POCETNA STRANA

Analiza književnog dela „Čiča Gorio“
Onore de Balzaka

Onore de Balzak je rodjen 1799. godine u Turu, Francuska. Kao ličnost i kao pisac formira se u prvoj polovini 19. veka, koju obeležavaju snažan uspon buržoazije i njene filozofije života i sila novca kao osnovna pokretačka snaga svega delovanja i stila življenja. Po završetku studija prava, trebalo je, po želji roditelja, da bude beležnik jer je taj poziv obezbedjivao društveni ugled i udoban život. Balzaku se taj poziv nije dopao, već je kao dečak maštao da bude pisac.
Naslućivao je svoj stvaralački genije i uporno odbijao da se bavi bilo čim osim pisanja. Njegov prvi pokušaj je tragedija Kromvel, ali je to bilo vrlo slabo delo. Okrenuo se romanu, napisao za nekoliko godina nekoliko romana, ali je video da su vrlo slabi i nije ih potpisivao svojim imenom.
Posle prvih književnih neuspeha, opredeljuje se za izdavaštvo, kupuje štampariju, nakon čega doživljava materijalnu katastrofu koja ga prati do kraja života; stalno je bio u dugovima i stalno se borio sa nemaštinom. Opet se vraća književnosti rešen da piše roman o gradjanskom ratu izmedu monarhista i republikanaca u Bretanji. Skupivši gradju, piše roman Poslednji šuan i, svestan njegove vrednosti, potpisuje ga svojim imenom. Od tada je napisao stotinu knjiga pišući iz dana u dan, bez predaha, po sedamnaest sati dnevno. Balzak je primer ogromne stvaralačke snage, posvećenosti književnosti i sagorevanja u neprekidnom stvaralačkom zanosu. Ogromna radna energija je slabila, zdravlje se
sve više pogoršavalo i poslednjih nekoliko godina, umoran i ophrvan bolešću, ništa nije napisao. Umro je 1850. godine, na vrhuncu slave.
Balzak je došao na genijalnu ideju da sve svoje romane objedini u jednu celinu koju je nazvao Ljudska komedija. Svaki roman je posebna celina ali sve ih objedinjuje vreme, podneblje, mentalitet, ličnosti. Neke njegove ličnosti javljaju se u različitim delima, različitim vremenima i drugačijim ambijentima. U Ljudskoj komediji Balzak prikazuje plemstvo, ministre, političare, bankare, sudije, advokate, oficire, sveštenike, trgovce, robijaše, zanatlije... Njegova Ljudska komedija je tako postala i ostala istorija naravi francuskog društva prve polovine 19. veka. On je postao najbolji i najpoznatiji istoričar.

U najznačajnija i najpoznatija dela ubrajaju se: Čiča Gorio, Šagrinska koža, Evgenija Grande, Rodjaka Beta, Rodjak Pons, Izgubljene iluzije, Traženje apsolutnog, Seljaci, Pukovnik Šaber.
Trinaest godina nakon objavljivanja prvog uspešnog romana Poslednji šuan, posle desetine uspelih romana koji su Balzaka učinili ne samo najpoznatijim nego i najplodnijim piscem toga doba, Balzak je napisao Predgovor ljudskoj komediji (1842) kojim je pokušao da teorijski obrazloži svoje delo. Ovaj se spis smatra manifestom realizma. U njegovom spisu su izneti osnovni poetski stavovi.
Zadatak spisa je da se objasni kako je zamišljena i kako je postala Ljudska komedija, te da se ukratko obrazloži njen plan. Zamisao je nastala iz poredjenja ljudskog roda i životinjskog sveta: „Uvidjao sam da u tom pogledu društvo liči na prirodu. Zar društvo ne stvara od čoveka, prema sredini u kojoj on razvija svoju delatnost, toliko različitih ljudi koliko ima podvrsta u zoologiji?(...) Prema tome, bilo je i uvek će biti društvenih vrsta, kao što ima i zooloških vrsta?“. Za njega, razlika izmedju vojnika, radnika, upravitelja, advokata, itd. Isto su tako velike kao izmedju vuka, lava magarca, gavrana itd. Balzak ukazuje na suvoparnost istorije zamerajući istoričarima svih vremena što su zaboravili da napišu istoriju naravi.
Priznaje škotskom romansijeru Valteru Skotu da se „uzdigao do filozofskog značaja istorijski roman, tu vrstu književnosti koja iz veka u vek ukrštava besmrtnim dijamantima pesnički venac zemalja u kojima cveta književnost“. Sebi je postavio zadatak da napiše istoriju koju su zaboravili toliki istoričari-istoriju naravi. To će postići „popisujući poroke i vrline, skupljajući najglavnije slučajeve strasti, slikajući karaktere, odabirajući najvažnije društvene dogadjaje, praveći tipove spajanjem većeg broja oznaka istodobnih karaktera“.Definisao je roman kao uzvišenu laž istinitu u pojedinostima i daje plan Ljudske komedije- I. Studije naravi 19. veka čine opštu istoriju a svaka od slika ima svoju misao, svoje značenje i izražava jedno doba ljudskog života; II. Filozofske studije prikazuju društvenu moć; III. Analitičke studije treba da udju u filozofiju braka, patologiju društvenog života, anatomiju nastavnog osoblja i analizu vrline. Ovakvo delo obuhvata istovremeno i kritiku društva, analizu njegovih bolesti i pretresanje njegovih načela.
Sumu svoje Ljudske komedije izrazio je Balzak sledećim rečima:
Moje delo ima svoju geografiju, kao što ima svoj rodoslov i svoje porodice, svoja mesta i svoje stvari, svoju čeljad i svoje gradjane, svoje zanatlije i svoje seljake, svoje političare i svoje kicoše, svoju vojsku, rečju- ceo svoj svet!
Balzak u svom spisu ukazuje na uticaj sredine na formiranje ljudske ličnosi, isticanje potrebe za istorijom ljudske naravi, otkrivanje sopstvenih stvaralačkih postupaka u transponovanje gradje u roman, ukazivanje na roman kao proznu vrstu velikih umetničkih mogućnosti.
Priča romana Čiča Gorio razvija se na dva plana: individualnom i opštem Na individualnom planu predočene su dve ključne priče: o mladom studentu Eženu de Rastinjaku i ostarelom fabrikantu rezanaca Čiča Goriu. Oko ove dve sudbine razvija se niz individualnih istorija: stanara pansiona gospodje Voker ( stara gospodjica Mišono, gospodin Poare, mlada devojka Viktorina Tajfer, gospodja Kutir, odbegli robijaš Votren), vikontese de Bozean, grofice Anastazije de Resto, baronice Delfine de Nisenžan. To su samo istaknutiji pojedinci koji imaju značajnije mesto u romanestkoj priči, ali pored njih, kroz ovaj roman defiluje nekoliko desetina epizodnih likova. Na opštem planu data je slika pariskog društva od najnižih do najviših slojeva. U pansionu gospodje Voker je sirotinja različitog životnog doba i porekla, a u predgradju Sen Žermen je visoko društvo odeveno u svilu i okićeno zlatom i dijamantima. Pariz je veliko iskušenje, nada i čežnja mladih ljudi, željnih da dopru do senžermenskog društva. Pariz je slika moralnog blata, bezdušnosti i egoizma.
Na samom početku romaneskne priče, posle predočavanja stanara pansiona gospodje Voker, narativni subjekt posebno prati dva glavna aktera priče. Rastinjak i Gorio su samo dva suseda, ali sticaj okolnosti približava mladića i starca pa se u toku romaneskne priče njihove sudbine prepliću. Balzak je dobro odredio mesta ovim junacima u strukturi romana: to su dva različita ljudska tipa i dva sveta, ali se
i jedan i drugi uzajamno dopunjavaju. Bez Čiča Goria Rastinjak bi dobio sasvim druge obrise; bez Rastinjaka tragična sudbina starog Goria, ne bi dobila tako snažne akcente. Dok je jedan na kraju svoga puta, drugi ga tek krči; dok je Čiča Goria uništila bezdušnost i nezahvalnost dveju kćerki, Rastinjak je na putu da uništi majku i sestre, dok je jedan poražen od života, drugi se bori za pobedu; dok je jedan potpuno skrhan, drugi je zadojen snagom za obračun sa društvom.
Čiča Gorio je široka freska francuskog društva: tu im ličnosti različitog socijalnog porekla i statusa , različitih ideja i ideala, različitih moralnih stavova i različitih sudbina: „Ovakav skup ljudi- piše Balzak- sadrži uglavnom bitne elemente celog jednog društva“. Za junake ove priče Balzak uzima dva različita ljudska tipa. Jedno je mladi student prava, koji je došao u Pariz da završi studije i svojim trudom obezbedi sebi mesto u društvu. Drugi je ostareli negdašnji fabrikant, „jedno nesrećno i odgurnuto stvorenje, jedan mučenik sa kojim su svi terali šegu“.
Prvi je došao u Pariz u punoj snazi svoje mladosti, ispunjen verom u život, željan uspeha po svaku cenu. Drugi je na zalasku života, na izmaku snage, napušten od svojih kćerki, opljačkan od sopstvene dece, žrtva bezgranične roditeljske ljubavi.
Ljudski svet romana čine ličnosti različite po poreklu, društvenom statusu, mentalitetu i karakteru. One se mogu svrstati u dve grupe: onu koja živi u ulici Sen Ženevjev gde se nalazi pansion gospodje voker, i onaj iz predgradja Sen Zermen, gde su kuće i dvorci aristokratskih porodica. Na jednoj strani je siromaštvo, na drugoj materijalno izobilje. Na jednoj strani su vidljivi prosjaji iskrenosti, poštenja, prijateljstva i uvažavanja, na drugoj strani je bespomučna borba za društveni prestiž, niske intrige, podmetanja, zavidljivost, nemoral. Balzak sa simpatijama prikazuje senženevjevske žitelje, ima sažaljenja za njihove patnje i stradanja, ima razumevanja za njihove sitne zlobe i surevnjivosti, ali ih ne idealizuje. Za senžermenske žitelje nema ni razumevanja ni simpatija- na svakom koraku je lopovluk, preljuba, bezdušnost, zloba. Čiča Gorio nije idealan likbogatstvo je stekao na nepošten način, koristeći nevolje siromašnih i gladnih. Ali on je stradalnik i nesrećnik, žrtva svojih nezajažljivih kćeri i svoje prevelike ljubavi prema njima. Ni Rastinjak nije idealizovan: dolazi u Pariz čist i neiskvaren, dugo zadržava moralnu čistotu svoje ličnosti, ali postepeno popušta, prilagodjava se sredini i poprima njenje manire: i on iskorišćava svoje najmilije da bi obezbedio ulazak u visoko društvo: i on, na kraju romanesksne priče, odlazi da se uključi u metež i blato senžermenskog društva.
Čiča Gorio je stekao bogatstvo za vreme revolucije prodajući brašno deset puta skuplje no što ga je kupovao. Kada je ostao udovac, svu svoju ljubav je posvetio dvema kćerima: kupovao im haljine, nakit, kočije: obezbedio im velik miraz i obe su se udale u aristokratske porodice. Starija kćer Anastazija postala je grofica de Resto, mladja Delfina je postala baronica de Nisenžan. Kada su ušle u visoko društvo, nihove potrebe su postale veće- želele su da se istaknu na balovima i svečanim večerama. Novac su dobijale od oca koji je, zaslepljen očinskom ljubavlju, zadovoljavao njihove prohteve i hirove, rukovodjen stavom:
„Očevi uvek treba da daju pa da budu srećni. Uvek davati to znači biti otac“. Dok je imao para, pazile su ga i kao parajliju svakome pokazivale. A kad je nestalo novca, nemilosrdno su ga oterale. U pansionu Voker je našao sklonište, prezren i siromašan. Stalno menja spratove i iznajmljuje jeftinije sobe. Odrekao se duvana, otpustio berberina, prestao je da se puderiše, nije više nosio skupa odela, bivao je
sve mršaviji. Čiča Gorio „koji je imao šezdeset i dve godine izgledao je kao da nema ni četrdeset(...), koji je imao nečeg mladalačkog u osmehu, sada je ličio na izlapelog, nemoćnog i bledog starca od sedamdeset godina“. Kada je ponestalo novca, prodao je nakit, zlatne tabakere, cvećnjake, posudje od srebra, uvek je kćerima davao sa suzama radosnicama u očima, srećan što su one zadovoljne i srećne. Kada bi u pansionu neko spomenuo ime neke od njegovih kćeri, osluškivao bi da čuje kako su izgledale, jesu li bile srećne, jesu li se lepo provele.
Da je njegova ljubav slepa, pokazuje slučaj kada je zakupio stan da bi njegova kćer Dafina imala gde da se sastaje sa Rastinjakom. Tek na samrti, kad danima nije bilo njegovih kćeri jer nije bilo ni novca, prvi put će izraziti razočarenje i bunt:
Ne, one neće doći! Znam ja to ima već deset godina. Ja sam to pomišljao ponekad, ali nisam smeo da verujem.

Umro je Čiča Gorio sam i napušten od kćeri, kao ubogi siromah. Ispratili su ga samo Rastinjak i Kristog, pokućar gospodje Voker. Kćeri za koje je sve žrtvovao nisu došle na sahranu- poslalw su prazne kočije i kočijaše.
Ežen de Rastinjak je mladić koji je iz provincije došao u Pariz na studije prava. Tu je osetio velegradski život, upoznao siromaštvo i blagostanje, uporedio svoju porodicu u svetlu pariskog života i shvatio da mora nešto da promeni.
Shvatio je da u velikom gradu mora imati zaštitnika da bi opstao i da bi mogao da udje u visoko društvo koje je postalo njegova preokupacija i glavni cilj. Brzo je došao u vezu sa daljom rodjakom vikontesom de Bozean i njena kuća mu je postala prva stepenica za ulazak u visoko društvo. Činjenica da je rodjak vikontese de Bozean, koja je po svom imenu i po svom bogatstvu, jedna od najvećih plemkinja, otvarala mu je vrata aristokratskih kuća i obezbedjivala pozivnice za balove. Već na prvim koracima u to društvo Rastinjak mlad, neiskusan i čista srca
doživljava poniženje: njegovo odelo, dolazak pešice na bal ili neuglednim kočijama, izazivaju podrugljive poglede i osmehe slugu koji mu otvaraju vrata.
Prvi ulasci u to društvo otkrili su mu neiskrenost, pritvornost, prevare, laž. Mladom i neiskusnom Rastinjaku žele da pomognu svojim savetima robijaš Votren i vikontesa Bozean. Votren je dobro upoznao svet i iskusio društvene nepravde pa nastoji da Rastinjaku otvori oči i ukaže mu na neprijatne istine. Za Votrena je Pariz obična kaljuga:
Oni koji se u njoj ukaljaju vozeći se kolima, to su pošteni ljudi, a oni koji se ukaljaju idući pešice, to su lopovi.Ako vam se desi nesreća da ukradete neku sitnicu, pokazuju na vas na trgu pred Palatom pravosudja kao kakvo čudovište.
Ali ako ukradete milion, onda će vas u salonima smatrati za poštenog čoveka. Pokvarenost je opšta pojava i oružje ljudi osrednjih osobina. U društo treba krčiti put bleskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba ili uleteti kao topovsko djule, ili se uvlačiti kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. I vikontesa de Bozean, u jednom trenutku razočarenja, kada je ljubavnik bio napustio, kazuje Rastinjaku istinu o životu i upućuje ga kako da se ponaša u društvu u koje hoće da udje:
Dakle, gospodine de Rastinjak, postupajte s ljudima onako kako zaslužuju. Želite da uspete, ja ću vam pomoći. Uvidećete koliko je duboka ženska pokvarenost, izmerićete veličinu bedne ljudske sujete. Iako sam pažljivo čitala tu knjigu o svetu, bilo je stranica koje su mi ostale nepoznate. Sad znam sve. Ukoliko hladnije budete računali, utoliko ćete bolje uspeti. Ako hoćete da vas se svet boji, udarite bez milosti. I ljude i žene smatrajte za poštanske konje koje ćete na svakoj stanici ostavljati da crknu, p ćete ostvariti sve želje.
U Rastinjaku je dvojstvo: on je mlad, neiskusan, čist, neiskvaren, rešen da uspe. Ali on je opljačkao majku i sestre da bi kupio skupo odelo i vozio se kočijama, što je uslov da se udje u visoko društvo. Po tome je sebičan, kao što su sebične kćeri čiča Goria.Ali će taj isti rastinjak odbiti nečasnu Votrenovu ponudu da se oženi bogatom naslednicom Viktorinom pošto pre tog bude ubijen njen brat.
Rastinjak ima svoj put:
Moja je mladost još čista kao vedro nebo: ko hoće da postane velik ili bogat čovek, treba da se pomiri s tim da mora lagati, povijati se, puzati i uspravljati se, laskati, pretvarati se. Ko pristane na to, zar ne znači da je pristao da bude sluga onih koji su lagali, povijali se, puzali. Prvo im treba biti sluga, pa onda postati njihov saučesnik. O, ne. Ja ću raditi plemenito, kao svetac, radiću danju i noću da stečem bogatstvo samo svojim radom. To će bogatstvo vrlo sporo ići, ali ću zato spavati mirne savesti.
Ali, kada postane ljubavnik Delfine de Nisenžen, kada oseti miris bogatstva, pojmiće vrednost novca i njegovo dejstvo na čoveka: kada ima novac, čovek je siguran, samouveren, prav i dostojanstven. Visoko društvo i bogatstvo i moralna čistota to ne može da opstane jedno pored drugog, shvatio je Rastinjak.
Sudbina čiča Goria iz temelja potresa Rastinjaka. Sahrana svoga stradalnika bez krivice ruši sve iluzije koje je Rastinjak gajio o svetu. Kada je morao da pozajmi franak od pokućara Kristofa da bi grobarima dao napojnicu, Rastinjaka obuzima tuga i gorčina. U tom trenutku je nestao dotadašnji Ežen de Rastinjak koji je želeo da svet osvaja trudom, zaslugom i vrlinom. Pojavio se novi Ežen de Rastinjak koji upućuje društvu preteće reči: „A sad je na nas dvoje red“. Na ručak kod gospodje de Nisenžen odlazi Rasttinjak koji prihvata borbu sa društvom Sen Žermena, ali prihvata i sredstva kojima se ono služi.
U jednom predgovoru iz 1839. godine Balzak piše: Dogadjaj koji je poslužio kao model odigrao se pod užasnim okolnostima kakvih nema ni kod ljudoždera; jadni otac vikao je čitavih dvadeset časova koliko je trajala agonija da mu donesu vode da utoli žedj, niko mu nije pritekao u pomoć: njegove dve kćeri bile su jedna na balu, a druga u pozorištu, iako su znale u kakvom je stanju njihov otac. U tu istinu je teško bilo poverovati. Protivno tvrdjenju jednog zlonamernog kritičara, Balzak je odlično poznavao parisko društvo, a vrlo ozbiljni ekonomisti potvrdili su tačnost podataka koje je on naveo.
Engels je napisao da je od Balzaka naučio više nego od svih ekonomista i istoričara toga vremena zajedno. Odbijajući da ropski podržava stvarnost, da naizgled tačno prikazuje dogadjaje i karaktere, on je želeo da ih prikaže verno, analizirajući nihovu suštinu i otkrivajući njihovu skrivenu istinu. Otuda se Balzak smatra jednim od najvećih majstora realizma.
Ovo je istovremeno i roman karaktera i roman naravi. Sve ličnosti u romanu, koje predstavljaju prosečni svet, verna su slika naravi jednog doba. Kroz raznolik svet koji opisuje Balzak slika zajedničke odlike društvenih skupina i izuzetne jedinke koje se svojom originalnošću izdvajaju iz prosečnih gomila.
Balzak je u delu majstorski oživeo pozadinu svoje patološke drame. To nisu, kao kod njegovih savremenika, opisi radi opisa, nezavisni od intriga, nego opisi užlebljeni u samu srž romana.

LITERATURA: