|
Vodonik kao gorivo
Vazduh je prozracna smeša prirodnih gasova i sitnih cestica koje imaju
stalan sastav i koje se nalaze u stabilnoj ravnoteži. Ali, danas je vazduh
iznad mnogih gradova mracan i sumoran, a horizont nestaje u izmaglici.
Smog je posledica zagadjivanja. Gasovi i mikroskopske cestice cadi i prašine
oslobadjjaju se u Zemljinu atmosferu, što izaziva promenu prirodnog odnosa
i koncentracije osnovnih komponenata vazduha. Ponekad ove cestice dolaze
u atmosferu prirodnim putem, na primer, oslobadjjanjem usled vulkanskih
erupcija i prirodnih požara. Ali, mnogo cešce one dolaze u atmosferu kao
posledica covekovih aktivnosti.
Saobracaj i industrija su osnovni
izvori zagadjenja vazduha. Tokom sagorevanja razlicitih oblika goriva
u motorima ili fabrikama, osim oslobadjanja energije ispušta se i velika
kolicina štetnih materija, kao što su: ugljen-monoksid, ugljen-dioksid,
sumpor-dioksid, oksidi azota, pepeo i cad.
Ljudi zagadjuju
vazduh na mnogo nacina: paljenjem šuma radi oslobadjanja poljoprivrednog
zemljišta, vožnjom automobila i aviona, radom u fabrikama i termoelektranama,
sagorevanjem ogreva u domacinstvima. U osnovi gotovo svih oblika
aerozagadivanja je potreba coveka za energijom koja se dobija na racun
sagorevanja drveta, uglja, nafte ili prirodnog gasa.
Kada jednom dospeju u atmosferu, gasovi oslobodeni tokom sagorevanja fosilnih
goriva stupaju u razlicite hemijske reakcije, pri cemu nastaju mnoga opasna
jedinjenja. Takve su sumporna i azotna kiselina, od kojih nastaju
prave kisele kiše, koje padaju na zemlju i ulaze u ciklus kruženja
vode. Ove kisele kiše
uništavaju šume na velikim prostranstvima. Ulaze i u reke i jezera, gde
ubijaju ribe i mnoge druge životinje.
Zbog tog što hemijski zagadivaci vazdušnim strujama lako i brzo prelaze
sa jednog na drugi kraj kontinenata, kisele kiše danas predstavljaju veliki
svetski problem. Naucnici su pronašli tragove sagorevanja iz automobila
cak u ledu Antarktika. Zbog toga mnoge industrijalizovane zemlje danas
smanjuju oslobadjanje sumpor-dioksida u atmosferu, a moderni automobili
više ne koriste benzin sa olovom.
Pa se zbog toga javlja potreba za gorivima koja ne zagadjuju zivotnu sredinu.
Jedno od resenja je vodonik kao gorivo.
VODONIK
Vodonik je najlakši hemijski elemenat. Redni broj mu je 1 kao i maseni
broj.
Osobine vodonika: gas bez boje, ukusa i mirisa, lakši je od vazduha,
lako je zapaljiv.
Biološka uloga: Vodonik je sastavni deo DNA i ostalih organskih
molekula. Jednako je važan radi toga što je sastavni deo molekula vode
koja je osnova života od celije pa na više. Svaki oblik života na Zemlji
ovisi direktno o vodi. Bez nje život verovatno ne bi bio moguc.
Toksicnost: Vodonik nije toksican, ali je zagušljiv.
Opasnosti: Iako nije otrovan, ako se udiše može se zameniti s
kiseonikom u plucima i tako prouzrokovati nesvest i smrt. Vrlo je zapaljiv
i eksplozivan ako je pomešan sa vazduhom (stvara vodonikov praskavac -
H2/O2 2:1).
Dnevno potrebna kolicina: uglavnom kao voda
Ukupna masa elementa u 70 kg teškoj (prosjecnoj) osobi: 7 kg
Izvori: Vodonik se najcešce proizvodi iz prirodnog gasa metana:
CH4+2H2O->3H2+CO. Nešto se proizvodi i elektrolizom slane vode. Dobiva
se i puštanjem vruce pare preko užarenog koksa. Kao rezultat se dobija
H2 i CO.
Svetska proizvodnja/m3 godina: 350 x 109
Rezerve: Gotovo beskonacne.
Pakiranje (uobicajeno): Maleni kontejneri pod pritiskom.
Kolicine: Vodonik je najrasprostranjeniji element u svemiru,
buduci da je najlakši element (red. br. 1). Sagara ga gotovo svaka zvezda.
75% onoga što vidite kada pogledate u nebo je vodonik.
Vodonik kao najprostiji element i kao najstariji u kosmosu je osnovna
jedinica za gradnju težih elemenata.
Vodonik se koristi kao raketno gorivo. Smatra se da je to gorivo buducnosti
i da ce automobili ici na vodonik, cime ce se izbeci zagadivanje životne
sredine.
Dobijanje vodonika
Za dobijanje vodonika koriste se njegova jedinjenja. U laboratoriji se koristi rastvaranje nekog metala (pr Cink, Zn) u nekoj jakoj kiselini (HCl ili H2SO4). U industriji vodonik se dobija: elektolizom vode, redukcijom vodene pare sa ugljenikom ili sa užarenim gvoždem ili elektrolizom vodenog rastvora NaCl
Dobijanje vodonika elekrolizom vode:
2H2O(l) ? 2H2(g) + O2(g); E0 = +1.229 V
Važna primena elektrolize vode je dobijanje vodonika
2H2O(l) → 2H2(g) + O2(g); E0 = +1.229 V
Ovaj postupak je predložen za promenu društva ka upotrebi vodonika kao
glavnog goriva za napajanje električnih motora i motora sa unutrašnjim
sagorevanjem.
Elektroliza vode se može posmatrati pomoću protoka DS (jednosmerne) struje
koju stvara baterija ili drugi DS izvor u čaši vode (u praksi se koristi
slana voda jer povećava intenzitet reakcije i pomoću nje se ta reakcija
lakše prati). Koristeći elektrode od platine , vodonikov gas bi se video
da isparava kod katode, a kiseonik kod anode. Ako bi se koristili drugi
metali kiseonik bi reagovao sa anodom umesto da se oslobodi. Na primer
koristeći elektrode od gvožđa u rastvoru natrijum hlorida, gvozđe oksid
će se nagraditi kod anode koji će da reaguje i stvoriće se gvožđe hidroksid.
Kada se stvore velike količine vodonika elektrolitička ćelija se zagađuje
i zbog toga se gvožđe ne koristi u komercijalnoj elektrolizi.
Efikasnost energije koja se dobija elektrolizom vode veoma varira. Neki
izveštaji tvrde da je efikasnost između 50%-70%. Drugi izveštaji tvrde
da je teorijski maksimalna efikasnost između 80%-94%. Teorijski maksimum
podrazumeva totalnu količinu energije koju su vodonik i kiseonik apsorbovali.
Ove vrednosti se odnose na konvertovane električne energije u vodonikovu
hemijsku energiju. Energija koja je izgubljena tokom stvaranja elektriciteta
se ne računa. Na primer, Efikasnost elektrana koja konvertuje toplotu
nuklearne reakcije u vodonik pomoću elektrolize je 25%-50%.
Oko četiri procenta vodonika se u svetu dobija elektrolizom. Vodonik se
koristi za pravljenje amonijaka za đubrivo, i konvertovanje teških naftnih
resursa u lakše frakcije.
Vodonik kao gorivo
Mnogi eksperti predviđaju da će svetska privreda narednih
decenija nastojati da se oslobodi zavisnosti od fosilnih goriva i da će
se sve više oslanjati na vodonik. Nedavna izložba u Vašingtonu pokazala
je šta bismo mogli da očekujemo u bliskoj budućnosti.
Su Kerol, iz Martinsburga, u državi Zapadna Virdžinija,
nedavno je provozala jedan automobil na vodonično-električni pogon.
”Malo je teži od automobila kakve obično vozim, ali
lako bih se navikla na to. Vožnja je glatka i vrlo tiha.“
Na kongresnoj izložbi vodoničnih gorivnih ćelija, Dženeral
motors je prikazao svoj prototip - Hajdrodžen tri. Inženjer Metju Atvel
objasnio je šta se nalazi pod haubom: ”Pre svega - nema nikakvog
motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Iako kao izvor energije koristimo
vodonik mi ga ne sagorevamo.“
Iz izduvne cevi ovog vozila izlazi vodena para, umesto ugljendioksida
i drugih štetnih gasova. Ali stručnjaci kažu da vozilo na vodonik verovatno
neće tako brzo rešiti pitanje zagađivanja vazduha. Deron Lovas vodi kampanju
za čista vozila, u okviru Saveta za odbranu prirodnih izvora:
”Jedna od prvih prepreka je konstruisanje vozila sa adekvatnim rezervoarima
za vodonik, kao i cena proizvodnje samih vodoničnih ćelija.“
Druga prepreka je infrastruktura, odnosno izgradnja pumpi za snabdevanje
vodonikom. Ali šansa da provozaju vozilo na pogon vodonikom navela je
mnoge prolaznike pa i članove Kongresa da posete izložbu postavljenu u
jednoj od kongresnih zgrada. Bob Rouz je izvršni direktor Američkog saveta
za vodonične ćelije, privredne grupe koja je organizovala izložbu:
”Ovde su izloženi relativno novi proizvodi koji sve više privlače
pažnju na tržištima širom sveta.“
Američka firma Junajted teknolodžis nekada je proizvodila vodonične
ćelije za američki svemirski program. Od tada, firma je razvila sisteme
za snabdevanje strujom velikih potrošača, kao što su škole i vojne baze.
Njena kompanija UTC razvija vodonične ćelije za automobile, autobuse i
druga vozila masovnog prevoza, koja inače oslobađaju velike količine štetnih
Prednosti vodonika kao goriva
Jedna od najvećih prednosti vodonika je što ne zagađuje okolinu. Nema
emisije ugljenika u bilo kom obliku prilikom proizvodnje elektriciteta
u ćeliji za gorivo. Da svako vozilo pokreće vodonik, oblaci smoga koji
postoje u većim gradovima, a koji uglavnom nastaju zbog izduvnih gasova
iz automobila, bi naglo isparili.
Motori sa unutrašnjim sagorevanjem proizvode nusproizvode , mahom ugljen
dioskid, vodu, i male čestice koje se zovu čađ. Čađ, koji ljudi udišu
iz vazduha, može prouzrokovati astmu, rak pluća, kao i druge bolesti.
Dodatno, većina naučnika se slaže da povećane količine ugljen dioksida
u atmosferi doprinose globalnom zagrevanju, koje može izazvati razarajuće
klimatske promene na velikom delu naše planete.
Prelazak sa motora sa unutrašnjim sagorevanjem na nezagađujuće izvore
goriva će biti značajan korak u smanjenju ovakvih problema u ovom veku.
Međutim, uz ogroman broj vozila koja koriste benzin, teško da će vozila
na vodonik dovoljno poboljšati situaciju u skorijoj budućnosti, bar ne
u meri da se poboljšanje primeti u našoj životnoj sredini.
Nedostaci vodonika kao goriva
Cena ovakvih vozila bi u početku iznosila verovatno oko 80000 evra, tako
da će klijentela koja će ih kupovati biti ljudi sa dubljim džepom. Takođe,
potrebna infrastruktura koja će omogućiti nesmetano funkcionisanje ovih
vozila, kao što su fabrike za proizvodnju vodonika i punionice, nije još
dostupna.
Postavlja se pitanje da li je vodonik isplativiji od nafte. Nažalost, odgovor
ne samo da je negativan, već je sa trenutnom tehnologijom proizvodnja vodonika
gotovo 8 puta skuplja od proizvodnje benzina. Međutim, ohrabruje predviđanje
da bi u skorijoj budućnosti vožnja na vodonik mogla biti do 2 puta jeftinija
od vožnje na benzin. Efikasnost kojom se vodonik pretvara u elektricitet
takođe daje jednu održivu prednost vodoniku.
Nažalost, što se tiče problema zavisnosti od inostranih izvora goriva, u
većini država će se ovaj problem značajnije umanjiti tek kroz nekoliko decenija
kada dovoljno vozila koje pokreće vodonik budu u upotrebi. Dugoročno pak,
uticaj auta na vodonik može biti veoma značajan.Ovakvi auti nisu samo budućnost;
postoje
određeni modeli koji su već na putevima, a proizvode ih Honda, Chevrolet,
Volkswagen i BMW. Poslednji ovakav model je Mazda RX-8 Hydrogen SE, koji
je već krajem prošle godine bio na norveškom tržištu.
Skladištenje vodonika
Skladištenje je takođe problem. Vodonik se drži u formi kompresovane
tečnosti i tokom vremena deo njega nestane isparenjem. Ukoliko se auto
na vodonik ne vozi redovno, isparavanje vodonika se znatno povećava, a
time i izdatak za gorivo.
Takođe, kompresovanje tečnosti do nivoa koji se može držati u vozilu zahteva
veliku količinu energije, a ta energija može nastati metodama koje izazivaju
zagađenje.
Kod propulzivnih vodonikovih ćelija imaju dva krucijalna problema zbog
koji tvrdimo da se nisu stvorili preduslovi za masovnu serijsku proizvodnju!
I oba su trenutno nerješiva!
Prvi od dva problema jeste skladištenje vodonika. Vodonik (inače prvi,
najlakši i najjednostavniji element u periodnom sistemu elemenata) je
sa današnjim tehnologijama skoro nemoguće sigurno uskladištiti. Namjerno
kažemo "sigurno", jer pored toga što se ne može zadržati ni
u kakvom poznatom rezervoaru danas (prolazi kroz sve materijale), vodonik
je i eksplozivan, pa sigurnost treba biti na prvom mjestu. Pogotovo ako
će se koristiti u objektima koji se kreću, pa su izloženi i mogućnosti
udara poput automobila.
Drugi problem jest plemeniti metal platina! Propulizvne vodonikove ćelije
(fuell cells) koriste platinu kao glavni metal (materijal) koji im omogućava
da funkcionišu. Plemenitog metala platine, koliko je poznato, na našoj
planeti nema toliko da bi se mogle zadovoljiti potrebe koje se postavljaju
pred masovnu proizvodnju vozila na pogon vodonikom. U propulzivnim ćelijama
goriva, zahvaljujući hemijskoj reakciji, nastaje kao popratna reakcija
oksidacije vodonika - električna energija.
Kod problema skladištenja vodonika, kakvo je danas, kompletna instalacija
je preteška i prekomplikovana, a uz sve to još i nesigurna. Jednstavnije
rečeno komercijalno beskorisna! Trenutno su u upotrebi metalni cilindri
u koje se skladišti vodonik pod pritiskom. Pod određenim pritiskom vodonik
prelazi u tekuće stanje, tako da je u ovim cilindrima-rezervoarima vodonik
u tekućem stanju. Ono o čemu se razmišlja, kao jednom od rješenja, jeste
da se iznađe neki način kako bi se vodonik vezao za sebe od strane nekog
materijala - absorbovao. Materijal koji bi absorbovao vodonik bi ga u
određenim uslovima otpuštao u količinama potrebnim za rad propulzivnih
vodonikovih ćelija. Oni koji u termelektranama rade na poslovima su koji
uključuju hlađenje generatora tokom rada, upoznati su sa svim problemima
vezanim za skladištenje vodonika ali i opasnostima nesigurnog skladištenja.Čini
se da bi jedno od rješenja moglo doći iz istraživanja provedenih za potrebe
ruskog svemirskog programa. Vodonik se u svemirskim programima koristi
od šezdesetih godina prošlog vijeka. Novi pristup problemu skladištenja
vodonika dolazi od naučnika koji su došli na ideju da se tanke staklene
cjevčice koriste za skladištenje vodonika. One bi bile dimenzija koje
bi dale za pravo da ih se nazove kapilarima, dakle cjevčice izuzetno malog
prečnika. Istraživanja pokazuju kako su ove cjevčice (grupisane kao na
slici ispod) čvrste i efikasne! Cjevčice bi bile pravljenje od stakla,
koje obrađeno na poseban način pokazuje tri puta veću čvrstoću od čelika!!
Svaka od tih cjevčica bi sadržavala određenu malu količinu vodonika
U svakoj bi vodonik bio nezavisno uskladišten od ostalih (u pogledu pritisaka
koji vladaju u cjevčicama). Saćasto smještene cjevčice, jedna uz drugu
se međusobno podupiru, a smještale bi se u metalni rezervoar, ili rezervoar
od materijala na odgovarajućeg vještačkog materijala.
Važeći testovi iz oblasti sigurnosti provedeni od strane Njemačkog instituta
za istraživanja materijala i testiranja (BAM), pokazala su da su propisani
njemački standardi iz oblasti sigurnosti uspješno zadovoljeni ovakvim
rješenjem, a trenutno se obrađuju troškovi tehnoloških procesa i računaju
troškovi proizvodnje u većim količinama (serijska proizvodnja)
Sa jednim ovakvim rezervoarom vodonika domet automobila bi se povećao
na oko 500 kilometara, što je puno više nego sa sadašnjim rezervoarima
u koje se skladišti vodonik u tečnom stanju, i više nego prosječan automobil
koji je pogonjen baterijama. Nije potrebna nikakva posebna infrastruktura
za punjenje ovakvih rezrvoara vodonikom. Rezrevoari bi mogli biti izmjenjivi
umjesto klasičnog dopunjavanja rezervoara, a izmjena bi bila jednostavna,
kratka i efikasna, a cijela tehnologija bi bila jeftinija od tehnologija
za pogon automobila električnom energijom koja se crpi iz baterija.
Trenutna tehnologija skladištenja ne može da zadovolji postojeće sigurnosne
standarde, a najstrožiji su 2005. izdati od Ministarstva za energiju SAD-a
(DOE 2005). Njih će 2015. godine naslijediti strožijii DOE 2015. Nova
tehnologija ima kapacitet da zadovolji još strožije standarde od onog
koji dolazi 2015. godine (DOE).
Cijena koštanja pređenog kilometra bi bila jeftinija i od cijene pređenog
kilometra automobilom na baterije, a pogotovo cijene pređenog kilometra
sa motorima na fosilna goriva.
Zaključak
Na osnovu svega navedenog zakljucujemo da sa aspekta ocuvanja zivotne
sredine vodonik je mnogo prihvatljivije resenje nego fosilna goriva. Medjutim,
postoji problem isplativosti vodonika kao gorivo. Problem je veliki s
vodonikom: kako ga dobiti? Ako potrošimo više energije ma dobijanje vodonika
nego što dobijemo njegovim sagorevanjem, onda od celog posla nema ništa.
Literatura:
- http://tehnika.krstarica.com/l/nauka/vodonik-gorivo-za-xxi-vek/
- http://www.svethemije.com/?q=node/524
- http://www1.voanews.com/serbian/news/a-34-2005-07-15-voa9-86859982.html?moddate=2005-07-15
- http://sr.wikipedia.org/sr-el
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi
|
|