NOVAC

Tržište novca cini deo finansijskog tržišta, i kao njegov važan segment, predstavlja visokospecijalizovani oblik kupovine i prodaje novca, ostalih likvidnih sredstava i kratkorocnih hartija od vrednosti. Cena novca je kamata. Tržište novca trguje dnevnim, terminskim novcem i kratkorocnim hartijama od vrednosti, u zavisnosti od nacina i uslova poslovanja razlikujemo primarno i sekundarno tržište novca.
Novac je društveni odnos, što znaci da postoji samo u okviru grupe ljudi kao sredstvo prihvaceno od svih clanova. I ako je novac zajednicka kreacija celog društva, on predstavlja nešto eksterno u odnosu na pojedinca, a u realnosti se za sve javlja kao sasvim prirodna stvar. I ako je novcani oblik vrednosti univerzalna karakteristika razlicitih sistema robne privrede, razliciti oblici i vrste novca su se javili na razlicitim mestima i u razlicito vreme.
Novac služi kao regulator ekonomske aktivnosti i novcani oblici su odraz odredjene organizacije ekonomske aktivnosti putem robne privrede.
U medjunarodnim ekonomskim odnosima su ceste situacije da u spojnoj trgivini ucestvuju zemlje cije valute nisu kovertabilne, ili se pak nalaze u platno bilansnim teškocama. U toj situaciji pribegava se tzv. barter ili kompenzacionim poslovima.
Stabilnu vrednost novca u jednoj privredi imamo kada domaci novac bez teškoca obavlja svoje funkcije. Javlja se u obliku papirnog i kovanog novca. Do inflacije dolazi kada „ Suviše novca juri premalo roba“. I postoji lagana, srednja i hiperinflacija. Inflacija utice na imovinu, dohodak i privredu uopšte. Porast najcešce one društvene slojeve ciji je dohodak u novcu fiksan da se nemože prilagodjavati povecanju troškova života: penzioneri, cinovnici, radnici, studenti. Njihova realna štednja opada. Koristi od inflacije imaju oni društveni slojevi cije su cene mobilne kao i oni koji mogu da dobijaju bankarske kredite koje obezvredjena valuta lako konpenzira Dok je kod deflacije višak ponude nad novcanom tražnjom. Ona ima tendenciju opšteg pada cena, smanjenja plata i nadnica, smanjenja proizvodnje, zaposlenosti i nacionalnog dohotka, porasta novcane kupovne snage.
Na tržištu novca predmet kuporodaje su hatrije od vrednosti, emitovane od strane centralne banke ili drugih subjekata kojima pozitivno pravo daje takvu mogucnost. Na razvijenom tržištu u razvijenim privredama koriste se razni instrumenti u trgovini hartijama od vrednosti: medubankarska kupoprodaja novca, kratkorocne hartije od vrednosti i medubankarska trgovina viškovima obaveznih rezervi.
U dnevnim poslovanjima poslovnih banaka pojavljuju se na saldu njihovog dnevnog poslovanja viškovi i manjkovi. Novac se na organizovanom ili neorganizovanom tržištu novca pozajmljuje radi održavanja likvidnosti banaka, i drugih finansijskih institucija , kako u kratkim vremenskim intervalima npr. dnevna poslovanja tako i na odredene vremenske intervale i to predstavlja medjubsankarsku kupoprodaju novca.
Neke od kratkorocnih hartija od vrednosti koje su opisane u ovom radu su: državne obveznice, blagajnicki zapisi, komercijalni zapisi, bankarska potvrda o depozitu, bankarski akcept i komercijalni zapis.
Stopa obveznih rezervi je promenljiva, mogucnost njenog utvrdivanja ima centralna banka po sili zakona a na osnovu materijalnih cinilaca u društvu. Ako u privredi postoje neuskladenosti tj. inflatorni skok ili tendencija njenog rasta centralna banka podiže stopu obaveznih rezervi, onemogucuje povecanje kreditnih aranžmana jer oni u tim situacijama stvaraju nerealnu kupovnu moc, i time uskladuje proizvodno-robne sa kupovnim fondovima.

1. Pojam tržišta novca

Restriktivno gledano tržište novca obuhvata trgovanjem novca i kratkorocnim hartijama od vrednosti, zatim kratkorocne kredite, kao i institucije i organizacije koje osiguravaju ta sredstva a to su komercijalne banke, depozitne banke, berze za ovu vrstu hartija od vrednosti, eskontne i diskontne organizacije, akceptno-kreditne institucije. U tržište novca spadaju i instrumenti tržišta novca, a ekstenzivno gledano i tržište deviza i valuta može ciniti deo tržišta novca.
Uloga tržište novca danas gledano ima široku i znacajnu ulogu u vodenju poslovne politike banaka, poslovnih i finansijskih organizacija.
Tržište novca omogucava centralnoj banci sprovodenje monetarno-kreditne politike, regulisanje ponude i tražnje novca, brži opticaj finasijskih sredstava, ostvarivanje ciljeve devizne politike, politike banaka, funkcionisanje kredtiranje države, javnog duga, održavanje optimalne likvidnosti subjekata na tržištu kao i banaka, odvijanje društvene reprodukcije sa što manje zastoja, privredni rast u celini.
Tržište novca je instrument u rukama pre svega centralne banke tj. poslovnih banaka na kojem se ostvaruju neki od važnih parametara funkcionisanja finasijskog tržišta cime se osigurava, poboljšava, razvija ekonomski rast, cena novca tj. kamata regulisanje razvoja uplitanje u njegove tokove, tokove investiranja i slicno.
Tržište novca i tržište kapitala možemo posmatrati kroz prizmu bankarskog kapitala koji predstavlja izvor štednje,sa jedne strane, i njihovu transformaciju u novcana sredstva, ubrizgana kao investiciona sredstva na tržištu kapitala. Iz tih razloga možemo povuci tanku liniju izmedu tržišta novca, i finansijskih tokova u privredi, tokova u bankarskom sektoru, jer njihov uticaj i korelacija su nekada toliko isprepletane da u teoriji ta linija i postoji dok u ekonomskim tokovima sve ove kategorije su nerazdvojive za normalno funkcionisanje makro tj. mikroekonomskih subjekata.

Faktori koji uticu na tržište novca tj. na njegov razvoj i funkcionalnost bili bi:
• Nivo društvenog razvoja
• Razvoj finansijskog sistema
• Razvoj i kvalitet bankarskog sektora
• Uloge i samostalnosti centralne banke
• Razvijenost institucija i instrumenata tržišta novca
• Znacaj i uloga kamatne stope
• Finansijske i ekonomske otvorenosti nacionalne privrede
• Stabilnost privrede i nacionalne novcane jedinice
• Stepen restriktivnost monetarne politike
• Razvoj i vrsta kratkorocnih hartija od vrednosti
• Pravne države i poštovanja zakonitosti

Na tržištu novca obavljaju se bankarske operacije dnevnim i terminskim novcem, na primarnom i sekundarnom tržištu kratkorocnih hartija od vrednosti.
Terminski novac postoji na terminskom tržištu na kome se posluje sa hartijama od vrednosti ili robom,u nekom buducem terminu, ali sa ugovorenim bitnim sastojcima takvog ugovora. Na terminskom tržistu javljaju se razni subjekti. Subjekte koji posluju za centralnu odnosno za poslovnu banku nazivamo dilerima, i dok jedni u ime banke nude novac drugi pak taj novac traže na posudu, i taj momenat buduceg roka za razliku od dnevnih operacija igra kljucnu ulogu u kome svi subjekti racunaju sa izvesnom stabilnošcu na tržištu novca, i svaka oscilacija za obe strane može stvoriti poslovne gubitke.
Centralna banka figurira kao faktor koji može uticati na tokove tržišta, ona takode svojim mehanizmima kreditno-monetarne politike utice na novcane tokove tj. na ponudu i tražnju novca ili kratkorocnih hartija od vrednosti, ali time i na likvidnost bankarskog sistema i preko toga na privredu u celini. Kupovinom obveznica centralna banka vrši povecanje depozita tj. novcane mase a njihovom prodajom ti fondovi se smanjuju. Sve te operacije se obavljaju na tržišta novca a njihova uspešnost zavisi od raznih faktora :
• Stepena razvijenosti tržišta novca i kratkorocnih hartija od vrednosti
• Stepena monetarnog suvereniteta centralne banke
• Stepen saradnje centralne i poslovnih banaka
• Visina zavisnosti poslovnih banaka od sredstava centralne banke

Tržište novca trguje dnevnim, terminskim novcem i kratkorocnim hartijama od vrednosti, u zavisnosti od nacina i uslova poslovanja razlikujemo primarno i sekundarno tržište novca.
Na primarnom tržištu hatrija od vrednosti posluju centralne, poslovne banke ali i organizacije specijalizovane trgovinu ovim vrednostima. Na primarnom tržištu se vrši prva emisija i prodaja kratkorocnih vrednosti. Javno-pravni karakter imaju državne obveznice, blagajnicki zapisi,obveznice poslovnih banaka i slicno.
Kod direktne kupoprodaje hartija od vrednosti, uspostavlja se odnos izmedu centralne i poslovne banke, kao odnos prodavca i kupca . Za razliku od indirektne gde postoje posrednici, direkta trgovina hartijama od vrednosti jeste jeftinija i brža zato kao što smo vec naveli iskljucuje posrednike u trgovini. Medutim centralna banka ima na raspolaganju i aukciju i licitaciju kao metode poslovanja na tržištu novca.
Na sekundarnom tržištu novca mogu se u svakom trenutku prodavati hatrije od vrednosti i pre isteka roka dospeca ,i pretvoriti u gotov novac.

Tržište novca kao transformator kratkorocnih novcanih sredstava u investiciona sredstva, izloženo je stalinim oscilacijama koje dovode do nelikvidnosti, uznemirenosti, nestabilnosti. Ali u vremenu bez tih negativnih oscilacija izražava se pozitivna strana tržišta koji su zapravo opoziti navedenih negativnih pojava. Važnost normalnog funkcionisanja tržišta novca ogleda se i u tome što se mnoge transakcije obavljaju za neko buduce vreme, i ucesnici moraju racunati sa izvesnim balansom kako bi opravdali svoje interese.

2. Novac

Novac se javlja u sistemu robne proizvodnje, a nije ga bilo u naturalnoj razmeni. Pošto se svaka roba u procesu razmene može se zameniti za bilo koju drugu robu, pokazuju da su robe ekvivalenti. Razmena odredjuje samo odnose cena, a jedinica kojom se meri vrednost arbitarna, zavisi samo od dogovora. Slicna situacija je kod merenja težine.
Najstariji oblik novca je robni novac. Jedini odredjeni proizvod, najcešce plemeniti metal kao što je zlato, preuzimao je na sebe funkciju merenja vrednosti svih drugih roba. U robno novcanom sistemu novcana jedinica, na primer dolar, definisana je pravno kao izvesna kolicina zlata. Pošto se zlato moglo razmeniti u odredjenom odnosu sa bilo kojom robom, ovim se definisala i cena u dolarima za svaku pojedinacnu robu.
U robnom društvu se razvio sistem merenja i prenošenja vrednosti koji je nezavistan od toga o kojoj se robi radi, a merilo je nadjeno u novcanom obliku vrednosti.
Placanje se može obaviti u gotovom novcu u trenutku i na mestu gde je roba kupljena, mada se danas može kupiti i na odloženo placanje. To je placanje na kredit.

Na osnovu razmatranje prirode novca kao društvenog odnosa može se izvesti nekoliko važnih zakljucaka o ulozi novca u ekonomskoj aktivnosti:
• novcani oblik vrednosti razlicit i nezavistan od vrednosti robe je inherentan sistemu razmene;
• razvoj novca se odvija paralelno sa razvojem same razmene;
• mada je novcani oblik vrednosti univerzalna karakteristika robne proizvodnje, oblici novca su razliciti promenjivi;
• bez obzira da li postoji ili ne postoji novcana roba, postoji tendencija razvoja hijerarhije obaveza razlicitih stepena prihvatljivosti- placanje agenata na jednom nivou piramide zahteva izvršenja obaveza agenata na sledecem nivou obaveznosti.

2.1. Teorija novca

Odnos izmedju novca i ekonomske aktivnosti je dvosmeran. Sa jedne strane, novcani oblici su odraz odredjene organizacije ekonomske aktivnosti putem robne privrede. Sredstva koja služe finansiranju same ekonomske aktivnosti se kreiraju u samoj toj ekonomskoj aktivnosti. Novac odražava ekonomsku aktivnost, monetarni fenomeni su odredjeni i nezavisnim razvojem same ekonomske aktivnosti. Ovo je znacajno za razvoj monetarne teorije.
Sa druge strane, novac služi kao regulator ekonomske aktivnosti, zato što on predstavlja sponu izmedju individualnog proizvodjaca i društvenog karaktera proizvodnje. Kad neki subjekt ima nameru da se bavi proizvodnjom on mora da ima finansijska sredstva za to. Ako ih nema u dovoljnoj kolicini on mora posuditi sredstva. Tako finansijska sredstva opredeljuju koliko ce se moci proizvoditi. Ona odredjuju ukupan obim ekonomske aktivnosti.
U 18. i 19. veku, pisci koji su najviše uticali na kasniji razvoj monetarne teorije, Hjum, Smit, Rikardo i Marks naglasak su stavljali na ekonomske aktivnosti koja je determinisana na monetarnim faktorima.
Kvantativna teorija americkog ekonomiste Irvinga Fišera koja je na pocetku 20. veka na nov nacin postavila pitanje odnosa izmedju novca i ekonomske aktivnosti. On je tvrdio da je ukupna monetarna vrednost transakcija u jednoj ekonomiji potpuno nezavisna od nivoa ekonomske aktivnosti. Data kolicina novca utvrdjuje samostalno i egzogeno.
Kejns kao odgovor na dramaticne promene u monetarnim sistemima posla Prvog svetskog rata i Velike krize ponudio je takav monetarni sistem u kome ce centralna banka biti odlicujuci faktor. Glavno orudje nove monetarne politike postace politika kamatne stope. Uspostavlja se bliska veza izmedju kreirane novcane rezerve centralne banke i nivoa ekonomske aktivnosti koja se realizuje putem kamatne stope na obveznice, cene kapitalnih dobara fiksne investicione politike preduzeca. Kejns stavlja naglasak na promene u kamatnoj stopi koje predstavljaju odgovor ekonomskog sistema na promene u kolicini novca.

2.2. Barter poslovi

U medjunarodnim ekonomskim odnosima su ceste situacije da u spojnoj trgivini ucestvuju zemlje cije valute nisu kovertabilne, ili se pak nalaze u platno bilansnim teškocama. U toj situaciji pribegava se tzv. barter ili kompenzacionim poslovima.
Osnovni princip kod barter poslova je da se isporuke stranoj zemlji dobija konpenzacija u robama. Obracun se ne vrši u novcu nego se jedne robe zamenjuju za druge robe.
Barter poslovi se mogu ugovarati na nivou preduzeca i na nivou države. Preduzeca cesto ugovaraju barter, kada se oni odvijaju u zemljama u kojima postoji nestabilna finansijska situacija i gde ne postoji dovoljan stepen sigurnosti da ce poslovne banke moci izvršiti isplate. Da bi se takvi rizici izbegli, a posao ipak obavio pribegava se ugovaranju isporuka robe za robu, tj. ugovara se kompenzacioni posao.
Kada se barter poslovi ugovaraju izmedju zemalja tada se radi o medjudržavnom kliringu. Tada se medjudržavnim sporazumom ugovaraju liste i kolicine roba koja ce biti predmet isporuka. Svaka zemlja preko za to ovlašcene banke vrše isplate svojim preduzecima kada one izvrše izvoz u zemlju sa kojom je sklopljen klirinški sporazum. U principu kod medjunarodnog kliringa medjusobne isporuke treba da su izbalansirane.
Ako se pojavi razlika, ona se isplacuje u devizama ili zlatu ili se pak prenosi, kao obaveza zemlje koja je isporucila manje robe, u sledecu godinu.
Za razliku od uobicajene spojne trgovine u kojoj se placanje vrše nerentabilnim devizama, kod medjudržavnog kliringa zemlja koja ima sufucit nalazi se u nepovojnoj situaciji, jer je isporucila robe vece vrednosti koje nisu konpenzirane kontra isporukama.
Medjudržavni kliring je bio tipican za trgovinu sa bivšim socijalistickim zemljama i zemljama u razvoju. Medjutim, on se danas primenjuje ako ne postoje drugi modaliteti za odvijanje spojno trgovinske razmene.

2.3. Novac sa gledišta gradanskog prava

Novac je stvar i pojavljuje se u formi metalnog novca ( koji služi za manje isplate) i papirnog novca ( banknota ). On je u prometu opšte merilo vrednosti za sve druge stvare, i na njega se svode sve ostale stvari. Novac je zamenjiva po rodu odredjena i potrošna stvar. Novac kao stvar podleže nacelima i pravilima koja važe za pokretne stvari. Zbog tih navedenih svojstava, novac ima dvostruku funkciju. Služi za opšte platežno sredstvo, ali kao prometno sredstvo, pošto je vrlo lako jednu stvar pretvoriti u novac i obrnuto novac u druge stvari ili druga dobra.
Novac ne podleže samo propisima gradjanskog prava, jer je stvar, vec i posebnim javnopravnim propisima koja odredjuju za njega poseban javnopravni režim. U svakoj državi propisima se odredjuje koji je novac obavezno sredstvo placanja. Kod nas je zakonsko sredstvo placanja je dinar.Svaki poverilac na teritoriji SCG dužan je da primi dinare kao obavezno sredstvo placanja, kada se radi o isplatama novcanih obaveza. U unutrašnjem pravnom prometu strana valuta se smatra robom, kao svaka druga roba. Placanja izmedju državnih organa, ustanova i pravnih lica ne vrše se u novcu, vec virmanima preko njihovih tekucih racuna kod banaka. Ovaj novac koji se vodi na tekucim racunima je tzv. BUCHELD je takodje novac u pravnom smislu reci. Bezgotovinska placanja preko virmanskih naloga obezbedjuju vecu stabilnost valute, nego kada se placa u gotovom novcu. Ukoliko je veca kolicina gotovog novca u privredi, utoliko je teže regulisanje planiranja novcanog prometa. Novcani dug se obicno izražava u unutrašnjem prometu u odredjenoj sumi domace valute- dinara. Medjutim, moguce je da bude izricito ugovoreno izmedju stranaka placanje u odredjenoj stranoj valuti (evrima, dolarima, funtama ), ali takvi poslovi podležu deviznoj kontroli banke.

2.4. Papirni novac kao instrument finansiranja

U sasvim izuzetnim okolnostima država koristi dopunsku emisiju kao sredstvo pokrica ne redovnih rasnoda ili budžetskog deficita.
Studije dopunske emisije ulazi u politicku ekonomiju, ali je u javnim finansijama potrebno govoriti o tom instrumentu. Ako ni po cemu drugom, a ono zbog toga što ova emisija, kao sredstvo pokrica ima zajednickih crta sa ostalim vanrednim porezima i zajmovima. Kao što cemo dalje pokazati, ekonomske i finansijske posledice i dopunske emisije novca stoje u direktnoj vezi sa budžetskom privredom: ove 2. finansijske kategorije uzajamno uticu jedna na drugu kontrološu se. Iz tih razloga ne možemo a da ne posvetimo pažnju vanrednom nacinu pribavljanja državnih prihoda.
Upotreba dopunske emisije je jedno nužno zlo i savremena država njime ne treba da se služi u redovnim prilikama, i ako je vrlo privlacno s obzirom na lak nacin na koji se do njega dolazi. Ali, nisu to samo ratne prilike kada se njima država koristi.

Njime se države služe:
1. Kada vanredni rashodi imaju tendenciju da rastu brže nego vanredni prihodi;
2. Kada nepostoje povoljni uslovi za proširenje starih ili uvodjenje novih poreza, kada nije momenat za emisiju državnih zajmova;
3. Kada je poresko optercenje došlo do maksimuma, odnosno u pogledu zajmova kada je država do krajnih granica vec iskoristili svoj kredit u zemlji i na strani.

Mi govorimo o dopunskom novcu instrumentu placanja cije karakteristike su nekovertibinost i prinudni kurs, a to znaci da nema odgovaraljuce pokrice, i da je svaki pojedinac obavezan da ga primi za placanje u neogranicenim iznosima.
Kod dopunske emisije bitno je proglacenje nekovertibilnosti novcanica tj. kursa. Kada emisioni zavod može jedan deo emisije, namenje proizvodnji, da pusti pokrice. Stvar je u tome što postoji razlika izmedju banknote i papirne novcanice: jednoj odgovaraju likvidna potaživanja, dok kod one druge nisu takva. Veoma je važno u normalnim prilikama, za emisionu banku da njene aktivne operacije budu likvidne, tj. da na iznenadni zahtev svojih poverilaca, imalaca novcanica, banka može da odgovori naplatom svojih potraživanja. U tom slucaju one novcanice koje imaju pokrice bice lako isplacenje. Novcanice koje nisu pokrivene, garantovane su bankarskom rezervom, koja se sastoji u poslovnim menicama kratkog roka.
Svojom eskontnom politikom i politikom otvorenog tržišta emisiona banka suvereno vlada prilivom i odlivom novcanica, odnosno opticajem namenjenim produktivnoj aktivnosti i privredi.
Sa dopunskom emisijom novca za racun države ne stoji tako. Na suprot ovoj emisiji stoji dug države. Ovaj medjutim, nije nimalo likvidan u slucaju navale na šaltere banka ne može da zatraži hitno vracanje duga od države, jer to nece dozvoliti njeno slabo budžetsko stanje, zbog koje ga je i emitovan novcani kontigent. Eskontna politika nema nikakvih uticajana novcanice emitovane za racun državnih potreba.
Zato je nužno kada emisiona banka izdaje novcanice za racun države, dati joj pravo da primeni prinudnu kurs i nekovertibilnost novcanica.
Ovako emitovani novac stoji ispred svih drugih vanrednih prihoda države; pomocu tog novca dolazi hitno i u željenim iznosima do potrbnih sredstava, što joj ni porezi, ni zajmovi ne mogu dati. Dopunska emisija neprouzrokuje državi teret placanja kamata, dok smanjuju realnu vrednost državnih dugova, mada to znaci prikriveno oporezivanja imalaca obveznica.

3. Monetarna stabilnost i nestabilnost

Stabilnu vrednost novca u jednoj privredi imamo kada domaci novac bez teškoca obavlja svoje funkcije. Tada kažemo da je vrednost domaceg novca stabilna. Vrednost novca se sastoji u njegovoj kupovnoj snazi. Novcem se kupuju razne robe pa njegova vrednost stoji u obrnutoj srazmeri sa cenama. Pri tome vrednost novca opada ili raste. Da vrednost novca bila stabilna, novcem se mora upravljati kako na domacem tako i na inostranom tržištu. Zato razlikujemo unutrašnju monetarnu stabilnost i nestabilnost i medjunarodnu monetarnu stabilnost i nestabilnost. Unutrašnja monetarna stabilnost podrazumeva uravnoteženost robno- novcanih odnosa. Tada je domaca vrednost novca stabilna. Suprotno, kada dodje do poremecaja u robno- novcanim odnosima, porasta ili pada cena onda govorimo o unutrašnjoj monetarnoj nestabilnosti. Unutrašnja monetarna nestabilnost imamo kada tražnja na strani novca za robom bude veca od ponude robe.
Spojašnju monetarnu stabilnost imamo kada ima uravnotežen bilans placanja i kada postoje stabilni devizni kursevi tj. kada postoji stabilnost kurseva domaceg novca na inostranim kursevima. U protivnom, kada je neuravnotežen bilans placanja i kada devizni kursevi rastu ili padaju onda govorimo o spojašnjoj nestabilnosti. Pri tome monetarna situacija jedne zemlje snažno deluje na spojašnju monetarnu situaciju te zemlje i obrnuto.

3.1. Pojam inflacije

Upotreba reci inflacija u ekonomiji je novijeg datuma. Izraz inflacija potice od latinske reci inflatio što znaci naduvavanje. Umesto te reci inflacija mnogo ranije su se upotrebljavali drugi nazivi i pojmovi.
Tokovi modernih inflacija su daleko složeniji, uzroci dublji i raznovrsni. Literatura o inflaciji je obimna, raznovrsna, cak i kontraverzna. Svaki autor daje sopstvenu teoriju inflacije. Jedna od najstarijih definicija koje se spominju: „ Suviše novca juri premalo roba“. Najprihvatjive su one definicije koje isticu da inflacija predstavlja stalni rast opšteg novoa cena. Druge, koje su suštini problema oblašnjavaju stalno smanjenje vrednosti novcane jedinice u zemlji. Kasnije, potpunije definicije isticu da inflacija predstavlja dinamicki proces sa porastom cena, kolicinom novca, nadnicama, budžetskom deficitom špekilativnim kupovinama itd. Iz tih razloga, prisutna je u monetarnoj literaturi i naucna obrada fenomena inflacije.
Vecina starijih ekonomista uzima porast opšteg nivoa cena kao odlucujuci kriterijum, a deflaciju obrnutu pojavu- pad opšteg nivoa cena. Povecanje cena može, u principu nastati usled povecanja efikasnosti novca ili usled smanjenja ponude robe. Povecanje opticaja novca je najcešci uzrok inflacije u sistemu papirnog važenja. Tu je uzrocnik sama država koja u cilju pokrivanju svojih rashoda izdaje papirni novac i zadužuje se kod centralne banke. Povecanom kolicinom novca država kupije razne proizvode i usluge na tržištu i time dvostruko negativni deluje: povecava opticaj i smanjuje smanjuje robne fondive.
Autonomno stvaranje novca se cesto vršilo u kapitalistickom svetu za pokrice budžetskog deficita. Motivi za ovo su raznovrsni- neprivredni i privredni. Eskontovanje menica kod Centralne banke i odobravanje kredita od sztrane poslovnih banaka izazivaju povecanje novcane cirkulacije.

3.2. Vrste inflacije

U ekonomskoj teoriji inflacija se može podeliti na: laku, srednju i hiperunflaciju.
Lake iflacije su obicno dugorocne sa porastom cena u svetskim razmerama od 2- 3 % godišnje. One nastaju usled svesne politike jeftinog novca radi ubrzanog razvoja, porasta budžetske potrošnje, porasta državnih dugova.
Srednje inflacije se javljaju najcešce u posleratnim obnovama zemalja, investicijama, izgradnji i slicno, i krecu se od 5- 15% godišnje. U mnogim zemljama su privrednog karaktera obuzdavaju se kotrolnim merama, ukoliko ne predju u hiperinflaciju.
Hiperinflacije ( galopirajuce ili katastrofalne ) nastaju kao posledica ratova i revolucija, jakog budžetskog deficita koji se pokriva emisijom novca. Kod ovih inflacija obezvredjivanje novca iznosi u pocetku nekoliko stotina procenata godišnje. Kasnije kupovna snaga novca pada na hijade i milione procenata.
Prema vremenu trajanja inflacije se mogu podeliti na sekularne ili lake koje su najslabijeg inteziteta ali najdužeg trajanja, i jednokratne koje traju nešto krace. Stabilizacija posle pojave jednokratnih inflacija se sprovodi devalvacijom spojašnje vrednosti domaceg novca. Uzroci ovakve inflacije su: vece zaduživanje države kod centralne banke, ubrzano povecanje plata, promene politickog režima.
Hronicne inflacije traju duži niz godina sa vecim procentom godišnjeg obezvredjivanja nacionalne valute. Ovakvu inflaciju je teže zaustaviti. Bez dugorocnog antiinflacionog programa nema ni govora da se inflacija zaustavi.
Prema poreklu, inflacija možemo podeliti na one ciji su uzrocnici u zemlli i na inflacije prenete iz inostranstva. Domaci uzroci su: budžetski deficit, ekspanzija kredita i prekomerna investiciona izgradnja. Uvezene inflacije dolaze u slucaju kada jedna zemlja ima znacajne ekonomske odnose sa drugom zemljom pa se inflacija prenosi putem tih ekonomskih veza.

3.3. Posledica inflacije

Inflacija utice na imovinu, dohodak i privredu uopšte. Porast najcešce one društvene slojeve ciji je dohodak u novcu fiksan da se nemože prilagodjavati povecanju troškova života: penzioneri, cinovnici, radnici, studenti. Njihova realna štednja opada.
Koristi od inflacije imaju oni društveni slojevi cije su cene mobilne kao i oni koji mogu da dobijaju bankarske kredite koje obezvredjena valuta lako konpenzira. U otvorenoj inflaciji najbolje prolaze dužnici i invenstitori jer im se blagodareci opadanju vrednosti novca smanjuju tereti otplata kredita koji ostaju u nominalnom iznosu. Poverioci gube, jer su prilikom odobravanja kredita dali vecu kupovnu snagu, a prilikom vracanja dobijaju manju. Novcani iznos obaveze obaveze je ostao nepromenjen. Obratno, dužnici dobijaju narocito oni koji su kreditom kupili realna dobra. Zato inflacija podstice zaduživanje. Kamatna stopa teži da raste ali nikada ne može kompenzirati gubitak kupovne snage novca. Kod preduzetnika se javlja naklonost ka investiranju što je intezitet inflacije jaci. U inflaciji opada volja za štednjom jer opada realna vrednost novca. Preduzeca koja se zadužuju imaju koristi od inflacije a štete državi i potrošacima, jer im se smanjuje realna kupovna moc. Iako u inflacijama nema opasnosti od nezaposlenosti, ipak je inflacija sa socijalnog aspekta negativna pojava. Glavna posledica inflacije sastoji se u preraspodeli nacionalnog dohotka na teret radnika i srednjeg staleža. Što se tice uticaja inflacije na životni standard sigurno je da sa njom industrijalci i trgovci jer mogu stalno povecavati cene. Cena sadrži, pored redovnog, još i ekstra profit zahvaljujuci inflaciji. Narocito inflacija pogoduje monopolistickim preduzecima. Krupni seljaci inflacijom dobijaju jer imaju tržišne viškove. Glavni teret inflacije pada na široke mase gradjanstva jer je porast cena brži od porasti plata kada se realna kupovna snaga smanjuje. U doba inflacija se zato pocecavaju radnicki štrajkovi kao sredstvo borbe za povecanje nadnica usled dejsta inflacije.
Ekonomisti MMF- a zastupaju stanovište da inflacija ima negativno dejstvo na privredni razvoj. Cinjenica je da inflacija pozitivno deluje u fazi depresije, ali to njeno pozitivno je na kratak rok, ukljucuju ekonomisti MMF- a. U fazi inflacije svaka investicija izgleda rentabilna ali nastaje hiperprodukcija robe, pa to dovodi do pogoršanja konjukture kada nastaje kriza i ispostavlja se da su te investicije bile pogrešne. Prema tome, inflacija može da pozitivno da deluje na razvoj samo za kratko vreme, u fazi depresije. Pošto je inflaciju nemoguce zaustaviti u svakom trenutku, to se mnogi ekonomisti protive inflaciji kao sredstvu dugorocnog ekonomskog razvoja.

3.4. Deflacija

Deflacija predstavlja stanje ili pojavu u privredi koja ime potpune suprotne efekte od inflacije. Dok se inflacija može definisati kao opadanje vrednosti vrednosti nacionalne valute usled skoka cena, dotle je deflacija porast vrednosti domace valute koji nastaje usled opadanja cena. Drugim recima, inflacija je višak novcane tražnje nad ponudom, dok je deflacija višak ponude nad novcanom tražnjom. Ona ima tendenciju opšteg pada cena, smanjenja plata i nadnica, smanjenja proizvodnje, zaposlenosti i nacionalnog dohotka, porasta novcane kupovne snage .
Sa gledišta prakse u dalekoj prošlosti deflacija se tretirala kod gradjanskih pisaca kao vece zlo od inflacije. Ona je u prošlosti bila cesta pojava pa je cesto nalazila svoje mesto i u naucno- teorijskoj obradi. Danas, su mnogo ucestalije pojave inflacije nego deflacije. Deflacije se skoro i ne pojavljuju u praksi. Deflacija je dovodila do opadanja stepena nezaposlenosti i predstavljala stagnaciju u privredi kada je trebalo ubrzano da se razvija. Nezaposlenost izaziva socijalne nemire. Deflacija se sprovodila nekad svesno kao instrument ekonomske politike da bi se preko nje postiglo jacanje domaceg novca i izvršila stabilizacija privrednih prilika.
Uzroci deflacije su mnogobrojni, ali su najveci pad cena, koji nije rezultat povecanja produktivnosti rada. Pad cena nije ravnomerno rasporedjen jer on stvara strukturni debalans pošto razlicito pogadja razne grane privrede.
Mere koje se koriste protiv deflacije: su povecanje monetarne tražnje putem javnih radova, poboljšanje uslova za dobijanje kredita, podsticaj izvoza, smanjivanje poreza itd.

Uglavnom isti cinioci koji su uzroci inflacije mogu da budu i uzroci deflacije ako deluju u obrnutom smeru. Zato imamo najvažniju novcnu deflaciju koja obuhvata sledece uzroke:
1. restriktivna kreditna politika,
2. blokada dela novcane mase,
3. smanjenje opticaja novca koji izdaje Centralna banka,
4. opadanje sklonosti za kupovinom
5. budžetski suficit
6. porezi kao uzrok deflacije

4. Instrumenti tržišta novca

Na tržištu novca predmet kuporodaje su hatrije od vrednosti, emitovane od strane centralne banke ili drugih subjekata kojima pozitivno pravo daje takvu mogucnost.
Pri tom se drži stava da li je neka hartija od vrednosti podobna za eskont ili reeskont tj. da li podležu uslovima na otvorenom tržištu.
Na razvijenom tržištu u razvijenim privredama koriste se razni instrumenti u trgovini hartijama od vrednosti.

Najznacajniji instrumenti su :
I. Medubankarska kupoprodaja novca
II. Kratkorocne hartije od vrednosti
III. Medubankarska trgovina viškovima obaveznih rezervi

4.1. Medjubankarska kupoprodaja novca

U dnevnim poslovanjima poslovnih banaka pojavljuju se na saldu njihovog dnevnog poslovanja viškovi i manjkovi. Novac se na organizovanom ili neorganizovanom tržištu novca pozajmljuje radi održavanja likvidnosti banaka, i drugih finansijskih institucija , kako u kratkim vremenskim intervalima npr. dnevna poslovanja tako i na odredene vremenske intervale. Zato i možemo razlikovati dnevni odnosno nocni novac jer se transakcije obavljaju cesto tokom noci, i razlikujemo terminski novac koji se posuduje radi održavanja likvidnosti u dužem vremenskom intervalu. Taj interval može biti od jednog do tri meseca a najduže do godine dana. Iz tih razloga i razlikujemo poslove kupoprodaje dnevnog i kupoprodaje terminskog novca.
U vezi dnevnog poslovanja na tržištu novca poznajemo žiralni novac koji za predmet poslovanja ima trenutni višak likvidnih sredstava koje poslovna banka kao ucesnik na tržištu novca ponudi drugim bankama najcešce na rok od jednog dana ili po astronomskom racunanju vremena, na rok od 24 casa koji tece od trenutka kada zajmoprimac dobije na racun novac od zajmodavca. Žiralni novac se pozajmljuje i na duže rokove ali obicno ne duže od 30 dana.
Postavlja se pitanje mehanizama odobravanja zajmova na tako kratko vreme i za kratko vreme. U tom pogledu nove tehologije i brza komunikacija izmedju banaka omogucavaju brzo prebacivanje novca sa jednog na drugi tekuci racun. Moramo znati i da izmedu banaka postoje dobri odnosi koji se zasnivaju na poverenju i baš iz tog razloga u praksi postoje i tkz. *telefonski zajmovi* koji su nekada bili osnovni instrument, mada danas zbog sigurnosti prometa postoje razni alternativni mehanizmi u vidu vrednosnih papira koji donekle formalizuju tj. ucvršcuju takav postupak.
Moramo reci i to da ovaj vid zajmova prati i nešto viša kamata nego što je to kamatna stopa na blagajnicke zapise, u cilju stimulisanja ovakvih zajmova, zarad održavanja likvidnosti ucesnika na tržištu. To pravilo ne važi baš uvek povoljne ekonomsko politicke situacije jesu stimulans pozajmice koje održavaju likvidnost u kratkim vremenskim intervalima. Od cega zapravo i zavisi kamatna stopa koja je dakle direktno uslovljena ponudom i tražnjom novcane mase ali i inflacijom.

4.2. Kratkorocne hartije od vrednosti

Na institucinalizovanom tržištu novca trguje se iskljucivo vrednosnim papirima koje izdaje centralna banka ili koje centralna banka priznaje kao takve, radi ostvarivanja politike centralne banke. Kriterijum priznavanja hartije od vrednosti je taj da se vrednosni papir može rediskontovati kod centralne banke, uz odredenu diskontnu stopu a da se pri tome ne tereti rediskontni kontigent koji je centralna banka odobrila poslovnoj banci koja traži rediskont.
Ovakvim pristupom menice komercijalnog karaktera, koje poslovna banka reeskontuje kod centralne banke na teret svog rediskontnog kontigenta, ne tretiraju se kao predmeti trgovine na tržištu novca, vec se tretiraju kao vrednosni papiri kojim se trguje na kredtinom tj. eskontnom tržištu. To je takode i sredstvo emisije centralne banke poslovnim bankama.

Kupoprodaja se najcešce obavlja izmedu sledecih subjekata:
• dve poslovne banke
• jedne poslovne banke i centralne banke
• države i poslovne banke
• države i centralne banke
• države i njenih institucija

Pored ove podele možemo napraviti i podelu na subjekte koji izdaju kratkorocne vrednosne papire :
-državni vrednosni papiri; u koje spadaju državne obveznice, državne menice, državni blagajnicki zapisi.
-vrednosni papiri centralne banke; to su blagajnicki zapisi
- vrednosni papiri privrednih preduzeca, firmi ili privatnih lica akceptiranih od strane ovlašcenih finasijskih institucija.

U svakoj državi u zavisnosti od raznih faktor kao npr. osobine privrednog sistema, uloga tržišta u regulaciji privrednih procesa, odnosa kamate i profitne stope, sama kamatna stopa takode, pozitivno pravni propisi u regulisanju materije kao i njihova primena, zavise oblici, broj i obim trgovine kratkorocnih hartija od vrednosti u državi odnosno privredi. U zavisnosti ko ih izdaje, postoje razni subjekti, od kojih kao najvažniji figuriraju centralna banka, poslovne banke, vlade ali i ostali politicki i privredni ucesnici na tržištu novca.

4.2.1. Državne obveznice

Devizne rezerve su jedan od osnovnih instrumenata kratkorocnog tržišta hartija od vrednosti. Država u svom poslovanju cesto biva suocena sa budžetskim deficitom koji se krece u visini od 20-30 budžetskih rashoda, tj. 10% društvenog proizvoda . Kako bi se u tim situacijama obezbedila ''realna'' sredstva na finasijskom tržištu za finansiranje budžetskog deficita, država pristupa emisiji obveznica.

Razlozi za emisiju obeveznica su dakle sledeci :
a) prikupljanje novcanih sredstava za finasiranje budžetskog deficita
b) smanjivanje pritiska na primarnu emsiju za pokrice budžetskih rashoda, koji mogu biti redovni i vanredni
c) smanjivanje poreskog pritiska na obveznike

Dakle da zakljucimo da država u nedostatku novcanih sredstava emitovanjem obveznica,koje na tržištu kupuju razni subjekti od banaka do privrednih organizacija, u cilju mobilisanja novcanih sredstava od subjekata koji raspolažu tim viškom.
Interesi subjekata na tržištu novca koji kupuju obveznice bili bi pre svega sigurnost plasiranja sredstava, jer je rec o državi ali i kamatna stopa koja je viša nego bankarska kamata.
Obveznice se emituju preko centralne banke, a predvidjene su u posebnoj formi, nacinu emitovanja, isplate,visina kamate kao što smo naveli.Prodaja se vrši na aukciji ili neposrednom pogodbom.Može biti kratkorocna ako su rokovi do godine dana ili dugorocna ako se radi o rokovima preko godine dana. Obveznica ima svoju nominalnu vrednost naznacenu na samoj hartiji, emisionu vrednost tj. cenu prilikom prvog plasmana na primarnom tržistu, kao i tržišnu vrednost koja se formira pod uticajem ponude i tražnje. Obveznica se može definisati kao pisana isprava koja obevezuje izdavaoca hartije od vrednosti da u odredenom roku isplati imaocu hartije od vrednosti oznacenu sumu novca ili anuitentnog kupona i ugovorenu kamatu.
Razlikujemo i konvertabilne obveznice koje imaocu hartije omogucavaju konvertovanje date isprave u druge isprave tj. haritje od vrednosti koje se pojavljuju na tržištu.
Bitni sastojci obveznice bez kojih ona nema formalnu snagu bili bi oznaka da je to obveznica, naziv i sedište izdavaoca (eminenta), broj obveznice i mesto izdavanja, ime upisnika obveznice, nominalna vrednost na koji obveznica glasi, visina kamatne tj. diskontne stope, rok dospeca glavnice i kamate, mesto isplate, važeci potpisi, kao i prava vlasnika obveznice.
Dakle iz svega navedenog zakljucujemo da su državne obveznice važan instrument finanisranja kojima država rešava tekuce budžetske nesklade a sa druge strane država akumulira raspoloživa novcana sredstva, cime se rešavaju problemi deficita budžeta koji impliciraju pojavom inflacije koja remeti tokove proizvodnje i kretanja kapitala.

4.2.2. Blagajnicki zapisi

Razlikujemo dve vrste blagajnickih zapisa, državni i zapisi centralne banke.
Državni blagajnicki zapisi predstavljaju obligacije kojima država ne prihvata rizik, poseduju visoku likvidnost, a lako se pretvaraju u gotov novac na tržištu. Male su nominalne vrednosti pa se su pogodne za kupovinu od strane subjekata se manjim uštedama. Profit se ogleda u razlici cene pri momentu emitovanja vrednosti i vrednosti u momentu dospeca. Kupuje se dakle po nominalnoj vrednosti a prodaje sa uvecanom glavnicom za visinu kamate, o dospelosti.

Blagajnicki zapisi centralne banke predstavlja jedan od važnih instrumenata putem kojih centralna banka posluje na tržištu, a time i ostvaruje deo svoje monetarne politike. Prodajom i kupovinom blagajnickih zapisa centralna banka sistemom kamatne stope reguliše potrebnu kolicinu novca u privredi. Osnovna razlika izmedju blagajnickog zapisa centralne banke i državnog blagajnickog zapisa ogleda se u tome što država izdaje zapis u cilju pokrivanja budžetskog deficita,bankarski blagajnicki zapis se izdaje na osnovu deponovanih sredstava na rok dospeca od jednog do dvanaest meseci i kupuju se samo do strane nefinasijskih organizacija i fizickih lica dok se blagajnicki zapis centralne banke izdaje na 7dana do 90 dana sa niskom kamtnom stopom ali sa malim rizikom.
Blagajnicki zapis izdat od strane centralne banke kao sredstvo monetarne politike ima za cilj kontrolisanja novcane mase u opticaju ali i kao instrument regulisanja ponude i tražnje novca kao i regulisanje njegove cene.
Bitni elementi blagajnickog zapisa jesu oznaka da je to blagajnicki zapis, naziv i sedište izdavaoca, mesto i datum izdavanja, nominalni iznos, kamatna ili diskontna stopa, datum dospeca glavnica kao i kamate, serijski broj, prava imaoca blagajnickog zapisa, faksimil potpisa ovlašcenog lica.
Kamata blagajnickog zapisa odreduje centralna banka, zapis se štampa u formi vrednosnog papira ali može se i samo registrovati kod institucije pravo na zapisima. Prodaje se putem aukcije ali i drugim metodama kao što su putem pisama ili drugim komukacijskim sredstvima.

4.2.3. Komercijalni zapisi

Komercijalni zapisi ili trgovacki papiri su tipicni vrednosni papiri privrednih subjekata ali izdaju ih i poljoprivredna i druga preduzeca radi finansiranja otkupa, proizvodnje. Komercijalni zapisi dakle predstavlja vrstu zajmovnog vrednosnog papira koji imaocu papira garantuje povracaj sredstava o dospelosti uvcanom za iznos kamate. Putem komercijalnih zapisa privredni subjekti prikupljaju slobodna novcana sredstva radi finasiranje svoje ekonomske aktivnosti i održavanja likvidnosti. Bitni sastojci komercijalnih zapisa bili bi oznaka da je to komercijalni zapis,naziv i sedište izdavaoca,iznos na koji glasi,rokovi dospeca, visina kamatne stope,mesto i datum izdavanja kao i serijski broj, faksimil ovlašcenih osoba, prava imaoca komercijalnih zapisa.

4.2.4. Bankarska potvrda o depozitu

Bankarska potvrda o depozitu nazivamo jos i depozitni certifikat, od svih tržišnih instrumenata on je najmladi, prvi put se javio 1960god emitovan od strane americkih poslovnih banaka. Bankarska potvrda o depozitu je tipican vrednosni papir koji izdaje poslovna banka.
Bankarska potvda o depozitu je dakle isprava kojom se potvrduje da je novcani iznos, oznacen na certifikatu deponovan kod banke na odreden rok i po utvrdenoj kamatnoj stopi. Taj rok može biti 7 dana, ali i duže od tri do dvanaest meseci.
Deponovanje novcanih sredstava rezervisano je kako za pravna tako i za fizicka lica koja orocavaju sredstva kod poslovne banke, i depozitni sertifikat glasi na okrugle sume.
Svrha depozitnog certifikata leži u mogucnosti mobilizacije i upotrebe novcanih sredstava i pre roka na koji su oroceni. Ulagac novcanih sredstava deo mase želi da povrati i upotrebi pre roka na koji su orocena, to se postiže posredstvom depozitnog certifikata koji se kao vrednosni papir prodaje na sekundarnom tržištu novca uz odredeni diskont. Time se ne dira u depozitni novac uz zadržavanje kamate na oroceni iznos. Zadržavanjem depozita i produženjem njihovog orocenog roka, banke raspolažu vecim mogucnostima pružanja kredita. Cilj koji se postiže je lako prenošenje depozita sa jednog na drugi subjekt, viši stepen likvidnosti, viša kamtne stopa na depozite. Depozitni certifikat dakle pruža mogucnosti ranijeg povratka sredstava zadržavanje visokog stepena likvidnosti ali i pravo na kamatu.
Bitni elementi depozitnog certifikata su oznaka da je to depozitni certifikat, naziv banke izdavaoca, mesto i datum izdavanja, nominalni emitovani iznos, rok dospeca i kamatnu stopu, oznaka da glasi na ime ili na donosioca, prava vlasnika certitfikata i potpis ovlašcenog lica.

4.2.5. Bankarski akcept

Bankarski akcept je tipican kratkorocni vrednosni papir komercijalnog tipa koji pod uslovima propisanim od strane centralne banke može biti predmet trgovanja na tržištu novca.
Bankarski akcept je zapravo poslovna menica na koju banka stavlja akcept, potpis ovlašcenog lica i obecanje da ce imaocu poslovne menice isplatiti sumu na njoj oznacenu o dospelosti. Prenosivost bankarskog akcepta je glavna osobina ovog vrednosnog papira sve do roka dospeca i poslednji imalac vrednosne isprave ima pravo na isplatu. Zbog svojih osobina bankarski akcept se najcešce koristi u unutrašnjem i spoljnotrgovinskom prometu, sa najcešcim rokom dospelosti od 30 do 90 dana. Kamata na koju kupac ima pravo sastoji se iz dva dela jedan je iznos koji prodavac daje kupcu na ime bankarskih troškova dok je drugi deo cist diskont. Poslovna banka kada akceptira menicu i reeskontuje je kod centralne banke, ona tada dobija novcana sredstva u visini diskontovane nominalne vrednosti kojom kreditira svog komintenta do roka dospeca. Kada dode taj rok banka otkupljuje bankarski akcept od donosioca i zadužuje racun svog komitenta.
Prenošenje bankarskog akcepta se obavlja indosamentom ili cesijom. Poslovna menica na koju banka dodaje svoj akcept mora imati sledece bitne sastojke: oznaka da je menica, neopziva naredba da se isplati odredena suma, naznacenje osobe ili pravnog subjekta koji treba da izvrši placanje, rok dospeca,mesto isplate, potpis izdavaoca, oznaka akcepta ,potpis akceptanta, oznaka i elementi trgovacke transakcije.
Za razliku od eskontnog kredita, bankarskim akceptom banka ne daje svom komitentu ništa vec njegov dug pretvara u sopstveni koji ce isplatiti o dospelosti menice koju je izdao njen komitent, zatim se bankarski akcept kupuje i prodaje kao vrednosni papir na tržištu novca.

4.2.6. Komercijalni zapis

Komercijalni zapis predstavlja krtkorocnu hartiju od vrednosti koju koriste privredni subjekti kao sredstvo mobilizacije finansijskih sredstava. Izdavalac zapisa se obavezuje da ce isplatiti odredenu kamatu istekom roka na koji glasi ali pri tome ne pruža garanciju.
Kada se prenosi indosamentom hartija može glasiti i na ime, a u ostalim slucajevima, ona glasi na donosioca. Rok na koji se emituje hartija obicno je od mesec do godine dana. Emituju ga velike firme kojima se pretpostavlja solventnost. Da ne bi došlo do zloupotreba bonitet i rejting firme se prethodno ispituju.
Komercijalni zapisi se izdaju zarad osiguranja likvidnih sredstava izdavaca u uslovima promenljive ravnoteže ali i za finansiranje kratkorocnih potreba.
Kupci komercijalnih zapisa najcešce su banke, finasijske organizacije, fondovi, preduzeca.
Na tržištu novca uz hartije od vrednosti pojavljuju se i instrumenti koje po svojim karakteristikama možemo smestiti u cisto tržište što znaci kupovina i prodaja novcanih sredstava. Pod ovu kategoriju spadaju :
• kupovina i prodaja dnevnog salda, poslovnih banaka i terminskog novca.
• medubankarske prodaje tržišnih viškova
• novi racuni, kao specijalizovani racuni poslovnih banaka koji osiguravaju kamatu i mogucnost automatskog povlcenja depozita.
• aranžmani kojima se oznacava novi oblik utvrdivanja salda na racunima komitenata banaka, a služe kao sredstva dopune sredstava banaka
• depozitni racuni na tržištu novca, utvrdivanje iznosa sredstava koje deponent treba da poseduje da bi stekao pravo na kredit.
• mešoviti fondovi na tržištu novca, jesu instrumenti koje banka koristi za mobilizaciju slobodnih sredstava, spadaju u visoko kvalitetne jer se koriste za kupovini hartija visoko pozicioniranih preduzeca. Odlikuju je visoka likvidnost, stabilnost, kamata.

4.3. Medubankarska trgovina viškovima obaveznih rezervi

Centralna banka je vodeca ustanova kreditno monetarnog sistema cija je osnovna uloga da osigura nesmetano funkcionisanje bankarsko-finansijskog sistema.
Njena osnovna uloga je dakle da kontroliše kolicinu novca u opticaju u cilju održavanja niske kamatne stope i nastanak ostalih negativnih pojava.
Jedan od mehanizama vodenja kreditno-monetarne politike je i sam odnos centralne banke i poslovnih banaka, da bi poslovne banke obvaljale svoju delatnost nužan preduslov je da polože obavezna novcana sredstva kod centralne banke cime se centralna banka obezbeduje u mogucnosti kontrole novcane mase i kredtitnog potencijala poslovnih banaka ali i agregatne novcane tražnje.
Stopa obveznih rezervi je promenljiva, mogucnost njenog utvrdivanja ima centralna banka po sili zakona a na osnovu materijalnih cinilaca u društvu. Ako u privredi postoje neuskladenosti tj. inflatorni skok ili tendencija njenog rasta centralna banka podiže stopu obaveznih rezervi, onemogucuje povecanje kreditnih aranžmana jer oni u tim situacijama stvaraju nerealnu kupovnu moc, i time uskladuje proizvodno-robne sa kupovnim fondovima.
Stopa obveznih rezervi može biti maksimalna i krece se od 20-30% na nivou, može se odrediti diferencirano tako da za depozite po videnju ona je viša, a za dugorocne depozite niža.
Odnos u medubankarskom sektoru nastaje kao potreba za održavanjem likvidnosti, naime manjak novcane mase koja nastaje usled poslovanja nužno dovodi do nelikvidnosti tog subjekta, ali i sa druge strane neki subjekti ostvaruju višak obveznih rezervi kod centralne banke. Dovodeci ta dva subjekta u odnos pomenute oscilacije se ublažavaju.
Odnosi interbankarskog sektora se javljaju kada je rec kako o dnevnim, nedeljnim ali i neskladnosti na duže rokove. Od tih faktora i zavisi koju ce formu imati tržišni
instrument. Jedna poslovna banka dakle može biti kako zajmodavac tako i zajmoprimac, sve ove transakcije prati i kamatna stopa na date iznose koja zavisi od trenutnih ekonomskih ali i politickih momenata.
Zarad lakših obavljanja ovih operacija na tržištu se javljaju i posrednicke firme brokerske i slicne dovodeci u vezu banku sa viškom i onu sa nedostatkom sredstava. Ovakvi oblici poslovanja najrazvijeniji oblik dobili su u SAD gde ovo tržište nosi naziv ''federal funds market''.

LITERATURA

1) Bankarstvo – teorija i praksa, prof. dr. Vojin Bjelica, Stilos Novi Sad 2001. godine;

2) Berze i berzansko poslovanje, dr. Žarko Ristic, dr. Slobodan Komazec i drugi, za izdavaca Nenad Jelesijevic 2006. godine;

3) Zakon o hartijama od vrednosti, Službeni glasnik RS. br. 47/ 2006- 3;

4) Zakon o bankama, Službeni glasnik RS. br. 107/ 2005- 15.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »  

Besplatni Seminarski Radovi