POJAM NACIONALIZMA | SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE

Prvu pisanu upotrebu termina nacionalizam zabeležio je 1789. antijakobinistički nastrojen sveštenik Ogisten Barijela. Za utemeljitelje ove ideologije smatraju se Makijaveli, Renan, Ruso, Macini, Fihte i Hegel. Termin nacionalizam potiče od latinske reči natio koja označava grupu ljudi povezanih rođenjem. Iz samog pojma proizilazi i njegovo temeljno obeležje, a to je briga i ljubav za narod, i to samo za jedan narod, samo za svoj narod.

POREKLO I RAZVOJ NACIONALIZMA

Reč „nacija“ koristi se od 13. veka , a potiče od latinske reči nasci što znači biti rođen.Termin „nacionalizam“ prvi je 1789. godine upotrebio u štampi francuski sveštenik, protivnik jakobinaca, Ogist Barijel/Augustin Barruel/. Revolucija u Francuskoj 1789.god protiv Luja XVI, podignuta je u ime naroda, i to se smatra rođenjem ideje nacionalizma, jer su pre toga zemlje shvatane kao kraljevstva, kneževine ili carstva. Nacionalizam je bio revolucionarno i demokratsko verovanje da nacija treba da bude sopstveni gospodar. Multinacionalne imperije kao što su Turska, Austrija i Rusija su usled jačanja nacionalizma počele da se raspadaju, što je u 19. veku iscrtalo novu mapu Evrope. Ipak, nacionalizam tokom ovog perioda nije bio pravi narodni pokret, jer je oduševljenje bilo ograničeno na srednju klasu privučenu idejom nacionalnog jedinstva i ustavne vlasti.Pravi narodni pokret sa lepršanjem zastava, nacionalnim himnama, javnim svečanostima i narodnim praznicima postao je krajem 19. veka. Suočen sa izazovima socijalizma koji je predstavljao ideju drustvene revolucije i međunarodne solidarnosti radničke klase nacionalizam je poceo da znači društvenu koheziju, poredak i stabilnost. Veličanje uspomena na proteklu nacionalnu slavu i vojne pobede izazivali su patriotski žar, a takav nacionalizam je sve više postajao ksenofobičan i šovinistički. Ova nova klima narodnog nacionalizma doprinela je raspoloženju međunarodnog rivalstva što je vodilo u Prvi svetski rat. Tokom 20. veka nacionalizam se sa Evrope proširio po celom svetu, pošto su narodi Afrike i Azije počeli da daju otpor kolonijalnoj vladavini, a to je proizvelo i neke nove oblike nacionalizma.

CENTRALNE TEME

Klasifikacija nacionalizma kao političke teze a ne kao samostalne ideologije prvi je od tri problema sa kojima se susrećemo tretirajući ga kao ideologiju po sebi. Drugi je taj što se nacionalizam umesto kao teorijska konstrukcija ponekad prikazuje kao psihološki fenomen. Treći problem je šizofreni politički karakter nacionalizma, jer je u raznim vremenima bio progresivan i reakcionaran, racionalan i iracionalan, levičarski i desničarski, demokratski i autoritaran. Osnove nacionalističkih ideja i teorija su: nacija, organska zajednica, samoopredeljenje i politika identiteta.
“Osnovno verovanje nacionalizma je da nacija jeste ili bi trbalo da bude glavni princip politicke organizacije.” U jezik su utkani specifični stavovi, vrednosti i oblici izražavanja koji stvaraju osećaj pripadnosti i bliskosti, i zato se on često uzima kao najjasniji simbol nacionalnosti. Druga važna komponenta je religija, a ona izražava zajedničke moralne vrednosti i zajedničku duhovnost. Nacije se još zasnivaju i na osećaju etničkog i rasnog jedinstva, ali ipak nacionalizam uglavnom ima pre kulturnu, nego biološku osnovu. Kulturno jedinstvo koje se izražava preko nacionalnosti nije lako definisati jer nacije obično dele zajedničku istoriju i tradiciju, i svoj nacionalni identitet čuvaju sećanjem na staru slavu, značajne vojne pobede ili rođendane nacionalnih vođa.
Nacionalisti su jedinstveni u verovanju da su nacije organske zajednice. Klasa, rod, religija i jezik mogu biti značajni u određenim društvima, ali spone nacionalnosti su mnogo temeljnije. “Kao društveni i politički princip, zajednica ukazuje na društvenu grupu koja poseduje snažan kolektivni identitet, zasnovan na sponama drugarstva, lojalnosti i dužnosti.” Kritičari nacionalizma su naciju predstavljali kao “imaginarnu” a ne organsku zajednicu. Iz te perspektive predstavljeno je da se nacionalizmom obezbeđuje nadmoć nacionalne lojalnosti nad klasnom solidarnošću, čime se radnička klasa vezuje za postojeću strukturu moći.
Nacija nije samo prirodna zajednica nego i prirodna politička zajednica zasnovana na viziji naroda koji vlada sobom. “Odlučujući test nacionalnog identiteta je želja za postizanjem ili održanjem političke nezavisnosti, što je obično izraženo u principu nacionalnog samoopredeljenja.” Kao cilj nacionalizma javlja se osnivanje “nacije-države”, što se postiže na dva načina. Prvi je proces ujedinjenja a drugi postizanjem nezavisnosti kojom nacija dobija kontrolu nad sopstvenom sudbinom i oslobađa se strane vladavine. “Ipak, bilo bi pogrešno tvrditi da je nacionalizam uvek povezan s nacijom-državom ili da je nužno povezan s idejom samoopredeljenja. Neke nacije, na primer, mogu se zadovoljiti određenom merom političke autonomije koja ne ide do državnosti i potpune nezavisnosti.” Pitanje identiteta je pitanje koje postavljaju svi oblici nacionalizma, jer sa kakvim god političkim razlozima da je povezan, on ih iznosi osećanjem kolektivnog identiteta.

NACIONALIZAM I POLITIKA

“Politički nacionalizam je veoma složena pojava koju više karakterišu dvosmislenost i protivurečnost, nego jedan jedini skup vrednosti i ciljeva.” Razlog tome jeste taj što se nacionalizam pojavljuje u vrlo različitim istorijskim kontekstima i što ga oblikuju suprotstavljena kulturna nasleđa. Najstariji oblik nacionalizma je liberalni nacionalizam, koji datira iz Francuske revolucije. Za mnoge revolucionare u Evropi, sredinom 19. veka liberalizam i nacionalizam su bili nerazdvojivi. Liberalizam se zasnivao na odbrani individualne slobode koja se izražavala jezikom prava, a nacionalisti su verovali da su nacije suverene celine koje imaju pravo na slobodu i poseduju prava, pa i najvažnije pravo na samoopredeljenje. Iz tog razloga liberalni nacionalizam predstavlja oslobađajuću snagu u dva smisla, suprodstavlja se svim oblicima strane dominacije, i zalaže se za ideal samouprave. Za svoj krajnji cilj, liberalni nacionalizam ima izgradnju sveta nezavisnih nacija-država, a ne samo nezavisnost određene nacije. “Početkom 19. veka, konzervativci su smatrali da je nacionalizam radikalna i opasna snaga, pretnja poretku i političkoj stabilnosti.” Međutim, s vremenom su konzervativci u nacionalizmu počeli da gledaju saveznika u održanju društvenog poretka i odbrani tradicionalnih institucija. Oni su više zainteresovani za onaj nacionalizam koji obećava društvenu koheziju i javni poredak nego za principijelni nacionalizam univerzalnog samoopredeljenja. Održavanje nacionalnog jedinstva negovanjem patriotske lojalnosti je glavni cilj konzervativnog nacionalizma, koji se održava pozivanjem na tradiciju i istoriju. “Agresivni i ekspanzionistički nacionalizam je dostigao svoju najvišu tačku u međuratnom period kada su se autoritarni ili fašistički režimi Japana, Italije i Nemačke upustili u politike imperijalne ekspanzije i dominacije svetom, što je konačno dovelo do rata 1939. godine.” Ovaj oblik nacionalizma razlikovao se od prethodnog, liberalnog, po svom verovanju da neke nacije imaju karakteristike ili kvalitete koje ih čine nadmoćnim u odnosu na druge. Nacional-šovinizam se rađa iz prenaglašenog nacionalističkog oduševljenja i patriotskih emocija izraženih u želji za agresijom, ekspanzijom i ratom. Posebno privlači nemoćne i izolovane, nudeći im izglede sigurnosti. Nacionalna veličina ogleda se u vojnoj slavi i osvajanju. Iako je rođen u Evropi, nacionalizam se, zahvaljujući imperijalizmu, rasprostranio po svetu. Iskustvo kolonijalne vladavine je pomoglo u izgradnji osećaja nacionalnosti među narodima Afrike i Azije, i na taj način stvorilo antikolonijalni oblik nacionalizma, koji predstavlja revolt protiv zapadne moći.

NACIONALIZAM U 21. VEKU

Globalizacija ima veliki uticaj i na nacije-države i na političke teze ukorenjene u ideji nacionalne svojevrsnosti. Ljudi sirom sveta gledaju iste filmove, slušaju istu muziku, piju ista pića, jedu istu hranu, a to za sobom povlači pitanje mogu li se nacije i dalje smatrati bitnim celinama? Takav razvoj nam nagoveštava da će u 21. veku sigurno doći do odumiranja političkog nacionalizma. “Ipak, bar dva faktora ukazuju na to da nacija i dalje ima politički značaj. Prvo, postoje svedočanstva da globalizacija, upravo slabljenjem tradicionalnih građanskih i nacionalnih veza, može da pothranjuje pojavu etnički zasnovanih i ponekad agresivnih oblika nacionalizma. ..Drugo, globalizacija nacionalnom projektu može pridati jedno novo značenje i značaj, a to je planiranje budućnosti nacija u jednom sve više globalizovanom i međuzavisnom svetu” .
Možemo u budućnosti očekivati pojavu samoafirmacije novih nacija (Singapur, Malezija…) kroz nove pojave nacionalizma, drugačijih obeležja od svega do sada viđenog. Ovaj novi nacionalizam neće imati karakteristike svojih prethodnika nego će raditi na očuvanju obeležja i karakteristika manjih nacija u sve više multi-polarizovanom svetu post globalizacije.

ZAKLJUČAK

Nacionalizam je u svojoj srži ideologija koja forsira jedinstvo jedne nacije i njeno zajedništvo. U ovim turbolentnim vremenima nacionalizam dobija na značaju u svim aspektim geopolitičke situacije. Sukobi današnjice više nisu motivisani onim plemenitim idejama slobode, jednakosti i bratstva gde je nacionalizam bio pokretač velikih drustvenih promena. Danas je nacionalizam orudje u rukama onih koji ga eksploatišu zarad svojih sebičnih ciljeva i često dolazi do nepredviđenih kontra-efekata. Nesigurnost koju nam nosi budućnost je šansa da se nacionalizam preporodi i prihvati da još jednom preuzme ulogu glavnog pokretača revolucije.

LITERATURA

Simeunović Dragan, Uvod u političku teoriju, Beograd, Institut za političke studije, 2009.

Hejvud Endru, Politicke ideologije, uvod, Beograd, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, 2005.

preuzmi seminarski rad u wordu » » »