OSTALI SEMINARSKI RADOVI
- PRAVO - |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
EGIPATSKO PRAVO
1. EGIPAT CIVILIZACIJA - CARSTVO
1.1. STARI EGIPAT
Pod pojmom starog ili drevnog Egipta podrazumevala se egipatska civilizacija,
od praistorije do rimskih osvajanja. Stari Egipat je po nekim naučnicima
najveća ljudska civilizacija, imajući u vidu vreme u kome je postojala,
njena dostignuća i trajanje od 3000. godina. Egipatska civilizacija je
razvila 
specifično
državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost. Prva upotreba
pisma koja označava početak istorijskog perioda datirana je u doba pre
ujednjenja Egipta, u doba kulture Nakada II. Prvo poznato sređivanje pisma
i pisani izvori potiču iz doba Nulte dinastije, u vreme ujedinjenja egipatske
države. Oko reke Nil formirale su se dve države, Donji Egipat u područiju
delte Nila, Gornji Egipat južno od delte Nila. Oko 3100. godine p.n.e.
kralj Harmer, vladar Gornjeg Egipta, osvojio je Donji Egipat i stvorio
jedinstvenu državu, i utemeljio prvu dinastiju egipatskih faraona. Razdoblje
prvih dveju dinastija naziva se ranim razdobljem ( 2925 - 2575 god. p.n.e.
). U ovom periodu je procvetala egipatska kultura, koja je jasno ostala
egipatskapa svojoj religiji, umetnosti, jeziku i običaju. Po državnom
uređenju to je bila robovlasnička država, kao i sve ostale države starog
bliskog istoka. U vreme najvećeg proširenja obuhvatala je prostor od Nubije
do Sirije, ali je sedište same civilizacije uvek bilo u dolini reke Nil.
Nil je nalivanjem plodnog mulja stvarao uslove za život na uskom plodnom
prostoru oštro odvojenom od susedne pustinje. Ova reka je bila od ključnog
značaja za razvoj starog Egipta, što je ostavilo traga i u religiji i
u umetnosti. Među najznačajnijim civilizacijskim dostignućima koja se
( koliko je poznato ) sreću u Egiptu su: Pronalazak stakla, hartije, lana,
mastila, kalendara, časovnika, geometrije
i azbuke; popis stanovništva, pošta, osnovno i srednje obrazovanje, monteizam,
široko rasprostranjena monogamija i etička filozofija. Egipatska civilizacija
je dala veliki doprinos u unapređenju državne uprave, pisma, književnosti,
nauke, medicine, arhitekture, vajarstva itd.Geografski se područje na
kome se razvijala staroegipatska civilizacija moze podeliti na dolinu
Nila, koja je aluvijalna ravnica, i okolne pustinjske predele.
1.2. STARO CARSTVO
Staro carstvo je nastalo u znaku dominacije Gornjeg Egipta. Početak starog carstva nije određen nekom političkom prekretnicom, već se nastavlja na tradiciju ranodinastičkog Egipta. Karakterišu ga velika civilizacija države,značajno unapređenje u državnoj upravi, administraciji i poreskom sistemu, i velike graditeljski poduhvati od kojih su najveći piramide, grobnice vladara 4. dinastije. Najpoznatije piramide su Džoserova piramida iz perioda 3. dinastije i piramida u Gizi iz peroda 4. dinastije. Ogroman napredak u arhitekturi, umetnosti i tehnologiji je načinjen tokom perioda starog carstva, podstaknut povećanom poljoprivrednom produktivnošću. Pod rukovodstvom vezira, državni službenici su prikupljali poreze, koordinisali projekte navodnjavanja radi poboljšanja prinosa useva, prikupljali seljake da rade na izgradnji projekata i osnovali pravosudni sistem za održavanje reda i mira. Zbog ove važnosti centralizovane administracije nastala je nova klasa obrazovnih pisara i funkcionera koji su dobijali imanja od faraona kao platu za svoje usluge. Faraoni su takođe darovali zemljište hramovima kako bi ove institucije imale sredstava da obožavaju faraone posle njihove smrti. Živo bogovi ( faraoni ) veću su pažnju posvećivali posmrtnom životu nego gradovima živih podanika. Neograđeni hramovi, dvorovi i svetilišta bili su okruženi zgusnutim seoskim naseljem. Poslušne seoske zajednice nisu ugrožavale otvorene gradove kao središta birokratske i poluvojničke organizacije koja se skupljala poreze i izvodila javne radove. Na kraju starog carstva, pet vekova tih feudalnih praksi su polako umanjivale ekonomsku moć faraona, koji više nisu mogli da priušte održavanje velike centralizovane administracije. Kako je moć faraona bila smanjena, regionalni guverneri Nomarsi su počeli da osporavaju autoritet faraona. To je zajedno sa teškim sušama između 2200. i 2150. godine p.n.e. na kraju izazvalo ulazak države u 140. godina dug period gladi i sukoba poznat pod nazivom kao prvi prelazni period.
1.3. SREDNJE CARSTVO
Faraoni srednjeg carstva su vratili državi stabilnost i prosperitet stimulišući tako ponovnu pojavu umetnosti, književnosti i gradnje grandioznh objekata. Faraon Mentuhotep II i njegova 11. dinastija su vladali iz Tebe, ali je vezir Amenemhet I, nakon što je preuzeo kraljevsku vlast na početku 12. dinastije je premestio prestonicu u grad Iti - taui smešten u oazi Fajum. Iz Iti - tauija faraoni 12. dinastije pokretali su veluike projekte isušivanja i navodnjavanja da bi povećali poljoprivrednu proizvodnju. Faraoni 12. dinastije su išli u pljačkaške pohode u Libiju i proširili granice Egipta. Osvojena teritorija u Nubiji bila je bogata kamenolomima i rudom zlata, a radnici su podigli veliku odbrambenu strukturu u istočnoj delti, nazvanu Zidina vladara, da se odbrane od stranih napada. Pošto je osigurala vojnu i političku bezbednost i veliko poljoprivredno i rudno bogatstvo, stanovništvo, umetnost i religija su napredovali. Književnost Srednjeg carstva se odlikovala sofisticiranim temama i likovima i bila je napisana slobodnim elokventnim stilom. Poslednji veliki vladar Srednjeg carstva Amenemhet III je dozvolio azijatskim narodima da se nasele u oblasti delte kako bi osigurao dovoljno radne snage za svoje građevinske i rudarske poduhvate. Međutim, ovi ambiciozni projekti, zajedno sa nedovoljnim poplavama Nila u kasnijem periodu njegove vladavine,su poremetili privredu i započeli spori proces propadanja tokom 13. i 14. dinastije što je vodilo ka Drugom prelaznom periodu. Za vreme 13. dinastije ponovo je počelo rasulo egipatske države, robovi su dizali ustanke i ubijali bogataše. Tokom ovog perioda azijatski doseljenici su počeli da preuzimaju kontrolu nad oblašću delte i na kraju zavladali Egiptom u vidu Hiksa. Srednje carstvo nije propalo zbog političkih nego zbog naraslih socijalnih sukoba oko poreza. Prva društvena pobuna ličila je na savremene socijalne revolucije.
1.4. NOVO CARSTVO
Posle proterivanja Hiksa osnovano je Novo carstvo koje je trajalo do kraja II milenijuma p.n.e. Faraoni Novog carstva su pokrenuli period dotad neviđenog napretka osiguravši granice svoje države i ojačavši diplomatske veze sa svojim susedima. Nove kampanje vođene za vreme Tutmosa I i naročito njegovog unuka Tutmosa III su proširili uticaj egipatskih kraljeva. Novo carstvo je započelo veliki građevinski poduhvat da se promoviše bog Amon, čiji je sve uticajniji kult imao sedište u Karnaku. Ženski faraon Hatšepsut je koristila takvu propagandu da osigura svoje pravo na presto. Njenu uspešnu vladavinu su obeležile trgovačke ekspedicije u zemlju Punt, elegantni, pogrebni hram u Deir el - Bahriju, kolosalni par obeliska i mali hram u Karnaku. Uprkos njenim uspesima, njen nećak - pastorak Titmos III je pred kraj svoje vladavine težio da obriše tragove njenih dostignuća, verovatno u znak osvete što mu je preotela presto na početku njegove vladavine. Oko 1350. godine p.n.e. stabilnost Novog carstva je bila ugrožena kada je na presto stupio Amenhotep IV i uveo niz radikalnih i haotičnih reformi. Nakon što je promenio svoje ime u Ehnaton, uzdigao je predhodno malo poznatog boga sunca Atena kao vrhovno božanstvo ( ateizam se smatra prvom monteističkom religijom ). Pošto što je premestio prestonicu u novi grad Ahetaton ( današnja Amarna ), Ehnaton nije obraćao pažnju na spoljnu politiku i zatvorio sve u svoju novu religiju i umetnički stil. Nakon njegove smrti, obožavanje Atena je brzo napušteno, a sledeći faraoni Tutankamon, Aj i Horemheb su obrisali sva pominjanja Ehnatonove jeresi, poznati danas pod imenom Amarnski period.Oko 1279.godine p.n.e. na presto je stupio Ramzes II koji je kao darovit vojskovođa vodio svoju vijsku protiv Hetita u bici kod Kadeša i nakon neodlučnog ishoda ,sklopio prvi zabeleženi mirovni sporazum, oko 1258. godine p.n.e. Egipatsko bogatstvo je predstavljalo veliki razlog za invazije , posebno Libijaca i Naroda sa mora. U početku Egipat je uspeo da odbije ove invazije, ali je na kraju izgubio Siriju i Palestinu. Uticaj spoljašnjih pretnji je pojačan unutrašnjim problemima kao što su korupcija, pljačkanje grobnica i nemirima podanika. Visoki sveštenici Amonovog hrama u Tebi su akumulisali velike količine zemljišta i blaga, a njihov narastajući uticaj je podelio zemlju tokom Trećeg prelaznog perioda.
2. EGIPATSKO PRAVO
Egipatsko pravo koje je nastalo nakon ujedinjenja Gornje i Donjeg Egipta pod vladavinom kralja Menesa ( 2925. godine p.n.e. ) i koje je raslo i razvijalo se sve dok Rimljani nisu okupirali Egipat ( 30.godine p.n.e. ). Istorija egipatskog prava je duža nego istorija prava bilo koje druge civilizacije. Egipatsko pravo je bilo nerazvijenije od klinopisnog prava zbog jačeg uticaja običajnih prava. Skromna razmena nije zahtevala donošenje obimnijih zakona i zakonika. Faraon je smatran stvaraocem prava koji kosmički princip Ma' at proglašava pravom svojom naredbom Hepu. Ma' at predstavlja istinu, red, ravnotežu i pravdu u univerzumu. Ovaj koncept dozvoljava da svako, sa izuzetkom robova, treba posmatrati kao jednake pred zakonom, bez obzira na bogatstvo ili društveni položaj. Za vreme helinističkih vladara paralelno se primenjivalo egipatsko i grčko pravo, a pod rimskom vlašću nastao je hibridni rimsko - grčki - egipatski pravni sistem. Kada su rimljani preuzeli kontrolu nad Egiptom, rimski pravni sistem koji je postojao u Rimskom carstvu bio je nametnut u Egiptu. Međutim, pre rimskog perioda, na kraju je bio kralj, kao živi bog koji je bio vrhovni sudija i zakonodavac.Kralj i vezir često su delovali kao sudije, za svaki se pravni problem predmet morao doneti pred vezira. Verujemo da se naziv Overseer od šest velikih vila, odnosi na naše moderne ekvivalentne sudije. Palata se odnosi na glavni sud zakona u Tebi, mada je bilo i drugih velikih sudova u Egiptu. Manje slučajeve sudi lokalni savet staraca i svaki grad ili selo ima svoju lokalnu Kenet, zaduženu za pravni postupak. Najvažnije stvari su prijavljivane kralju koji bi onda odlučio slučaj. Interesantna varijanta je da su ponekad presude napravljene po božanskom proročištu, a ne po ljudskom zvaničniku.
2.1. IMOVINSKO PRAVO
Imovinsko pravo bilo je nerazvijeno. Faraon je smatran formalnim vlasnikom sve zemlje. U stvarnosti faraoni su raspolagali samo delovima zemljišta koje su delili pojedincima ili hramovima na korišćenje. Hramovi, vojnici, činovnici i seoske opštine predstavljale su neku vrstu uslovnih sopstveniak. U nekom carstvu hramovi i slobodni seljaci zemljom raspolažu kao punopravni vlasnici. Ugovor o kupoprodaji sastojao se od tri akta: sporazum o predmetu i ceni, zakletve i uvođenja zemljišta u zemljišni registar. Puna privatna svojina postojala je na pokretnim stvarima i građevinskom zemljištu. Faraon Bohoris promovisao je individualna prava, ukinuo zatvaranje zbog duga i izvršio reformu zakona vezanih za prenos imovine. Njegove zakonske inovacije su samo jedan primer dalekosežnosti implikacija egipatskog prava. Grčki zakonodavac Solomon je u 6. veku p.n.e. posetio Egipat i prilagodio određene aspekte zakonskog sistema svojim idejama za Atinu. Egipatsko pravo je nastavilo da utiče na grčko pravo tokom perioda helenizma, a njegov uticaj na rimsko pravo se oseća i danas. Pravni položaj žene bio je mnogo povoljniji u odnosu na druge istočne civilizacije i u odnosu na pravne sisteme grčko - rimske civilizacije. Osnovna ženina obaveza je bila staranje o kući i deci. Brak se lako sklapao i lako razvodio. Poligamija je dozvoljena samo faraonima i prinčevima. Poligamija i incest bili su relikti plemenske prošlosti posvećeni religijom i rezervisani za bogove na zemlji - faraone. Žene su mogle da obavljaju sve državne poslove od pisara do faraona. Najpoznatije egipatske žene su žene - faraoni Hatšepsut i Kleopatra. Žena je mogla da bude i porodični starešina i vladar države.
2.2. GRAĐANSKO PRAVO
Verovatno od najpoznatijih slucajeva je da od elokventnih seljaka, koji ispituju za pretragu siromašnog čoveka za pravdu od visokih zvaničnika i samog kralja. Ova priča je široko rečeno u srednjoj Kraljevini Egipta i ilustruje tačke tačke da su čak i problemi od zajedničkog seljaka smatraju važnim. Iako su muškarci dominiraju pravni sistem u drevnom Egiptu , zapisi pokazuju da su žene uživale značajna prava u skladu sa zakonom. Nakon smrti pojedinca, imovina je često podeljena podjednako i kod muškaraca i kod žena, dece. Žena može da poseduje i zavešta imovinu, fajl tužbe, biti svedoci na sudu i podnese zahtev za razvod. Nasleđivanje je po pravilu bilo zakonsko. Naslednici su mogli da budu sinovi i ćerke ostavioca. Običaji nisu čvrsto regulisani nasledna prava pa je često favorizovan prvorođeni sin. Deca i siromašni su imali značajna zakonska prava, pa je čak i robovima bilo dozvoljeno da poseduju imovinu, pod određenim okolnostima. Pre 7. veka p.n.e. većina ugovora i dela su usmeno, ali sa pojavom grupom građana pisma, mnogi pravni poslovi su morali da budu napisani, a ti dokumenti nam daju bolju sliku pravnog postupka. Tužilac je dužan da pokrene parnicu, a ako se smatra da je slučaj validan, optuženom će biti naređeno da je pojavi pred sudom. Nije bilo nikakvih zakonskih advokata, tako Da obe strane predstavljaju svoje argumente. Dok se svedoci nekad nazivaju, sudija bi obično pravilo na osnovu dokumentovanih dokaza i svedočenja svake strane.
2.3. KRIVIČNO PRAVO
Krivičnom pravu je nedostajala hijerarhija u zakonskom sistemu. Najstrašnijim zločincima mogao je da sudi samo faraon, često sa vezirom koji je vodio istragu i okretao se faraonu za finalnu presudu. Krivično pravo je bilo obeleženo reliktima prošlosti. Krivična dela protiv države ( izdaja, pobuna, zavera ) podrazumevali su kolektivnu odgovornost cele porodice izvršioca. Mada su kazne za zločince bile prestroge, gledano iz današnje perspektive - varvarske, egipatsko pravo je bilo za divljenje zbog svoje podrške osnovnim ljudskim pravima. Kazne su bile smrtne, telesne i imovinske. Smrtnom kaznom su kažnjavani nevernici, ubice, krivokletnici i podnosioci lažnih optužbi. Sudiji je za primanje mita sledilo sečenje nosa i slanje na prinudni rad. Telesne kazne su široko korišćene u vidu batinanja, odsecanja nosa, ušiju, nanošenja rana. Kodifikacija imovine i slanje na prinudni rad predstavljali su dopunske kaznene mere. Neprijavljivanje porekla imovine kažnjavalo se smrću. Društvena nejednakost uticala je na izvršenje smrtne kazne. Osuđenici na smrt iz najvišeg sloja mogli su da '' kao Sokrat'', izvrše samoubistvo ispijanjem otrova. Sudski postupak su obavljali državni činioci. Iznad svih sudija bio je faraon - vrhovni sudija koji može da presudi svaki slučaj po svojoj volji. Iz sudskih dokumenata u Deir el - Medina, znamo da kazna za ukradenu ili proneverenu robu može biti jednostavna kao vraćanje robe uz kaznu od dva puta njihove vrednosti. Jednostavna telesna kažnjavanja mogu se postići stotinama udaraca trskom, a u ozbiljnijim slučajevima i po neka posekotina, ili brendove kao znak stalne sramote. Faraon može da odluči o najvažnijim krivičnim delima, ili bi mogao da imenuje posebnu komisiju sa puno ovlašćenje da donese presudu. U zavisnosti od težine slučajeva, osuđenik može biti proteran u Nubiju ili zapadne oaze, ili poslat na rad u udaljenim rudnicima ili kamenolomima. Neki zločinci su kažnjavani sakaćenje, a smrtna kazna moze biti nabijanje na kolac, spaljivanje, odsecanje glave ili davljenje. Optuzeni koji je prekršio Ma' at bi pretrpeo neuspeh, siromaštvo, bolesti, slepilo ili gluvoću pa bi se konačna odluka čekala u sudu mrtvih. Presudu izriče ili proglašava sam faraon , pa nije postojalo pravo na žalbu. Vil Djurant tvrdi da se pored egipatske samo još kineska civilizacija ''u toliko velikoj meri oslonila na psihološku disciplinu.''
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi