OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PSIHOLOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
DEPRESIJA I DEPRESIVNOST
DEPRESIJA
Depresija je psihičko stanje koje karakterišu: opadanje raspoloženja, interesovanja, želje i radnih sposobnosti, povišena tuga, plačljivost, usporeno mišljenje, kao i osećanje krivice, nevoljnosti, manje vrednosti, beznadežnosti i praznine. Osobe u depresiji pate od nesanice, a sklone su i samoubistvu. Uzroci ovakvog stanja su psihogeni ( stvarni ili zamišljeni gubitak bliske osobe, dela tela, zdravlja, stvari ili položaja) ili nedovoljno poznati biohemijski i organski činioci.
Depresija, kao i strepnja uvrštava se u elemente afektivne reakcije. To je osnovna biopsihološka reakcija na gubitak objekta ili stanja u koje je uložena nagonska energija. Zbog gubitka energije depresija je izraz povlačenja Ega pred gubitkom.
Simptomi depresivne reakcije, stanja i neuroze su:
1.) Promene osećanja, afekata i raspoloženja, gubitak radosti življenja, plačljivost, tuga, žalost, strah od sopstvene smrti ili smrti roditelja.
2.) U oblasti kognitivnih procesa javljaju se: usporenost i smanjenje intelektualnih aktivnosti, neuspeh u školi, usporenost mišljenja i govora.
3.) Poremećaj motorike: usporeno kretanje u igri i drugim aktivnostima, sniženo reagovanje da draži.
4.) U društvenim odnosima: povlačenje, odbacivanje okoline, nesposobnost da se prihvati pomoć drugih, smanjenje kapaciteta za uspostavljanje novih kontakata.
5.) Ostali simptomi su: nesanica ili preterano spavanje, depresivni snovi, gubitak apetita, razne telesne tegobe.
Navedeni simptomi, u različitim kombinacijama, često se javljaju zajedno sa drugim neurotičnim simptomima (histeričnim, anksioznim, opsesivnim, fobičnim, hipohondrijskim i dr.)Zavisno od uzrasta, načina ispoljavanja depresivnosti se razlikuju:
1.) Anaklitička depresija, skup simptoma koje viđamo najčešće kod beba. Ispoljava se kao povlačenje, tuga, plačljivost, strahovi, odbacivanje okoline, nesanica, usporenost reagovanja i pokreta, gubitak apetita i interesovanja.
Može se završiti stuporom, teškim telesnim propadanjem, pa čak i fatalno. Ova vrsta depresije ređe, može da se javi i kod starije dece, mladih, pa čak i kod odraslih osoba, ali se o njoj ne može govoriti pre 6. do 8. meseca života.
Depresivna ispoljavnja u detinjstvu i mladosti mogu imati akutni i hronični tok. Primer akutne reakcije je anaklitička depresija i druge reakcije koje nastaju pod uticajem delovanja jakih spoljašnjih činilaca (gubitka, smrti...) Kod hronične depresije su sukobi već pounutrašnjeni, mehanizmi odbrane učvršćeni, pa se ona ne sreće kod mlađe dece, retko kod starije dece, a češće kod mladih.
Depresiven epizode mogu biti kratkotrajne, ali mogu trajati više dana i meseci. Simptomi i raspoloženja se mogu menjati često i u toku jednog dana, zavisno, iako ne uvek, od spoljašnjih, često i beznačajnih događaja.
2.) Tuga i umerena depresivnost se u pubertetu i mladosti javljaju češće nego kod mlađe dece. One mogu biti normalan sadržaj u psihičkom životu mlade osobe, povezan sa biološki (hormonalnim), osećajnim i društvenim zbivanjem, ali mogu biti i neurotičan odgovor, stanje ili prava neuroza. Mladi su posebno osetljivi na gubitke, povrede samoljublja, razočarenja, neuspehe i doživljavanje iskustva iz prethodne faze razvoja. U mladosti bi trebalo da se završe procesi separacije i individualizacije, da dođe do odvajanja iz porodične grupe, do uspostavljanja posebnih objktnih odnosa sa vršnjacima i odraslima, da dođe do heteroseksualnih ulaganja, pa se raniji neskladi u toku razvoja usklađuju i izgrađuju zrelije odbrane. Zato je doba adolescencije izazov za razbuktavanje ranijih, depresivnih jezgra iz preedipalne i edipalne faze i za pokretanje primitivnih odbrana kao što su negacije, projekcija i razdvajanje. Da li će novo, ili obnovljeno, depresivno iskustvo poprimiti psihopatološka obeležja zavisi od uspešnosti odbrana od prvobitnih depresivnih iskustava i od okolnosti u kojima se ona javljaju, urođene i stečene sklonosti ka depresivnosti.Kod mladih koji su ostali simbiotski vezani za roditelje, najčešće majku, može da se javi depresivnost anaklitičkog tipa – oni svaki gubitak doživljavaju kao potpuni slom narcističke ravnoteže. Oni brzo i dubiko nazaduju i njihova sposobnost da izdrže bez simbiotskog objekta, uz očuvanje samopoštovanja je minimalna. Obično je roditelj taj koji, svesno ili nesvesno, podstiče takav odnos (majka), pa kad nije u mogućnosti da odgovori na svaki zahtev svog simbiotski povezanog sina ili kćeri i sama postaje depresivna, a ujedno i agresivna prema detetu. Tako se stvara izuzetno ambivalentan odnos, nabijem neprijateljstvom i zavisnosšću, niti mogu zajedno, niti da se odvoje (rogovi u vreći).
Za razliku od tuge, melanholija je patološko stanje u kome se gubi samopoštovanje, dolazi do povlačenja libida sa objekta i do gubitka objekta, koje ne mora biti ili nije stvaran, a doživljen je kao gubitak samog sebe. Melanholija je izazvana dubokom i narcističkom povredom, bez obzira na stvarno i fizičko prisustvo ili odsustvo objekta.
Prognoza depresivnih reakcija, stanja i neuroza zavisi od dubine sukoba koji je doveo do depresivnosti, kao i od odgovora okoline na nju. Prejaka rana iskustva tuge, depresivnosti i patnje, koja nastaju pod uticajem jakog stresa ili gubitka, mogu stvoriti, kod tome sklone dece, „depresivno jezgro“ u ranim fazama života. Ako su odbrane od prvobitnih depresivnih iskustava slabe i neodgovarajuće, separacija i individualizacija ne uspevaju, i takvo dete-omladinac postaje veoma povredljiv, pokazuje sklonost ka povlačenju, ispoljavanju neprijateljstva prema objektima, a može kasnije da ispolji i teža depresivna stanja i neuroze, psihopatiju, pa i depresivnu psihozu. Atipična depresija se može razviti i u shizoafektivnu ili pravu shizofrenu psihozu.
REAKTIVNA ili SITUACIONA DEPRESIJA
Izvesne depresivne reakcije nazivaju se situacionim ili reaktivnim depresijama. One mogu biti neurotične ili psihotične. Situacionim ili reaktivnim nazivaju se ako su se razvile posle određenog uočljivog traumatskog doživljaja – traumatske situacije. Ne smeju se, međutim, pri tome zanemariti i unutrašnji faktori koji doprinise razvoju depresije. Traumatski doživljaj nije uvek i uzrok depresije. Treba imati na umu da reakcija na doživljene traume može da se razvije i posle dužeg razdoblja, tako da je veza između traumatskih doživljaja i depresivnog reagovanja zamagljena.
Reaktivna depresija je izazvana nekim traumatskim događajem ili situacijom odnosno gubitkom koji se nalazi u spoljašnjem svetu i koji je moguće identifikovati. Ove su reakcije samoograničene što se tiče vremena trajanja te prema tome dijagnoza ima istovremeno i prognostički značaj.
Najčešće situacije koje mogu izazvati reaktivnu depresiju su smrt voljene osobe, neuspeh u školi i na poslu, neželjena trudnoća, razočarenje u ljubav, odlazak u penziju, stavljanje u zatvor i slično. Međutim, to takođe mogu biti i fantazmatički ili preteći gubici voljenog objekta ili onog što ga simbolično predstavlja.
U kliničkoj slici neurotične reaktivne depresije dominira neraspoloženje, a često i osećanje bespomoćnosti i beznadežnosti. U početku se često javlja povećana razdražljivost uz povremena eksplozivna raspoloženja i povlačenje, odnosno zatvaranje u sebe. Inicijativa bilesnika opada. Javlja se gubitak interesovanja za razonode različite vrste kao i za uobičajena telesna, socijalna i intelektualna zadovoljstva. Psihomotorna usporenost može da se savlada povećanim voljnim naporom. Bolesnik se oseća preopterećenim iako pred njim stoje uobičajeni zadaci, koje je ranije bez većih teškoća rešavao. Zbog smetnji koncentracije postaje manje efikasan, a zbog opšteg psihičkog stanja sklon je izbegavanju aktivnosti koje su povezane sa odgovornošću.
Vrlo često se klinička slika neurotične depresije ispoljava u maskiranom obliku. Kod psihotične depresije, pored obično jače izraženosti svih navedenih simptoma i znakova depresije, postoje i druge karakteristike psihotičnog poremećaja.Maskirana depresija
Pojam maskirane depresije obuhvata one oblike depresije u kojima je patološko neraspoloženje prekriveno drugim somatskim i psihičkim simptomima i znacima. Najraznovrsniji somatski i psihički simptomi i znaci mogu da maskiraju depresiju.
Pojam depresivni ekvivalent, pod ovim terminom se podrazumevaju simptomi i znaci koji nemaju organsku podlogu i objašnjenje, a koji su klinički povezani sa fazama depresije. Među ove ekvivalente spadaju glavobolja, poremećaji sa strane srca, abdominalne nelagodnosti, bolovi u vratu, sindrom nemirnih nogu i razne druge somatske tegobe koje mogu da imitiraju gotovo sva telesna oboljenja.
Posebno usmerena pitanja za otkrivanje depresije kao što su pitanja o nesanici i ranom jutarnjem buđenju, o eventualnom opadanju fizičke snage, o gubitku apetita, o tome da li se bolesnik raduje životu, da li su njegove tegobe slabije u večernjim časovima, mogu biti od pomoći za postavljanje tačne dijagnoze.Razgraničenje depresije od normalne tuge
Žalost i depresija su u međusobnom odnosu kao i strah i anksioznost. Žalost predstavlja reakciju na gubitak voljene osobe, voljenog objekta. Ona može biti izazvana i gubitkom i nekog ideala. Normalna žalost je po svom intenzitetu i trajanju u srazmeri sa značenjem tog gubitka. Taj gubitak je prisutan u svesti ožalošćenog. Normalna žalost je samoograničena po svom trajanju i postepeno se vremenom povlači i gubi. U žalosti nema samopotcenjivanja, to jest osećanja manje vrednosti i nema samooptuživanja.
Ukoliko je žalost intenzivnija i dužeg trajanja, onda se to stanje žalosti postepeno utapa u patološku žalost ili depresiju.
Linije razgraničenja između normalne žalosti i stanja žalosti, kao i između stanja žalosti i depresije, nisu sasvim jasne.
Granice počivaju na subjektivnim kriterijuma, što dovodi i do teškoće u dijagnostiki.
Da bi utvrdili da li je žalost još u granicama normalnog emocionalnog reagovanja, treba utvrditi kakav značaj ima pretrpljni gubitak za određenu osobu. Najveća teškoća je baš to što je značaj gubitka strogo individualan. Na reakciju žalosti utiče i prethodno iskustvo. Razočarenje u ljubav, različito se doživljava u adolescentnom periodu i kasnije u zrelom uzrastu.
Postoje velike razlike u emocionalnom reagovanju ožalošćenih osoba. Kreću se u opsegu od normalne žalosti do izražene depresije. Izvesne osobe lakše ispoljavaju žalost za izgubljenim što dovodi putem emocionalne katarze do slabljenja žalosti. Ponekad, kad su u pitanju depresivni bolesnici, stiče se utisak kao da oni nisu u stanju da tako reaguju. Dešava se da sami bolesnici iznose da su tako tužni da ne mogu da se isplaču, nemaju suza. Ponekad se takvi bolesnici u izvesnoj meri rasterećuju ne ispoljavanjem žalosti, već nastupima besa, hostilnosti, skrivena kivnost, dugotrajna često nesvesna u sebi gajena mržnja, zavist, želja za osvetom.
Razni običaji i stavovi koji vladaju u društvenoj zajednici utiču pozitivn ili negativno na savlađivanje žalosti. U nekim društvenim zajednicama podstiče se ekspresija žalosti, što pomaže da se ona brže prebrodi. Tako se, na primer, po jevrejskim običajima, rodbina sedam dana posle smrti člana porodice posvećuje žalosti i molitvama, dok prijatelji i dalji rođaci preuzimaju sve njihove neodložne poslove. Nasuprot tome, negovanje emocionalnog stojicizma, podsticanje svesnog i nesvesnog potiskivanja žalosti i socijalno vrednovanje takvog držanja u zapadnoj civilizaciji, često nanosi štetu psihičkom zdravlju ožalošćenog.
Izražena žalost po mnogim svojim simptomima, to jest objektivnim tegobama i propratnim poremećajima manifestnog ponašanja, jako liči na depresiju. I u žalosti je taj osnovni emocionalni poremećaj praćen nizom somatskih i psihičkih poromena. Kao i depresija, tako i žalost dovodi do toga da je individua manje sposobna ili čak nesposobna za bilo kakav rad i odnose sa ljudima. I u žalosti se gube, inače, uobičajena interesovanja i ne obraća se pažnja onome što je ranije pružalo određena zadovoljstva.
Psiholozi, psihoterapeuti, kao i drugi stručnjaci koji se bave zaštitom i unapređenjem duševnog zdravlja, mogu dosta da učine na sprečavanju razvoja reaktivne depresije i drugih psihičkih poremećaja u ožalošćenih.OPIS POJEDINIH OBLIKA DEPRESIJE
Blagi oblici depresije
Blagi oblici depresije ostaju često dugo neprepoznati. Teško se otkrivaju i otežano je njihovo razlikovanje od blago izražene melanholije, od reaktivne depresije kao i od depresija koje prate druge psihičke poremećaje i organska oboljenja. Pored toga, depresivno raspoloženje u mnogim slučajevima ne predstavlja glavnu i izraženu subjektivnu tegobu bolesnika. Bolesnici u prvi plan iznose druge psihičke i somatse simptome.
Najčešće su žalbe: malaksalost, gubitak životne energije i uobičajenih interesovanja, teškoće u mišljenju i koncentraciji, slabost pamćenja, nesposobnost donošenja odluka i obavljanja svojih poslova, neaktivnost i neki određeni unutrašnji otpor koji se mora savladati da bi se bilo šta uradilo. Osobe vrlo često iznose da osećaju unurtašnju napetost i nemir i da pate od nesanice. Karakteristično je rano jutarnje buđenje posle kojeg bolesnik ustaje umoran i malaksao.
Često je prisutan unutrašnji nemir i anksioznost. Osobe se žale da ništa ne može da ih obraduje, tj. da nisu u stanju da dožive nikakvo zadovoljstvo. Ovo stanje često prisilno obuhvata osobu tako da ga mnogi ističu kao svoju glavnu subjektivnu tegobu.
U drugoj grupi ovih blagih depresije somatske žalbe su najizraženiji simptom koji mogu da maskiraju depresiju. Pored uobičajenih simptoma, kao što su gubitak apetita i telesno slabljenje, malaksalost i lako zamaranje, glavobolja, opstipacija, sniženje seksualnog interesovanja uz impotenciju i frigidnost, poremećaj menstrualnog ciklusa u žena, bolesnici izražavaju i razna hipohondrijska strahovanja i ideje. Slabe telesne senzacije, postaju lako predmet pažnje depresivnog bolesnika. On zbog toga strahuje, a zatim postaje čvrsto ubeđen da je oboleo od neke organske bolesti i da je njegovo neraspoloženje samo sekundarna propratna pojava toga.Teži oblici depresije
Teži oblici depresije mogu da počnu naglo ili postepeno.
Bolesnici su pogurenog držanja, pognute glave, namrštenog čela, nepomičnog lica i fiksiranog pogleda naniže. Izraz lica je tužan i zabrinut. Pacijent je bez apetita i gubi na težini. Znojenje i druge sekrecije su snižene. Mišićni tonus je takođe snižen ukoliko ne postoji izražena anksioznost. Bolesnici pate od opstipacije. Seksualni nagon je ugašen. Javlja se poremećaj spavanja u vidu teške nesanice, noćnih mora i ranog jutarnjeg buđenja. Tegobe su im najizraženije u jutarnjim časovima i tokom dana postepeno popuštaju. Kada depresija postane izraženija javlja se osećanje bespomoćnosti i beznadežnosti. Mnogi imaju osećaj da će se desiti nešto strašno i predaju se svojoj sudbini. Pokušaji ohrabrenja nemaju efekta. Javlja se strah, a kada je on intenzivan, može da dovede do pomućenja svesti i do razvoja konfuznog stanja.
U depresijama koje idu sa psihomotornom usporenošću, javlja se inhibicija misaonog toka i drugih psihičkih i motornih aktivnosti. Takvi pacijenti govore usporeno, a odgovori su im kratki, često jednosložni i sa tihim glasom. Obično ih treba dugo čekati ili podsticati da bi dali odnosno završili odgovor na postavljeno pitanje. U teškim slučajevima vidi se pomicanje usana, ali se reči ne čuju. Sumanutosti depresivnog su više odraz njegovog neraspoloženja nego pravog sumanutog doživljavanja kakvo se sreće u shizofreniji. One su u saglasnosti sa redukcijom ega u depresiji. Zbog toga se sadržajni pokreti mišljenja karakterišu osećanjem krivice, manje vrednosti i bezvrednosti, samooptuživanja i hipohondrija.
U mnogih bolesnika sumanute ideje samooptuživanja organizovane su oko događaja iz prošlosti. U drugih se samooptuživanje odnosi na sadašnjost. Bolesnici preuveličavaju svoje greške i postupke. Bolesnici često iznose da su unesrećili time celu porodicu, zemlju i čitavo čovečanstvo.
Relativno često, naročito u teškim depresijama, javljaju se hipohondrijske sumanute ideje. One mogu da se vezuju za bilo koji deo tela, organ ili sistem. Najčešće se odnose na gastrointestinalni trakt.
Halucinacije nisu simptom depresije. Ako se jave, treba posumnjati na neku drugu psihozu.
Orijentacija depresivnih bolesnika ostaje obično dobra, osim u slučaju kada ih njihova depresija toliko okupira da dovodi do poremećaja pažnje.
Osećanje bezvrednosti i krivice kao i želja za samokažnjavanjem često dovodi do pokušaja samoubistva i samoubistva.Depresivna neuroza
Psihički poremećaji u kojima kliničkom slikom dominira patološko neraspoloženje.
Depresivna neuroza nastaje zbog gubitka, razočarenja, lišavanja ili konflikta usled preteranih agresivnih podsticaja. Javlja se kod ličnosti koje karakteriše narcizam, zavisnost i ambivalencija, u vidu nesrazmerne tuge koja obično počinje posle za osobu neprijatnog i teškog doživljaja i obično je praćena anksioznošću.
Najvažniji uzrok neurotične depresije je obično doživljaj gubitka zbog napuštanja, prestanka ljubavi ili smrti osobe za koju je bolesnik bio emocionalno vezan. Gubitak druge prirode može biti na primer: otpuštanje sa posla, materijalni gubitak ili promena sredine.
Osnovno osećanje koje preplavljuje bolesnika je gubitak samopoštovanja i depresivno raspoloženje.
Samo kada je depresija neproporcionalna težini uzroka, ili traje nenormalno dugo, ona se smatra neurotičnim poremećajem.
U organizaciji ovakvih ličnosti narcizam igra značajnu ulogu. To su pasivno-zavisne ličnosti kod kojih je izražena potreba za ljubavlju, vođenjem od strane drugih, podrška i ohrabrivanjem. Prati ih osećanje bespomoćnosti kao i sniženo samopoštovanje. Tako da se javlja glad za uveravanjem od strane drugih da su voljeni, poštovani i cenjeni. Na uskraćivanje ovakvih uverenja oni odgovaraju agresijom.
U narcističkoj osobi, preosetljivoj na gubitak, lako se javlja agresivni impuls zbog gubitka. Ovaj impuls izaziva osećanje krivice i smanjuje samopoštovanje. Zbog toga se javljaju odbrane koje imaju za cilj da kontrolišu agresiju i odvrate je od prvobitnog cilja. Najznačajniji mehanizam odbrane u ovakvom redosledu pojava jeste okretanje agresije od prvobitnog cilja prema sebi. Efekat ovakvog odbranbenog navođenja je depresivno raspoloženje, praćeno usmeravanjem agresivnih osećanja, misli, pa i delovanja, protiv sebe (retrofleksija).
Telesni simptomi: zamor, malaksalost, nedostatak energije, glavobolje, gubitak apetita, poremećaj spavanja, teškoće u uspavljivanju ili rano buđenje.
Medikamenti se primenjuju, male doze antidepresiva. Psihoterapija je i ovde najvažniji vid lečenja.Antidepresivi
Pojam antidepresivnog delovanja određene supstance obuhvata sposobnost podizanja raspoloženja, oslobađanje od straha i stimulisanje vitalnih dinamizama. Antidepresivima bi se mogle nazvati supstance koje na metabolizam monoamina, naročito serotonina, utiču tako što doprinose povećanju njihove količine u mozgu.
Lečenje
Izbor metoda lečenja depresivnih bolesnika treba da bude prilagođen svakom pojedinačnom slučaju. Pored dijagnoze, potrebno je proceniti još i sledeće: kakav je rizik od samoubistva, da li je neophodna hospitalizacija, da li u terapijski proces treba uključiti i porodicu odnosno socijalnu sredinu.
Lečenje u dnevnoj bolnici i organizovano kućno lečenje, predstavljaju oblike lečenja koji takođe odgovaraju velikom broju depresivnih bolesnika.
Psihoterapija ima za cilj da ublaži ili po mogućnosti ukloni simptome bolesti. Takođe, cilj ove terapije je izmena ličnosti bolesnika putem sticanja uvida u uzroke bolesti. Time se, pored uklanjanja simptoma, postiže i bolja sposobnost adaptacije i manja ranjivost u reagovanju na nepovoljne životne situacije kasnije u životu. Pružanje podrške i ohrabrivanje, savetovanje, davanje mogućnosti za ventiliranje problema, pomažu kod ovih osoba. Metod koji je od pomoći je i metod ubeđivanja. Cilj je uveriti bolesnika da će i sadašnje tegobe proći kao i one ranije. Veliki značaj igra i podrška članova porodice i prijatelja.
Žalost, dobro obavljene pripreme omogućuju da se izbegne ili znatno umanji emocionalni šok koji nastaje smrću voljene osobe. Mada pogrebni ritual zamara on je ipak koristan za red žalosti. Pojačan onos sa rodbinom i prijateljima pruža podršku ožalošćenoj osobi.
Psihoterapija ima važnu ulogu da podstakne red žalosti. Psihoterapija može znatno da pomogne da se žalost lakše prebrodi. Ožalošćenima nije potrebno sažaljenje, već razumevanje, podrška i topla reč. Neophodna je kontinuirana pomoć i podrška psihoteraputa da bi se napredovalo kroz proces žalosti. Podstaći ove osobe da slobodno vreme i praznike provedu sa prijateljima i da se angažuju u profesionalnim i socijalnim aktivnostima koje su ranije voleli.Zaključak i moje iskustvo
Napisala sam ovaj seminar u nameri da pomognem sebi, jer sam u aprilu dobila klijentkinju sa depresijom. Pojavila se i izgledala je jako loše, sa elementima anksioznosti i depresije a pre deset godina je imala panični napad i tada je ostala bez svesti i završila u hitnoj pomoći.
Nije htela da ide kod psihijatra. Moj strah je bio da ne pokuša samoubistvo. Prvo što sam uradila, otrčala sam na individualnu superviziju kod terapeutkinje Dragane Ilić.
Obavestila sam klijentkinju da neću raditi sa njom ako ne poseti psihijatra i krene sa medikamentoznom terapijom. Sreća, poslušala me. Dolazi sa dijagnozom F 41.2 Mešovoti anksiozni i depresivni poremećaj. Posle dva meseca dijagnoza joj se menja, F32.2 Teška depresivna epizoda bez psihičkih simptoma. Ono što se dešava na terapiji je njena ventilacija i podrška sa moje strane. Često pribegavam metodi ubeđivanja kroz podršku. Ono što mene muči je da shvatim da su pomaci izuzetno mali. Treba mnogo, mnogo rada da bi se video neki rezultat.Literatura
- Andreja Krajger-Guzina (1995): Psihijatrija za defektologe
- Prof. dr sci M. Antonijević, prof. dr sci Lj. Erić, prof. dr sci M. Ignjatović, prof. dr sci P. Kaličanin, prof. dr sci D. Milovanović, prof. dr sci S. Morić-Petrović, prof. dr sci M. Šternić, prof. dr sci J. Veljković, prof. dr sci J. Vesel i saradnici : Psihijatrija
- Dijagnostički kriterijum za istraživanje : MKB-10 Klasifikacija mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja
- Dr Lidija Pecotć : Teorijska predavanja i supevizija
- klinički psiholog, Geštalt terapeut Marija stefanović : teorija u okviru naprednog programa
- individualna supervizija kod terapeutkinje Dragane Ilić
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi