OSNOVNE SOCIOLOSKE I EKONOMSKE KATEGORIJE

Kategorije koje su od značaja kako za sociologiju, tako i za ekonomiju su rad, roba, novac, zakon vrednosti i višak vrednosti. Njih treba da posmatramo šire i zato ćemo detaljnije eksplicirati njihove dimenzije. Prvo ćemo ove kategorije analizirati sa sociološkog stanovišta, tj. proučićemo njihovu vezu sa društvenom svešču i opštim društvenim zakonima. Takodje, značajan činilac koji nam je bitan jeste metodološki postupak dijalektičke analize i sinteze, a koji je postupak koristio Marks prilikom izučavanja ekonomskih pojava.

RAD

Rad je povezan i sa drugim sociološkim i ekonomskim kategorijama. Proizvodnja čini sastavni deo rada, materijalne i duhovne delatnosti i ona je uslovljena ljudskom delatnošću.
Glavni momenti procesa rada su sam rad, predmet na kome se radom deluje i sredstva kojima se deluje.
Kako je svaki ljudski rad okrenut odredjnom cilju, on predstavlja svesnu delatnost. Pišući o radu kao osnovnoj kategoriji Marks i Engels su pojasnili i ostale društveno – ekonomske i psihološke pojave, od kojih ćemo ovde navesti:
1. Uloga rada u nastanku čoveka
2. Rad i materijalna proizvodnja (apstrktni i konkretni rad, potreban rad, višak rada, radna snaga, najamnina i ostalo)
3. Rad (otudjenje i razotudjenje)
4. Rad (kategorija prakse)
5. Podela rada

Sociolozi si razmatrali rad u raznim relacijama. Tako, npr. H. Lefebre navodi da je rad osnova razvoja pojedinaca u društvenoj praksi, te da rad povezuje pojedinca sa drugim radnicima (u radionici, u društvenoj klasi, u društvenoj celini), a i sa spoznajom, on doživljava, zahteva, omogućava politehničko obrazovanje koje dominira celinom procesa proizvodnje i društvenom praksom.
Rad kao sociološka kategorija deluje na čoveka višestruko:
a) povezuje zaposlene u svetu rada, sve one koji stvaraju, a zatim ih povezuje sa klasom, grupom, društvenom celinom
b) omogućava im spoznaju
c) daje im i omogućava politehničko obrazovanje

Tako parcijalizovan rad stvara i odredjene teškoće kod radnika i otudjuje ih. Postavlja se pitanje kako savladati ove teškoće. Po Marksu „još uvek postoji carstvo nužnosti. S one strane njega počinje razvitak ljudske snage, koji se svrha sam sebi, pravo carstvo slobode, ali koje može da procveta samo na onom casrtvu nužnosti kao svojoj osnovi. Skraćenje radnog vremena je osnovni uslov“. Razvitak potrebe za dokolicom i potreba dokolice ima, po Marksu, duboko značenje.
Lefebre je s pravom ukazivao na činjenicu da uvećanje – rast, odnosno rast slobodnog vremena u kapitalističkom društvu samo delimično ublažava težinu i teškoću parcijalizovanog rada, ukazujući na to da su nužne i neophodne duboke i sveopšte promene kapitalističkog sistema da bi se ličnost oslobodila otudjenja u procesu rada, ali i u oblasti dokolice.
Ipak, da bi se obavila analiza društveno – ekonomskih, umetničkih, ideoloških pojmova, treba imati u vidu da su kategorije rada metodološko polazište. Rad, pre svega, kao sociološko – ekonomska kategorija može biti kolektivan ili individualni, zatim fizički,materijalni i duhovni, ali bez obzira na to kakav rad bio i kakav oblik ima, on je uvek društveni. Bilo kao pojedinci ili kao mikro – grupa, individue uvek u procesu rada stupaju u uzajamne odnose i uvek uspostavljaju komunikaciju (medjusobno se sporazumevaju, razmenjuju iskustva, saradjuju – upućeni su jedni na druge, izgradjuju kulturu odnosa, unapredjuju jezik i time stvaraju društvenu istoriju). Zato je rad polazna kategorija u sociologiji.

ROBA

Roba ima svojstva da zadovolji ljudske potrebe, koje mogu biti veoma raznovrsne. U stvari, roba predstavlja masovnu pojavu kapitalističkog društva. Objašnjavajući šta je to roba Lenjin navodi da marks u „Kapitalu“ najpre analizira najporostiji, obični, osnovni, najmasovniji, milijardu puta susretan odnos buržoaskog (robnog) društva – razmenu roba. Analiza otkriva u toj najprostijoj pojavi (u toj „ćeliji“ buržoaskog društva) sve protivrečnosti modernog društva. Marks u robi otkriva dva svojstva: upotrebnu i prometnu vrednost.
Svojstvo robe je da zadovolji neku ljudsku potrebu, kojih ima puno, mogu biti fizičke i duhovne. Ako proizvod ljudskog rada ima svojstvo zadovoljenja neke čovekove potrebe, ali on ne može biti roba, jer takav proizvod niko neće kupiti. Proizvodi ljudskog rada imaju zadatak da zadovoljavaju ljudske potrebe iako nisu roba. Marks je ukazao da neka stvar može biti upotrebna vrednost, a da ne bude vrednost. Takvi su npr. vazduh, neobradjivano zemljište, prirodnalivada, drvo što divlje raste i sl. Neka stvar može biti korisna i proizvod ljudkog rada, a da ne bude roba. Tako, onaj ko svojim proizvodom zadovoljava vlastitu potrebu, stvara upotrebnu vrednost, ali ne stvara robu. Da bi proizvodio robu, mora proizvoditi ne samo upotrebnu vrednost, već upotrebnu vrednost za druge, tzv. društveno upotrebnu vrednost (i to ne samo prosto za druge). U srednjem veku seljak je proizvodio žito za daću feudalnom gospodaru i žito za desetak popu, tako da to žito nijebila roba iako su bili proizvedeni za druge. Da bi proizvod postao roba mora se putem razmene preneti na drugo lice kome će služiti kao upotrebna vrednost.
Bitne su razlike u primitivnim i razvijenim društvima kada je u pitanju roba. Naime, u primitivnim društvima sve što se proizvodilo, trošilo se. Nisu se razmenjivali proizvodi sa drugima. Medjutim, sa razvojem orudja za rad i viška proizvoda stvorena je mogućnost za razmenu. Tada proizvod ljudskog rada postaje roba i on ima:
1) svojstvo zadovoljenja neke ljudske potrebe
2) svojstvo da se razmenjuje za ostale proizvode koje čovek stvara

Znači, svojstvo robe jeste da se ona medjusobno razmenjuje, tj. da se jedna upotrebna vrednost menja za drugu upotrebnu vrednost, i one imaju nešto zajedničko. To zajedničko u robama jeste da se omogući razmena, a sve to uslovljava prometnu vrednost. A to je ,svakako, ljudski rad. Medjutim, postavlja se pitanje dali je to konkretan ili apstraktni rad. Napomenućemo da to nije konkretan ljudski rad koji stvara upotrebnu vrednost (obućarski, sajdžijski, tkački) ili neki drugi proizvod čoveka i njegovog rada, već je to apstraktni rad i do njga se može doći i dolazi sa apstrahovanjem čulnih svojtava proizvoda rada, odnosno zanemarivanjem upotrebnih vrednosti.
Kako smo već rekli, rad ima dvojaki karakter: konkretan i apstraktan. Konkretan rad je taj koji stvara upotrebnu vrednost, a apstraktni rad – opšteljudski rad stvara vrednost. Marks navodi da ono što je preostalo od proizvoda rada „jeste ista avetinjska predmetnost, prosto smesa bezrazličnog ljudskog rada, tj. utroška ljudske radne snage bez obzira na oblik njenog trošenja“. Te stvari predstavljaju još samo to da je nanjihovo proizvodjenje utrošena ljudska snaga, da je u njima nagomilan ljudski rad. Kao kristali ove društvene supstance, koja im je zajednička, one su vrednosti – robne vrednosti. U samom odnosu robne razmene, javila nam se njihova prometna vrednost, kao nešto skroz nezavisno od njihovih upotrebnih vrednosti. Ono zajedničko što se pokazuje u odnosu razmene, ili u prometnoj vrednosti, jeste njena vrednost.
Došavši do kategorije vrednosti, Marks analizira prometnu vrednost tako što pokazuje kako se robna vrednost ispoljava kroz prometnu vrednost. Već smo napomenuli da je nešto upotrebna vrednost zato što ima vrednost, jer je unjoj materijalizovan – opredeljen apstraktni rad. Postavlja se pitanje, kako se meri veličina vrednosti – neke upotrebne vrednosti? Naime, ona se meri količinom rada koji je sadržan u njoj, a sama količin arada se uglavnom meri njegovim trajanjem, jer radno vreme ima odredjena merila, kao što su npr. nedelja, dan, čas, minut. Nesumljivo je da količina rada utrošena za proizvodnju neke robe ne može biti uvećana više nego za onoliko koliko je potrebno za njenu izradu. Ukoliko to ne bi bilo tako, tada bi neumešniji i lenju ljudi stvarali veću vrednost pošto su utrošili veću količinu rada, tj. potrošili su više vremena dok su radili na izradi odredjenog proizvoda. Za proizvodnju neke robe treba prosečno i društveno potrebno radno vreme. Društveno potrebno radno vreme je promenljiva kategorija. Vreme potrebno za izradu nekog proizvoda se menja, štp zavisi od razvoja proizvodnih snaga, tehničko – tehnološkog progresa i sl. Proizvodnju snagu rada odredjuju razne okolnosti, izmedju ostalog, prosečan stešen umešnosti radnika, stepen razvoja nauke i njene tehnološke primenljivosti, društvena organizacija procesa proizvodnje, obima i delotvornost sredstava za proizvodnju,kao i prirodne okolnosti.
Kada je razvoj proizvodnih snaga brži, vrednost robe će biti manja, niža, odnosno, roba će biti jeftinija.

ROBNI FETIŠIZAM

Nepoznavanje društvenih odnosa (društveno potrebno radnog vremena,količin epotrebnog rada za proizvodnju neke konkretne stvari, vrednosti) radja fetišizam. Iza proizvedene stvari u koju je uložen ljudski rad, kriju se odnosi medju ljudima. Ti društveni odnosi izmiču ljudima, dok je roba čulna stvar, ali se ona pretvara u nečulnu. Ona postaje nadčulna, jer je društvena stvar robni oblik i odnos vrednosti proizvoda rada, u kome se on ispoljava, nemaju apsolutno nikakva posla sa njihovom fizičkom prirodom i onim odnosima izmedju stvari koji iz nje proističu. Ovde se dogadja samo to, da odredjeni društveni odnos medju samim ljudima uzima za njih fantasmogoričan oblik odnosa medju stvarima. Zbog toga, da bismo našli analogiju, moramo pribeći regionima verskog sveta. U njemu proizvodi ljudskih glava izgledaju da su samostalni oblici, obdareni vlastitim životom, i koja se nalaze u odnosima medju sobom, kao i sa ljudima. Ovako je i sa proizvodima ljudskih ruku u robnom svetu. Ovo predstavlja fetišizam, koji prianja za proizvode rada, čim s eproizvode kao robe, i koji je zbog toga nerazdvojno povezan sa raobnom proizvodnjom.
Ljudi su se veoma rano počeli interesovati za karakter fetišizma. Da bi se došlo do nekih saznanja, potrebno je da se i pojave razviju, jer samo tako je moguće uočiti i otkriti dublje odnose koji ih odredjuju. Zato s pravom Lefebre kaže „bogatstvo, novac, roba, kapital samo su odnosi izmedju ljudskih bića, izmedju ljudskih individualnih i kvalitativnih radova. Pa ipak ti odnosi dobijaju privid i oblik stvari koje su spoljašnje ljudskim bićima. Privid postaje stvarnost; tj. fetiši, jer ljudi veruju da postoje izvan njih i da zaista deluju kao objektivne stvari“. U stvari, roba i ostale ekonomske kategorije izražavaju odnose izmedju ljudi. Zato je zadatak nauke da te odnose otkrije, kako bi se ljudi oslobodili fetišizma, odnosno, pripisivanja natprirodnih sila stvarima koje nemaju, i koje ne poseduju.
Naime, potrebno je otkriti objektivne procese koji deluju u društvu nezavisno od ljudske svesti, kao i da se otkrije istina o društvenim odnosima. Da bi se sve ovo postiglo potrebno je da se robna proizvodnja potpuno razvije, pa da iz samog iskustva potekne naučno saznanje da se privatni radovi, vodjeni nezavisno jedan od drugog, ali koji su u svestranoj medjusobnoj zavisnosti, stalno svode na svoju srazmernu društvenu meru, jer se u slučajnim i stalno kolebljivim odnosima razmene njihovih proizvoda, radno vreme potrebno za njihovu proizvodnju sprovodi silom kao regulator prirodni zakon, kao recimo, zakon teže. Stoga je činjenica da se veličina vrednosti odredjuje radnim vremenom tajna koja se skriva vidljivim kretanjima relativnih vrednosti roba. Otkrivanje ove tajne ukida privid čisto slučajnog odredjivanja veličine vrednosti proizvoda rada, ali nikako ne ukida i materijalni oblik tog slučajnog odredjivanja.
Zahvaljujući nauci i njenom saznanju, roba i njene upotrebne vrednosti su osvetlile odnose koji su prisutni izmedju ljudi prilikom proizvodnje datih stvari. Saznanje se ne zadržava na spoljnim pojavama. Ako bi se ostalo na stvarima i njihovim čulnim svojstvima dobila bi se netačna slika društvene stvarnosti.

NOVAC I FETIŠIZAM NOVCA

Novac nastaje sa razvojem proizvodnje i on pretstavlja specifičnu robu, jer se novcem razmenjuju sve druge robe. Postavlja se pitanje kakva je to roba za koju se razmenjuju sve druge robe. „Ona dobija specifičnu društvenu funkciju, a stoga i društveni monopol da u okviru robnog sveta igra ulogu opšteg ekvivalenta“ – Marks
Postavlja se i pitanje kako je došlo do toga da novac igra tu ulogu, a zatim i kako se ispoljava fetišizam novca. Kako bismo odgovorili na prvo pitanje potrebno je dati kratku skicu razvoja oblika vrednosti. Marks je u „Kapitalu“ analizirao tri oblika vrednosti: prost i slučajan oblik vrednosti; potpun,odnosno razvijen oblik vrednosti i opšti oblik vrednosti.
Prost ili slučajan oblik vrednosti se javlja kada se u procesu razmene jedan proizvod direktno razmenjuje za neki drugi proizvod. U ovom slučaju obavlja se razmena robe za robu.
Potpuni, odnosno razvijeni oblik vrednosti je u odnosu na prethodni oblik složeniji. Naime, sa razvojem proizvodnje i pojavom više proizvoda procesi razmene su sve složeniji i složeniji. Traži se roba čija vrednost može biti merilo za odredjen broj roba. Za jedan artikal robe može se zameniti veći broj stvari.
Razvojem proizvodnje došlo je do većeg broja robe na tržištu, ali i formiranja opšteg oblika vrednosti. Tražena je roba za koju će se razmenjivati ostale robe, odnosno koje će igrati ulogu opšteg ekvivalenta. Taj ekvivalent je bio različit kod različitih naroda. Tako je npr. platno kao roba postalo opšta roba i za to isto platno razmenjivale su se sve vrste robe. Po Marksu prosti ili pojedinačni relativni oblik vrednosti neke robe čini neku drugu robu pojedinačnim ekvivalentom razvijeni relativni oblik vrednosti. To izražavanje vrednosti jedne robe u svim drugim robama, daje svima oblik raznovrsnih posebnih ekvivalenata. Na kraju, jedna naročita vrsta robe dobija oblik opšteg ekvivalenta, zbog toga što su je sve druge robe učinile materijalom svog jedinstvenog opšteg oblika vrednosti.
Opšti oblik vrednosti, takodje, postaje ograničen sa daljim razvojem proizvodnje. Taj razvoj uslovljava proširenje tržišta, što je i bio preduslov za nastajanje sveopšteg ekvivalenta, odnosno novca. Ali, treba imati u vidu da je jedna odredjena roba istorijski osvojila povlašćenja umesto da igra ulogu novca, odnosno sveopšteg ekvivalenta – a to je zlato.
Zlato istupa pred druge robe kao novac samo zato što je ranije pred njih već istupalo kao roba. Kao i sve druge robe, i ono je funkcionisalo kao ekvivalent u činovima razmene, i to kao posebni ekvivalent pored drugih ekvivalenata, tj. roba. Postepeno, zlato je počelo funkcionisati kao opšti ekvivalent, i čim je osvojilo monopol, postalo je novčana roba.
Dajući objašnjenje robnog fetišizma, ujedno odgovaramo i na pitanje ispoljavanja fetišizma novca, jer su dati bitni elementi objašnjenja i fetišizma novca kao opšteg ekvivalenta, odnosno robe za koju se mogu razmeniti ostale robe.
Nemoguće je „razumeti svet robe, ako se ne razume da u ovom svetu svaki objekat postaje znak“. Tako znak svih objekata uopšte,novac, funkcioniše na takav način da i sam može biti zamenjen svojim zancima, znacima drugog stepena u neku ruku, novčanicama, menicama, čekovima i sl. Svaka je roba u izvesnom smislu znak. „Čim se u društvenim svojstvima koje stvari porpimaju vide još samo prosti znaci, odmah im se pridaje i smisao konvecionalnih funkcija“.
Samo otkrivanjem odnosa iza znakova i to putem dijalektičke analize, može se doći do društveno odredjenog rada. Iza znaka leži vrednost, a iza vrednosti društveno odredjeni rad koji, u stvari, stvara tu vrednost.
Novac ima svoje i pozitivne i negativne osobine. Negativne osobine se ogledaju u tome što novac utiče na deformaciju čovekove ličnosti, determiniše neke oblike otudjenja i to na antropološkom planu. Po Marksu predmeti mogu različito uticati na razvoj strasti i uživanja kod čoveka, pa prema tome i na zadovoljenje njegovih potreba. Ali naročito je snaga novca značajna u vezi zadovoljenja potreba. Time što ima svojstvo da sve kupuje i što ima svojstvo da prisvaja sve predmete, novac je predmet u eminentnom posedu. Univerzalnost njegovog svojstva je svemoć njegovog bića, te stoga, novac važi kao svemoćno biće, predstavlja svodnika izmedju potrebe i predmeta, izmedju života i čovekovih sredstava za život.
Svojstvo novca je da, pored ekonomske funkcije, u procesu razmene robe poseduje i neke druge funkcije koje se odražavaju negativno na čovekovu svest i stvaranju izopačenih stvari, i to pre svega strast za posedovanjem i gomilnjem novca i drugih hipertrofiranih potreba koje se ispoljavaju i danas. Marks kaže: „ Ako je novac veza, koja se vezuje na ljudski život, na društvo, sa prirodom i ljudima, nije li novac veza svih veza. Ne može li on razrešiti i vezati sve veze. Nije li on zati i opšte sredstvo raspravljanja. On je pravo sredstvo razdvajanja, kao što je i pravo sredstvo veze, galvano – hemijska snaga društva“.

ZAKON VREDNOSTI

Zakon vrednosti nastaje još prvom pojavom robe i robne razmene, ali do punog izražaja dolazi u kapitalističkom načinu proizvodnje. Kako M. Perović kaže zakon vrednosti je „kako mu već i sam naziv kaže, zakonitost vezana za kategoriju vrednosti, jer se sa njom javlja, kroz nju deluje,i konačno, sa njom će i nestati“. Svi odnosi koji se ispoljavaju kategorijom vrednosti zasnivaju se na delovanju zakona vrednosti. Pošto je vrdnost materijalizacija društvenih odnosa, to je i zakon vrednosti splet društveno – ekonomskih veza i odnosa koji se zasnivaju n akategoriji vrednosti, regulišu se i ispoljavaju kroz nju.
Bitna osnova zakona vrednosti je merenje i razmena robe prema količini i njima utrošenog ljudskog rada, društveno – potrebnog za njihovu proizvodnju, odnosno reprodukciju. Prostije rečeno, razmena robe prema vrednsoti je suština osnove na kojoj deluje zakon vrednosti.
Primer: Imamo tri grupe proizvodjača – prva grupa je utrošila 14 sati rada prilikom proizvodnje jednog para cipela, druga je utrošila 12 sati, dok je treća grupa utrošila 10 sati, postavlja se pitanje šta če se desiti na tržištu. Treća grupa proizvodjača će najbolje proći, jer je potrošnja najmanje radnog vremena prilikom proizvodnje jednog para cipela.
Na tržištu su su faktori ponude i potražnje veoma bitni. Ukoliko je potražnja veća nego ponuda, tada će treća grupa najbolje proći, jer je utrošila najmanje radnog vremena da bi proizvela dati proizvod. Pnp što je takodje bitno jeste da zakon vrednosti ujednačuje različite individualne radove na prosečni rad, odnosno, na prosečno društveno potrebno vreme koje se utroši za dati proizvod. Da ponovimo, ako je ponuda veća od potražnje, tada dobro prolazi samo treća grupa proizvodjača koja je proizvela proizvod uz najmanji utrošak radnok vremena. Prva i druga grupa će prodavati cipele ispod cene, pošto im društvo neće priznati utrošeno radno vreme prilikom proizvodnje cipela.

ZAKON VREDNOSTI I OPŠTI DRUŠTVENI ZAKONI

Zakon vrednosti izaziva i odredjen posledice, a ovde ćemo navesti samo najvažnije:
1. Kako postoje više grupa proizvodjača na tržištu, a ono je nemilosrdno – opstaju samo one grupe proizvodjača čija roba na tržištu ima „prodju“
2. Kapital ide iz jedne grane u drugu, odnosno u onu granu čiji se proizvodi bolje prodaju i imaju dobru prodju. Vrši se raspodela ili preraspodela celog društvenog rada na više grana proizvodnje
3. Kako je konkurencija sve prisutnija, proizvodjači su primorani da usavršavaju i unapredjuju sredsstva za proizvodnju zbog jeftinije proizvodnje nekih proizvoda.

Tako zakon vrednosti doprinosi ukupnom razvoju proizvodnih snaga, a koja je i najvažnija pokretačka snaga društvenog razvoja. Timemožemo reći da je zakon vrednosti povezan sa opštim društvenim zakonima. Zahvaljujući usavršavanju sredstava za proizvodnju dolazi se do razvoja proizvodnih snaga, a kako je već poznato, da proizvodne snage na odredjenom stepenu razvoja ne trpe spore proizvodne odnose koji neminovno postaju kočnica njihvog razvoja, to one i utiču i odredjuju razvoj novih proizvodnih snaga. Stoga zakon vrednosti u velikoj meri deluje na razvoj proizvodnih snaga u datim istorijskim uslovima.

VIŠAK VREDNOSTI

Fridrih Engels kaže „pod današnjim društvenim odnosima kapitalista nalazi na robnom tržištu jednu robu koja im a osobito svojstvo da njeno upotrebljavanje predstavlja izvor nove vrednosti, predstavlja stvaranje nove vrednosti, a to je roba – radna snaga“.
Dolazimo do pitanja kako se to meri vrednost radne snage? Radna snaga se meri radom, a oslikava se u liku živog radnika. Da bi radnik i njegova porodica opstala neophodna je odredjena količina životnih sredstava. „Zato radno vreme, potrebno da se proizvedu ova životna sredstva, predstavlja vrednost radne snage. Kapitalista ga plaća nedeljno i kupuje time upotrebu radnikovog rada od nedelju dana“. Radna snaga se prodaje na tržištu i nju kupuje kapitalista. Kako se stvara višak vrednosti posle kupovine radne snage koju je kapitalista kupio na tržištu? Kapitalista je kupio radnu snagu i on odredjuje radniku posao koji treba da obavlja.
Primer: U nekom odredjenom vremenu, radnik će dati toliko rada koliko je bilo pretpostavljeno u njegovoj nedeljnoj najamnini. Ako uzmemo da nedeljna najamnina predstavlja tri radna dana, onda je radnik, koji j epočeo rad u ponedeljak ujutru, u sredu uveče naknadio kapitalisti punu vrednost plaćene najamnine. Ali da li on tada prestaje da radi? Ne, nikako. Kapitalista je kupio njegov nedeljni rad, i radnik mora raditi i ostala tri dana od nedelje. Ovaj radnikov višak rada preko vremena koje je potrebno za nadoknadu njegove najamnine predstavlja izvor viška vrednosti i profita.
Radnik u procesu proizvodnje nadoknadjuje samo jedan deo najamnine radnog vremena. Ali on radi mnogo više nego što je plaćen za taj posao i n ataj način proizvodi višak vrednosti koji pripada kapitalisti. Marks je prilikom istraživanja viška vrednosti i u analizi robe koristio metod apstrakcije. Apstrahovanjem je zanemario razne pojave kako bi analizirao višak vrednosti u njegovom čistom obliku. Tu je on apstrahovao specifične oblike nakoje se deli višak vrednosti. Nije pošao od emprijski datih delimičnih oblika bez radnog dohotka: trgovačkog i industrijskog profita, zemljišne rente, kamate i tome sl. Idealno ih je složio u zajednički oblik, višak vrednosti i na osnovu toga zasnovao vlastitu analizu.
Marks je analizu usmerio na proces proizvodnje pošto se u njemu stvara višak vrednosti. Izvršio je redukciju dobiti (zemljišna renta, kapital, kamata, profit) apstahujući modifikaciju veličine vrednosti koja nastaje spoljnom trgovinom. Isključio je iz analize i takve društvene grupe kao što su krupni i sitni trgovci, zemljišne rentijere, državne činovnike. Ove grupe je nazvao gotovinskim grupama koje učestvuju u raspodeli viška vrednosti, dok ne učestvuju u njenom stvaranju. Njegovo istraživanje je bilo usmereno na suprotnosti koje su prisutne izmedju kapitaliste i radničke klase, odnosno n aproizvodni proces, gde se i stvara višak vrednosti.

preuzmi seminarski rad u wordu » » »