljaju bivše osobe, i koji predviđaju
događaje iz svog budućeg života. Takvi su slučajevi i retkost, no
ipak se pojavljuju u određenoj meri u dve grupe. Jedna od njih su lame
sa Tibeta. Iako su njihova predviđanja ponekad neodređena i nejasna,
ljudi ih koriste kako bi odredili koje je od dece ponovo rođeni lama.
U slučaju današnjeg Dalai Lame njegov prethodnik očito nije nikoga
predvideo, pa su, nakon njegove smrti, morali upotrebiti druge načine,
primer, vizije doživljene meditacijom kako bi pronašli dečaka u čijem
će telu ponovo doći na svet. Tlingiti, pleme sa Aljaske, često
predviđaju ponovna rođenja. U deset od četrdeset i šest slučajeva, osoba
koja će uskoro umreti predviđa svoj novi dolazak na svet. U osam od deset
slučajeva, osoba je prorekla imena ljudi koji bi, kad se ona ponovo rodi,
trebali biti njeni novi roditelji. Čovek pod imenom Victor Vincent
rekao je svojoj nećaki kako će se, u idućem životu, pojaviti kao
njen sin. Pokazao joj je dva ožiljka nastala prilikom jedne manje operacije
i predvideo da će ih preneti u sledeći život. Osamnaest meseci nakon njegove
smrti ona je rodila sina koji je imao mladeže na istim mestima. Jedan
od njih imao je čak i okrugle tačkice uzduž glavnog izduženog mladeža,
koje su izgledale poput ožiljka nastalih od operativnih šavova. Dečak
je kasnije govorio kako je u prošlom životu bio neka druga osoba, i činilo
se kako zaista poznaje neke ljude iz Victorovog života.
U pojedinim se slučajevima, već pre rođenja deteta, manifestuje se jedna
druga varijanta ove iste pojave. U nekoliko azijskih zemalja, član porodice
ili prijatelj zna obeležiti telo umirućeg ili bolesnog čoveka nadajući
se kako će ta osoba, kad se ponovo rodi u telu novorođenčeta, nositi mladeže
koji odgovaraju napravljenim oznakama. Ta je praksa poznata pod imenom
eksperimentlani mladeži.
Proročanski san može se javiti pre rođenja deteta. Kod
ove varijante, član porodice, obično majka ispitanika, pre trudnoće ili
u njenom toku, sanja da neka bivša osoba najavljuje svoj ulazak u
telo majke, ili moli da nju ili njega pusti k sebi. Takve snove obično
srećemo u slučajevima vezanim uz istu porodicu, slučajevima u kojima je
bivša osoba ili pokojni pripadnik ispitanikove porodice, ili je to osoba
koju je majka ispitanika barem površno poznavala. Izuzeci postoje, sto
ćemo ubrzo i videti. Proročanski san
javlja se u različitim kulturama, i srećemo ga kod dvadeset dva posto
od 1100 slučajeva koji se nalaze u bazi podataka našeg kompjutera. Oni
su u nekim područjima učestaliji, a pokazuju i tendenciju da se javljaju
na različitim mestima u različito vreme. U Mianmaru, porodice takođe tvrde
kako se takvi snovi javljaju pre nego je dete začeto, dok u plemenima
na severo-zapadu Amerike, oni pokazuju tendenciju pojave na samom kraju
trudnoće.
Mladeži i urođene telesne mane
Mnogi od ispitanika u našim slučajevima rođeni su sa mladežima ili urođenim
manama koji odgovaraju ranama, obično srtonosnim, na telu bivše osobe.
Jedan od takvih slučajeva u kome se pojavljuje oboje, i
proročanski san, i urođena mana, je slučaj Suleymana Capera
iz Turske. Njegova majka sanjala je kako joj je neki nepoznati muškarac
rekao:,,Umro sam od udarca lopatom. Želim ostati jedino sa tobom.''.
Kad se Suleyman rodio, zadnji deo njegove lobanje bio je delimično udubljen
a imao je i mladeže na tom mestu. Kada je počeo govoriti, rekao je da
je nekad bio mlinar koji je umro kad ga je jedna ljutita mušterija udarila
u glavu. Osim drugih detalja, naveo je ime mlinara i sela gde je taj živeo.
U tom selu je zaista jedna mušterija, u besu, ubila mlinara koji se tako
zvao, udarivši ga lopatom po potiljku.
Mnogi od mladeža ne predstavljaju samo područja neznatno drugačije boje.
Naprotiv, oni su obično vrlo čudnih oblika i veličina i često su naborani
i izbočeni, a ne glatki. Neki od njih mogu biti prilično dramatičnog i
neobičnog izgleda. U nekoliko se slučajeva pojavljuje mali, okrugli mladež
koji označava karakterističnu ulaznu ranu od metka, i veći, nepravilno
oblikovan mladež koji oblikom podseća na izlaznu ranu. Kod nekih drugih
primera mladeži se nalaze na vrlo neobičnim mestima, recimo, oko gležnja
poput vrpce, a postoje i slučajevi u kojima osoba ima deformirane ekstremitete
ili prste ili joj neki od njih nedostaju.
U sličnim slučajevima, mladeži i urođeni deformiteti mogu biti jasan pokazatelj
veze između ispitanika i bivše osobe. Pošto mladeži i deformiteti ne nestaju
sa tela, njihova prisutnost ne zavisi od sećanja svedoka koje, prema tome,
nije presudno u odredjenom slučaju. Kad su naučnicima dostupni autopsijski
ili medicinski izveštaji tada ih mogu, kao u Suleymanovom slučaju, uporediti
sa mladežima i videti u kojoj se meri podudaraju sa njima.
Takvi mladeži i urođeni deformiteti nisu retki među našim slučajevima.
Kod osamnaest posto od trećine slučajeva iz Indije koji uključiju mladeže
i deformitete i koji, prema našem mišljenju, odgovaraju povredama preminulih
osoba, medicinski izveštaji potrđuju podudaranje. Treba istaknuti da je
ukupan broj dece koja govore o svojim sećanjima na prošle živote i koja,
istovremeno, imaju mladeže, mnogo niže na telu. Često se moramo opredeliti
za slučaj koji ćemo ispitati, i pošto nas posebno zanimaju slučajevi sa
mladežima, logičnije je da ćemo se posvetiti upravo njima. Zato, u goste,
imamo najviše slučajeva te vrste.
Opisi prošlih života
Temeljno obeležje ovih slučajeva, naravno, sačinjavaju izjave dece vezane
uz prošli život. Kad je Suzanne Ghanem iz Libanona, primer, bila
nešto manje od godinu dana stara, prva reč koju je izgovorila bila je
Leila, a ponekad bi otišla do telefona, digla slušalicu i rekla, Halo,
Leila. Počela je svojoj porodici pričati o prošlom životu koji se okončao
kada je otišla u Sjedinjene Američke Države na operaciju srca. Mnogo je
puta govorila o tom životu, no, njena porodica nije mogla ući u trag preminuloj
osobi sve dok Suzanne nije navršila pet godina. U tom je razdoblju, Suzanne
prvi put srela članove porodice žene čiju je ličnost, prema vlastitom
verovanju, poprimila i uverila ih da je ona otelotvorenje te osobe spomenuvši
im neke pojedinosti iz njenog života. Ispostavilo se da žena koja je preminula
u jednoj medicinskoj ustanovi u Sjedinjenim Američkim Državama nakon operacije
srca ima ćerku koja se zove Leila, i koja nije mogla ići sa njom zbog
problema oko pasoša. Pre ženine smrti njen brat je, umesto nje, bezuspešno
pokušavao telefonirati Leili iz bolnice. Suzanne je navela ukupno četrdeset
stvari iz svog prošlog života.
Već u rano doba deca počinju govoriti o tim stvarima. Većina onih koji
opisuju svoje prošle živote počinje to raditi izmedju druge i četvrte
godine. Neki roditelji navode kako njihova deca daju vrlo detaljne opise
svog prošlog života iznenađujuće rano, a kao što ćemo i kasnije videti,
psihološki testovi pokazuju da su mnoga od te dece vrlo inteligentna.
Testiranja dosledno pokazuju kako su kod njih napredne jezičke veštine,
preko potrebne da bi se nešto takvo opisalo, javljaju vrlo rano. Oni gotovo
po pravilu prestaju govoriti o svojim prošlim životima u dobu od šest
ili sedam godina, i nakon tog razdoblja nastavljaju živeti naizgled normalno.
Pričajući o prošlim životima, neka deca to čine smireno iznoseći činjenice,
dok druga pritom pokazuju veliko uzbuđenje. Jedan od primera ovog drugog
načina je pričanje dečaka Joea iz Seatla. On je više puta spomenuo kako
je njegova druga majka poginula u saobraćajnoj nesreći. Jedne se večeri,
u vreme kad je imao oko četiri godine, digao od stola, sa prebledelim
licem rekao: ,,Vi niste moja porodica - moja porodica je poginula.”
Tiho je, na kratko, zaplakao, pustio suzu a zatim seo nazad za sto i nastavio
sa večerom. Činjenica da su njegovi roditelji imali gošću na večeri nije
nimalo ublažila dramatičnost ove situacije, za koju je ona pokazala dosta
razumevanja.
Neka se dece na svoje prošle živote osvrnu samo usputno, spominju ih vrlo
retko, najčešće u razdobljima kada su opuštena, dok druga iznose mnoge
pojedinosti i o njima neprestano pričaju. Uopšte uzevši, sklona su iznošenju
činjenica o ljudima i događajima iz završnog razdoblja prošlog života.
Dete koje opisuje prošli život koji se okončao u doba zrelosti pre će
spominjati bračnog druga i decu nego svoje roditelje. Sedamdeset pet posto
dece opisuje kako je završilo svoj prošli život, te svedoče o svojoj nasilnoj
i iznenadnoj smrti.
Deca u najvećem broju slučajeva opisuju živote koje su okončali ne tako
davno, a daljina razdoblja između smrti bivše, i rođenja nove osobe iznosi
tek petnaest do šesnaest meseci. Izuzetaka zaista ima, što vidimo i iz
Kamilovog slučaja, u uvodu knjige, međutim, većina dece opisuje živote
koje su završili u bliskoj prošlosti. Neka od njih tvrde da su pre bila
poznate ličnosti, premda većina opisuje svoje živote običnih ljudi koji
su često završavali na neugodan način.
Kada dete pruži dovoljno podataka pomoću kojih možemo tačno odrediti koji
je pokojnik predstavljao bivšu osobu, tada je slučaj zaključen. Slučaj
u kojem bivšu osobu nije moguće identifikovati, smatramo nerešenim.
Jedan mi je kolega napomenuo kako se protivi upotrebi termina nerešen
u ovom kontekstu, jer bi to značilo da se dete može sećati života jedne
određene bivše osobe samo onda kada je slučaj moguće rešiti. To nije ono
što smo hteli postići posegnuvši za tim terminom.
Svi se možemo složiti kako rešivost, a kad smo već kod toga i nerešivost
slučaja, ne dokazuju automatski pojavu reinkaranacije.
Uz vrlo se retke izuzetke, gotovo sva deca sećaju samo jednog prošlog
života. Osim toga neka deca pričaju o razdoblju između života, premda
je i to vrlo retka pojava. U izjavama navode šta se događalo dok su bili
na Zemlji, primer, govore o pogrebu bivše osobe, ili opisuju druge svetove.
Primer za ovo drugo je priča dečaka Kennyja koji, premda njegov slučaj
smatramo nerešenim, spominje brojne pojedinosti iz života čoveka stradalog
u saobraćajnoj nesreći. Priča kako ga je, nakon pogibije, neki drugi duh,
verovatno duh poginulog vozača automobila, uzeo za ruku, te su se, potom,
njih dvojica pridružili drugim duhovima na mestu koje je izledalo poput
ogromnog hodnika. Kaže kako mu je taj drugi duh, kojega je smatrao Bogom,
saopštio da postoje neki ljudi koji žele dete, te da je on odabran da
se vrati na Zemlju i ponovo se rodi.
Navike iz prošlih života
Prethodnim tvrdnjama valja dodati kako su mnoga deca sklona ponašanju
koje je, izgleda, u skladu sa njihovim sećanjima na prošli život. Mnogi
među njima pokazuju snežne osećaje povezane sa tim sećanjima. U nekim
slučajevima, deca plaču i mole roditelje da ih odvedu njihovim predhodnim
porodicama sve dok ovi konačno ne popuste. U slučajevima u kojima je bivša
osoba ubijena, kod ispitanika se može pojaviti i neizmerna ljutnja na
ubicu. Kasnije ću razmotriti slučaj u kome je tek prohodalo dete pokušalo
udaviti čoveka koga je smatralo svojim ubicom iz prošlog života.
Ta se deca često igraju na neobičan način, primer, Parmod Sharma
iz Indije bio je od svoje četvrte do sedme godine zainteresovan igrom
keksa i sode-vode, što je bilo zanimanje njegove bivše ličnosti. Zbog
toga je zanemario svoje dužnosti nakon što je krenuo u školu, i izgleda
da mu je to poremetilo čitav budući život. Majka je za njegov slab uspeh
u školi, zbog kog je imao malu mogućnost izbora zanimanja, krivila upravo
tu zaokupljenost igranjem trgovca u ranom detinstvu. Ovaj slučaj, doduše,
predstavlja ekstremno ponašanje, međutim i druga deca znaju preterati
sa igrom. Ponekad oni beskrajno ponavljaju istu igru, igru kakvu nemožemo
videti kod ostale dece u porodici, a koja isto tako nije mogla nastati
oponašanjem starijeg pripadnika porodice ili porodičnog prijatelja. Najčešće
se, u takvim slučajevima, dete igra zanimanja bivše osobe kao što je to
činio Parmod, a žar, koji ta deca pokazuju dok neprekidno ponavljaju istu
igru može nas doslovce zaprepastiti. Ponekad neprestano ponavljaju prizor
smrti iz prošlog života. To podseća na posttraumatsku igru dece koja su
preživela teška iskustva, samo što u ovom slučaju trauma potiče iz prošlog
a ne aktuelnog života.
Čini se kako su i fobije ponekad povezane sa sjećanjima na prošle živote.
Neka od ove dece pokazuju intenzivan strah povezan sa načinom na koji
je bivša osoba umrla. Ti strahovi znaju izaći na videlo i pre nego deca
počnu iznostiti svoja sećanja na prošli život. Jos kao odojče, Shamlinie
Premu, devojčica sa Sri Lanke, uvek je, dok se kupala, moralo držati
troje odraslih ljudi. Kasnije je pričala kako se u prošlom životu utopila.
Ima i dece koja pokazuju neobjašnjivu sklonost za neke stvari, a to uključuje,
recimo, hranu koju je bivša osoba posebno volela, alkohol ili duvanske
proizvode. Premda je uživanje u alkoholu i duvanu uobičajno u nekim kulturama,
ipak je to, i kod njih, neobično ponašanje za jednog trogodišnjaka. Roditelje
su zabavljali ali i zaprepastili pokušaji njihove dece da se dokopaju
akohola. Kad govorimo o hrani, izuzetno je zanimljivo spomenuti primer
neke burmanske dece koja su zahtevala sirovu ribu i govorila kako se sećaju
života kojeg su proveli kao japanski vojnici.
Kad se neubičajen način igranja, fobije i sklonosti prema određenim stvarima
udruže s tvrdnjama vezanim uz prošli život, mladežima i sličnim simptomima,
tada oni još više osnaže utisak da postoji veza ispitanika i bivše osobe.
Takvi slučajevi su često važniji od potencijalno istinitih sećanja i izjava,
jer nam govore da se navike i osjećaji takođe prenose.
Prepoznavanje stvari iz prošlih života
Ponekad se događa da ispitanici prepoznaju, ili samo misle da su prepoznali,
ljude i stvari koji pripadaju njihovom prošlom životu. Uočeno je kako
ispitanik, kad ga njegova sadašnja porodica odvede u dom u kom je živeo
u prošlom životu, vrlo često pokazuje da poznaje pripadnike svoje predhodne
porodice. Ponekad se i izvesni pripadnici predhodne porodice počnu nadati
da se to njihov voljeni pokojnik vratio, pa, bez ustezanja, svaki detetov
postupak tumače kao dokaz da ih on prepoznaje. Drugi su, naprotiv, mnogo
skeptičniji, a neki čak i sumnjaju da ispitanikova porodica želi izvući
neku finansijsku korist iz slučaja, premda se takvo što retko događa.
Neki čak znaju na neformalan način iskušavati dete pokazujući mu predmete
koji su pripadali bivšoj osobi kako bi videli da li ih prepoznaje, pre
nego odluče da prihvate testiranje.
U znatno manjem broju slučajeva koje ćemo opisati, ispitanici su bili
testirani u kontrolisanim uslovima. Naši najuverljiviji primeri dodatno
dokazuju da se u njima zaista događa nešto što nije samo plod dečije mašte,
što prihvaćamo iz razloga koji su nam daleko važniji od pukog ilustriranja
teze.
Zaključimo kako različiti slučajevi širom sveta mogu uključivati mladeže
koji odogovaraju povredama bivše osobe, navike koje se mogu povezati sa
njenim navikama-snažne osećaje, neobične načine igranja, fobije, i neubičajne
sklonosti - kao i situacije u kojima iskaz deteta procenjujemo na osnovu
stvari i osoba iz prošlog života koje je prepoznavalo tokom ispitivanja.
Istraživanje pojedinih slučajeva
Počeci ovog istraživanja na Univerzitetu Virginia sežu u 1958. godinu.
Doktor Ian Stevenson je, prema svim kriterijumima, na njemu ostvario
zavidnu akademsku karijeru. Nakon što je sa vrhunskim rezultatima zarvšio
medicinski fakultet na Univerzitetu McGill, počeo je proučavati biohemiju
a potom se posvetio medicini koja se bavi psihomatskim bolestima, proučavanju
veza izmedju emocija i zdravlja. Pisao je mnoge članke, za gotovo sve
medicinske dnevne časopise, a nekoliko njih i za magazine Harper's
i The New Republic, te je do 1958. godine i lično izdao nekoliko
izdanja. Godinu dana ranije, postao je predhodnik odeljenja za psihijatriju
Univerztiteta Virginia u dobi od trideset devet godina, što je neuobičajno
rano za tako visoku funkciju.
Doktor Stevenson je uz svoj izvanredno uspešan rad u struci pokazao interes
i za paranormalne fenomene - one fenomene koji izmiču naučnoj intepretaciji.
Kad je Američko društvo za ispitivanje psihe čoveka 1958. godine objavilo
takmičenje za najbolji ogled na temu paranormalnih mentalnih fenomena
i njihove povezanosti sa životom posle smrti, on je prijavio pobednički
tekst pod naslovom “Dokaz nadživljavanja smrti” utemeljen
na prikupljanu sećanja na predhodne inkarnacije. U tom ogledu analizirao
je četvrdeset četiri, predhodno opisana, pojedinačna slučaja ljudi iz
raznih delova sveta koji su iznosili svoja sećanja na prošle živote. Te
izveštaje je preuzeo iz brojnih izvora - knjiga, časopisa i dnevnih novina.
U gotovo svim zanimljivim slučajevima pojavljuju se deca koja su bila
mlađa od deset godina u vreme kada su objavila da se sećaju prošlih života,
a među njima najviše je bilo dece od tri godine, pa i mlađe. Stevenson
je ostao impresioniran uzorkom dece iz najrazličitijih delova sveta koja
su ponavljala slične tvrdnje vezane uz svoje prošle živote. Kao što je
kasnije izjavio, kad ova četrdeset četiri slučaja uporedimo, nameće nam
se zaključak da se iza njih krije nešto važno. U završetku ogleda zaključuje
da slučajevi koje je opisao ne predstavljaju definitivan dokaz postojanje
reinkarnacije, i dodaje da, u prilog tome, oseća kako njihova važnosto
opravdava opširnije istraživanje.
Nakon što je rad objavljen 1960. godine, doktoru Stevensu počele su pristizati
informacije o novim slučajevima. Pošto je čuo za četiri - pet slučaja
u Indiji i za jedan na Cejlonu ( današnjoj Sri Lanki ), krenuo je na put
kako bi ih istražio. Po dolasku u Indiju iznenadila ga je brojnost slučaja
na koje je naišao. U četiri nedelje ispitao je dvadeset četiri slučaja.
Isto je tako, prilikom jednonedeljne posete Cejlonu otkrio pet - šest
slučajeva. Zaključuje kako deca iznose svoja sečanja na prošle živote
puno češće nego što se to ranije smatralo.
Jedan od ljudi koji su pročitali ogled doktora Stevensona bio je i Chester
Carlson, pronalazak postupka fotokopiranja, osnovne delatnosti korporacije
Xerox. Njegova supruga, Dorris Carlson, probudila je u njemu
zanimanje za parapsihologiju. Nakon što pročitao ogled, stupio je u vezu
sa doktorom Stevensonom i ponudio mu finansijsku pomoć. Doktor Stevenson
je, u početku odbio ponudu, jer je bio preokupiran ostalim poslovima,
ali je, nakon što je prikupio dovoljno novih slučajeva i nakon što ga
je ono što je u njima otkrio duboko zaintigiralo, prihvatio Carlsonov
novčani prilog.
Godine 1966., objavio je knjigu koja se bavi tom problematikom, Dvadeset
slučajeva koji možda potvrđuju reinkarnaciju. Doktor Stevenson je uložio
puno truda da na objektivan način proveri ono što je dvadesetoro dece
tvrdilo, upoređujući njihove iskaze sa životima pojedinaca kojih su se
deca, navodno, sećala. Ta se knjiga sastoji od vrlo temeljnih opisa slučajeva
iz Indije, Cejlona, Brazila i Libanona, koji sadržavaju liste sa imenima
svih osoba sa kojima je doktor Stevenson razgovorao o svakom pojedinom
slučaju, poduže tablice u kojima nalazimo iskaz dece o njihovim prošlim
životima, te izvore preko kojih se došlo do određenog slučaja, kao i imena
pojedinaca ili grupa ljudi koje su proveravale koliko se iskaz poklapa
sa činjenicama iz života pokojnika. Doktor Stevenson opisuje slučajeve
na vrlo objektivan način, poštujući princip jednakosti, i pritom ističe
neuverljive delove ali i jake strane svakog slučaja.
Brojne dnevne novine među kojima i ugledni American Journal of Psiychiatry,
pozitivno su ocenile knjigu, a kritičari su često isticali mukotrpan rad
i objektivan pristup doktora Stevensona, zbog čega se knjiga, sve do danas,
smatra vrlo vrednim delom.
Uz pomoć saradnika, doktor Stevenson je uskoro počeo pronalaziti slučajeve
u mnogim zemljama, te je zbog njih putovao u Indiju, Sri Lanku, Tursku,
Libanon, Tajland, Burmu, Nigeriju, Brazil i Aljasku. Nakon izdavanja Dvadeset
slučajeva, saznao je i za nekoliko slučajeva i kod nas.
Imajući na rasplaganju Carlsonov fond, doktor Stevenson mogao je odstupiti
s mesta predhodnika psihijatrijskog odeljenja 1967. godine i posvetiti
sve svoje vreme istraživanja. Dekan medicinskog fakulteta, kome se nije
svidelo što se doktor Stevenson dodatno bavi tom aktivnošću, bio je zadovoljan
da se ovaj povlači sa svoje odgovorne funkcije, te se složio sa idejom
da se oformi mali istraživački odsek, danas poznat pod nazivom Odsek za
istraživanje ličnosti, na kojem se odvijao celokupni rad.
Iduće je godine Chester Carlson iznenada umro od srčanog udara. budući
da je odsek zavisio od Carlsonovoj finansijskoj pomoći, doktor Stevenson
se odlučio osvetiti pretežno rutinskim istraživanjima. Potom je pročitana
Carlsonova oporuka kojom ostavlja milion dolara Univerzitetu
Virginia u svrhu finansiranja Stevensonovog istraživanja.
Zatim je usledila polemika oko toga da je u redu da Univerzitet prihvati
toliko mnogo novca za istraživanje koje je po svojoj prirodi vrlo neubičajno.
Univerzitetu obično ne odbijaju poklonjene novčane iznose od milion dolara,
no okolnosti pod kojima se sve to događalo očito su uznemiravajuće delovale
na neke ljude. Na kraju je univerzitet ipak odlučio prihvatiti novac,
budući da je bio namenjen naučnom radu, pa se istraživanje nastavilo.
Doktor Stevenson napisao je još nekoliko knjiga o slučajevima reinkarnacija
koje su takođe dobro primljene, barem kod nekolicine ljudi sličnih interesa.
Pišući kritiku za jedan od njih doktor Lester S. King, izdavač književnih
kritika u JAMA - i : Dnevniku američkog medicinskog udruženja, napisao
je kako je ,,Stevenson uspeo velikim trudom, na nepristrasan način,
prikupiti i vrlo detaljno proučiti niz slučajeva iz Indije vezanih uz
reinkarnaciju, slučajevima u kojima se dokazi mogu objasniti isključivo
Stevensonovim načinom.'' Dodao je kako je Stevenson, ,,zabeležio
ogromnu količinu podataka koje nije moguće ignorisati. ''
Godine 1977. je, Dnevnik za živčane i mentalne bolesti posvetio veći deo
jednog izdanja istraživanjima doktora Stevensona na području reinkarnacije.Tamo
ste mogli pročitatii raspravu doktora Stevensona i komentare nekolicine
drugih autora na njegov članak. Jedna od tih komentara napisao je i doktor
Herold Lief, osoba vrlo cenjena u psihijatrijskim krugovima.
On je doktora Stevensona opisao kao ,,metodičnog, pažljivog, čak i opreznog
istraživača, i osobu koja je opsednuta svojim poslom. '' Dodao je
još kako Stevenson , pravi ogrmnu grešku , ili svojim radom postiže to
da će ga ljudi poznavati kao Galilea dvadesetog veka.''
Doktor Stevenson je postupno i druge zaineresovao za istraživanje slučajeva
reinkarnacije. Satwant Pasricha, indijski psiholog, počela je pomagati
doktoru Stevensonu oko tamošnjih slučajeva, i tako nastavila sa vlastitim
istraživanjem na kome radi i danas. Erlendur Haraldsson, psiholog sa Islandskog
Univerziteta, koji je sa mnogo predhodnog iskustva na području eksperimentalne
psihologije pristupio istraživanju 1970. godine, sve od tada neprekidno
proučava slučajeve reinkarnacije. Antonia Mills, je antropolog i doktor
na Harvardskom univezitetu, počela je pomagati doktoru Stevensonu oko
slučajeva na zapadu Severne Amerike, a zatim tamo, i u Indiji, nastavila
sa samostalnim istraživanjima. Jurgen Keil, koga sam spomenuo u uvodu
kada sam govorio o Kamelovom slučaju, je psiholog na Tasmanijskom univerzitetu
i njemu možemo zahvaliti za uspostavljanje kontakta u Turskoj, Tajlandu,
i Mianmaru koji su nam omogućili proučavanje tamošnjih slučajeva. Upravo
sam sa njim dva puta putovao na Tajland i Mianmaru gde smo zajedno radili
na slučajevima o kojima ću biti reči nešto kasnije. Doktor Stevenson istružuje
većinu azijskih slučajeva koje ću takođe obrazložiti. Završne beleške
na kraju knjige sadrže popis izvora koje je koristio u svojim detaljnim
opisima slučajeva.
Počeo se posebno zanimati za slučajeve dece rođene sa mladežima koji odgovaraju
ozledama na telu preminule osobe. On veruje da snaga argumenta leži u
brojnosti, pa nije objavljivao svaki slučaj pojedinačno, već je čekao
da ih skupi toliko da od njih može napisati knjigu. Nakon nekoliko odlaganja,
1997. godine odlučio se na objavljivanju knjige Reinkarnacija i biologija:
Doprinos etiologiji mladeža i rođenih telesnih mana. Njegov rad je zaista
impresivan - 2200 stranica u dva toma - i sadrži detaljna izveštavanja
o 255 slučajeva sa fotografijama različitih mladeža. Doktor Stevenson
ga je objavio neposredno pre osadesetog rođendana. Premda Reinkarnacija
i biologija na neki način predstavljaju kulminaciju više desetina godina
njegovog rada, on još uvek ne posustaje, i dalje piše i istražuje.
Stupio sam na scenu 1966.godine, konačno napustivši svoju privatnu psihijatrijsku
praksu kako bi se posvetio istraživanju. U zadnja sam se vreme usresredio
na slučajeve u Americi. Premda ih je ovde teže naći, američki slučajevi
javljaju se nezavisno o kulturnim delateljstvima koje neki kritičari smatraju
uzorokom njihove pojave u drugim delovima sveta. Iskoristiću izvestan
broj američkih slučaja kako bih opisao različite aspekte tih iskustava.
Kada sa tim završim, nameravam promeniti imena dece te i ostale detalje
po kojima bi ih neko mogao prepoznati. Isto ću napraviti i sa slučajevima
u inostranstvu, ukoliko izveštaj o nekima od njih već nisu objavljena
sa pravim imenima dece.
Što se tiče doktora Stevensona, mogu reći kako i dalje radi sa mnogo emtuzijazma.
Otišao je u penziju 2002. godine, pomalo oklevajući, kao što bi malo koji
osamdesetogodišnjak na njegovom mestu oklevao, kako bi se mogao usresrediti
na pisanje, ali i posvetiti više vremena svojoj supruzi Margaret. Godina
joj je obećavao kako više neće ići na studenska putovanja, no uvek je
iznova kretao na neka od njih. Čak se i nakon penzije uputio u Indiju
na poslednje od svojih ,,zadnjih putovanja'' Margaret je jednom rekla
kako joj ne smetaju njegovi neprekidni odlasci, ali da bi želela da više
ne govori kako mu je baš ono putovanje na koje upravo kreće zadnje u životu.
2003. godine napisao je još jednu knjigu - Evropski slučajevi reinkarnacijskog
tipa - te nastavio raditi na drugim raspravama i književnim projektima.
Do danas je izdao preko 290 publikacija.
Istraživanja
Svaki od slučajeva morali smo prvo pronaći pa tek potom ispitati. To
smo i radili sve gde god bi se našli, no bilo nam je znatno lakše pronaći
ih u područjima gde je stanovništvo manje - više verovalo u reinkarnaciju.
Tu mislim na Indiju i Sri Lanku, gde je doktor Stevenson išao na svoja
prva studijska putovanja, ali i na zemlje u kojima je prisutno slično
verovanje kao što su Tajland, Mianmar (Burma), Turksa, i područje Libanona
gde žive Druzi. Istorijski obrazac slučajeva do izvesne je mere uslovljavan
postojanjem naših ljudi zaduženih za potragu na određenom području. Imali
smo sreće što smo u svakoj od spomenutih zemalja našli pomočnike koji
su nam pronalazili slučajeve. Oni su do njih dolazili na različite načine,
neke slučajno našli pročitavši neki novinarski članak, no većinu su prikupili
raspitivajući se među ljudima. Mi smo odlazili onamo gde bi nas oni pozivali.
Time, naravno, ne želim da se slični slučajevi ne pojavljuju i na mestima
na kojima ih nismo tražili. Ima mnogo slučajeva na Tajlandu, no nijednog
iz Vijetnama, i to uglavnom zato jer u Vijetnamu nismo imali nikakvu vezu.
Mi smo, ustvari, na svim kontinentima osim Antartika naišli na slučajeve
reinkarnacije, a niko ih, uostalom tamo nije ni tražio. Potraga za slučajevima
ovde u Sjedinjenim Američkim Državama je, iz mnogo razloga, daleko teža
nego u drugim zemljama. Izgleda kako smo na Tajlandu ponekad uspevali
pogoditi područje u kojima se nismo mogli zaustaviti kako bismo upitali
za smer, a da nam, pritom neko ne bi ispričao o još jednom slučaju reinkarnacije.
No, u Sjedinjenim Državama, ne možete jednostavno ušetati u trgovinu raspitajući
se zna li neko kakvo dete koje priča o svom prošlom životu. I opet, to
ne znači da takvih slučajeva kod nas nema. Ljudi često ostaju nakom mojih
predavanja kako bi mi saošptili da u njihovim porodicama postoji neko
ko je u određenom razdoblju govorio o svom prošlom životu. Od kad smo
1998. godine uveli svoju web stranicu, www.healthsystem.virginia.edu/personalitystudies,
primili smo niz poruka u kojima nas nekoliko desetina američkih porodica
obaveštava o deci koja se sećaju prošlih života. Kad god istražujemo neki
slučaj nastojimo da koristimo slične metode. Obično razogovaramo uz pomoć
prevodioca, pošto vrlo malo porodica vezanih za međunarodne slučajeve
govori engleski. Iako posredovanje domaćeg prevodioca nama potecijalno
otežava komunikaciju, on nam je potreban jer se može bolje sporazumeti
sa osobom od koje dobijamo informaciju. Često sa njim razjašnjavamo moguće
nesporazume toliko dugo dok nismo sigurni da smo potpuno razumeli ono
što nam izvor pokušava saopštiti. Nakon izvesnog vremena provedenog sa
nama naši prevodioci i sami shvate ciljeve našig razgovora, te promišljeno
postavljaju ona pitanja koja su nužna za potpuno razumevanje događaja.
Ovo govorim jer želim istaknuti da je naše prikupljanje podataka ponekad
zaista mukotrpno i da neprekidno moramo proveravati jesmo li razumeli
šta se ustvari dogodilo, ali isto tako naglasiti činjenicu da nas porodica
ispitanika uz sve to dosta dobro podnosi. Nikad im ne plaćamo za informaciju,
je bi takva praksa verovatno navela neke ljude da izmisle slučaj tamo
gde ga nema, no oni su, uprkos tome, tokom naših poseta gotovo uvek vrlo
ljubazni. Najčešće se događa da za neki slučaj saznamo tek nakon što je
on otkriven. To znači da je dete dalo dovoljno pojedinosti iz prošlog
života što je omogućilo njegovoj porodici da pronađe porodicu bivše osobe
i da se sa njom sustretne.
U nekim slučajevima do tog sustreta dolazi nekoliko nedelja pre našeg
dolaska, a ponekad zna proći i nekoliko godina pre nego saznamo za njega.
Dogodi se i da slučaj nije rešen pre nego mi dođemo te da porodice ne
znaju jedna za drugu. Ova nam je opcija svakako draža, ali je nažalost,
mnogo ređa, pa ćesto moramo uložiti mnogo truda kako bismo što tačnije
rekostruisali šta je sve rečeno i učinjeno u vezi nekog slučaja pre našeg
odlaska.
Istragu obično započinjemo razgovorom sa porodicom ispitanika. Pre razgovora
uvek objasnimo ciljeve istraživanja kako bismo utvrdili pristaju li svi
učesnici na učestvovanju u njemu. Potom postavljamo opšta pitanja o istoriji
slučaja. Taj deo razgovora obično vodimo sa roditeljima ispitanika, no
u njemu mogu učestovati i dedovi i bake te i ostali članovi porodice.
Ne započinjemo sa ispitanicima. Oni često o slučaju mogu reći vrlo malo,
ili gotovo ništa. Kako su uglavnom mala deca, ona se stide pričati sa
nama, ili nisu raspoložena za razogovor o slučaju. Ako su starija može
da se dogoditi da se ne sećaju ničega što ima veze sa slučajem. Mi pokušavamo
i sa njima razgovarati, ali ipak pridajemo veći značaj što nam odrasli
govore o detetovim iskazima ili navikama u vreme kada je slučaj počeo.
Ukoliko se porodica već susrela sa porodicom bivše osobe, najviše nas
zanima ono što je ispitanik rekao pre tod susreta, pošto se njegove ili
njene izjave mogu nakon susreta promeniti pod uticajem podataka koji je
iznela porodica bivše osobe.
Ako se u slučaju pojavljuju i mladeži na detetu, onda obavezno zamolimo
da nam ih pokažu. Potom ih fotorgafišemo i označimo njihov oblik i mesto
na crtežu ljudskog lika, pošto samom fotografijom ponekad postižemo vrlo
nezadovoljavajuće rezultate. Poneki roditelji tvrde da mladež menja položaj
kako dete raste, pa zato zabeležimo i njihov opis položaja mladeža u vreme
detetovog rođenja.
Neka deca pričaju o svojim sećanjima samo roditeljima, a neka i većem
broju ljudi. Kad je ovo drugo u pitanju tada nastojimo razgovarati sa
što više svedoka. Međutim, ne uzimamo u obzir iskaze iz druge ruke. Ne
prihvatamo izjavu nekog od suseda koji kaže da je čuo kako je ispitanik
rekao nešto, i tražimo svedoka sve dok ne nađemo osobu kojoj je dete lično
pričalo o slučaju.
Kada prikupimo sve moguće podatke koje nam može dati ispitanikova strana,
okrećemo se istraživanju slučaja sa strane bivše osobe. Razgovoaramo sa
članovima porodice kako bismo proverili poklapaju li se tvrdnje deteta
sa činjenicama iz života bivše osobe. Isto tako pokušavamo saznati o njihovim
utiscima vezanim za prvi susret sa detetom. Često kažu da deca prilikom
susreta prepoznaju članove porodice bivše osobe ili predmete koji su mu
pripadali, pa mi insistiramo da nam obe porodice to posvedoče.
U svakoj objavljanoj knjizi doktora Stevensona, uz izveštaje o slučajevima
nalazimo i popis iskaza o prošlom životu što ih je dalo svako dete pojedinačno.
Iza svakog iskaza sledi ime osobe koja nam je dala podatke o njemu, zatim
poklapa li se izjava sa podacima o bivšoj osobi i ako da, koja je to osoba,
te neki dodatni komentari. Kako pred sobom imaju iste ciljeve, one tačne,
kao i netačne, čitaoci mogu proceniti svučajeve u celini, a da pritom
ne misle kako je dete možda slučajno pogodili neke stvari.
Osim samih iskaza, valjalo nam je ispitati i ostale aspekte slučaja. U
slučaju da dete ima mladeže koji se, navodno podudaraju sa povredama na
telu pokojnika, tada pokušavamo odrediti stepen te podudarnosti. Kad nam
okolnosti idu na ruku, tada nam je dostupan i izveštaj sa autopsije u
kome su navedene sve povrede na telu bivše osobe.
Doktorove beleške mogu nam poslužiti za procenu podudarnosti i onda kada
se mladeži poklapaju sa povredama koje nisu bile smrtonosne. Kod nasilnih
smrti, na raspolaganju nam stoje policijski izveštaji,te nam oni,i bez
izveštaja sa autopsije, mogu poslužiti za dokumentovanje povreda.
Kako u seoskim sredinama ne možemo doći do pisanog izvestaja koje bi dokumentovalo
povrede većine ljudi, svedoćenje očevidaca nudi najbolje dokaze do kojih
možemo doći.
Članovi porodice vrlo često imaju priliku videti telo bivše osobe na samrti
ili tokom priprema za pokop. U nadi da je izvestan broj ljudi primetilo
ožiljke, pokušavamo razgovarati sa njima o tome kako bismo se u potpunosti
uverili u postojanje i mesto ožiljka na telu pokojnika. Doktor Keil i
ja obelodanili smo slučaj u kome je porodica ispitanika smatrala da urođena
mana na njegovoj ruci odgovara povredi koju je bivša osoba zadobila prilikom
izvodjenja smrtonosnog skoka sa padobranom. Uz izuzetne napore doktor
Keil i ja uspeli smo konačno sa sigurnošću utvrditi da dotična bivša osoba
uopšte nije imala neke veće povrede ruku.
Mnogo puta naučnici prilikom svojih uzastopnih poseta nekom području nastavljaju
prekinuti razgovore. Ovo rade iz više razloga. Prvo, žele utvrditi ima
li promena vezanih za slučaj. Dalje, nastoje otkriti ostaje li očevidac
nakon izvesnog vremena dosledan svojih iskaza. I na kraju, treba proveriti
u kom se pravcu kreću život i razvoj ispitanika. Doktor Stevenson je pratio
neke slučajeve više desetina godina, pa je svoje ispitanike viđao i kao
odrasle ljude.
Nakon što neki slučaj ispitamo, unosimo ga u dosije na Univezitetu ukoliko
zadovoljava izvesne kriterijume. Oni podrazumevaju mnoge osobine o kojima
smo već govorili, a u skladu sa tim kriterijumima slučaj treba imati makar
dve od sledećih karakteristi:
1. Predviđanje ponovnog rođenja - koje se ne svodi samo
na izjavu, ,,Ponovo ću se roditi'' već uključuje i neke konkretne detalje;
primer, odabir budućih roditelja
2. San koji nagoveštava
3. Mladeži ili urođene mane vezane uz prošli život -
ne bilo kakvo obeležje ili mrlju; osim toga mladež ili urođena mana moraju
biti uočeni odmah ili najviše nekoliko nedelja po rođenju
4. Izjave ispitanika o prošlom životu koje je davao dok je bio
dete - beleške vezane za ovo ne smeju zavisiti samo o ispitaniku:
barem jedna od starijih osoba ( primer, roditelj ili stariji brat ) trebaju
potvrditi da ispitanik govori o svom prošlom životu iste stvari koje je
govorio i kad je bio dete
5. Ispitanikovo prepoznavanje ljudi koje je bivša osoba
poznavala i stvari koje su joj pripadale
6. Neuobičajno ponašanje ispitanika - to jest, ponašanje
koje nije uobičajno u ispitanikovoj porodici i koje se očigledno podudara
sa sličnim ponašanjem bivše osobe ili ponašanje koje bi se usled nekih
uzroka kod njega pojavilo ( primer, da ima strah od vatrenog oružja ukoliko
je bivša osoba ustreljena sa njim )
Nema tih kriterijuma koji odgovaraju svakoj situaciji. Glavnu brigu mi
uvek predstavlja dovoljan broj upečatljivih izjava deteta u određenom
slučaju zbog kojih ga uzimamo u obzir i onda kada slučaj nema nijednu
drugu osobinu. U njemu bi se mogle pojaviti i dodatne okolnosti koje bi
ga svrstale među slučajeve koji udovoljavaju većini kriterijuma, no, ukoliko
nije zanimljiv, nećemo se za njega odlučiti. Sve u svemu, navedene odrednice
dobro su nam poslužile, i nadam se kako je uz njihovu pomoć postalo jasno
šta očekujemo od slučaja koga želimo uvrstiti u našu seriju slučajeva.
Ti kriterijumi pokazuju kako se slučajevi uveliko razlikuju po svojoj
uverljivosti. Neki slučajevi obiluju neoborivim dokazima da se dogodilo
nešto neubičajno, dok kod drugih to do kazi nisu toliko uverljivi.
Uverljivost ovih slučajeva je obično stvar subjektivne procene, ali smatramo
da ih treba prikupiti što je moguće više kako bi posmatrač stekao najbolji
uvid na kome će zasnivati svoj sud.
Za svaki od slučajeva istražitelj treba ispuniti registracijski obrazac,
sastavljen od osam stranica na koje treba upisati različite podatke o
određenom slučaju. U dosijeu se nalaze i beleške o različitim razgovorima
sa fotografijama ili zapisima koji su pri tom prikupljeni. U određenoj
fazi, sve te informacije prenose se na kodirani obrazac koji možemo uneti
u kompjutersku bazu podataka. On uključuje 200 varijabli koje predstavljaju
određene vrednosti koje se mogu uneti u kompjuter. Na njemu se nalazi
mnoštvo podataka - od zemlje iz koje ispitanik potiče do prve reakcije
roditelja na izjave njihovih deteta, udaljenosti između mesta gde boravi
ispitanikova porodica i mesta njegove prethodne porodice, i deset ostalih
sitnih detalja. Kad unesemo te informacije u bazu podataka, pruža nam
se moćućnost da uočimo zajedničke osobine slučajeva, što ne bismo mogli
videti posmatranjem svakog slučaja posebno. Kad sam, primer, naveo podatak
da 18 posto slučajeva sa mladežima iz Indije potkrepljuje medicinske izveštaje
koji potvrđuju podudarnost, on mi je bio poznat samo zato jer smo 421
indijski slučaj uneli u kompjuter na kome sam mogao jednostavno proveriti
učestalost te podudarnosti. Taj postupak zahteva mnogo truda, i proći
će godine dok sve slučajeve prenesemo u bazu podataka. Do sada smo uspeli
uneti tek 1100 od 2500 slučajeva. Tu su uključeni svi indijski slučajevi,
no, još nema gotovo nijednog sa Tajlanda i Minamara, premda smo u te dve
zemlje zajedno prikupili više stotina slučajeva. Povremeno ću posegnuti
za podacima koji se zasnivaju na tih 1100 slučajeva, no, trebamo imati
na umu da oni ne moraju nužno, u svemu, predstavljati svih 2500 slučajeva.
tek kad u idućih nekoliko godina uspemo kodirati više takvih slučajeva,
možemo se nadati boljem uvidu u dotični fenomen, ali i u one slučajeve
koje su naučnici proučavali pre mnogo godina.
Litertura:
Jim B. Tucker ,,Life Before life''
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|