Tito Cercil BUDUĆNOST Jugoslavije i drugih balkanskih zemalja posle Drugog svetskog rata rešavala se u Staljinovom kabinetu u Kremlju 9. oktobra 1944. godine, u trenutku dok su se Beogradu približavale jedinice sovjetske Crvene armije i Titovi partizanski odredi. Tog dana je, naime, u iznenadnu posetu Moskvi doputovao britanski premijer Vinston Čerčil u nameri da sa sovjetskim vođom raspravi pitanje posleratnog uređenja Evrope. Razlog Čerčilove posete bio je neočekivano brz razvoj ratne situacije na Balkanu, posebno u Jugoslaviji, koji je pretio da zapadne članice “velike trojke”, SAD i Veliku Britaniju, stavi pred svršen čin i ostavi bez uticaja na posleratno uređenje ovih zemalja.
Povod Čerčilove brige bio je Josip Broz Tito s kojim se te godine u Italiji sreo radi dogovora o zajedničkim operacijama protiv Vermahta. Na pitanje šefa britanske vojne misije pri Titovom štabu, Ficroja Meklejna (agenta SOE), zbog čega podržava ideološkog protivnika, a ne četnike Draže Mihajlovića (“Kraljevsku vojsku u otadžbini”), pragmatični Čerčil je odgovorio: “Želite li da živite u Jugoslaviji posle rata? Ne? Ni ja. Za nas je pitanje ko Nemcima nanosi više štete.”
“Tito je ubijao više Nemaca od Draže” i Čerčilove simpatije su bile na njegovoj strani.
Neposredno posle toga, međutim, Tito je preko Krajove tajno otputovao u Moskvu gde se sa Staljinom dogovorio o zajedničkim operacijama partizana i Crvene armije u završnici rata na jugoslovenskom prostoru. Tito nije verovao ni svom ideološkom uzoru i sa Staljinom se sporazumeo da Crvena armija učestvuje samo u operacijama na severoistoku zemlje posle čega je napustila teritoriju Jugoslavije ne ugrožavajući njegov primat u zemlji.
Osetivši se prevarenim, Čerčil je odmah otputovao u Moskvu da bi se sa Staljinom dogovorio o podeli posleratnih interesnih sfera na Balkanu. Iako je veći deo razgovora bio posvećen pitanjima posleratnog uređenja Poljske i srednje Evrope (koja su dominirala već na Konferenciji u Teheranu, ali i na kasnijim konferencijama na Jalti i u Potsdamu) razgovor o Balkanu bio je kratak. O tome je britanski premijer u svojim posleratnim memoarima ostavio sledeću belešku.
Tito Staljin “Kako ćemo urediti naše odnose na Balkanu?”, upitao je Staljina.
“Šta vi o tome mislite?”, uzvratio je sovjetski vođa.
Čerčil je zatim istrgao list iz svoje beležnice na kome je pored imena balkanskih zemalja (među koje je uvrstio Mađarsku i ispustio Albaniju) zapisao procente uticaja Zapada i SSSR i dodao ga preko stola Staljinu. Mađarska i Jugoslavija su bile podeljene 50%:50%, Rumunija 90%:10% u korist SSSR, Bugarska 75%: 25% takođe u korist SSSR dok je Grčka podeljena 90%:10% u korist Velike Britanije. Staljin je bacio pogled na Čerčilovu belešku i bez reči je parafirao plavom olovkom, a potom je vratio Čerčilu. Čerčil je zapitao Staljina:
“Ne mislite li da bi ovaj papir trebalo spaliti da buduće generacije ne bi rekle da smo cinično odredili sudbinu miliona ljudi?”
“Ne”, odgovorio je Staljin, “vi ga sačuvajte”.
Tito, verovatno, u to vreme nije znao za dogovor Čerčila i Staljina a, čak i da je znao, nije imao razloga da mnogo zazire od njega. Krajem rata, naime, njegova vojska je narasla na oko 800.000 prekaljenih i disciplinovanih vojnika i, uprkos velikim gubicima na Sremskom frontu, u završnici rata je munjevito prodrla kroz Hrvatsku i Sloveniju i prešla preko granica Austrije i Italije, da bi je tek na reci Soči zaustavila novozelandska divizija britanske armije i pod pretnjom tenkova prinudila da se povuče ka Trstu.
Time će biti otvoreno tzv. tršćansko pitanje koje će još mnogo godina posle rata opterećivati odnose komunističke Jugoslavije sa Zapadom (konačno je rešeno tek 1986. godine Osimskim sporazumima). Ono će, međutim, poslužiti Titu da ne ponovi grešku prethodne Jugoslavije iz Rapala kada je Kraljevina, pod pritiskom Italije, odustala od Istre i Rijeke i time izgubila poverenje Hrvata i Slovenaca koje neće povratiti do samog kraja u aprilskom ratu 1941. Kolika je u to vreme bila moć jugoslovenskog vođe govori i podatak da su saveznici u završnici rata ozbiljno razmišljali da Tita pozovu na Konferenciju u Potsdamu. U to vreme, niko nije razmišljao da u dvorac Cecilienhof, u kome se održavala Konferencija, pozove francuskog lidera, generala Šarla de Gola.
Titu su naruku išle i međunarodne okolnosti na Balkanu krajem rata. U istočnom delu Austrije, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj je bila Crvena armija dok je u Grčkoj delovao snažan komunistički pokret - EAM, koji je, poput Tita, nameravao da u Grčkoj izvede revoluciju.
I dok je Staljin bio zabrinut zbog mogućeg odgovora Zapada (SAD su 9. avgusta 1945. bacile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki u nameri da upozore Staljina koji je prvu atomsku probu izveo tek 1949. godine), Tito je bio spreman da se i vojno suprotstavi Britancima i Amerikancima.
Kada ga je Staljin, septembra 1944. godine u Moskvi, zapitao: ”Reci mi, Valter (Titovo ratno ime), šta ćeš uraditi ako se Britanci stvarno iskrcaju u Jugoslaviji?”, Tito je samouvereno odgovorio: “Branićemo se svim raspoloživim sredstvima”. U tome, uostalom, nije bio sam: kineski vođa Mao Cedung je u to vreme govorio da je američka atomska bomba “tigar od papira”, isto su mislili Kim Il Sung u Koreji i Ho Ši Min u Vijetnamu. Amerikanci su bili zbunjeni: imali su atomsku bombu ali nisu znali na koje korejsko ili vijetnamsko selo da je bace. Čak je i poslovično oprezni Staljin u to vreme govorio da “atomska bomba služi da uplaši one koji imaju slabe nerve”.
Iako je pod pritiskom zapadnih saveznika u završnici rata morao da prihvati jedan broj članova jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, Tito se posle rata neće mnogo obazirati ni na njih.
On je pobedio u ratu, bio na čelu jedne od četiri vodeće posleratne armije u Evropi i verovao je da njegovim planovima u Jugoslaviji i na Balkanu više ništa ne stoji na putu. U prvim posleratnim godinama te planove će pokušati i da ostvari. Vreme će ubrzo pokazati da će raspad antifašističke koalicije i početak Hladnog rata Jugoslaviju uvesti u neobičnu avanturu koja će potrajati do maršalove smrti 1980. i krvavog raspada Druge Jugoslavije 1991. godine, u trenutku kada je u Evropi konačno pala “gvozdena zavesa”.
SAD su 1945. godine priznale komunističku Jugoslaviju i, kao i drugim evropskim zemljama počele da joj preko UNRRA (Agencija UN za pomoć i obnovu) šalju pomoć, ali to nije moglo zaustaviti posleratno zaoštravanje odnosa bivših saveznika. Ričard Piterson, prvi američki ambasador u Beogradu, će u pismu upućenom svom prijatelju, njujorškom juveliru Pjeru Kartijeu, zapisati da iz Jugoslavije “svi putevi vode u Moskvu” i da su incidenti između dve zemlje, koji su se umnožavali, “sračunati da testiraju reakcije američke vlade i američke javnosti”.
Incident koji je naveo Pitersona na ovaj zaključak bio je napad jugoslovenskih pilota na dve američke “dakote” iznad Bleda po Titovom naređenju kada je jedan avion prinudno prizemljen dok je drugi oboren. Prema mišljenju američkog istoričara Džona Luisa Gedisa, američki piloti koji su leteli na liniji Beč - Udine često su skraćivali put leteći iznad jugoslovenskog vazdušnog prostora, što je bio povod mnogobrojnih protesta Beograda, koji su ostali bez odgovora. Titov biograf Vladimir Dedijer je verovao da su letovi bili provokacija vezana za zaoštravanje krize oko Trsta, dok je tadašnji američki državni sekretar Din Ačeson mislio da Jugosloveni i Sovjeti testiraju SAD u pripremi napada na Julijsku krajinu u Italiji.
Uzavreli odnosi Vašingtona i Moskve u prvim posleratnim godinama dali su povoda i jednoj i drugoj strani da sumnja u namere dojučerašnjih saveznika. Britanski premijer Čerčil, koji nije krio skepsu u Staljinove namere, ni na vrhuncu odnosa “velike trojke”, u govoru koji je 5. marta 1946. godine održao na Vestminster koledžu u američkom gradu Fultonu je stanje posleratnih odnosa Zapada i SSSR opisao na sledeći način: “Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu gvozdena zavesa se spustila na kontinent. Iza ove linije nalaze se prestonice starih država centralne i istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ti čuveni gradovi i narodi oko njih nalaze se u onome što moram nazvati sovjetskom sferom i svi su podvrgnuti, na jedan ili drugi način, ne samo sovjetskom uticaju nego i veoma velikoj i, u mnogim slučajevima, rastućoj kontroli Moskve”. Bivši britanski premijer nije zaboravio ni Tita: “Komunistička partija u Italiji je ozbiljno ugrožena zbog toga što mora da podržava zahteve maršala Tita, iza kojih stoje komunističke namere prema bivšoj italijanskoj teritoriji na početku Jadrana.”
Titulu “oca hladnog rata” poneće tadašnji otpravnik poslova američke ambasade u Moskvi, Džordž Kenan (bio je ambasador i u Beogradu početkom šezdesetih godina), koji je u svom čuvenom “dugom telegramu” od 22. februara 1946. godine otišao korak dalje. Kenan je predviđao da će “svi sovjetski potezi na nezvaničnom međunarodnom planu po svom karakteru biti negativni i destruktivni, usmereni na potkopavanje izvora moći izvan sovjetske kontrole”. On je, zbog toga, verovao da je SSSR agresivna sila koja će, pod uticajem Lenjinovih ideja o svetskoj revoluciji koja polazi iz Sovjetskog Saveza kao “prve zemlje socijalizma”, neizbežno nastojati da širi svoj uticaj u svetu.
Kenan je imao dobre razloge da u to veruje: po završetku rata, prestiž Sovjetskog Saveza u svetu bio je na vrhuncu, Nemačka je bila poražena, a u njenom istočnom delu kao i u pojasu zemalja od Baltika do Jadrana nalazile su se desetine divizija Crvene armije ili prijateljski režimi, u Italiji, Francuskoj i Grčkoj su delovali snažni komunistički pokreti, na Dalekom istoku, u Kini, Koreji i Vijetnamu komunisti su bili na domaku vlasti. Kenan je, stoga, savetovao da SAD svoju strategiju prema “sovjetskoj pretnji” zasnuju na “doktrini obuzdavanja” komunizma, a njeno glavno sredstvo postaće Maršalov plan.
Staljin Staljin je, verovatno, razmišljao drugačije: neopreznost prema agresivnim namerama Hitlera koštala je njegovu zemlju desetine miliona žrtava, iz rata je izašao kao pobednik i član “velike trojke”, njegove armije su bile u srednjoj Evropi, a njegovi saveznici i istomišljenici su bili na vlasti ili na domaku vlasti u mnogim zemljama Evrope i Azije. Staljinov bliski saradnik Feliks Čujev o tome će ostaviti sledeću zabelešku: “Mapu novih granica SSSR... doneli su posle rata u Staljinovu daču. Mapa je bila veoma mala - slična mapama u školskim udžbenicima. Staljin je stavio na zid: ‘Hajde da vidimo šta imamo ovde... sve je u redu na severu. Finska nas je uvredila, pa smo granicu pomerili dalje od Lenjingrada. Baltičke države - to je stara ruska zemlja! - i one su danas ponovo naše. Svi Belorusi danas žive zajedno, Ukrajinci su zajedno, Moldavci zajedno. I na zapadu je u redu.’ Onda se naglo okrenuo prema istočnim granicama. ”Šta ovde imamo?... Kurilska ostrva danas pripadaju nama. Sahalin je potpuno naš - vidite, dobro je. I Port Artur je naš, i Dairen je naš‘, Staljin je povukao svoju lulu preko Kine: ’i istočna kineska železnica je naša, Kina, Mongolija - sve je u redu. Ali meni se ne sviđaju naše granice ovde!’, rekao je Staljin i pokazao na Kavkaz.”
NA teheranskoj konferenciji (30. novembar 1943) slično je razmišljao i Čerčil. O tome je u zapisniku konferencije ostala sledeća beleška: “Nacije koje će vladati svetom posle rata i kojima bude povereno da upravljaju svetom posle rata moraju biti zadovoljne i ne bi trebalo da imaju teritorijalne ili druge ambicije.” Dodao je da su “gladne nacije i ambiciozne nacije opasne” i želeo je da vidi “vodeće nacije sveta u poziciji koju imaju bogati i srećni ljudi”. I Staljin i Čerčil su, međutim, potcenili ambicije onih drugih: u Evropi, Tito i mnogi njegovi istomišljenici su bili “gladni i nezadovoljni”, u Aziji nisu bili zadovoljni ni kineski, ni korejski, ni vijetnamski komunisti.
I kao što se Tito nije mnogo osvrtao na Staljinove savete, na njih se nisu osvrtali ni Mao Cedung ni Kim Il Sung ni Ho Ši Min.
Oni će, tokom četrdesetih i pedesetih godina, dati povoda sličnim ambicijama drugih zemalja koje su živele u sovjetskoj i zapadnoj sferi uticaja da pokušaju da izbore svoju nezavisnost.
Prve su u tome uspele Indija i druge britanske kolonije, što je moćnu imperiju već 1947. godine oborilo na kolena, Titov primer će, posle Staljinove smrti 1953. godine, biti zarazan i po Istočnu Nemačku, Poljsku i Mađarsku (kasnije Češku i, donekle, Rumuniju), pod pritiskom antikolonijalnih pokreta krajem pedesetih raspala se i francuska imperija, dok je šezdesetih i sedamdesetih čitav kolonijalni poredak otišao u istoriju. Sistem koji su pravili Staljin i Čerčil više nije imao mesta u svetu, ali oprečni interesi SAD i SSSR (koji su ispod svojih “atomskih kišobrana” živeli u “ravnoteži straha”) neće izazvati otvoreni sukob nego jedinstveni fenomen u istoriji - hladni rat.

PRIBLIŽAVANJEM kraja Drugog svetskog rata odnosi saveznika brzo su se kvarili: pobeda je bila na domaku i svi su se utrkivali ko će zauzeti bolje pozicije u posleratnom svetu. Nemačka je 1944. još imala četiri miliona ljudi pod oružjem i malo je bilo onih koji su se usuđivali da javno kažu ono što je u to vreme već bilo na umu i Staljinu i Čerčilu i Ruzveltu. Jedan od retkih koji je to učinio bio je američki general “dugog jezika” Džordž Paton, koji je u britanskom gradiću Knutsfordu (tu je povučen pošto je u Italiji išamarao jednog svog vojnika) navodno izjavio da je SAD i Britaniji sudbina namenila da vladaju posleratnim svetom, izostavivši Rusiju. Da “incident iz Knutsforda” nije bio slučajan, potvrdiće godinu dana kasnije u okupiranoj Nemačkoj rečima:
“Do đavola, zašto mi brinemo zbog onoga što vražji Rusi misle? Mi ćemo, pre ili kasnije, morati s njima da vodimo rat tokom sledeće generacije. Zašto to ne učinimo sada dok nam je armija netaknuta i kada vražje Ruse za tri meseca možemo baciti natrag u Rusiju?”

Patona su odmah vratili u Ameriku, ali su saveznici požurili da zauzmu važna uporišta uoči predstojećeg sukoba. Žurilo se i Titu. Četvrta armija JNA i slovenački Deveti korpus ušli su u Trst 1. maja 1945. godine, ali nemački garnizon je odbio da se preda. Znali su šta ih čeka ako padnu u ruke Jugoslovenima i sačekali su novozelandsku diviziju koja je sutradan stigla u grad.
Jugosloveni su uspostavili lokalnu upravu u Trstu, a italijanski premijer Bonomi je pozvao saveznike da odmah upute vojsku u Trst kako bi sprečili da ga Jugoslavija anektira i granicu postavi na Soči. Truman je bio besan i pretio je: “Tito je, kako sam rekao, već prekršio sporazum iz Jalte uspostavljajući totalitarni režim koji danas pokušava da silom nametne i Veneciji Đuliji (Julijska Krajina - - prim. P.N.). Nastavi li Tito tim putem, zaustavićemo ga premoćnom silom ...” Maršal Aleksander upoređivao je Tita sa Hitlerom i Musolinijem. Trka za Trst je mogla da počne.

SRATEŠKI značaj Trsta bio je promenljiv. U vreme Austrougarske monarhije bio je vitalna luka austrijskog dela imperije, najbliža Beču (Mađarska je držala Rijeku), da bi posle Prvog svetskog rata pripao Italiji, gde se našao na periferiji. Hrvati i Slovenci su Trst, Rijeku, Istru i čitavo područje do Soče smatrali delom svoje etničke teritorije i vrednost prve i druge Jugoslavije merili sposobnošću da im te želje ostvare. Po njihovom mišljenju, Kraljevina je 1920. u Rapalu pala na tom ispitu (“Rapalo, grdo nam zapalo”), a Tito nije hteo da pođe njenim stopama. Zato je morao da traži Trst čak i kada mu je postalo jasno da ga ne može dobiti. Zbog Trsta je bio spreman da puca i na američke avione. Na svojoj strani je imao Staljina za koga bi Trst bio pištolj uperen u severnu Italiju, a protiv sebe Britance i Amerikance koji upravo to nisu smeli da dopuste. Za njih, Trst je bio i vitalna baza njihove vojske u Austriji i južnoj Nemačkoj. Zaokupljeni rastućim konfliktom sa Sovjetima, oni u Trstu nisu videli Titov nego Staljinov prst. Tršćanska kriza će zato dobiti razmere jednog od prvih hladnoratovskih žarišta zbog koga zamalo nije izbio i vojni sukob dojučerašnjih saveznika.
Pregovore sa Titom vodio je lično maršal Aleksander koji je američke, novozelandske i indijske trupe pod svojom komandom rasporedio “od Trsta duboko u teritoriju Titolenda” i prinudio jugoslovenskog maršala da svoje vojnike 12. juna povuče iz grada, ali ne i iz zaleđa nastanjenog
italijanskim, slovenačkim i hrvatskim stanovništvom. Privremeno rešenje je bilo stvaranje STT (“Slobodna teritorija Trsta”, nalik Rijeci posle Prvog svetskog rata) i podela sporne teritorije na zonu A i B. I dok je za Tita Trst bilo pitanje na kojem je dobijao ili gubio podršku Slovenaca i Hrvata (“Zona A, zona B, biće naše obadve”, “Druže Tito ljubičice, ne daj Trsta i Gorice”), za Staljina je Trst bio jedno od pitanja na kojima je oprobavao snagu sa Zapadom. Jugoslavija je 1947. dobila tršćansko zaleđe, a 250.000 Italijana je moralo da se iseli. Neki su završili i u “folbama” (pećine u istarskom krasu). Sticaj okolnosti je hteo da 1948, odmah posle rezolucije IB protiv Tita, i zapadni saveznici objave nameru da i zonu A i zonu B pripoje Italiji. Iako u krajnje nepovoljnoj situaciji, Tito se nije povukao, a američka politika “održavanja Tita na površini” će uskoro promeniti stratešku situaciju na severu Jadrana.
Izlaskom iz sovjetske orbite, Tito je postao dragoceni saveznik Zapada gde je, pored Italije, postala važna i Jugoslavija koja je, prvi put posle rata, postala solidna brana očekivanom napadu južne grupe sovjetskih armija na severnu Italiju. Balansiranje između podrške “nepotopljivom nosaču aviona u Sredozemlju” (Italiji) i “kariki koja nedostaje na južnom krilu NATO-a” (Jugoslaviji) zadaće mnogo nevolja američkim diplomatama.

Tračak nade za italijanskog premijera Đuzepea Pelu donelo je popuštanje u jugoslovensko-sovjetskim odnosima, koje je on pokušao da iskoristi i reši tršćansko pitanje u svoju korist. Tito je poslao JNA u brda iznad Trsta i zapretio da će tenkovima ući u grad. Moša Pijade je u to vreme na mitingu kod Dunav stanice u Beogradu zabavljao masu lascivnim dosetkama na račun gđe Luis, američkog ambasadora u Rimu, dok su beogradski klinci oko italijanske ambasade pisali: “Trst ne damo, Trst je naš“ i “Pela - džukela”. Bratstvo i jedinstvo bili su na vrhuncu.

Godine 1954. Italijani i Jugosloveni su pod američkim pokroviteljstvom u Londonu potpisali “Memorandum o saglasnosti” kojim je privremeno rešeno pitanje granice, Italija je dobila Trst i Goricu, a Jugoslavija “zonu B” i novac da izgradi Koper i Novu Goricu. Spretni Slovenci su uspeli da između dve stare luke u razmaku od 150 km, ubace treću (Koper) i potisnu Trst i Rijeku. Konačno rešenje će ipak morati da prođe još jednu krizu (1972) i sačeka Helsinšku povelju (1975). Ovog puta se vikalo “Dali smo Trst, više ni prst!” dok su tršćanski “misini” (neofašisti) i “esuli” (izbeglice iz Istre) šoping-turiste u Trstu dočekivali antikomunističkim parolama. Do nasilja ipak nije došlo jer su Jugosloveni ostavljali mnogo novca u Trstu. Čast da potpiše konačni sporazum pripala je jednom Srbinu - Milošu Miniću - koji je atmosferu u Evropi, nastalu potpisivanjem Helsinške povelje, iskoristio da 1976. počne pregovore sa Italijom u renesansnom gradiću Osimu po kojem su kasnije ovi sporazumi i nazvani.

Dežurna gunđala u Beogradu će kasnije zaključiti da su Slovenci izgubili interes za Jugoslaviju čim im je ona rešila pitanje granice sa Italijom i Austrijom. Neki Slovenci su mislili što i Kardelj: da je Jugoslavija “prolazna tvorevina koja će nestati s nestankom imperijalizma u Evropi”, posle čega će se svi vratiti svojim kulturnim i verskim jatima. Britanski autor hrvatskog porekla Krsta Cvijić o tome je 1991. napisao knjigu “Prekrajanje Balkana”. Nažalost, mnogima se svidela.
KRAJEM rata Tito je, poput svog prethodnika kralja Aleksandra, gajio ambicije koje su bile veće od granica države na čijem čelu se nalazio. Na zapadu, njegove armije su prodrle u Austriju i Italiju, dok je na istoku i jugu - u Bugarskoj, Grčkoj i Albaniji - imao istomišljenike prema čijim je zemljama gajio teritorijalne namere. One će ga u prvom posleratnim godinama dovesti u sukob najpre sa Zapadom povodom Trsta, a kasnije i sa Staljinom zbog namere da sa bugarskim, albanskim i grčkim komunistima stvori balkansku komunističku federaciju.
Tokom rata, i Staljin i Tito su imali svoje razloge za to: Staljin je verovao da će tako učvrstiti svoje južno krilo u Evropi i staviti pod kontrolu samouverene Jugoslovene, dok je Tito verovao da bi time ne samo rešio teritorijalne sporove (Makedonija i Kosovo), nego i čitav Balkan stavio pod svoju kontrolu. I dok je prvi razmišljao o balkanskoj federaciji čiji bi centar bila Bugarska pod kontrolom SSSR, drugi je u centru video sebe, i to je sukob učinilo neizbežnim. Za razliku od Tita, Staljin je u prvim posleratnim godinama morao da vodi računa i o sporazumu sa Čerčilom kome je oktobra 1944. godine prepustio Grčku.
“Velika trojka” je mislila da je poraz Sila osovine ostavio politički vakuum koji su i SSSR i Zapad želeli da ispune. Sporazumima iz Moskve i Jalte, Velika Britanija je zadržala Grčku radi kontrole Sredozemlja, dok je Sovjetskom Savezu prepustila osetljiva područja oko njegovih jugozapadnih granica. Tito i njegov prijatelj iz Kominterne, bugarski komunista Georgi Dimitrov, federacijom Bugarske, Jugoslavije, Albanije i severne Grčke hteli su da spreče dominaciju velikih sila i sporove oko Makedonije i Kosova. Enver Hodža je želeo Kosovo. Zbog njega je bio spreman i da Albanija postane sedma jugoslovenska republika. Markos Vafijades i grčki partizani su najpre želeli da uzmu vlast u Atini, a potom samo da je zadrže u severnoj Grčkoj uz pomoć Bugarske, Jugoslavije i Albanije. Neki američki vojnici i danas veruju da bi “mnoge od današnjih nerešivih dilema u regionu bile smirene, ako ne i potpuno rešene”, da su Tito i Dimitrov uspeli u svojoj nameri. Staljin i Čerčil su, međutim, u to vreme imali druge planove.
Ideja o balkanskoj federaciji je stara barem dva veka (o njoj su sanjali veliki balkanski umovi, od Rigasa Fereosa i kneza Mihajla do Aleksandra Stambolinskog, Nikolae Tituleskua i drugih), posle 1919. je bila prihvaćena i u Kominterni, dok su o njoj tokom rata razmišljale britanska i jugoslovenska vlada u egzilu kao o “moćnoj garanciji protiv moguće boljševičke pretnje sa severoistoka” (SSSR i zapadni saveznici su tu ideju odbacili već 1943. u Moskvi). Krajem rata ova ideja je postala popularna među komunistima na Balkanu. Pod uticajem S. Vukmanovića predstavnici jugoslovenske, grčke i albanske komunističke partije su jula 1943. godine potpisali sporazum o saradnji, dok je na sastanku u Grčkoj mesec dana kasnije postignut dogovor o “štabu oslobodilačkog pokreta Balkana kao vojnog začetka buduće federacije”. U oktobru iste godine, M. Đilas se izjasnio u prilog “federalne unije južnoslovenskih naroda od Trsta do Crnog mora”.
Ove ideje su ohrabrene kapitulacijom Italije, a albanski partizani su krajem januara 1944. poručili Albancima da “podrže stvaranje jake i velike balkanske države ravnopravnih naroda, koja bi bila važan činilac u Evropi”. Jabuka razdora između Albanaca i Jugoslovena bilo je Kosovo. Na sastanku pokreta otpora s teritorije Kosova i Metohije, Sandžaka i Crne Gore 31. decembra 1943. godine u albanskom selu Bujanu postignuta je, međutim, saglasnost o ujedinjenju sa Albanijom posle rata, što je Enver Hodža podržao a Milovan Đilas odbacio.
Septembra 1944. godine Crvena armija je ušle u Bugarsku a na vlast su došli komunisti sa Georgi Dimitrovim na čelu, koji je od Tita zatražio da prihvati učešće “nove” bugarske armije u završnim borbama u Jugoslaviji. Već u novembru iste godine Jugosloveni su bugarskim kolegama uputili predlog o balkanskoj federaciji, koji će narednih meseci biti predmet intenzivnih pregovora. Bugare je zbunio Titov projekt “unitarne federalne države” u kojoj bi Pirinska Makedonija u Bugarskoj bila pripojena jugoslovenskoj Makedoniji, dok bi ostatak Bugarske postao sedma republika Jugoslavije (6+1). Bugari nisu dali Pirinsku Makedoniju i odgovorili su da bi projekt bio prihvatljiv samo ako bi Bugarska i Jugoslavija stvorile ravnopravnu državu (1+1).
Staljin je prilikom susreta sa Kardeljem i Šubašićem u Moskvi, 22. novembra, prihvatio jugoslovenski predlog i preporučio oprez zbog britanskih i američkih reakcija, ali se već decembra okrenuo bugarskom predlogu. Godinu dana kasnije, britanski ministar spoljnih poslova Entoni Idn će odbaciti svaku mogućnost unije Jugoslavije i Bugarske. Britanija nije nameravala komunistima da prepusti strateški važnu albansku obalu, zbog čega nije blagonaklono gledala ni na ideju o ulasku Albanije u Titovu federaciju. Staljin se povukao pred britanskim otporom i prilikom potpisivanja sovjetsko-jugoslovenskog ugovora o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći 11. aprila 1945. godine ove ideje stavio “na led”.
U to vreme, stvari u Grčkoj su se komplikovale pošto se ni grčki komunisti (KKE) nisu mnogo obazirali na Moskvu koja je tokom borbi dva pokreta otpora oko Atine, ostala pasivna. “Titova megalomanija” (B. Petranović) je, međutim, učinila da jugoslovenski komunisti nastave da insistiraju na svom konceptu rešenja “makedonskog pitanja”, što je Staljina još više udaljilo od ove ideje. Jugoslovenski i bugarski komunisti, međutim, nisu još rekli poslednju reč i u periodu 1945-19447. godine nastavili su da rade na ovom projektu. Na sastanku sa bugarskom delegacijom na Bledu jula-avgusta 1947. godine sklopljena su četiri ugovora o saradnji, koji su dali znak za uzbunu u zapadnim prestonicama, dok je Staljin na sastanku sa Hodžom “izrazio nezadovoljstvo” zbog jugoslovenske dominantne uloge u Albaniji, a na sastanku sa G. Dimitrovom upozorio na “negativne signale” Zapada zbog jugoslovensko-bugarske saradnje.
U depešama Titu i Dimitrovu Staljin je osudio ovu ideju i pozvao jugoslovensku i bugarsku delegaciju početkom februara u Moskvu da bi ih upozorio da njihove “bratske veze” komplikuju odnose sa Zapadom i da su preduzete bez prethodne saglasnosti sa Moskvom. Bugari su se priklonili Moskvi a Jugosloveni su ustuknuli strahujući da bi Bugarska mogla postati “ruski faktor” u federaciji. Zapad je u to vreme već bio odmakao u naporima da veže Grčku i Tursku.
Ideja balkanske federacije ponovo je bila mrtva.

STALJIN je žurio da učvrsti sovjetski blok u srednjoj i jugoistočnoj Evropi pre očekivane konfrontacije sa Zapadom. Razloga za to je imao ne samo na Starom kontinentu, gde su ostaci građanskih stranaka u istočnoj Evropi uzmicali pred komunističkim partijama pod njegovom kontrolom nego i na Dalekom istoku, gde su Mao Cedung i Kim Il Sung ubrzano potiskivali prozapadne režime.
Kada su čehoslovački komunisti u proleće 1948. godine izveli državni udar protiv koalicione vlade Edvarda Beneša, za Vašington i London je to bila “kap koja je prelila čašu” i Hladni rat je mogao da počne. Uveren da Titove ambicije na Balkanu predstavljaju “Ahilovu petu” sovjetskog bloka (kao, uostalom, i Mao Cedungove i Kim Il Sungove ambicije na Dalekom istoku koje nije umeo da obuzda), Staljin je odlučio da stavi tačku na Titove planove. Za to se, uostalom, spremao već neko vreme.
Tito Kada je septembra 1947. u Šklarskoj Porembi u Poljskoj formiran Informacioni biro socijalističkih zemalja kao odgovor na Maršalov plan, Staljin je Milovanu Đilasu i Edvardu Kardelju poverio kritiku zapadnoevropskih komunista dok je u tadašnjem sedištu CK KPJ u zgradi na Trgu Marksa i Engelsa 11 (danas Trg Nikole Pašića 11) u Beogradu pokrenut propagandni časopis Informbiroa “Za čvrst mir, za narodnu demokratiju”.
Titov ambasador u Parizu Marko Ristić u to vreme je “držao lekcije” Morisu Torezu i Žaku Diklou, zbog toga što oklevaju da “slede primer jugoslovenskih drugova” i izvedu revoluciju u svojoj zemlji. Revoltirani Diklo je primetio: “Pariz i Rim će imati pravo da iznesu svoje predloge, ali oni će morati da budu u skladu s odlukama koje će se donositi u Beogradu.” Staljinovo lukavstvo je urodilo plodom i jugoslovenski komunisti će se naći izolovani kada bude počeo njegov napad na Titov “revizionizam”.
Prema sećanjima Nikite Hruščova, Staljin je verovao da je “dovoljno da mrdne malim prstom i da Tito nestane”. Potcenio ga je. Sovjetski civilni i vojni stručnjaci su povučeni iz Jugoslavije 18. marta 1948. godine, programi pomoći su zamrznuti i započela je propagandna kampanja s ciljem da “zdrave snage” u KPJ uklone Tita s vlasti.
Tito se Staljinovom napadu suprotstavio staljinističkim metodama koje je dobro upoznao tokom godina provedenih u Moskvi: na Golom otoku, daleko od granica sa zemljama sovjetskog bloka, otvoren je prvi jugoslovenski “gulag” u kome će se uskoro naći mnogobrojni “agenti Informbiroa”, najčešće njegovi saborci iz rata za koje je posumnjao da više vole Staljina od njega (za one koje to interesuje: i među progoniteljima i među progonjenima najbrojniji su bili Srbi i Crnogorci). 28. juna 1949. godine (na Vidovdan) Informbiro je objavio rezoluciju koja je osudila Titovo “skretanje”. Jugoslovenski komunisti su odgovorili demonstracijama, u sovjetskom bloku je izbila prva pukotina, a Staljinov međunarodni prestiž je bio uzdrman. U Vašingtonu, gde je u to vreme vođen “lov na veštice” na temu “Ko je izgubio Kinu?”, trebalo je izvesno vreme da shvate da su kao dar iz vedra neba dobili prvu zemlju disidenta iz sovjetskog bloka.
Tito je u prvi mah reagovao uvređeno. Edvard Kardelj je želeo da uveri “druga Staljina” da greši i u nameri da dokaže da “jugoslovenski drugovi nisu skrenuli sa socijalističkog puta” pokrenuo je talas kolektivizacije na selu (“zemzadruge”, domaća varijanta sovjetskih kolhoza).
Kao i u drugim komunističkim zemljama, seljaci su pružili pasivni ili aktivni otpor, što je izazvalo nasilje partijskih aktivista i policije prema “sitnoburžoaskom” i “reakcionarnom seljaštvu”, a proizvodnja hrane, koja se nije oporavila od ratnih razaranja, zabeležila je novi pad.
To je pokrenulo i talas migracija sa sela ka velikim gradovima (“proleterizacija”), a “skojevci” (SKOJ - Savez komunističke omladine Jugoslavije) su mladim zemljoradnicima u to vreme obećavali “da će u komunizmu svi živeti u Beogradu”. Na selu je uveden prinudni “otkup” koji je revnosno sprovodilo Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna, preteča Udbe), a za seljake u Vojvodini i Slavoniji je nastalo vreme u kome su “živi zavideli mrtvima”.
Iako Amerikanci ni u najtežim danima američko-jugoslovenskih odnosa u drugoj polovini četrdesetih godina nisu prekidali pomoć preko UNRRA-e, zemlji je pretila glad, a ova epizoda će u istoriji komunizma ostati zabeležena kao jedno od najtežih “levih skretanja”, poput sovjetske kolektivizacije, Maovog “velikog skoka” i sličnih “podviga” korejskih i kambodžanskih komunista. Na sreću jugoslovenskih “radnika i seljaka”, geopolitika će ovog puta biti na strani Jugoslavije i ova epizoda će se završiti već početkom pedesetih godina neočekivanim obrtom koji će Titovu Jugoslaviju učiniti prvom komunističkom zemljom na svetu koja je izgrađena kapitalističkim novcem.
Titovo “otpadništvo” pokrenuće veliki talas staljinizacije u istočnoj Evropi gde su, na Staljinov znak, lokalni staljinisti iskoristili priliku da se obračunaju sa “titoistima” (“nacionalnim komunistima”) i “zavedu disciplinu” u sovjetskom taboru. Po uzoru na Staljinove čistke u Sovjetskom Savezu, od Varšave do Tirane su počeli politički procesi protiv “titoista” koji će ostaviti dubok trag u istoriji međunarodnog komunističkog pokreta. U politički montiranim procesima nestaće slavni komunisti poput Rudolfa Slanskog u Čehoslovačkoj, Ane Pauker u Rumuniji, Lasla Rajka u Mađarskoj, Trajča Kostova u Bugarskoj, Kočija Dzodzea u Albaniji i mnogih drugih. Samo je Georgi Dimitrov izbegao ovu sudbinu pošto je iznenada umro tokom posete SSSR.
Čistke su učvrstile sovjetski blok, koji se u to vreme suočio s punim udarom zapadne “doktrine obuzdavanja”, i vodile stvaranju blokovskih institucija: Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (1949) i Varšavskog pakta (1955) izvan kojih će ostati jedino Titova Jugoslavija.
Enver Hodža i drugi susedi su mogli da odahnu: više nisu morali da kriju svoje teritorijalne sporove sa Jugoslavijom, a neke od njih su ovaj sukob iskoristile i da se obračunaju sa jugoslovenskim manjinama u njima. Jedini gubitnik među susedima bila je Italija, koja je 1948. bila na pragu da uz zapadnu pomoć reši “Tršćansko pitanje” u svoju korist da bi ubrzo shvatila da je sukob Staljina sa Titom Jugoslaviju učinio potencijalnim saveznikom Sjedinjenih Država, koje će, uz mnogo napora, uspeti da ovo pitanje stave pod kontrolu tek 1954.
Tita će, sve do smrti, Amerikanci smatrati komunistom, ali “našim komunistom”.
U VREME dok su se odnosi Jugoslavije i SSSR pogoršavali, SAD su ostale po strani, zaokupljene za njih mnogo važnijim pitanjima konfrontacije sa SSSR i komunističkim pokretima u Evropi i na Dalekom istoku. Džordž Kenan je Jugoslaviju smatrao jednim od sovjetskih novoosvojenih područja, američki ambasador Piterson je u svojim depešama iz Beograda pisao da je zemlja “pod gotovo potpunom sovjetskom kontrolom”, Tita je smatrao za “agenta Moskve”, a planove o Balkanskoj federaciji video kao instrument sovjetske dominacije na jugoistoku Evrope i “sredstvo širenja komunizma ka Italiji i Grčkoj”. Za Pitersonovog naslednika, ambasadora Kevendiša Kenona, Jugoslavija 1947. godine nije bila samo sovjetski satelit nego i “najodaniji i posvećeni saradnik i oštrica dinamičnog i ekspanzionističkog komunizma”, zbog čega će se naći na udaru njihove politike obuzdavanja.
Glavni američki problem u to vreme je bilo sovjetsko prisustvo u srednjoj Evropi, dok su u Francuskoj i Italiji delovali snažni komunistički pokreti koji su budili strah da bi čitava ratom razorena Evropa mogla da padne pod sovjetski uticaj. Iako su SAD u to vreme već imale atomsku bombu, na zapadu je vladao strah da bi “60 sovjetskih divizija na zapadnim granicama” za nedelju dana moglo pregaziti Evropu i od prolaza Fulda u Nemačkoj stići do La Manša. Ovaj strah neće nestati sve do pada Berlinskog zida 1989. godine. U govoru u Fultonu Čerčil je konstatovao postojanje bipolarizma, u “dugom telegramu” Kenan je predložio filozofsku podlogu “politike obuzdavanja”, ali će tek američki državni sekretar, general Džordž Maršal, u govoru na Univerzitetu u Harvardu 5. juna 1947. godine predložiti plan kako ovu politiku sprovesti u delo.
Maršalova ideja je bila jednostavna i revolucionarna: umesto dezindustrijalizacije poražene Nemačke, Evropi bi trebalo ponuditi američku pomoć (ni Maršal ni pisac govora, diplomata Čarls Bolen, nisu pominjali brojke) da svoje razorene privrede stavi na noge, okonča siromaštvo i beznađe koji su podsticali komunističke pokrete, učvrsti demokratske i prozapadne režime i suzbije sovjetski uticaj. Obraćajući se harvardskim diplomcima (američki novinari nisu pozvani iz bojazni od reakcije izolacionista, ali je govor odmah emitovan na Bi-Bi-Siju) Džordž Maršal je tom prilikom rekao: “ ... Sjedinjene Države moraju učiniti sve što je moguće da pomognu pri obnovi normalne privredne aktivnosti u svetu, bez čega neće biti ni političke stabilnosti ni mira. Naša politika nije usmerena ni protiv jedne zemlje nego protiv gladi, siromaštva i beznađa i haosa. Svaka vlada koja bude spremna da pomogne u obnovi može računati na punu saradnju SAD”.
Odmah pošto je saslušao Maršalov govor na Bi-Bi-Siju, britanski ministar Bevan pozvao je Vašington da bi se dogovorio o praktičnoj realizaciji plana, i 12. jula održana je konferencija zemalja koje su prihvatile da učestvuju u njemu. Iako je Kongres u početku bio uzdržan, komunistički državni udar u Čehoslovačkoj početkom 1948. godine je izazvao šok u Vašingtonu i ubrzao odluku o “Programu evropske obnove” (ERC), kako je plan zvanično nazvan. Evropljani su tražili 22 milijarde dolara, predsednik Truman je predložio iznos od 17 milijardi, Kongres je u prvom trenutku odobrio pet milijardi, a ukupni iznos pomoći do 1951. godine (kada je program završen zbog američkih izdataka u Korejskom ratu i početka trke u naoružanju) iznosiće 12,4 milijarde dolara. U tom periodu Britanci će dobiti 3,3, Francuzi 2,3, Nemci 1,5, Italijani 1,2, Holanđani 1,1 milijardu dolara, a ostale zapadnoevropske zemlje (izuzev Frankove Španije) manje od jedne milijarde dolara. Američki godišnji bruto nacionalni proizvod u to vreme iznosio je oko 41 milijardu dolara.
Ova sredstva su bila upotrebljena za nabavku industrijske opreme i sirovina u SAD dok su prihodi reinvestirani putem posebno formiranih administracija za realizaciju plana. Iako su ocene o efektima Maršalovog plana i danas oprečne (u svim zapadnoevropskim zemljama, osim Nemačke, privredni oporavak je 1948. već počeo), rezultate nije trebalo dugo čekati: između 1948. i 1952.zapadna Evropa će zabeležiti najveće stope privrednog rasta u istoriji. Industrijska proizvodnja je povećana za 35 odsto, poljoprivreda je premašila nivo iz 1939. glad i siromaštvo su nestali, a životni standard je nezadrživo napredovao. Komunisti u Francuskoj i Italiji su izbačeni iz vlasti i potisnuti na političku marginu. Maršalov plan i privredna obnova zapadne Evrope će otvoriti put transatlantskim (NATO je formiran 4. aprila 1949) i evropskim integracijama (Evropska zajednica za ugalj i čelik, preteča EEZ, je osnovana 1951). Umesto smanjenja nemačke proizvodnje čelika na polovinu predratnog nivoa, Žan Mone i Rober Šuman će predložiti objedinjavanje francuske i nemačke teške industrije (nešto kasnije to je učinjeno s mladom evropskom nuklearnom industrijom), a dve će zemlje postati “sijamski blizanci” oko kojih će Rimskim ugovorima iz 1957. biti stvorena EEZ, a 1991. godine ugovorom iz Mastrihta i EU.
Sovjetski Savez i istočnoevropske zemlje će u prvom trenutku prihvatiti da učestvuju u Maršalovom planu, ali će Staljin, pošto je preko svoje špijunaže na zapadu dobio informacije o njegovim političkim motivima, to odbiti. Shvatajući opasnost, on će u cilju političke kontrole istočnoevropskih zemalja najpre stvoriti Informbiro (neku vrstu nove Kominterne koja je na zahtev Velike Britanije i SAD ukinuta 1943), a 1949. i privredne unije istočne Evrope - SEV. Postupajući po Staljinovim zahtevima, Maršalov plan je 1947. odbila i Titova Jugoslavija dok su Čehoslovaci i Poljaci, koji su požurili da ga prihvate, morali da odustanu. Iako su odbili Maršalov plan, Jugosloveni će posle sukoba sa Staljinom 1949. početi od Amerikanaca da dobijaju najpre ekonomsku, a potom i vojnu pomoć koja će od njihove armije načiniti četvrtu vojnu silu u Evropi.
Iako je Maršalov plan bio najimpresivniji instrument američke doktrine obuzdavanja komunizma, on nije bio i njen jedini instrument. Amerikanci su već imali atomsku bombu (Staljin je dobio tek 1949), 1948. su svoju ratnu špijunsku organizaciju OSS (američka varijanta britanske SOE) transformisali u dve nove organizacije za suzbijanje sovjetskog uticaja - CIA (Centralna obaveštajna agencija) i I&R (obaveštajna agencija Stejt departmenta) - 1949. godine su osnovali NATO, a sredinom pedesetih testirali i prvu hidrogensku bombu. Sovjetski Savez je, u međuvremenu, dobio Kinu i Severnu Koreju, nešto kasnije veći deo Indokine i, početkom šezdesetih, prvo uporište u zapadnoj hemisferi - Kubu. U to vreme, Hladni rat će dostići vrhunac.
PODNOSI između SAD i komunističke Jugoslavije u prvim posleratnim godinama bili su hladni, ali se diplomatske veze nisu prekidale ni u trenucima najvećih iskušenja (nacionalizacija američke imovine, obaranje američkih aviona, streljanje Draže Mihailovića, suđenje nadbiskupu Stepincu i sl.) dok je američka pomoć preko UNRRA uredno stizala u jugoslovenske luke. Neizvesnosti, međutim, nije bilo: za Amerikance, komunistička Jugoslavija je bila “najtvrđi” sovjetski satelit koji je ugrožavao Italiju, Grčku i Tursku (a time i istočno Sredozemlje), dok je za jugoslovenske komuniste SAD bio vodeća sila kapitalističkog sveta i glavni protivnik u sve izvesnijem sukobu Istoka i Zapada.
Američki ambasador u Beogradu je u pismu Džordžu Alenu, saradniku predsednika Trumana, zapisao da mu se Tito lično dopada, ali da je: “Indoktrinisan komunizmom, a vi znate šta to znači”. CIA je izbor Beograda za sedište Informbiroa protumačila kao “logičan izbor” zbog “uspeha i stabilnosti” njenog komunističkog režima, “karaktera i iskustva vladajuće klike i blizine prioritetnih meta komunista, kao što su Grčka i Italija”.
Na promenu američke politike prema Titu, posle sukoba sa Staljinom, uticalo je bolno iskustvo koje su Sjedinjene Države stekle na drugom kraju sveta - u Kini.
Po završetku rata, Mao Cedung se nije mnogo obazirao na Staljinove apele u nameri da se obračuna sa Nacionalnom partijom (Guomindang) i njenim liderom Čang Kajšekom i uspostavi svoju vlast u čitavoj zemlji. Suočen s porazima Guomindanga, Truman je u Kinu poslao Džordža Maršala ne bi li u pregovorima između Čang Kajšeka i kineskih komunista (predstavljali su ih Džou Enlaj i Deng Sjaoping) postigao kompromis i sačuvao stratešku ravnotežu na Dalekom istoku.
Pregovori nisu urodili plodom, Mao je prešao Jangce, nacionalisti su proterani na Tajvan, a Mao je 1. oktobra 1949. godine s Kapije nebeskog mira u Pekingu proglasio Narodnu Republiku. U raspravi o tome “Ko je izgubio Kinu?” izliveno je mnogo žuči, a razumniji Amerikanci (uključujući Maršala i Kenana) izvukli su zaključak da se komunizmu jedino može suprotstaviti nacionalizam. Gedis će ovu politiku u knjizi “Dugi mir” nazvati “strategijom klina”, kojim je Amerika pokušavala da razbije komunistički monolit. Krajem četrdesetih, u Kini ni to nije urodilo plodom (Kisindžeru će to poći za rukom tek četvrt veka kasnije), ali im je rezolucija Informbiroa 1948. godine neočekivano pružila priliku da “strategiju klina” isprobaju u Jugoslaviji.
Za to im je njihova diplomatija u Jugoslaviji već pripremila teren. Krajem marta 1947. demoralisani Piterson je podneo ostavku i dužnost otpravnika poslova predao diplomati Džonu Kebotu (kao i mnogi američki ambasadori, Piterson nije bio karijerni diplomata nego politički saveznik predsednika Trumana). Iskusni Kebot za ulogu svog prethodnika nije imao reči hvale, ocenjujući da je ostavio “veliki haos u Beogradu”. Za raliku od Pitersona, “koji je udarao, ali u prazno”, Kebot će tokom svog kratkog mandata na čelu američke ambasade pokušati da iskoristi Staljinov sukob sa Titom da popravi odnose dve zemlje, a potom i da brižljivim doziranjem američke pomoći usmeri politiku Beograda ka Vašingtonu.
U jednom pismu kolegi iz Stejt departmana, on će svoje tadašnje iskustvo u Beogradu opisati sledećim rečima: “Beograd je najteže mesto koje sam ikada imao i moram priznati da me deprimira boravak ovde. Ipak, ovde vidim male senke na monolitnom bloku koje ću možda uspeti da iskoristim i učiniću sve što je u mojoj moći da to i postignem. U ovom trenutku, Jugosi vode šarmantnu kampanju uznemiravanja, ponižavanja i zastrašivanja Ambasade hapseći lokalno osoblje i maltretirajući diplomate. Oh, Bože, daj mi strpljenja da ovo podnesem!”
BOG mu je uslišio molitve, poslao Staljina na Tita i otvorio pukotinu koju je Kebot naslutio. Za razliku od svojih kolega, Kebot je predviđao da “nacionalni interesi Jugosa” mogu doći u sukob sa interesima SSSR i da “Jugosi neće uvek slepo slediti ruska uputstva”. Ovaj oštroumni diplomata će među prvima shvatiti da pretnja sovjetskom uticaju u Jugoslaviji neće doći iz razvlašćene i nesposobne opozicije nego iz “partizanskih krugova” i preporučiti administraciji “veštinu i strpljenje” pred nabusitim “Jugosima” koji će “hteti da sklope sporazum pod vlastitim uslovima”. Iako su neki od njegovih pretpostavljenih smatrali da “piše besmislice”, njegove preporuke su podvlačili crvenom olovkom (na jednoj depeši je ostala beleška: “Ovaj čovek baš ima petlju”), a mišljenje su konačno promenili pošto je izbio sukob Moskve sa Beogradom. Kebot je mogao da odahne: “Osetio sam zadovoljstvo posle toliko pogrešnih kritika ljudi s vrha”.
Kebot je s razlogom verovao da su kritike pretpostavljenih dolazile pod pritiskom antikomunističke javnosti u SAD, pre svega Katoličke crkve (koja je bila protiv Tita zbog hapšenja nadbiskupa Stepinca) i ratnih veterana (zbog streljanja Draže Mihailovića, čiji su četnici spasli 500 oborenih američkih pilota). Novi američki ambasador u Beogradu, Kevendiš Kenon (profesionalni diplomata; u Vašingtonu su shvatili da Beograd nije mesto za amatere), nastavio je Kebotovu politiku.
U Vašingtonu, Džordž Kenan je maštao o komunističkoj vladi koja se “okrenula protiv svojih gazda, odbacila dominaciju Kremlja i ujela ruku koja je dovela na vlast”. Predsednik Truman je lupao glavu kako bi američka javnost i kongresmeni zahvaćeni “crvenom groznicom” reagovali na takav zaokret, dok se ambasador Kenon početkom 1948. godine u Beogradu pitao zbog čega je Tito odjednom učestao susrete sa njim. Odgovor je ubrzo donela rezolucija Informbiroa.
Politika “održavanja Tita na površini” je mogla da počne.
PREDSEDNIK Truman je imao dosta problema da antikomunistički raspoloženu američku javnost i političke krugove pripremi za “politiku diferencijacije” među komunističkim zemljama. “Diferencijacija” je polazila od pretpostavke da postoje dve vrste komunističkih zemalja: one kojima je komunizam nametnuo napredak Crvene armije krajem rata, i one koje su ga uvele same. I dok je za prve bilo malo nade, druge su bile kandidati da zbog sukoba nacionalnih interesa s politikom SSSR dođu u orbitu američke politike.
Državni udar u Čehoslovačkoj, rezultati komunista na izborima u Francuskoj i Italiji i izbijanje Berlinske krize 1948. godine šokirali su zapadnu javnost i naveli CIA na procenu da rat sa Sovjetskim Savezom može izbiti u roku od šezdeset dana. Kenan je smatrao da je CIA pogrešno procenila Staljinove namere, Truman je požurio da od Kongresa zatraži sredstva za ERP, američka ambasada u Beogradu najpre je primetila “čudno Titovo ponašanje”, a ubrzo i procenila da je na pomolu ozbiljan spor Moskve i Beograda. Bilo je vreme za akciju. Komentarišući rezoluciju Informbiroa, direktor CIA, admiral Hilenkoter, u izveštajima od 29. i 30. juna, procenio je da se radi o “očajničkom pokušaju” Sovjeta da “povrate kontrolu nad nacionalistički nastrojenom jugoslovenskom KP” i da će, ukoliko Tito preživi, Kremlju biti teže da kontroliše druge “nacionalističke” frakcije u bloku.
Zadatak da formuliše američku politiku prema ovom sporu poveren je Džordžu Kenanu i njegovom “Timu za planiranje politike” (PPS). Iako su oni u prvo vreme pre sugerisali oprez nego “strategiju klina”, naredni Kenanov dokument (PPS 35) istakao je da se “u svetskom komunističkom pokretu pojavio novi faktor od prvorazrednog značaja” koji govori da se sateliti mogu uspešno suprotstaviti Kremlju. Potezi SAD bi, prema Kenanu, mogli biti test spremnosti drugih “satelita” da slede Titov primer: ako bi Zapad ostao suviše hladan prema Titu, Sovjeti bi to uzeli kao dokaz da komunističke države nemaju alternativu; ukoliko bi upadljivo podržao Tita, to bi moglo potkopati njegov položaj ili, čak, izazvati sovjetsku vojnu akciju. Ta analiza je ušla u Izveštaj Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC 18) i odredila američku politiku prema Jugoslaviji tokom narednih nekoliko godina.
Kenan je stoga sugerisao da SAD podrže Jugoslaviju ne dopuštajući da priroda njenog režima omete normalni razvoj ekonomskih odnosa između Jugoslavije i Zapada. Nezavisna Jugoslavija je američkim očima tako dobila značenje “simbola razlika u komunističkom svetu” koje bi i druge zemlje mogle da slede računajući na pomoć i podršku SAD. Ukratko, američka administracija je zaključila da je potrebno “Tita održati na površini” i sprečiti da Jugoslavija podlegne pritiscima SSSR ne insistirajući na promeni političkog uređenja: “Jugoslavija je još diktatura koju vode ljudi koji su istrajno vodili i vode antiameričku politiku... Ipak, moramo biti spremni na svaku priliku da Jugoslaviju privučemo Zapadu, politički i ekonomski”.
I ambasadoru Kenonu u Beogradu bilo je potrebno izvesno vreme da američku administraciju ubedi da pomogne dojučerašnjem neprijatelju i još uvek tvrdokornom komunisti. Iako su drugi zapadni ambasadori u Beogradu verovali da Tito mora učiniti ustupke u zamenu za pomoć, Kenan u to nije verovao. Jugosloveni su bili u suviše delikatnom položaju da bi radikalno promenili svoju politiku, a slabljenje političke kontrole je samo otvaralo prostor Staljinu da potkopa Titovu vlast. Kenan je upozoravao da bi čak i sporazum oko Trsta ili Grčke oslabio Titove pozicije povlačenjem zapadnih trupa s jugoslovenskih granica. Smatralo se da je u interesu Zapada da Tito ostane “tvrdokorni ali prosperitetni komunista” pošto je propaganda Informbiroa govorila da će se Jugoslavija pretvoriti u “razorenu i buržoasku zemlju”. Džordž Kenan je predložio administraciji da liberalizuje američku izvoznu politiku prema Jugoslaviji čak i ako Titovi ustupci budu mali.
Vašington je Titu najpre poslao hranu, zatim industrijsku opremu koja nije imala strateški karakter, a potom i tehnologiju koja se nije smela izvoziti drugim komunističkim zemljama. Tito je popuštao, a cenu njegovog popuštanja prvi su platili grčki partizani. Za nagradu je dobio najnoviji model američke valjaonice čelika. Nešto kasnije i Svetska banka je počela da odobrava Jugoslaviji milionske kredite. Novac je počeo da stiže i iz Eksim banke i MMF. Ohrabren jugoslovenskim reakcijama, ambasador Kenan je visokog Titovog diplomatu Aleša Beblera uveravao da će se priliv novca nastaviti ako Jugoslavija zadrži “lojalan i kooperativan stav” prema SAD.
Kada je Tito 1949. godine zatražio da Zapad podrži kandidaturu Jugoslavije za nestalnog člana Saveta bezbednosti UN i time pojača njen međunarodni položaj pred sovjetskim pritiskom, Amerikanci su to spremno prihvatili i Jugoslavija je prvi put izabrana u ovo telo.
“Strateška vrednost podrške”, Zapada smatra slovenački profesor Anton Bebler, “bila je čak i veća od one koja se može finansijski izraziti, zbog toga što je sadržavala važnu psihološku i diplomatsku dimenziju, vidljive gestove koji su odvraćali potencijalne pretnje (kao što su bile posete američih ratnih brodova jugoslovenskim lukama), upoznavanje s modernom vojnom tehnologijom upućenom jugoslovenskoj vojsci (putem isporuka oružja, mnogobrojnih poseta jugoslovenskih delegacija Sjedinjenim Državama i boravka američkih vojnih savetnika u Jugoslaviji), prodaje teškog oružja i vojne opreme po cenama ispod tržišnih, pravovremene finansijske pomoći i isporuka hrane u periodu akutnih teškoća i poremećaja (izazvanih sovjetskom blokadom, sušom, greškama privredne politike, prinudnom kolektivizacijom, itd.).”
Američkim zaokretom prema Jugoslaviji nisu bili oduševljeni ni američki politički krugovi, ni američki saveznici, strahujući da bi bliske veze sa jednom komunističkom zemljom mogle imati negativne posledice po odnose u NATO.
Džejms Ridlberger, američki ambasador u Jugoslaviji za vreme Ajzenhauerove administracije, primetiće kasnije da je odluka da se Titu pomogne u hladnoratovskoj atmosferi bila “jedna od najhrabrijih odluka koje je Truman doneo”.
Podrška Jugoslaviji imala je naročito delikatne posledice po odnose sa Italijom koja je bila u teritorijalnom sporu sa Jugoslavijom i pokušavala da spreči približavanje Vašingtona i Beograda. Vreme će uskoro pokazati da SAD nemaju samo ideološki nego i vojno-strateški interes da stanu na Titovu stranu. I dok je politička i ekonomska podrška SAD Jugoslaviju učinila politički otvorenom i ekonomski uspešnom zemljom, vojna pomoć će njenu armiju učiniti četvrtom vojnom silom u Evropi.
DA LI je Titova Jugoslavija bila član NATO? Odgovor na ovo pitanje je teži nego što to na prvi pogled izgleda. Američki senator Dvajt Ajzenhauer (zapovednik američkih trupa u Evropi tokom rata, i kasnije američki predsednik), 1952. godine, predložio je da Jugoslavija, zajedno sa Grčkom, Turskom, Španijom i Portugalom bude primljena u Severnoatlantski pakt. S vojnog stanovišta, to je bilo logično: NATO je u to vreme stvarao svoje južno “krilo”, četiri zemlje su bile “karike koje nedostaju” na jugu i njihov prijem bi trajno zatvorio pristup Sovjetima u Sredozemlje.
Britanci i Francuzi su bili, međutim, protiv pošto nijedna od ovih zemalja u to vreme nije bila uzorna demokratija, a NATO je ipak bio “savez demokratskih zemalja”. Ideja se nije dopala ni Titu koji je slutio da bi ga previše prisni zagrljaj Zapada vremenom koštao vlasti. S druge strane, ni sovjetska vojna pretnja Jugoslaviji nikada nije delovala sasvim uverljivo.
Staljin je u to vreme imao pune ruke posla u Koreji gde su ga Kim Il Sung i Mao uvukli u rat sa Amerikom i gde je tvrdoglavi kineski general Peng Dehvaj odlučio da sa svojih milion “dobrovoljaca” očita lekciju još tvrdoglavijem Daglasu Makarturu (sujeta će obojici doći glave: Makartur je izgubio predsedničke izbore, Peng je kasnije umro u Maoovom zatvoru, a u Koreji nije ostao ni kamen na kamenu). O pripremama Staljina za rat sa Titom kasnije je pisao samo prebegli mađarski general Bela Kiralji, a prebezima ionako niko ne veruje.
TITO i Truman su se zato odlučili na komplikovanije, ali politički oportuno rešenje. Pošto je američki Kongres na osnovu Kenanovih preporuka decembra 1950. godine usvojio Zakon o hitnoj pomoći Jugoslaviji, Tito je, mesec dana kasnije, i zvanično zatražio vojnu pomoć Zapada. U Jugoslaviju je 1951. došao senator Džon Kenedi, dok je načelnik Generalštaba JNA Koča Popović tajno posetio Pentagon, a rezultat je bio Pakt o vojnoj pomoći (MAP), koji je potpisan oktobra 1951. godine u Beogradu. Jugoslavija je uključena u američki Zakon o uzajamnoj pomoći (MDAP) prema kome su SAD, Britanija i Francuska počele da šalju oružje Jugoslaviji i do 1957. godine, kada je Jugoslavija raskinula ovaj sporazum, isporučeno je oko 93 odsto planirane pomoći u ukupnoj vrednosti od oko 15 milijardi dolara (dolar je tada vredeo četiri-pet puta više nego danas). Jugoslavija je dobila sve što su Amerikanci tada proizvodili osim atomske bombe (mlazni lovci, radari, helikopteri, tenkovi), a veći deo američkih tenkova je raspoređen u Postojni zbog straha Amerikanaca da bi sovjetska armija mogla kroz tzv. Ljubljanska vrata prodreti u severnu Italiju. JNA je postala četvrta armija na kontinentu, JAT je povećao flotu 100 odsto, a jugoslovenska vojna industrija je postala najprofitabilnija izvozna grana. Devedesetih godina Jugoslovenima će ovo oružje poslužiti da se međusobno poubijaju.
Sukob Staljina i Tita, 1948. godine, nije odmah izazvao promene u strateškim planovima Zapada koji su i dalje polazili od pretpostavke da u slučaju “trećeg svetskog rata” Trst, deo Austrije i Grčku nije moguće braniti i verovali da bi Italija bila izgubljena tri meseca posle sovjetskog napada. Tek juna 1949, Amerikanci i Britanci su uključili Jugoslaviju u svoje planove verujući da bi “gubitak Jugoslavije i Grčke gotovo sigurno onemogućio efikasnu odbranu zapadne Evrope”. S Titom na svojoj strani verovali su da mogu da brane i Austriju, Grčku i Tursku jer je Jugoslavija prihvatila da čuva “Ljubljanska vrata” i prilaze Trstu, Gorici, Vilahu i Klagenfurtu s tri armijska korpusa i uz podršku NATO iz vazduha i s mora (general Omar Bredli je hteo da pošalje i kopnene trupe). U proleće 1952, američka Vrhovna komanda je želela da prerasporedi američke vojnike iz Trsta u područje Ljubljane, a formalni vojni sporazum nije potpisan pošto je Tito i dalje bio u sporu sa Italijom povodom Trsta.
Iako Tito nije hteo da uđe u NATO, Grčka i Turska su primljene 1952. godine i time je otvorena nova mogućnost vojnog povezivanja Jugoslavije sa Zapadom. Tito je iskoristio priliku i izrazio interes za grčki predlog o tripartitnom odbrambenom savezu Jugoslavije, Grčke i Turske. Na britansku inicijativu, tri zemlje su februara 1953. godine sklopile ugovor o prijateljstvu koji je predviđao koordinaciju vojnih komandi, Turska je aktivno zagovarala prijem Jugoslavije u NATO, a Tito se interesovao za Evropsku odbrambenu zajednicu i planove o stvaranju EZ. Jedino je Italija zbog Trsta bila protiv. Na kraju su tri zemlje na Bledu potpisale “Ugovor o savezu, političkoj saradnji i uzajamnoj pomoći” s važenjem na 20 godina. Ako mu “Balkanska federacija” nije uspela, Balkanski pakt jeste, Jugoslavija je posredstvom Grčke i Turske uključena u američke odbrambene planove i Tito je mogao da odahne. Nije ni slutio da je Milovan Đilas, po običaju, sve to shvatio na svoj način. U Koreji je potpisano primirje. Staljin je umro.
Staljinova smrt i borba za njegovo nasleđe su promenili vojno-politički položaj Jugoslavije i smanjili njen interes za približavanje Zapadu. Kada mu je sovjetski ambasador u Beogradu Vasilije Valjkov predao pismo Staljinovog naslednika Nikite Hruščova s predlogom o normalizaciji odnosa, u Titu se verovatno probudio komunista, smer jugoslovenske diplomatije se promenio, a Tito je počeo da koristi Balkanski pakt u cilju normalizacije s novim sovjetskim rukovodstvom. Još neko vreme će, međutim, morati da koketira sa Amerikancima pošto je sporazum o Trstu, tzv. Memorandum o razumevanju, sklopljen tek avgusta naredne godine i to posle krize u kojoj je Tito tenkovima hteo da uđe u Trst zbog brzopletog De Gasperijevog pokušaja da iskoristi njegovo otvaranje prema Moskvi.
Iako Jugoslavija nikada nije zvanično istupila iz Balkanskog pakta, Tito će na njegovu dvadesetodišnjicu lakonski odgovoriti da je on za Jugoslaviju ispunio svoju svrhu i da ga smatra dalje nevažećim. Hruščov i njegove ideje o destaljinizaciji izazvaće paniku u sovjetskom bloku od Budimpešte do Pekinga. Amerikanci su i dalje bili zadovoljni. Kada je 1954. godine posetio Tita na Brionima, tadašnji američki državni sekretar i žestoki antikomunista Džon Foster Dals je nadahnuto izjavio: “Moj najsrećniji dan u životu je bio dan kada sam upoznao maršala Tita”.
Đaci u jugoslovenskim školama i analitičari CIA su još dugo morali da pišu radove na istu temu.
ČAK i u najtežim trenucima sukoba sa Staljinom, Tito nije bio spreman na političke ustupke Zapadu. Zbog ekonomske izolacije istočnog bloka i politike prinudne kolektivizacije na selu, Jugoslaviji je krajem četrdesetih godina zapretila glad i Tito je 1950. poslao S. Vukmanovića u Vašington da zatraži pomoć. Kada su američki funkcioneri zauzvrat zatražili političke ustupke, Vukmanović je gnevno odgovorio da će “Jugosloveni pre jesti korenje nego popustiti pod pritiskom” i prekinuo pregovore. Amerikanci nisu hteli da rizikuju da izgube dragocenog saveznika i na kraju su ipak poslali pšenicu i kukuruz, a general-lajtant Koča Popović je uskoro tajno posetio Pentagon i s američkim generalima se dogovorio o vojnoj saradnji Jugoslavije i SAD.
Jugoslavija se ipak menjala. Godine 1952, Miroslav Krleža je na kongresu jugoslovenskih književnika u Zagrebu održao govor koji je označio kraj “socrealizma”. Umesto sovjetskog modela, u zemlji je uvedeno samoupravljanje, državna kontrola privrede je počela da popušta, a KPJ je na VI kongresu u Zagrebu promenila ime u Savez komunista Jugoslavije. Ideološka evolucija partije vrhunac će doživeti na VII kongresu održanom 1957. godine u Ljubljani, kada je usvojen novi program SKJ koji se smatra najliberalnijim programskim dokumentom koji je ikada usvojila jedna komunistička partija. Iako je program bio kolektivno delo, on se često vezuje za ime srpskog pisca Dobricu Ćosića, koji je bio autor dela teksta (uvoda i odeljka o kulturi) i jednog pravca u razvoju druge Jugoslavije. On će, međutim, već u raspravama o novom jugoslovenskom ustavu početkom šezdesetih godina biti osporen u Sloveniji i Hrvatskoj.
Dobrica Ćosić i Edvard Kardelj će se razići. Godine 1957, ipak je počela “zlatna decenija” u istoriji “jugoslovenskog eksperimenta”, koja se završila 1968. godine. Naredne godine usvojeni su “radnički i seljački amandmani”, koji će biti uvod u novi ustav i “Zakon o udruženom radu” i poslednju fazu komunizma u Jugoslaviji, koja će se završiti krvavim raspadom zemlje 1991. godine.
Na vrhuncu Hladnog rata, sredinom pedesetih godina, izgledalo je da je Tito na vrhu moći. U Vašingtonu su bili spremni da ispune svaku Titovu želju, Pentagon i CIA su se u svojim izveštajima iz tog vremena utrkivali u hvalospevima jugoslovenskom maršalu, Staljin je 1953. umro, a njegov naslednik Nikita Sergejevič Hruščov će 1955. godine čak “doći u Kanosu”, tj. u Beograd da mu se izvini za “Staljinove greške”. Na aerodromu u Batajnici Tito ga nije udostojio ni odgovora, ali se u njemu probudio stari instinkt komuniste i odnosi dva lidera, dveju partija i dveju zemalja su ponovo postali srdačni.
Primer Moskve zbunjeno su sledile i druge komunističke partije. Čak je i Kina, koja 1949. godine nije našla za shodno da odgovori na jugoslovensko priznanje Narodne Republike, poslala ambasadora. Skromni general Vu Sijućijan u Beogradu nije mogao da se načudi luksuznom životu jugoslovenskih rukovodilaca, ali je kasnije razlike između spartanskog života u Pekingu i raskoši u Belom dvoru protumačio činjenicom “da su Jugosloveni nadomak komunizma, dok su Kinezi tek ušli u socijalizam”. Mao mu to za vreme “kulturne revolucije” neće oprostiti.
Tito je patio od mnogih sitnih ljudskih slabosti, ali nikad od viška naklonosti prema demokratiji. Verovatno se već neko vreme osećao neugodno u zagrljaju Zapada, pogotovo kada su neki njegovi ratni drugovi preozbiljno shvatili približavanje Zapadu i počeli da razmišljaju o političkom pluralizmu u Jugoslaviji. “Kap je prelila čašu” kada je Milovan Đilas, koji je od vatrenog komuniste postao vatreni liberal, 1953/1954. godine u partijskom listu “Borba” objavio seriju napisa o demokratizaciji zemlje i Tito nije oklevao da svog starog druga i saborca pošalje u zatvor. Đilasa to nije smirilo i u zatvoru je napisao “Novu klasu”, koja se i danas smatra najžešćom kritikom komunizma. Kada je knjiga objavljena u SAD, Tito je Đilasa poslao ponovo u zatvor, a stari crnogorski komunista će postati najpoznatiji disident “Titove Jugoslavije”. Ostali su naučili lekciju.
Titovu pažnju u to vreme ubrzo će privući dramatična zbivanja u istočnom bloku koje je pokrenula Hruščovljeva politika destaljinizacije. Istočni Nemci i Poljaci su prerano poverovali da je vreme da pođu jugoslovenskim putem, ali će najgore proći Mađari koji će pod vođstvom I. Nađa 1956. godine podići revoluciju koju će Hruščov ugušiti intervencijom sovjetske armije, što se nije dogodilo čak ni u Staljinovo vreme. Kada se Imre Nađ pred tenkovima s crvenim petokrakama sklonio u jugoslovensku ambasadu u Budimpešti (a gde bi drugde?!)
Tito će se naći u neprilici: bilo mu je jasno da ukoliko ostane u zagrljaju Zapada gubi vlast, a ukoliko se vrati u zagrljaj Hruščova može postati sledeća meta. Taj strah ga neće napustiti do smrti. Istorija će mu, međutim, još jednom priskočiti u pomoć: na međunarodnoj sceni se u to vreme pojavila nova grupa zemalja koja se nije svrstavala ni uz Zapad ni u Istok, zbog čega ih je Mao Cedung nazvao “trećim svetom”. Kada su Izraelci, Britanci i Francuzi na Naserovu nacionalizaciju Sueckog kanala odgovorili trojnom intervencijom protiv Egipta, desilo se čudo: na vrhuncu Hladnog rata, Amerikanci i Sovjeti su im se složno suprotstavili, nesvrstani su stali uz njih i tri zemlje su morale da se povuku. Britanci i Francuzi će iz ove epizode izvući različite pouke, ali nisu zaboravili ovo iskustvo. Nije ni Tito.
Kinezi i Indusi su 1954. godine u indonežanskom letovalištu Bandung organizovali konferenciju novooslobođenih afričkih i azijskih naroda, na kojoj su Ču Enlaj i Nehru napisali “Principe miroljubive i aktivne koegzistencije”. Tito je rešio da prihvati savete svog ambasadora u Nju Delhiju Josipa Đerđe, koji mu je još od 1952. godine slao Nehruova pisma. Nesvrstanima je trebala Jugoslavija a Titu su trebali nesvrstani. Među njima je bio siguran i od Amerikanaca i od Sovjeta, dok se njegova zemlja sve do svog tragičnog kraja osećala udobno u ulozi “strateške tampon zone” između SAD i SSSR i lidera “trećeg sveta”. Tito će 1956. godine, na Brionima, primiti Nehrua i egipatskog vođu Gamala Abdela Nasera i dogovoriti se o stvaranju pokreta nesvrstanih. Nova epoha je bila na pomolu. Zahvaljujući nesvrstanima Jugoslavija će početkom sedamdesetih čak postati jedna od pet najmoćnijih zemalja u UN. Tenkovi s crvenim petokrakama postaće nezaobilazni deo komunističke ikonografije (zapamćene su njihove slike u Pragu, 1968. i na trgu Tjenanmen, 1989. godine). Poslednji put ih je snimio nemački “Špigl”, krajem jula 1991. godine u Sloveniji. U međuvremenu su viđeni i na Kosovu i na Terazijama.
HLADNORATOVSKI svet posle 1956. godine nikada više neće biti isti. Pošto su Sjedinjene Države i Sovjetski Savez zajednički intervenisali u UN protiv intervencije na Suecu, Britanci više nikada neće stati na put SAD, dok će se Francuzi za vreme De Gola povući iz vojnog krila NATO i sa Nemcima se posvetiti evropskoj integraciji. Iako su dve supersile svet još nekoliko puta dovele na ivicu rata - za vreme kubanske krize, u Vijetnamu i u Avganistanu - one su vremenom naučile da kontrolišu svoje sukobe. Između Bele kuće i Kremlja je uveden “crveni telefon”, u Ženevi su neumorno pregovarali o razoružanju i naoružavali se do zuba, 1974. su u Helsinkiju organizovale KEBS, a “vruće ratove” su vodile preko posrednika u “trećem svetu”.
U Evropi, i Vašington i Moskva su prepuštale suprotnoj strani da rešava stvari u svom dvorištu. SAD su gunđale kada je Varšavski pakt intervenisao protiv “Praškog proleća” 1968. godine, ali nisu učinile ništa. Predsednik Džonson je imao posla preko glave u Vijetnamu, gde su Ho Ši Minu pomagali i Moskva i Peking.
Ni svet komunizma posle Hruščovljevog govora na 20. kongresu KPSS, nikada više neće biti isti. Destaljinizacija je oduvala sa scene staru generaciju staljinista, u Kini je Mao Cedung počeo svoja lutanja koja će ga 1968. godine dovesti na ivicu rata sa SSSR (sa SAD je već bio posredno u ratu u Vijetnamu), u Vašingtonu je na vlast došao Titov ljubimac Džon Kenedi, a levičarski pokreti će procvetati u “trećem svetu”. Sovjeti su u to vreme poslali “Sputnjik”, kerušu Lajku i Jurija Gagarina u kosmos, Hruščov je u Beču Kenediju govorio da Sovjeti prave nuklearne rakete “kao kobasice” (u stvarnosti je, izgleda, imao samo četiri interkontinentalne “Semjorke”) i pokušao da ih instalira na Kastrovoj Kubi, a iznervirani Amerikanci su osnovali NASA, planetu okružili gustom mrežom špijunskih satelita i poslali Nila Armstronga na Mesec. Na Bliskom istoku se, po običaju, ratovalo.
Posle sastanka sa Nehruom i Naserom na Brionima, Tito je krenuo na svoje “puteve mira” po Africi i Aziji, na kojima su ga razdragano dočekivali, a 1961. u Beogradu je osnovao i Pokret nesvrstanosti. Doputovao je i u Njujork, ali su ga tamo dočekali protesti američkih antikomunista i četnika, a Nikoli Kavaji je prvom palo na pamet da otme putnički avion i sruši ga na hotel “Valdorf Astoriju” u kome je odseo Tito. FBI ga je poslao u dugogodišnji zatvor, a Osami bin Ladenu će mnogo godina kasnije pasti na pamet slična ideja. Kenan je postao ambasador u Beogradu i uredno slao Jugoslovenima američku pšenicu uvek kada bi mu to Tito zatražio. Američke diplomate su lepo živele u Jugoslaviji, neki su se tu i oženili, a mladi Kenanov sekretar u ekonomskom odeljenju ambasade Edvard Lutvak, postaće mnogo godina kasnije jedan od Klintonovih stratega. U to vreme, bivše američke diplomate u Jugoslaviji u Stejt departmentu biće prozvane “jugo-mafija” koja će, sve do njenog kraja, činiti okosnicu Titovog lobija u Vašingtonu. Teoretičari zavere još uvek sumnjaju da je ideju da osnuje Pokret nesvrstanosti Titu sredinom pedesetih dao lukavi Čerčil koji više nije imao kolonije, ali je hteo da spreči da novooslobođene zemlje padnu pod kontrolu Moskve. Francuzi su u svojim kolonijama i dalje ratovali, pa je Ču Enlaj u Vijetnam poslao vojne savetnike (Francuzi nisu mogli da ih razlikuju od Vijetnamaca), a general Vo Ngujen Đap je u Dijen Bijen Fuu do nogu potukao generala Andre Navara. Kada su Francuzi zaratili u Alžiru, umešao se Tito i Ahmedu Ben Beli i njegovom FLN poslao jugoslovensko oružje.
Srbi u Francuskoj i danas veruju da je oružje namerno poslao brodom “Srbija” (koji su presreli francuski ratni brodovi) da bi pokvario francusko-srpske veze. Kada je oružje ponovo poslao, Francuzi su brod “Slovenija” zaplenili i odvukli u Oran. De Gol mu to nije zaboravio, kao što mu nije zaboravio ni što je streljao njegovog štićenika Dražu Mihailovića, i nikada u životu nije došao u Jugoslaviju (za one koje to interesuje: Draža nikada nije bio De Golov student). S Nemcima, Tito je imao više sreće: iako je Bon, na osnovu “Halštajnove doktrine” (Valter Halštajn je u to vreme bio zapadnonemački ministar inostranih poslova) prekinuo diplomatske odnose sa Beogradom, kada je Jugoslavija priznala Istočnu Nemačku, u Zapadnu Nemačku su pohrlile stotine hiljada jugoslovenskih “gastarbajtera”, koji će godinama slati milijarde maraka u uvek praznu jugoslovensku kasu.
Hruščov je prihvatio Tita, ali kada je, krajem pedesetih, SSSR počeo da zavodi disciplinu u istočnom bloku, Tito je doneo novi program SKJ, počeo ponovo da kritikuje Moskvu i odnosi dve zemlje su ponovo zahladneli. Mao Cedung je bio ljut na Hruščova što mu je obećao, ali nije isporučio atomsku bombu i smišljao je kako da “treći svet” privuče sebi, a za to mu je bio potreban Tito. Početkom šezdesetih Ču Enlaj je preko generala Vua u Beogradu, Titu ponudio da zajedno organizuju antisovjetski međunarodni komunistički pokret. Tito je odbio, Kinezi su se dugo ljutili, a Kardelj je napisao “Socijalizam i rat”.
Posle Maove smrti, Hua Guofeng je Tita pozvao u Peking, priredio mu veličanstven doček i pred zaprepašćenim ambasadorom Drulovićem ga oslovio “druže Tito” (tj. da ga u Pekingu više ne smatraju “revizionistom”), a mrzovoljni gimnazijalci su morali ponovo da bacaju cveće na Tita kada se vratio u Beograd.
Tito je Kinezima pomogao da se ponovo zbliže sa istočnom Evropom, zapadnim “evrokomunistima” i nesvrstanima, a pokušao da ih zainteresuje i za samoupravljanje. Kinezi se nisu dali ubediti jer je Deng Sjaoping više verovao Amerikancima. Pentagon i Cija su početkom šezdesetih još uvek voleli Tita iako ih je nervirao svojim kritikama rata u Vijetnamu. U to vreme su, počeli da sumnjaju u budućnost “jugoslovenskog eksperimenta” i da se pitaju šta će biti sa njegovom zemljom kada maršal jednog dana umre. Svoju politiku prema Jugoslaviji, međutim, nisu promenili pošto je Tito i dalje spretno igrao na kartu nesvrstanosti. Poslednji put je ulogu “oca nesvrstavanja” i branioca njegovih fundamentalnih principa odigrao na VI kongresu nesvrstanih na Kubi, sa svojim prijateljem Fidelom Kastrom. Kao jedini sovjetski saveznik u zapadnoj hemisferi, Kuba je spremno prihvatila tezu Leonida Brežnjeva o “prirodnom savezništvu” “drugog” i “trećeg sveta”, Tito se u Havani “odlučno” suprotstavio, i Istok i Zapad su bili oduševljeni svojim štićenicima i obasuli ih novcem. Tito i Kastro su se uz kubanske cigare verovatno još dugo smejali.
PROBLEM s komunističkim zemljama, koji je i doveo do njihovog nestanka, bila je ekonomija. Planska privreda u SSSR je nastala u uslovima nerazvijenosti i ratne ekonomije i to je, u osnovi, ostala do samog kraja. Na početku, sistem se dobro pokazao i u SSSR i u Kini i u zemljama u razvoju, ali bi problemi nastali čim bi ova društva iskoračila iz nerazvijenosti, obično već posle prve “petoljetke” (petogodišnjeg plana), kada bi državna kontrola i odsustvo tržišnih zakona počeli da koče razvoj.
Krajem dvadesetih godina DžDž veka, međutim, planska privreda je imala svoje prednosti nad liberalnom ekonomijom. SSSR je izbegao Veliku krizu, Nemačka se tridesetih godina brzo oporavila, a Kejnz i Ruzvelt su polazeći od Lenjinovih ideja reformisali kapitalističke privrede. Civilni kejnzijanizam će posle rata u Evropi biti okosnica socijaldemokratske “države blagostanja”, a vojni kejnzijanizam će sve do danas ostati stub vodećih zapadnih privreda. U SSSR problemi su se javili već dvadesetih i Lenjin je morao da uvede NEP (“Nova ekonomska politika”), krajem šezdesetih godina nešto slično su pokušali Jevsej Liberman u SSSR i Reže Njerš u Mađarskoj, u Kini je Čen Jun pokušao isto sredinom pedesetih, u Jugoslaviji je privredna reforma krenula u prvoj polovini šezdesetih.
Staljin je, međutim, shvatio opasnost i nije imao milosti prema Buharinu i drugovima koji su nestali u “čistkama”, Mao Cedung je Čen Junove ideje o tržištu zamenio “Velikim skokom napred” (zbog koga su milioni seljaka umrli od gladi), a ni Tito se nije ustručavao da se, krajem šezdesetih godina, otarasi “liberala”. U sva tri slučaja motivi obračuna s reformatorima bili su slični: liberalizacija u privredi pretila je partijskom monopolu u politici.
Na početku stvari su u Jugoslaviji izgledale nešto bolje. Jugoslavija je, iz geopolitičkih razloga, već krajem četrdesetih prešla iz sovjetske u američku orbitu, određena liberalizacija je počela krajem pedesetih, zbog sukoba sa Staljinom Jugosloveni su morali da smisle “treći put” između staljinizma i “revizionističke” socijaldemokratije i neizbežni Kardelj se setio da bi to mogao da bude “samoupravni socijalizam” o kome su maštali pariski komunari. Otvaranje prema Zapadu pedesetih i šezdesetih godina donelo je neke sveže ideje i, pre svega, mnogo svežih kredita i to je učinilo da njena privreda, ali i društvo u to vreme krenu s mrtve tačke. Veliki privredni sistemi (“lokomotive razvoja”) nastali sredinom šezdesetih po uzoru na američke korporacije (“Geneks”, “Ineks” i sl) biće sve do kraja kičma jugoslovenske privrede, a ono što je u Beogradu izgrađeno posle rata nastalo je uglavnom u to vreme pod uticajem srpskih “liberala”.

U Sloveniji i Hrvatskoj, ali i u Srbiji i ostalim republikama šezdesete godine su bile godine privrednog napretka i brzog rasta životnog standarda, Jugosloveni su počeli da kupuju “vespe”, pa “fiće” a imućniji i “tristaće,” koje je
“Zastava” pravila na osnovu prve “Fijatove” licence na Istoku Evrope. Prosečni jugoslovenski radnik je sa svojom platom mogao u to vreme svojoj porodici da priušti svake godine letovanje na Jadranu, a kasnije i neizbežni šoping u Trstu. Za razliku od ostalih istočnih Evropljana, Jugosloveni su pasoše dobili već krajem pedesetih. Novi vetrovi počeli su da duvaju i u jugoslovenskom filmu, pozorištu, medijima, nauci i društvu u celini.
Privredna reforma je, međutim, otvorila političke probleme. Pošto su dobili vlast u preduzećima, direktori su počeli da traže reč i u politici, pojava prvih “GG preduzeća” (preduzeća “grupe građana”) je produbila socijalne razlike i korupciju, logika tržišta je da od bogatih pravi još bogatije, a od siromašnijih još siromašnije, i u Jugoslaviji su razlike “Sever-Jug” bile sve vidljivije, naročito između razvijene Slovenije na severu i nerazvijenog Kosova i Metohije na jugu.
Prvi znaci slabljenja partijskog političkog monopola pustili su iz boce i duhove nacionalizma, a javio se i sukob između Titovih “prvoboraca” i mlađih generacija koje su tražile svoje mesto pod političkim suncem Jugoslavije. Novine su prvi put posle rata počele bojažljivo da kritikuju “drugove” na vlasti, a Lola Đukić i Novak Novak su počeli da snimaju prve političke satire na TV. Sredinom šezdesetih godina, bilo je i ideja da bi Tito mogao da ode u zasluženu penziju i da bi SKJ trebalo da dobije neku vrstu opozicije u SSRNJ.

Svemu je došao kraj 1968. kada se Tito našao na udaru s različitih strana. U Beogradu su studenti izašli na ulice s idejama pariskih “šezdesetosmaša” i prvi put su se jugoslovenski “sinovi komunizma” sukobili s očevima koji nisu dali vlast i odgovorili su pendrecima. U Prištini na ulice su prvi put izašli i Albanci. U Pragu su na ulice izašli građani, a Varšavski pakt je ušao u Čehoslovačku. Godinu dana ranije, i Arapi su pomislili da mogu da uđu u Izrael, pa je Izrael ušao na Sinaj, Hebron i na zapadnu obalu Jordana. Tito je zaključio da je vreme za akciju, poslao policiju na studente, tenkove JNA na Kosovo i Metohiju, naoružao republike (ONO i DSZ).

U to vreme, Amerikanci su počeli da sumnjaju da li im je Jugoslavija uopšte više potrebna. Ambasada u Beogradu je slala u Vašington depeše da u Jugoslaviji ne ide sve kako treba, nije im bilo sasvim jasno da li su Brionski plenum i smena Rankovića bili obračun između liberala i komunista ili prve republičke čarke, nerviralo ih je što je Tito ponovo počeo da kupuje oružje od SSSR, a ne od njih, a zabrinuli su se kada je Tito počeo da kritikuje njihovu politiku u Vijetnamu i na Bliskom istoku i počeo obračun sa “šezdesetosmašima” i “crnotalasovcima”. Jugosloveni su se zabrinuli kada je u to vreme američki savetnik za nacionalnu bezbednost Helmut Zonenfeld rekao da SAD ne bi bacile atomsku bombu na SSSR ako bi Varšavski pakt posle Čehoslovačke ušao i u Jugoslaviju.

CIA je počela da lupa glavu: šta da radi s Jugoslavijom posle Tita? I Tito je čuo poruku, ali je protumačio na svoj način. Još je imao Kardelja i svoje prvoborce, nesvrstani su ga i dalje voleli, a ni odnosi sa Brežnjevim, uprkos čestim razmiricama, nisu bili tako loši kao u Staljinovo vreme. Ni odnosi sa Vašingtonom jošnisu bili zabrinjavajući. Kada je Ričard Nikson došao u Beograd 30. septembra 1970, kolona “mercedesa” se protegla od Slavije do Terazija. Titovi “bezbednjaci” čak nisu dozvolili da američke kolege iskrcaju blindirani “ševrolet” američkog predsednika, jer je Tito i dalje imao poverenja u svoj blindirani “mercedes”. I Nikson je još imao poverenja u Tita.
POČETAK sedamdesetih godina je budio nade da bi “socijalizam - svetski proces” (tako se govorilo u Jugoslaviji) ili “svetski socijalistički sistem” (kako su govorili Sovjeti) mogao konačno prevagnuti. Sjedinjene Države su se povukle iz Vijetnama, u “trećem svetu” su komunističke države nicale kao pečurke posle kiše, Arapi su počeli da koriste naftu kao oružje, “Rimski klub” je govorio o “granicama rasta”, u Evropi su nestale poslednje diktature a u “trećem svetu” poslednje kolonije, na kontinentu se pojavio “evrokomunizam” a u Francuskoj je na vlast došao socijalista Fransoa Miteran.
U spoljnoj politici ni Jugoslaviji nije išlo loše: poslednji talas dekolonijalizacije doveo je u Ujedinjene nacije još jedan broj nesvrstanih zemalja, a Jugoslavija je, prema istraživanju kanadskih stručnjaka, postala jedna od deset najuticajnih zemalja u svetskoj organizaciji.
Amerika je, međutim, posle Vijetnama počela ozbiljno da razmišlja o sebi i svojoj ulozi u svetu. Henri Kisindžer je otputovao u Peking, sreo se sa Mao Cedungom i sa Ču En Lajem potpisao “Šangajski kominike”. Posle su Amerikanci odlučili da dignu ruke od “svojih” diktatora i posvete se ljudskim pravima i diktature u svetu su počele da padaju jedna za drugom. Onda su počeli da govore o detantu i da u Helsinkiju pregovaraju sa Sovjetima, a u “treću korpu” KEBS-a su ugradile ljudska prava. U tome se naročito istakao predsednik Džimi Karter. Kada je u Iranu izbila Homeinijeva islamska revolucija, pasdarani su zauzeli američku ambasadu, Amerikanci su nespretno intervenisali i Karter je morao da ode. Brežnjev je pomislio da je kucnuo čas i ušao u Avganistan, a CIA je preko Osame bin Ladena počela da naoružava talibane. Amerikanci i Sovjeti su odlučili da u Evropi instaliraju rakete srednjeg dometa kojima bi iz Frankfurta na Majni gađali Frankfurt na Odri i obrnuto, dok bi Vašington i Moskva ostali van dometa. Evropljanima se to nije dopalo. “Drugi hladni rat” je počeo.
Amerika je i sama počela da se menja. Braća Kenedi su uklonili “lovce na veštice”, dali prava crnim Amerikancima i platili glavom, Lindon Džonson je neuspešno ratovao u Vijetnamu i tiho menjao Ameriku, dugogodišnji direktor FBI i žestoki antikomunista Edgar Huver je umro. Posle smrti Mao Cedunga u Kini je na vlast došao Deng Sjaoping koji je umeo sa Amerikancima. Kada mu je Karter postavio pitanje ljudskih prava u Kini, Deng ga je, prema “Njusviku”, upitao u čemu je problem. Karter je odgovorio: “Vaši građani ne mogu da putuju u inostranstvo”, a Deng je hladnokrvno rekao: “Koliko vam ih treba? 20-30 miliona? Samo pošaljite brodove u Šangaj.” Posle je čak zaratio sa Vijetnamom zbog čega je Mao bio spreman da uđe u rat i sa Amerikom.
U trenutku kada je izgledalo da je komunizam na domaku trijumfa, u Americi su se pojavili neki novi proroci koji su počeli da propovedaju novu religiju - neoliberalizam. U ekonomiji, novi prorok se zvao Milton Fridman, a u politici Fridrih fon Hajek. Shvatili su da je ekonomija Ahilova peta komunizma, da Sovjeti i dalje “prave rakete kao kobasice”, ali da su piljarnice u Moskvi i dalje prazne i da istočni Evropljani vole da putuju kao i zapadnjaci, ali da nemaju pasoše. U Mađarskoj je Janoš Kornaj počeo da priča o “ekonomiji oskudice”. Onda su Zilog, Intel i Motorola napravili prve mikroprocesore, pojavio se prvi mikroračunar koji nije bio igračka (“ejpl II”), IBM je napravio prvi PC koga su Tajvanci počeli da kloniraju, a Amerikanci su, nešto kasnije, od vojnog Arpaneta napravili civilni Internet. “Revolucija mikroprocesora” (kako su govorili neoliberali) ili “treća tehnološka reovolucija” (kako su govorili marksisti) je mogla da počne.
U Aziji su se, pored Japana, pojavili neki novi “tigrići” (Južna Koreja, Tajvan, Hongkong i Singapur) kojima će se kasnije pridružiti i “veliki zmaj”, Kina, koji su Ameriku i svet zatrpali jeftinom robom.
U Britaniji je na vlast došla Margaret Tačer, koja je prva počela da primenjuje u praksi neoliberalne ideje i engleska privreda je poletela. “Gvozdena ledi” nije oklevala da pokaže zube do tada svemoćnim sindikatima koje su prvi osetili Entoni Skargil i njegovi velški rudari koji su na kraju shvatili da je sa njihovim rudnicima gotovo, a zatim argentinski generali koji su brzopleto pokušali da zauzmu Foklandska ostrva. Tačerka je poslala britansku flotu na Foklande i pokazala da njeni brodovi još uvek nisu za bacanje. Posle je na vlast u Americi došao Ronald Regan koji je možda bio osrednji glumac u Holivudu, ali je, oslonjen na neoliberale i revoluciju mikroprocesora, postao uspešan predsednik u Vašingtonu.
Uživevši se u ulogu popularnih Spilbergovih junaka, Ronald Regan je SSSR nazvao “imperijom zla” i Sovjete blefirao “ratom zvezda” (SDI - “Strateška odbrambena inicijativa”) za koji je još bilo rano, a Sovjeti su odgovarali SS raketama koje nisu bile sasvim precizne, pa su morali da im ugrađuju bojeve glave od pet megatona s kojima ionako nije bilo važno da li će pogoditi Vašington, Virdžiniju ili Merilend.
BreŽnjev je umro u Moskvi. Posle su umrli Černjenko i Andropov i Sovjeti su izabrali prvog reformatora - Mihaila Gorbačova, koji je govorio o “perestrojci” (privredne reforme), “glasnosti” (demokratiji) i “novom mišljenju” (sporazumu sa Zapadom). Gorbačovljeve ideje nisu bile loše, ali ni on nije izvukao glavnu lekciju iz neuspeha sovjetskih reformatora (Lenjinov NEP, Liberman, Trapeznjikov i dr.) - da komunizam nije moguće reformisati. Evropa se uplašila od “drugog hladnog rata” koji su Vašington i Moskva vodili na njenom prostoru, ali i od azijskih tigrova i sve moćnije Kine. Prvi put, Nemci s obe strane Berlinskog zida su počeli da razmišljaju o ujedinjenju, a u tome su im se pridružili i ostali Evropljani. Harizmatični predsednik Komisije EZ Žak Delor je iskoristio pogodan trenutak i Zajednica je sredinom osamdesetih usvojila “Belu knjigu” i “Jedinstveni evropski akt”, dva dokumenta koji će učvrstiti međunarodni prestiž EZ i otvoriti put evropskoj integraciji u devedesetim godinama. Pritisak na istočni blok je dalje rastao, a Marksovi sledbenici nisu znali kuda dalje.
Jugosloveni su i dalje uživali u plodovima svog minulog rada i po OOUR-ima se svađali oko varijabile, Englezi i Amerikanci su se slatko smejali jugoslovenskim prevodima ZUR-a, Tito se nadao da je u “evrokomunistima” i evropskim neutralnim državama pronašao nove saveznike, Slovenci i Hrvati su u “radnoj zajednici Alpe-Adrija” otkrili Evropu i da Jugoslavija ima alternativu, a Srbi su se zabavljali samoupravljanjem i gunđali zbog Ustava iz 1974. Kada je Tito je umro maja 1980. njegovi generali su smislili doskočicu “I posle Tita Tito” i nastavili po starom. Nisu primetili da se svet nepovratno promenio i da samoupravljanje i nesvrstavanje ne idu zajedno s neoliberalnom revolucijom. Nisu im pomogle ni diplome Fort Levenvorta i drugih elitnih američkih vojnih škola. Jugoslavija se našla na pogrešnoj strani istorije.
SEDAMDESETE su počele dramatično u Jugoslaviji. Prvo je u Hrvatskoj izbio pokret koji su Srbi nazvali “maspok” (“masovni pokret”), a Hrvati “hrvatsko proleće” (po uzoru na “praško proleće” 1968. godine). I dok se iz srpskog ugla radilo o prvoj velikoj eksploziji nacionalizma u Jugoslaviji (nije bila prva, kosovski Albanci su već 1968. godine izašli na ulice) iz hrvatskog ugla se radilo o demokratskom pokretu koji je uzdrmao temelje komunističke Jugoslavije. Tito je u Karađorđevu 1971. godine održao sednicu partijskog vrha, smenio čelnike SKH - Miku Tripala i Savku Dabčević-Kučar, sproveo čistku u hrvatskoj partiji i na čelo doveo proverene ljude, među kojima je bilo i Srba.
Posle je Tito to isto uradio i u Srbiji gde je smenio lidere SKS - Marka Nikezića i Latinku Perović, počistio “anarholiberale” i “tehnomenadžere” (smenjeno je oko 3.500 direktora), “praksisovce” je izbacio s Filozofskog fakulteta,a Vladu Revoluciju i mnoge “šezdesetosmaše” i “crnotalasovce” poslao u zatvor. Zatim je doveo proverene partijske kadrove i obnovio kult ličnosti.
Zemlja je slavila “Titove i naše jubileje”, a omladinci su mu i dalje donosili “štafetu mladosti” na Stadion JNA. Generaciji koja se već bila navikla na “Bitlse” i “Rolingstonse” to se nije dopalo. Na trijumfalnom povratku Tita iz SSSR, Severne Koreje i Kine 1977. godine gađali su ga cvećem koje je Lazar Koliševski spretno hvatao sedeći u Titovom “ševroletu”. Jugoslovensko društvo se više nikada neće oporaviti, a mnogi misle da je tada počeo sunovrat druge Jugoslavije.
Edvard Kardelj je, po običaju, napisao knjigu. Zvala se “Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja” i svi su morali da je čitaju.
Onda je donet novi (i poslednji) jugoslovenski ustav. Albanci su dobili autonomiju, a Srbi su počeli da govore o “asimetričnom federalizmu” i “prevlasti pokrajina nad republikom”. Nije im se dopalo što je Srbija bila jedina jugoslovenska republika koja je imala pokrajine. Zaboravili su da je drug Lenjin još početkom veka u članku “Korak unapred, dva koraka unatrag” rekao da je “najopasniji nacionalizam hegemonističke nacije”. Zato su Rusi i Srbi poslednji dobili svoje komunističke partije. Kardelj je u svojoj knjizi napravio razliku između “mladog” i “starog Marksa”, napisao ZUR i dokrajčio privrednu reformu iz šezdesetih. Samo malobrojni su primetili da je umesto već dotrajalog Marksa inspiraciju našao u francuskom anarhosindikalisti s kraja DžIDž i početka DžDž veka, Žan-Žozef Prudonu, koji je maštao o “slobodnim asocijacijama udruženih radnika”, “odumiranju države” i neograničenom federalizmu. Put u pakao bio je uvek popločan dobrim namerama.
Novac je i dalje stizao sa Zapada. Posle “naftnih šokova” izazvanih izraelsko-zapadnim ratovima cena nafte je skočila, a zapadne banke su preplavljene jeftinim “petrodolarima” koje su delom plasirale u “trećem svetu” kroz jeftine kredite. Tito je u Havani branio od Kastra “fundamentalne principe nesvrstavanja”, a Amerikanci su i dalje potpisivali čekove. Prvi put su, međutim, očekivali da im Jugoslavija i vrati kredite. Jugosloveni su, po navici, trošili, republike su se zaduživale ne pitajući Narodnu banku u Beogradu (što bi: novi ustav im je dao za pravo), a NBJ je posle morala da traži od svetskih stručnjaka da popišu dugovanja pošto nije znala koliki je dug zemlje. Stručnjaci su izračunali da se radilo o svoti od oko 20 milijardi dolara.
Posle je nastupila “svetska dužnička kriza” iz koje ni Titovi naslednici ni druge zemlje u razvoju nisu umeli da izađu. Jugoslavija je brojala poslednje dane.
U kulturi, poslednji trzaj umiruće zemlje doneli su “novi talas” u jugoslovenskom filmu (Kusturica i drugovi) i KPGT, poslednji pokret u JU pozorištu (skraćenica od reči “Kazalište, gledališče, pozorište, teatar”). Hrvatski režiser Vatroslav Mimica snimio je film o Banović Strahinji, poslednjem Srbinu koji je oprostio neverstvo svojoj ženi.
U MEĐUVREMENU, Poljacima je bilo dosta komunizma, organizovali su sindikat “Solidarnost” (opozicione partije su bile zabranjene), a njegov lider Leh Valensa je preuzeo od Tita primat najpopularnijeg lidera na istoku.
Njemu je primat kasnije preuzeo prvi poljski papa na tronu svetog Petra u Rimu. General Jaruzelski je izveo vojni udar, prvi u istoriji komunizma, verovatno uveren da je bolje da to on uradi nego Varšavski pakt. Posle su i Mađari zaključili da im je dosta “gulaš komunizma” Janoša Kadara i nastavili gde su stali 1956. godine.
Na vlast u Moskvi je došao Mihail Gorbačov, koji je hteo “perestrojku” i “novo mišljenje”, a u Vašingtonu Ronald Regan, koji nije više hteo da se igra “mačke i miša” sa istočnim blokom. Amerika se oporavila od Kenedijeve vijetnamske avanture dok se Sovjetski Savez nikada nije oporavio od avganistanske avanture Leonida Brežnjeva.
Na kraju je i Istočnim Nemcima bilo dosta Štazija i “Trabanta” i 1989. godine srušili su Berlinski zid. Niko nije primetio da Zapadni Nemci nisu mnogo slavili jer su znali ko će platiti račun ujedinjenja i obnove “istočnih pokrajina” koji je sredinom devedesetih premašio 1.600 milijardi maraka. Posle su prestali da broje.
Nemce su sledili i drugi i nepunih mesec dana posle pada Berlinskog zida komunizam je otišao u istoriju u čitavoj istočnoj Evropi, osim u Rumuniji i Jugoslaviji. Godine 1990. ukinut je Varšavski pakt, a 1991. godine i Sovjetski Savez. Jeljcin i lideri sovjetskih republika su se prvo dogovorili u Belovesu o raspuštanju SSSR, a potom su obavestili Gorbačova da država čiji je bio predsednik - više ne postoji. Beogradska televizija je prenosila u svet uživo slike rumunske revolucije.
U Jugoslaviji, samo još Slobodan Milošević je verovao da Jugoslavija postoji. Kada su sovjetski generali pokušali da 1991. godine izvedu vojni udar protiv Gorbačova u Moskvi, jedina čestitka je stigla iz Beograda. Boris Jeljcin Miloševiću to nikada nije zaboravio. Zapad još manje.
PODRŠKA SAD učinila je da Jugoslavija dugo ostane po strani pritiska kome su bile izložene druge komunističke zemlje. U prvoj polovini sedamdesetih godina stvari u svetu su počele da se menjaju. SAD je, posle završetka rata u Vijetnamu, pokazivo određene znake popuštanja prema istočnom bloku i prihvatio inicijivu SSSR (koja je došla preko Rumunije) o pregovorima o miru i saradnji u Evropi na konferenciji za čije je sedište odabrana prestonica neutralne Finske - Helsinki.
Razmirice između blokova dugo će blokirati napredak konferencije, ali će grupa evropskih nesvrstanih i neutralnih zemalja omogućiti da se one prevaziđu i 1975. u Helsinkiju je potpisana povelja KEBS-a koja je imala tri “korpe”: “helsinški dekatlon” (načela), ekonomsku saradnju i “slobodnu cirkulaciju ljudi i ideja” (ljudska prava).
Brežnjev je mislio da je postigao cilj jer je SAD priznao posleratne granice u Evropi, dok su Sjedinjene Države, koje su u to vreme počele zaokret u spoljnoj politici, u poslednju “korpu” ugradile ljudska prava. Amerikanci su ipak bili nezadovoljni, smatrali su da je Džerald Ford (koji je zamenio Niksona posle afere “Votergejt”) popustio pred Brežnjevom i nisu ga ponovo izabrali.
Evropa je ušla u novu epohu, “treća korpa” KEBS će se pokazati kao prava mina postavljena ispod istočnog bloka, širom tadašnjeg komunističkog sveta će početi da se stvaraju helsinški komiteti za zaštitu ljudskih prava, a komunistička Jugoslavija će prvi put posle rata otkriti da je evropska zemlja: u vatri međublokovskih sporenja u Helsinkiju pridružiće se grupi evropskih neutralnih i nesvrstanih zemalja i, za nagradu, dobiti pravo da organizuje “konferenciju kontinuiteta” KEBS-a: za tu priliku je sagradila (na kredit, kako bi drugačije?) i Sava centar u Beogradu.
DA bi politici ljudskih prava dala kredibilitet, Amerika je prepustila “svoje” diktatore širom sveta njihovoj sudbini i u Evropi će u to vreme s istorijske scene otići poslednje tri diktature - u Portugalu, Španiji i Grčkoj - koje će Evropa prigrliti i zasuti novcem (tzv. južno proširenje EZ). Narodi u istočnoj Evropi (pre svega Poljaci i Mađari) su shvatili poruku, a iz tog vremena u Jugoslaviji je ostala i legenda (za koju niko do sada nije ponudio dokaze) da je francuski predsednik ponudio i Titu da uđe u EZ. Navodno, Tito je francuskom izaslaniku odgovorio: “Zar očekujete da Jugoslavija napusti nesvrstane?”
Razvoj evropske integracije će dobiti novi obrt, a Jugoslavija će i pre Titove smrti poći u drugom pravcu. Svet je, međutim, još voleo Jugoslaviju i na Titovoj sahrani će se okupiti svi svetski državnici, izuzev američkog predsednika Džimija Kartera, koji je poslao svoju majku. Zaokupljeni otplatom dugova iz poslednje Titove decenije i međusobnim kavgama, Jugosloveni nisu shvatili da više ne uživaju zaštitu Zapada i, pod parolom “I posle Tita Tito” nastaviće po starom. Sredinom osamdesetih, Regan će ih grubo probuditi.
Amerika je u to vreme počela da se aktivnije bavi problemom terorizma, a prve na meti će se naći arapske zemlje koje je Tito podržavao. Sticaj okolnosti je hteo da u trenutku kada se američki nosač aviona “Saratoga” uputio u prijateljsku posetu Dubrovniku, Abu Abas, jedan od vođa palestinskog Fataha, otme italijanski brod “Akile Lauro” i zatraži oslobađanje grupe svojih saboraca iz izraelskih zatvora.
Zapovednik “Saratoge” je dobio naređenje da njegovi avioni presretnu “Akile Lauro” i oni su, izgleda, poleteli u trenutku kada je američki nosač već bio u jugoslovenskim vodama. Američki “fantomi” su primorali italijanski brod da se vrati u Palermo, karabinijeri su uhapsili Abu Abasa i drugove koje je Farnezina (italijanski MIP) brže-bolje ukrcala u avion JAT-a i poslala u Beograd, koji ih je prosledio u Bukurešt, odakle ih je Čaušesku avionom “Taroma” vratio u Bejrut.
Gnev Amerikanaca sručio se na Beograd, a nesrećni Raif Dizdarević, tada savezni sekretar za inostrane poslove, doživeo je da mu američki državni sekretar Džordž Šulc, pesnicom lupa po stolu. Amerikanac nije propustio da mu kaže da CIA već odavno zna da Jugosloveni obučavaju pilote Sadama Huseina, grade mu skloništa za avione (tako su ih dobro napravili da Amerikanci nisu uspeli da ih unište tokom Zalivskog rata), treniraju Palestince i sarađuju sa nekim od poznatih svetskih terorista. I danas se u obaveštajnim krugovima prepričava legenda da se tadašnji savezni sekretar za unutrašnje poslove Franjo Herljević, u Beogradu sreo i sa najpoznatijim teroristom tog vremena, Ramirezom Sančezom Karlosom.
Sudbina Jugoslavije je bila zapečaćena, a zapadni “hladni ratnici” će shvatiti da Jugoslavija više ne uživa zaštitu Vašingtona i obrušiće se na nju najpre na Kosovu. Slobodan Milošević, koji je uvrteo u glavu da je Titov naslednik, u tome će im svesrdno pomoći. Krajem osamdesetih, američki kongresmen Robert - Bob Dol se zainteresovao za Kosovo, otputovao najpre u Beograd, gde je ledeno primljen, a potom i u Prištinu gde su ga Albanci oduševljeno dočekali. Po povratku, svoje iskustvo će preneti i grupi kolega u Helsinškom komitetu Kongresa, među kojima su bili Antal - Tom Lantoš, Denis de Končini, Džozef Bajden, Džozef - Džo Diogardi i drugi.
Istorija će se nastaviti pričom da su Diogardija (koji je italijansko-albanskog porekla) iz američkog Kongresa, navodno, isterali srpski i grčki lobi i on će sa svojom suprugom Širli Mekloj-Diogardi u Vašingtonu osnovati “Američko-albansku građansku ligu” (za one koje to interesuje, njen veb sajt se nalazi na adresi njnjnj.aacl.com), najmoćniju organizaciju albanskog lobija u SAD.
Mreža albanskog lobija će se ubrzo proširiti po Njujorku (gde u Bronksu i Bruklinu žive mnogobrojni Albanci s Kosova), a potom i po čitavoj Istočnoj obali, zbog čega će mu se uskoro pridružiti američki političari s tog područja, poput Eliota Engela, kongresmena iz Njujorka, i drugih.
Istorija američko-jugoslovenskih odnosa će potom nezadrživo krenuti silaznom putanjom, Helsinški komitet američkog Kongresa će devedesetih usvojiti mnoge rezolucije o ugroženosti ljudskih prava u Srbiji i vremenom oštricu američke politike prema istočnoj Evropi usmeriti na Miloševićevu Srbiju, koja je dobila neslavnu titulu “poslednjeg bastiona komunizma” u Evropi.
Ćutanje Beograda na kritike iz Vašingtona Milošević će pokušati da prekine tek u proleće 1992. godine organizacijom proslave neobične godišnjice američko-jugoslovenskih odnosa, kojom je hteo da SAD pošalje poruku da u vrtlogu jugoslovenske krize očekuje da Vašington bude na njegovoj strani. Portparol Stejt departmenta Margaret Tatvajler gnevno mu je odgovorila da se “Vašington okreće u gnevu i frustraciji prema Beogradu”. Poruka nije mogla biti jasnija.
POČETKOM osamdesetih, Jugoslavija je od “privilegovanog partnera Zapada” postala glavobolja zapadnih prestonica. Još su smatrali da im je Jugoslavija potrebna ali su zbivanja u njoj posle Titove smrti krenula drugim tokom. Ni istočni blok više nije delovao tako monolitno, pošto su najpre Poljaci, zatim Mađari a na kraju i Istočni Nemci uzeli stvar u svoje ruke. Krajem sedamdesetih, u sumrak Titovog života, američki ambasador u Beogradu Lorens Iglberger se žalio da u Beogradu ima samo dva sagovornika s kojima je vredelo razgovarati. Jedan od njih je bio Slobodan Milošević.
Kasnije je sa prijateljima u Vašingtonu ušao u upravni odbor firme “Jugo-Amerika” M. Birklina, koja je počela da uvozi jugoslovenske automobile. Ni tu nije imao sreće: firma je ubrzo bankrotirala a Lari Iglberger je morao dugo da se pravda na Kapitol hilu. “Jugo” je bio slabašan za američko tržište, časopis “Tajm” ga je proglasio za “najgori automobil 1985. godine”, američki “popartisti” su od njega posle pravili neverovatne figure, čak ga je i Brus Vilis vozio u filmu iz serije “Umri muški” a krah projekta “Jugo-Amerika” je postao deo ikonografije brodoloma druge Jugoslavije.
Ronald Regan je 1982. godine, u svojoj direktivi NSD 54 (“Direktiva o nacionalnoj bezbednosti”), naložio američkoj diplomatiji da pribegne oprobanom metodu američke politike u istočnoj Evropi - “diferencijaciji” - koja je nekada dala toliko dobre rezultate u Jugoslaviji. Stav SAD prema istočnoevropskim zemljama zavisio je od njihove spremnosti na demokratske i tržišne reforme, smanjenja zavisnosti od SSSR, poštovanja ljudskih prava i kooperativnosti prema Zapadu. Za razliku od pedesetih, istorija ovoga puta nije bila na strani Jugoslavije jer su SAD dobile trku sa SSSR, a Poljaci i Mađari su brže razarali istočni blok.
Iako je iz NSD 54 izostavio Jugoslaviju (i Albaniju), Regan je 1984. godine objavio direktivu o američkoj politici prema Jugoslaviji (NSDD 133) u kojoj je i dalje podržavao Jugoslaviju, ali je postavljao uslove. Varšavski pakt je još delovao opasno. Smrt Brežnjeva i dvojice njegovih naslednika (Černjenka i Andropova), posledice rata u Avganistanu i sve vidljivija neoliberalna revolucija na Zapadu primoraće i SSSR na promene.
Kada je na vlast u Srbiji 1987. godine došao Slobodan Milošević, Amerikanci su se ponadali jer su u njemu videli “mladog i energičnog čoveka koji je zaljuljao Titov brod”. Verovali su mu sve do Vidovdanskog sabora na Kosovu polju 1989. godine, gde je prvi put izgovorio reč “rat”, posle čega su dvojica prisutnih službenika američke ambasade poslali telegram u Vašington da je “sa Miloševićem gotovo i da Amerika više nema šta da od njega očekuje”. Američki ambasador Voren Zimerman je organizovao diplomatski bojkot. Došao je samo turski ambasador. Kada su ga pitali zašto je to učinio, odgovorio je: “Kako da izostanem s proslave naše pobede?”
Pre dolaska u Beograd, Zimerman se sa Iglbergerom dugo dogovarao koju poruku da ponese. Poruka je, na kraju, glasila da SAD podržavaju opstanak Jugoslavije, ali ne vojnim sredstvima. Kada je Zimerman po dolasku u Jugoslaviju prvo posetio Ibrahima Rugovu u Prištini, Milošević dugo nije hteo da ga primi. U to vreme nije voleo da prima strane diplomate. Nije primao ni sovjetskog ambasadora. Previše ga je podsećao na Gorbačova. Milošević je hteo da bude Titov naslednik, ali nije mnogo naučio od Tita.
Posle kraha reformi poslednjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića, “Njujork tajms” je 28. novembra 1990. godine objavio tekst svog tadašnjeg urednika Dejvida Bajndera pod naslovom “Očekuje se skori raspad Jugoslavije”. Početak teksta je glasio: ”Američke obaveštajne službe procenjuju da će se federalna Jugoslavija raspasti, najverovatnije u narednih 18 meseci, i da je građanski rat u toj višenacionalnoj balkanskoj zemlji verovatan.” Stejt department se još nadao, ali je CIA iz Beograda već 15. novembra prenela Markovićevu izjavu da “akti najviših državnih organa Slovenije, Srbije i delom Hrvatske neizbežno vode zatezanju političkih odnosa u Jugoslaviji i direktno ugrožavaju opstanak zemlje...”.
SITUACIJU obeležavaju rastući nacionalizam i separatizam i alarmantno pogoršanje međunacionalnih odnosa, koje dovodi do nasilja, drastičnog ugrožavanja javne bezbednosti, mira i sigurnosti građana”. Lideri triju republika su u to vreme složno radili na rušenju Markovića. Bajnder je ostao jugonostalgičar i to mu njegovi šefovi kasnije neće oprostiti. Zaoštravanje na Kosovu bilo je povod da američki Kongres 24. januara 1991. zakaže debatu na temu “Jugoslavija i KEBS”. Kongresmen Denis de Končini je tom prilikom izneo novi američki pogled na Jugoslaviju. Rekao je: “Jugoslavija danas prolazi kroz duboku krizu čiji je Kosovo tragični deo. Sukobi, zasnovani na nacionalnoj i etničkoj mržnji u Jugoslaviji, takvih su razmera da mi moramo insistirati na ljudskim pravima. Za sve one koji su godinama pratili zbivanja u Jugoslaviji, podele nisu ništa novo. Mogućnost stvarnog raspada federacije je, međutim, danas mnogo izvesnija nego ikada pre.”
De Končini se potom zapitao šta SAD i druge zainteresovane članice međunarodne zajednice mogu učiniti da ohrabre demokratski i miroljubiv ishod krize: “Naša istorijska podrška politici ljudskih prava, demokratiji i samoopredeljenju naroda (ironično deluje podatak da su ovo bili razlozi zbog kojih je Vudro Vilson zagovarao stvaranje Jugoslavije) je, izgleda, u oštroj suprotnosti s našom tradicionalnom politikom podrške jedinstvu i teritorijalnom integritetu Jugoslavije, a naši pokušaji rešenja konflikta izgleda nailaze na malo onih koji žele da ih čuju u području gde su bes i mržnja toliko duboko ukorenjeni.” De Končini je zaključio: “Pored toga, možda je tačno i da je jedinstvena Jugoslavija danas manje važna za naše nacionalne i zapadne interese pošto izgleda da više nema opasnosti od Sovjetskog Saveza, zbog čega je postojanje strateške tampon-države kakva je Jugoslavija bilo potrebno ...”
Jugoslovenskoj tragediji više ništa nije stajalo na putu.
DRUGA Jugoslavija” je nadživela svog tvorca tačno jedanaest godina i tri meseca. Politička i ekonomska kriza u zemlji, vidljiva u poslednjim decenijama njegovog života, pretvoriće se posle njegove smrti u krizu same jugoslovenske ideje. Uzroci krize bili su prisutni od njenog nastanka ali su ih autoritarni karakter režima, hladni rat i spretno maršalovo balansiranje između Vašingtona i Moskve dugo držali pod kontrolom.

Titova smrt podudarila se s početkom dubokih promena i na Zapadu i na Istoku koje će obeležiti svet na kraju veka. Zapad će ući u ono što su levičari nazvali “trećom tehnološkom revolucijom” a desničari “neoliberalnom revolucijom”. Ne samo u Jugoslaviji, nego i u Evropi i širom sveta komunizam, onako kako su ga zamislili Lenjin i Staljin, gubio je tlo: u Evropi je nestao a u Kini crvena zastava je dobila smisao o kojem ni Marks ni Mao nisu mogli ni da slute.

Druga Jugoslavija nikada stvarno nije iskoračila iz ovog sistema. Šansu za to je možda imala sredinom šezdesetih ali je jugoslovenska reforma (kao, uostalom, i sve tadašnje reforme u komunističkim zemljama) doživela neuspeh posle koga je, sedamdesetih, usledila restauracija komunističkog režima u kojoj su bili sadržani uzroci njegovog kraja. Titove čistke u Hrvatskoj, Srbiji i drugim republikama početkom sedamdesetih zaustavile su smenu generacija na čelu zemlje, vratile na vlast veterane i sprečile da se njegova zemlja otvorenih očiju suoči s izazovima koje su donele osamdesete.

Nešto slično se dogodilo i u SSSR i drugim komunističkim zemljama. Izuzetak je bila Kina gde je Deng Sjaoping učinio da generaciju Maoovih saboraca početkom osamdesetih zamene najpre šezdesetogodišnjaci, potom pedesetogodišnjaci a danas Kinom vladaju ljudi u četrdesetim i tridesetim, školovani u SAD i Evropi koji su svoju zemlju, tokom samo četvrt stoleća, izveli iz beznađa Kulturne revolucije i uveli u XXI vek. Da li zato što su Titove čistke imale najmanji domet, da li zato što je njihova republika bila najbliža Zapadu, u Jugoslaviji ovu lekciju prvi su shvatili Slovenci. Kada nisu uspeli (ili nisu želeli) da uvere ostale da je vreme za promene izgubili su interesovanje za zajedničku državu. U tome im je u Srbiji svesno ili nesvesno pomogao Slobodan Milošević koji nije shvatio ono što su znali njegovi prethodnici: da bez Slovenije nema ravnoteže između Srba i Hrvata, a da bez nje nema ni zajedničke jugoslovenske države.

Slovenci, kao i Hrvati i Srbi, početkom XX veka su se opredelili za Jugoslaviju vođeni nacionalnim interesima: prva Jugoslavija im je omogućila da prežive kraj Habzburške monarhije dok je druga Jugoslavija približila državne granice granicama njihovog etničkog prostora. Krajem osamdesetih, Jugoslavija više nije nudila odgovore, a Slovenci su alternativu najpre potražili u Radnoj zajednici Alpe-Adrija, prvoj regionalnoj grupaciji u Evropi koja je prekoračila “gvozdenu zavesu”, a potom je i našli u evropskoj integraciji.
Za razliku od njih, Srbi nisu ni tada bili sigurni da li im je druga Jugoslavija bila uopšte potrebna. Istorijske činjenice govore da je Titova Jugoslavija nastala u Drugom svetskom
ratu ne samo pobedom nad fašizmom nego i pobedom nad monarhijom i srpskim građanskim političarima okupljenim u izbegličkoj vladi u Londonu. Nalet fašizma, uticaj SSSR i građanski rat su ipak učinili da srpska levica ostane privržena Jugoslaviji. Kada je, početkom šezdesetih, konfederalna koncepcija prevagnula nad unitarnom koncepcijom Jugoslavije neki od njih su ustuknuli a kada je, sredinom sedamdesetih, stvorena konfederalna Jugoslavija u Srbiji su zazvonila zvona na uzbunu, napisana je “Plava knjiga”, Srbi su se pobunili protiv “asimetričnog federalizma” i dominacije pokrajina nad njihovom republikom.

Kada su se, nepunih godinu dana posle Titove smrti, pobunili i Albanci na Kosovu, Srbija je bila spremna za novog vođu a sticaj okolnosti je hteo da, umesto srpskog Žana Monea, Gorbačova ili Havela, dobije Slobodana Miloševića, ličnost koja je neraskidivo bila vezana za stari režim.
Dotadašnji sukob jugoslovenskih konfederalista i unitarista i razvijenih i nerazvijenih tako je u očima sveta, uz malo veštine političkog marketinga, dobio i karakter sukoba komunizma i demokratije u trenutku kada je Evropa slavila pad Berlinskog zida i kada u Moskvi nije bilo više nikoga (izuzev, možda, maršala Jazova) ko je bio spreman da uđe u rat radi odbrane blokovskog poretka. Jazova su uklonili sami Rusi a njihova zemlja, koja je za vreme Gorbačova i Jeljcina učinila prve korake, a danas izgleda privodi kraju svoj preobražaj od “prve zemlje socijalizma” u privrednu i političku silu HHI veka.
Ostatak te priče nije tema ovog teksta a biće, izgleda, potrebno još dosta vremena da bi ostatak bivše Jugoslavije, s izuzetkom Slovenije, našao svoje mesto “u Evropi”, tj. u svetu koji je nastao krajem HH veka. Ostaje pitanje: gde je mesto Josipa Broza Tita u istoriji? Veliki lideri dugo umiru: Francuzi još lupaju glavu s Napoleonom, Kinezi dugo nisu znali šta da rade s Mao Cedungom a Rusi ni danas ne znaju šta će s Lenjinom i Staljinom.

Jugoslovenska tragedija je vratila na scenu “titonostalgiju” a početkom ove decenije maršal je oživeo u virtuelnom svetu Interneta na sajtovima “Slobodna Jugoslavija”, “Titolend”, “Titovil” i dr. Začudo, većina njih je nastala u Sloveniji i Hrvatskoj, republikama koje su prve izašle iz “Titolenda”. Poslednjih godina, svakog maja ispred Titovog mauzoleja u Beogradu stvaraju se redovi hodočasnika među kojima, pored njegovih sve starijih veterana, ima i onih koji su rođeni posle maršalove smrti.
S druge strane, mnogo je i onih koji veruju da je Tito bio diktator, da je njegova autoritarna vlast sprečila političko i demokratsko sazrevanje zemlje i da je zbog toga druga Jugoslavija bila samo pauza između dve etape građanskog rata koji je 1991. nastavljen tamo gde je 1945. godine prekinut. Kusturica je na tu temu snimio film “Podzemlje”. Međutim: bez obzira na to kakvu će ocenu istorija dati Titu i njegovom vremenu, jedno je izvesno: Tito i zemlja koju je stvorio i kojom je gvozdenom rukom vladao do smrti ostavili su trag u istoriji komunističke utopije i istoriji Evrope u XX veku.

K R A J

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi