"Dok ovo pišem, visoko civilizovana ljudska bića preletu iznad
moje glave, pokušavajući da me ubiju. Oni ne osećaju nikakvo neprijateljstvo
prema meni lično, kao ni ja prema njima. Oni samo «vrše svoju dužnost»...
Većina njih, u to ne sumnjam, dobrodušni su ljudi koji poštuju zakon,
i koji u privatnom životu ne bi nikoga ubili ni u snu. S druge strane,
ako neki od njih uspe da me preciznim pogotkom raznese na komade, to
mu sigurno neće kvariti san."
George Orwell
Problem agresivnosti i spremnosti
ljudi da učine nešto što je za «normalnog» čoveka nezamislivo nesporno
je tema koja zanima stručnjake kao i laike od davnina. Krstaški ratovi,
progoni mnogih naroda i njihova masovna istrebljenja, brutalni ratovi
koji su besneli vekovima pa i milenijumima, privlačili su pažnju naučnika,
naročito nastankom psihologije sredinom 19. veka. Ulaskom u XX veka
čovečanstvo je bilo ubeđeno da je sa takvim stvarima tipičnim za mračni
srednji vek (a koji su se produžile i dugo nakon njega) konačno i za
svagda završeno. jednostavno, činilo se da napretkom tehnologije nema
više ni razloga, ali ni želje ljudi za ratovima i sukobima. Činjenica
danas jeste da je u ratovima u 20. veku poginulo više ljudi nego u svim
ratovima u zadnja dva milenijuma. Naročito Drugi svetski rat poznat
po koncentracionim logorima i masovnim istrebljenjima prvenstveno jevreja,
ali i drugih naroda, pa čak i političkih neistomišljenika, u žižu interesovanja
psihologa doveo je jedno pitanje: kako neko, naizgled sasvim običan
i normalan može počiniti tako strašne zločine kakvi su se dešavali za
vreme ovog rata? Nažalost, ovakva dešavanja nisu zaustavljena nakon
1945. već su nastavljena i do dan danas. Međutim, pitanje koje nas kao
psihologe treba da interesuje jeste da li smo danas bliži objašnjenju
ovakvog ponašanja, i još sigurno važnije, možemo li išta učiniti da
takvo ponašanje sprečimo?
Ovaj rad jeste upravo posvećen jednoj zanimljivoj, ali pre svega važnoj
temi, što pitanje poslušnosti i pokoravanja autoritetu svakako jeste.
Naravno, osnovno pitanje jeste da li je ovaj motiv urođen ili naučen.
Pored ovog, ovaj rad pokušaće i da odgovori na pitanje povezanosti poslušnosti
sa različitim psihosocijalnim karakteristikama ljudi kao što su u prvom
redu autoritarnost i konformiranje.
Pored ovoga jedan deo rada biće posvećen praktičnosti ovog problema,
a naročito kakve posledice izučavanje ovog motiva ima na ljude u celini
i da li je moguće sprečiti posledice koje ovaj motiv može (ali i ne
mora) imati na druge ljude i grupe, kako etničke tako i socijalne grupe
uopšte.
Naravno, autor nema pretenziju, niti je dovoljno kompetentan, da u potpunosti
reši ovaj problem, ali se nada da će i ova kratka studija pomoći da
se osvetli i makar upozori na posledice korišćenja ovog motiva. Posebno
se čini važnim da se pokuša razbiti predrasuda tipa «ja nikada tako
nešto ne bih uradio» koju ima najveći broj ljudi. Nažalost, najveći
broj ljudi jeste spreman da učini i najstrašnije stvari samo ako autoritet
to zahteva. ovo pokazuju i eksperimenti, ali još češće i bolje praksa.
Da li se ovde može išta učiniti? Ako je odgovor ne, onda je možda bolje
da svi mi kao psiholozi, a naročito socijalni psiholozi «zatvorimo svoju
firmu» i počnemo da se bavimo nekim drugim mnogo zahvalnijim poslom.
u suprotnom, ima još nade za našu profesiju i za čovečanstvo uopšte.
Poslušnost i pokoravanje autoritetu kao momenat u razvoju
jedinke
U proučavanju poslušnosti i pokoravanja autoritetu, makar što se istorije
psihologije tiče, mogu se jasno razdvojiti dve velike grupe istraživanja
i teorija.Prva grupa teorija posmatra ovaj motiv kao momenat u razvoju
svake jedinke koji je nemoguće preskočiti, ali je naravno moguće na
njemu ostati. u ovu grupu spadaju proučavanja moralne svesti Kolberga
i Pijažea, istraživanja autoritarnosti, prvenstveno Froma, ali donekle
i Adorna i saradnika kao i još neka, manja, ali nikako manje važna.
Drugu grupu teorija čine teorije koje poslušnost i pokoravanje vide
kao klasičan motiv-pokretač ponašanja. Ovde su sigurno najznačajnije
teorije Stenli Milgrama (Stenly Milgram) i Henri Mareja (Henry
Murray). Vremenski gledano, nema jasne podele na ove dve grupe.Na
primer, Henri Marej je svoju teoriju o 20 osnovnih potreba konstruisao
tridesetih godina prošlog veka, a Majlgrem tek sedamdesetih. Zato se
sa sigurnošću može reći da su ovo dva podjednako uticajna, ali što je
veoma važno, ne uvek i međusobno isključujuća teorijska pravca.
zbog bolje preglednosti, u ovom radu će ipak ove dve teorijske koncepcije
biti podeljene po osnovnoj premisi koja leži u njihovoj osnovi.
Da li je poslušnost moralna?
Čuveni psiholozi Žan Pijaže i Lorens Kolberg prvi su autori koji su
poslušnost autoritetu smatrali neophodnom fazom razvoja moralnosti kod
dece. obojica kao neizostavan stadijum moralnog rasuđivanja navode poslušnost
i pokoravanje autoritetu, ali istine radi, prvenstveno autoritetu u
porodici. Takođe, potrebno je naglasiti da oba ova autora iako ovu fazu
smatraju neophodnom u razvoju deteta, naglašavaju da prava moralnost
nastaje tek prevazilaženjem ove faze i prelaskom na više nivoe moralnog
razvoja. Naravno, i među njima postoje neka, manja, neslaganja. Na osnovu
svojih istraživanja došli su do sličnih, ali ne identičnih rezultata.
Moralni razvoj po Pijažeu
Pijaže problem razvoja moralnosti posmatra iz aspekta iz kojeg je i
konstruisao svoju celokupnu teoriju intelektualnog razvoja-osnova upoznavanja
i menjanja slike o svetu jeste akcija i interakcija sa tim svetom. Pijaže
dolazi do svojih zaključaka o moralnosti na osnovu posmatranja dečije
igre i pogotovo na osnovu toga kako se tumače i primenjuju pravila igre.
Deca na mlađim uzrastima ovih se pravila pridržavaju jednostavno «zato
što postoje», dok deca na kasnijim uzrastima (negde oko 13. godine)
počinju da razumevaju pravila i da ih objašnjavaju, a ne samo slepo
slušaju. Razmatrajući ovaj problem, Pijaže navodi da se u moralnom razvoju
jasno mogu razlikovati dve vrste moralnosti:
- heteronomna moralnost koja se vremenski ranije javlja
i zasniva se na bespogovornoj poslušnosti autoritetu. ona potiče od
tuđih zahteva i zabrana i podrazumeva jednosmerno, odnosno, unilateralno
poštovanje. u ovoj fazi razvoja biti dobar je isto što i biti poslušan.
ova faza određena je prvenstveno detetovim kognitivnim razvojem i njegovom
egocentričnošću. Pored toga, dete na ovom uzrastu pokazuje takozvani
«moralni realizam» kod kojeg postoji samo objektivna odgovornost (više
se vrednuje sam zakon nego njegova svrha). zbog toga deca na ovom uzrastu
ne vode računa o namerama, već isključivo o posledicama nekog dela.
Drugi bitan faktor heteronomne moralnosti kod dece jeste upravo autoritet,
odnosno socijalni odnosi roditelj-dete koji se zasnivaju na poziciji
moći koja ide od gore na dole. Prilično je jasno da je upravo ovde početak
i osnova kasnije poslušnosti autoritetu i kod odraslih osoba. Poslušnost,
kao što se vidi nije nemoralna na dečijem uzrastu (naprotiv, ona je
dobrodošla i bogato nagrađivana) pa nije teško zamisliti da mnoge (ne
sve!) osobe ovaj princip primenjuju i kasnije u svom životu smatrajući
moralnim da se sluša onaj koji je za njih autoritet u određenoj situaciji.
- autonomna moralnost nastaje zahvaljujući kognitivnom
razvoju (napuštanje egocentričnog stanovišta), ali i uzajamnim kontaktima
sa vršnjacima. Nju odlikuje uzajamno i recipročno poštovanje. ovde se
činiti dobro ne poistovećuje sa poslušnošću već sa pravednošću. Pravila
se poštuju, ako ona nisu u suprotnosti sa težnjama pojedinaca i naročito
ako ne ometaju zajedničku akciju. Subjektivna odgovornost ovde nadjačava
objektivnu i sve se više vodi računa o motivima i namerama drugih osoba.
Pijaže predlaže i škole koje će pomoći i podsticati saradnju među ljudima,
formiranje pravila na osnovu pravednosti i zajedničke akcije većeg broja
ljudi. «učenje» moralnosti dosta odstupa od nekih ranijih shvatanja
mnogih sociologa, a prvenstveno Emila Dirkema, po kojima internalizacija
moralnih normi dolazi sama po sebi interakcijom sa drugima i da je aktivnost
deteta ovde bespotrebna. Da je zaista tako, problem poslušnosti autoritetu
i njegovih implikacija verovatno ne bi ni postojao. (Pijaže po Kapor-Stanulović,
1988 i Murray, 2002)
Moralni razvoj po Kolbergu
Najinteresantniji momenat Kolbergovog istraživanja jeste originalan
način na koji je on ispitivao moralnost kod dece. one je koristio »moralne
dileme«, priče u kojima su deca trebala utvrditi koji je postupak moralan
i objasniti zašto. on je koristio longitudinalnu studiju i od iste dece
samo na različitim uzrastima tražio da reeše ove dileme. Naravno, oni
su različito procenjivala iste priče u zavisnosti od uzrasta na kome
su bili. Cela studija je trajala više od deset godina. Na osnovu ovih
istraživanja Kolberg govori o tri stupnja moralnosti, gde svaki stupanj
ima po dva stadijuma. Redosled ovih stadijuma je nepromenljiv, i oni
se ne mogu preskakati pošto se sledeći stupanj samo nadovezuje na prethodno
razvijeni. ovi stadijumi su i univerzalni, karakteristični za sve ljude,
ali ne moraju svi ljudi dostići najviše stadijume razvoja. Naprotiv,
tvrdi Kolberg, najveći broj ljudi zauvek ostaje na trećem ili četvrtom
stadijumu razvoja, a samo vrlo mali broj dostigne peti ili najviši,
šesti stadijum. Postavlja se pitanje kako su onda ovi stadijumi univerzalni
kada se javljaju kod malog broja ljudi? I sam Kolberg kasnije odustaje
od šestog, najvišeg stadijuma i predlaže da se on izostavi iz klasifikacije.
Takođe, mnogi autori su dokazali da ovi stadijumi nisu strogo odvojeni
već da ponekad ista osoba u različitim situacijama rasuđuje na različite
načine.
Osnovno polazište Kolbergove teorije jeste nivo sociomoralne perspektive,
odnosno stanovište na osnovu kojeg osoba definiše društvenu moralnost
i bira moralne vrednosti. za proučavanje poslušnosti najbitniji su prvi
i četvrti stadijum moralnog razvoja.
- prekonvencionalni stupanj se naziva još i predodgovorni.
Dete na ovom stupnju se ponaša u skladu sa kulturnim normama i »dobro
se vlada«, ali vrednosnu orijentaciju nekih postupaka određuje na osnovu
njihovih fizičkih posledica (nagrade ili kazne) ili fizičke moći osoba
koje izriču pravila i odredbe dobrog, odnosno lošeg ponašanja. ovaj
stupanj je karakterističan za decu od 4 do 10 godina. za ovaj stupanj
karakteristična su dva stadijuma. Prvi je opredeljivanje prema kazni
i bezrezervno pokoravanje višoj sili, dakle sklonost ka poslušnosti
a drugi zalaganje za recipročnost, odnosno na ovom stadijumu moralnost
se shvata kao pragmatičnost-ako ja tebi pomognem, očekujem nešto za
uzvrat. za prvi stadijum karakteristično je i da je moralno rasuđivanje
određeno strahom od kazne i da se dobro i zlo definišu prema tome koliko
se uklapaju u zahteve autoriteta. Ovaj stadijum je najbliži određenju
Pijažeovog stadijuma heteronomne moralnosti i predstavlja moralnost
jakih nad slabim. Što se poslušnosti tiče, teško je ne videti vezu sa
ovim stadijumom moralnosti. Iako kod klasičnih eksperimenata sa poslušnošću
pitanje kazne ili nagrade nije jasno istaknuto (čak se ponekad tvrdi
da to nije bitan neposredan faktor poslušnosti) ne možemo a da ne izrazimo
skepsu prema tome. U gotovo svim proučavanjima poslušnosti jasno je
da se kao indirektna posledica krije nagrađivanje, ili makar izbegavanje
kazne (identifikacija sa neprijateljem jasno podrazumeva ovaj princip;
ispitanici u Milgramovom eksperimentu o kome će biti reči kasnije takođe
neretko brinu da li će dobiti matrijalnu nadoknadu ako odbiju naređenje).
Naravno nerealno i neozbiljno bi bilo tvrditi da je ovo jedini, pa čak
i primarni pokretač poslušnosti. Ali, isto tako neodgovorno bi bilo
zanemariti nagrađivanje i kažnjavanje kao značajan faktor poslušnosti.
- konvencionalni stupanj se naziva i konformistički,
ali se osoba ne samo konformira društvenom redu, već se trudi i da ga
održi i da ga opravda. I ovaj stupanj se sastoji iz dva stadijuma. Prvi
je težnja da se bude dobar dečko/devojčica (dobro ponašanje je ono koje
se dopada ili pomaže drugima i koje drugi odobravaju-prvi put postaje
važna namera, a ne samo delo). Ovaj stadijum karakterističan je za decu
od 13 do 16 godina. Drugi stadijum ovog stupnja razvoja je opredeljivanje
prema autoritetu i čuvanje socijalnog reda. Ispravno ponašanje se ogleda
u ispunjavanju dužnosti i odražava perspektivu »član sam društva«. Individualni
interesi se poštuju samo ako su u skladu sa postojećim društvenim normama.
Da li se ovde može govoriti o poslušnosti? S jedne strane, ovde je autoritet
već internalizovan i osoba zaista pokazuje znake poslušnost, ali poslušnosti
»autoriteta iznutra«, internalizovanog autoriteta te se to ne može smatrati
klasičnom poslušnošću. Ali, s druge strane, sam Kolberg kaže da je za
ovaj stadijum karakterističan stav da »poštovanje zaslužuje onaj ko
predano izvršava svoju dužnost« (Kolberg, 1990) Kao što će biti kasnije
rečeno, osnova poslušnosti i jeste stav da je najvažnije poštovati svoju
reč i ispuniti svoju dužnost. ostaje pitanje-da li su poslušnije osobe
na prvom ili na ovom, četvrtom stadijumu razvoja. Što se poslušnosti
autoriteta tiče, odgovor je izuzetno teško dati. Čini se da se može
sa popriličnom sigurnošću reći da u osnovi poslušnosti leže ili strah
od kazne i želja za nagradom ili želja da se ispuni dužnost, a neretko
oba ova motiva zajedno. ovaj stadijum javlja se nakon 16. godine.
- postkonvencionalni stupanj jeste i najviši stupanj
moralnog razvoja. Sam naziv autonoman je verovatno dovoljan da pokaže
šta je osnova ovog stupnja. Moralni principi su ovde nezavisni i od
društvenog reda i od autoriteta, oni su ovde individualni i potpuno
internalizovani kao deo repertoara sopstvenog suđenja i ponašanja. Dva
stadijuma karakteristična za ovaj stupanj Kolberg naziva opredeljivanje
prema društvenom ugovoru (ogleda se u želji da se unaprede norme društva
i uvođenje ili održavanje demokratskih procesa, a ne samo već postojećih
kodeksa - stvaranje a ne samo poštovanje zakona) i odlučivanje po savesti,
odnosno samostalno izabranim etičkim principima. (Kolberg, 1990)
Fromova teorija autoritarnosti
Kada se govori o autoritarnosti, najčešće nam odmah na pamet pada Adorno
sa svojim, nezasluženo zaboravljenim saradnicima. Međutim, ako malo
dublje zakopamo ovo pitanje, biće nam jasno da su prve i najvažnije
osnove autoritarnosti i autoritarne ličnosti date još mnogo ranije.
Erih From svoje prve knjige posvećen ovoj temi završava još 30-tih i
40-tih godina prošlog veka. Najznačajnije su svakako njegove knjige
«Autoritet i familija» i naročito «Bekstvo od slobode» izašlo
desetak godina pre Adornove studije. U njima su dati temelji ove još
uvek za psihologe intrigantne oblasti socijalne psihologije.
Pre nego što pređemo na samu Fromovu teoriju autoritarnosti, trebalo
bi jasnije objasniti vezu i razlike između autoritarnosti i poslušnosti
autoritetu. Na prvi pogled, ova se razlika čini jasnom. Autoritarnost
je sklop crta ličnosti, a poslušnost samo jedna osobina. Međutim, veza
između poslušnosti i autoritarnosti je mnogo dublja. Kao što će biti
kasnije rečeno, kao jednu od najvažnijih osobina autoritarne ličnosti,
Adorno i saradnici navode autoritarnu submisivnost koja se ogleda upravo
u nekritičkom sagledavanju autoriteta i njegovom slepom slušanju. Dakle,
moglo bi se reći da je poslušnost samo jedna, iako veoma važna karakteristika
autoritarnosti. Da je ovo zaista tako, dokazuju i neke modifikacije
Milgramovih eksperimenata u kojima su zaista poslušniji bili oni koji
su imali veći skor na F skali koja je konstruisana upravo da «meri»
autoritarnost. (Elms po Milgramu, 1990) Neretko se napominje da je poslušnost
jedan od najjačih realnih i opipljivih dokaza postojanja osobina koje
karakterišu autoritarnu ličnost. Naime, najčešće se autoritarnost utvrđuje
upitnicima, ali tek je potčinjavanje autoritetu u realnoj situaciji
pokazatelj da li upitnik greši ili ne. U zaključku treba još jednom
napomenuti da se autoritarnost i poslušnost nikako ne mogu izjednačiti,
ali se definitivno i vrlo jasno mogu povezati.
Erih From, čovek koji pripada psihoanalitičkom
Frojdovom krugu, ali se trudi da ga i u mnogome proširi i primeni
na mnogo praktičniji način nego je to činio sam «otac psihoanalize»
osnovu nastanka autoritarnosti vidi, naravno, u porodici i naročito
odnosu sina prema ocu. otac je ta figura koja predstavlja sinu (mada
je teško zamisliti da to nije i ćerci) prvi autoritet koji se sluša
odmah, bez protivljenja i od koga se i strahuje. Međutim, klica odnosa
vođa-potčinjeni nije uvek samo strah. Kako From navodi kod odnosa vojnika
prema oficiru ta klica je odnos strahopoštovanje i divljenje, a kod
pripadnika Hitlerjugenda čak i ljubav. Upravo strah od gubitka te ljubavi
kao i samo osećanje ljubavi jeste u osnovi ovog odnosa vođe i njemu
potčinjenog. Da ovde nije i kraj mogućih odnosa, kojih izgleda može
biti isto koliko i različitih autoriteta, pokazuje i to da ponekad u
osnovi ovog odnosa stoji moralnost (odnos ispovednik-sveštenik), duhovne
vrednosti i moć koju autoritet ima a kojoj se potčinjeni nada (odnos
student-nastavnik). (From, 11980) Dakle, raznovrsnost autoriteta (jasno
je da u različitim situacijama postoje različiti autoriteti) uslovljava
i različita osećanja koja leže u osnovi odnosa autoritet-potčinjeni.
Na ovom mestu umesno je naglasiti da autoritativni odnos nije iznuđeno
ponašanje. Ne postoji autoritativni odnos između ratnog zarobljenika
i njegovog tamničara iako ovaj drugi čini stvari koje tamničar od njega
zahteva. Kratka napomena-ovde se ne može govoriti ni o poslušnosti,
makar ne u njenom smislu o kome ovde govorimo. S druge strane da bi
zaista mogli govoriti o autoritativnom odnosu mora postojati makar ostatak
dobrovoljnosti. Samopotčinjavanje može imati osnovu u prinudi, ali ako
se ona ne oseća baš kao čista prinuda već se ojača i osećajnim odnosima
straha, divljenja, ljubavi itd. ) tek onda možemo govoriti da postoji
autoritativni odnos kako ga i sam From, ali i mnogi drugi psiholozi
definišu.
Kao psihoanalitičar u duši, From donekle prihvata Frojdovu teoriju o
nastanku Super ega kroz identifikaciju sa ocem. on je i proširuje na
celo društvo (ophrvano tadašnjim usponom nacionalsocijalističke filozofije
u Nemačkoj). Naime, tvrdi on, da bi jedna vladajuća sila bila delotvorna
nije dovoljna samo fizička sila i fizička prinuda koje mogu biti efikasne
na kraći period, ali bi takav aparat bio preskup, a nezadovoljstvo veliko
što bi rezultiralo i mnogobrojnim nemirima i slabom proizvodnjom. obrazovanjem
Super ega ovaj se problem delimično rešava.
Spoljna sila se introjektira i preobražava u unutrašnju a ponašanje
osobe nije određeno više samo strahom od spoljašnje kazne već se autoriteti,
i sami introjektirani, slušaju i iz straha od instance koja se sada
nalazi u samoj osobi. (From 1980) Ta spoljna društvena sila nastupa
najčešće preko roditelja, i to uglavnom preko oca. Super ego tako zadobija
atribute morala i moći, ali se istovremeno i projektuje na stvarne autoritete
i time se oni odupiru racionalnoj kritici osobe. Tako ljudi počinju
verovati u autoritetovu moć, mudrost, moral pošto su to osobine Super
ega koje se najviše cene. Samo razdvajanje autoriteta i Super ega je
praktično nemoguće. Nad ja nije ništa drugo do pounatrašnjena spoljna
sila. Upravo zato From, za razliku od Frojda, Nad ja vidi kao dinamičku
instancu koja se formira u detinjstvu, ali koja je podložna promenama
u zavisnosti od izgleda društva u kojem pojedinac živi. Čak, tvrdi From,
samo Nad ja bi nestalo kada ne bi postojali autoriteti koji ga neprestano
obnavljaju, gde se ti autoriteti menjaju s godinama pojedinca.
Iako autoritet prvenstveno predstavlja pojedinca (vođu, profesora, oficira),
From dozvoljava da autoritet može biti i cela porodica. Porodica je
ta koja kroz proces socijalizacije posreduje između društvene strukture
i pogleda i stavova njene upravljačke hijerahije sa jedne strane, i
deteta kao novog člana porodice s druge strane. Uloga porodice upravo
je u tome da proizvodi društveno poželjne duševne strukture kod deteta.
Da li ovo podrazumeva da je i sama porodica toliko autoritarna struktura
da je nemoguće da dete vaspita u slobodnijem, liberalnijem i od autoriteta
oslobođenijem duhu? ova vizija i uloga porodice koju From nameće čini
se previše i pesimistička i deterministička da bi se mogla sa odobravanjem
i potpunim razumevanjem prihvatiti. Ali, s druge strane, porodica jeste
osnovni agens socijalizacije i može biti najbitniji uzročnik kako autoritarnosti
i sveg onog što ona znači, tako i poslušnosti autoritetu. Ali, tvrdnju
da je ona uvek to i jeste, malo je teže prihvatiti kao tačnu.
Autoritarno-mazohistički karakter
U svojoj verovatno najpoznatijoj knjizi koja govori o autoritarnosti,
«Bekstvo od slobode», From napominje da autoritarnost nije
ništa drugo do mehanizam tog bekstva koji nastaje kada se prekinu primarne
spone koje su pojedincu pružale bezbednost. Naime, nakon prekida tih
primarnih spona pojedinac pred pojedincem se nalaze dva puta. Prvi je
put «pozitivne slobode» koji podrazumeva spontano povezivanje
sa svetom preko ljubavi i rada, istinsko izražavanje emocionalnih i
intelektualnih sposobnosti i potpuna nezavisnost i integritet sopstvenog
Ja. Drugi put jeste odstupanje, odustajanje od slobode i pokušaj da
se usamljenost prevlada odricanjem od integriteta i individualnosti
sopstvenog Ja. ovaj drugi put odvija se preko jednog od tri mehanizma
bekstva od slobode: autoritarnost, rušilaštvo i saobražavanje pojedinca.
Proučavanjem mazohističke strukture ličnosti kao oblika autoritarnosti,
Erih From udara temelje onome što će kasnije postati jedan nezaobilaznih
problema socijalne psihologije-autoritarna ličnost i njene osobine.
ovaj pojam From nudi kao objašnjenje zadovoljstva koje mnogi potčinjeni
imaju kada se pokoravaju i slušaju autoritet. Kao što će biti napomenuto,
neki autori, kao što je Mek Dugal, osnovu potčinjavanja vide u urođenom
instinktu, nagonu koji je karakterističan za sve ljude. Sam From pokušava
da dokaže da ova potreba ipak nije nikakav urođeni nagon već samo istorijski
uslovljeno duševno stanje. U različitim epohama autoritarna i mazohistička
struktura nisu jednako razvijene. Čak, upozorava on, ovakvo tvrđenje
da pokoravanje izaziva zadovoljstvo kod svih ljudi zato što izaziva
kod nekih nije ništa drugo do racionalizacija po kojoj je nužna vlast
čoveka nad čovekom i da takva vlast postoji samo zato što postoji i
želja za potčinjavanjem. Mazohizam jeste smao jedan od puteva koji imaju
zajednički cilj: osloboditi se pojedinačnog ja, izgubiti se, otrasiti
se bremena slobode. (From, 1989)
Nesporno je da takvo zadovoljstvo zaista postoji kod mnogih ljudi. Takve
ljude, odnosno takav karakter From naziva mazohističkim. Struktura mazohističkog
karaktera jeste u zadovoljstvu potčinjavanju, pokoravanju i predavanju
vlastite ličnosti u ruke drugog. From smatra da je ovaj problem početkom
prošlog veka bio zapostavljen zato što je takva struktura bila većinska
u ondašnjem buržoaskom društvu te je ovo smatrano normalnim i prirodnim,
a tek su njegove patološke forme, prvenstveno mazohizam u seksualnim
perverzijama. zaista zaokupljale pažnju naučne javnosti onog doba. Tek
Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich) i Karen Hornaj (Karen Horney) ukazuju da
je mazohizam neodvojiv od zadovoljstva i da oni nisu suprotni već sasvim
usklađeni pojmovi. Zadovoljstvo koje ljudi imaju u pokoravanju i potčinjavanju
nije uvek svesno, ali se ne može zanemariti. Za autoritarni karakter
ostaje karakteristično da situacije u kojima on može iskazati pokornost
za njega predstavljaju zadovoljstvo i da te situacije on nastoji učvrstiti,
a ne promeniti. Da ovaj problem nije baš tako čist pokazaće tek 40-ak
godina kasnije Milgramovi eksperimenti koji su pokazali da se najveći
broj ljudi «muči» i oseća izuzetnu neprijatnost kada treba da sluša
autoritet koji zahteva da se povredi druga osoba bez nekog vidljivog
razloga. Dakle, samo potčinjavanje nije uvek i zadovoljstvo. Pre se
može reći da je zadovoljstvo retka prateća pojava pokoravanja, makar
u ovim eksperimentima.
Nasuprot mazohizmu, a u stvari usko vezanim za njega, pošto oba karaktera
imaju isti koren u izbegavanju nepodnošljivog osećanja usamljenosti
i bespomoćnosti nakon raskidanja primarnih veza, psihoanalitičari navode
sadizam. Sadizam odlikuje želja da se drugi učine bezvoljnim i pukim
instrumentom vlastite volje; da se njime neograničeno vlada a u patološkim
slučajevima i da se osoba prinudi na patnju. U realnosti, ova dva karaktera
su neodvojiva samo što je nekad više istaknut mazohizam, a nekad sadizam.
Najčešće je kod iste osobe razvijen sadizam prema slabijima i mazohizam
prema jačima. I dok se mržnja prema jakome mora potisnuti toliko da
je očiglednija ljubav nego mržnja, dotle se u okrutnosti prema slabijima
može uživati i oni se mogu do mile volje mrzeti bez ikakvih posledica
za čovekovu ličnost. Čuvena metafora bicikliste predstavlja najbolji
opis ovakve strukture ličnosti. Potrebno je još jednom napomenuti da
mazohistički karakter uživa u zlostavljanju, pa i fizičkom nanošenju
bola, samo ako dolazi od strane jačega. Iz ovoga proizilazi da jedini
koji nije potčinjen nikakvim naređenjima jeste poglavar nekog društva.
Međutim, i njemu From nalazi način da zadovolji svoje mazohističke težnje
u poštovanju i slušanju naloga Boga ili sudbine. Još je jedna stvar
vezana za vođu, što se mazohističkog karaktera tiče. Kod ovog karaktera
dolazi neretko do poistovećivanja sa vođom i do zadovoljavanja svojih
potreba za moći i veličinom kroz identifikaciju sa autoritetom koji
to realno jeste. ovime se dobije ne samo osećanje sopstvene snage, već
i olakšavanja strepnje koja nastaje u susretu sa nepoznatim i teško
razumljivim svetom u kome čovek živi. Dakle, pokoravanje autoritetu
je ne samo podržavano od najvećeg broja društva, već je i za osobu način
da zadovolji većinu svojih potreba i skrivenih želja, a istovremeno
da oseti i ljubav koju očekuje kada sluša jačeg i kada ispunjava njegova
naređenja.
Psihologija nacizma
Kako je Erih From, i sam Jevrejin koji je nakon dolaska Hitlera na
vlast izbegao u SAD veliki deo svoje teorije o sadomazohističkom karakteru
zasnivao upravo na objašnjavanju nacizma, čini se umesnim makar u par
rečenica objasniti psihologiju nacizma sa aspekta pokoravanja i poslušnosti
koja leži u osnovi njenog ogromnog uspeha, prvenstveno u Nemačkoj, ali
ne samo u njoj. Prva stvar koju treba učiniti jeste napomenuti da jedan
veliki broj građana Nemačke nije sa oduševljenjem primio novu ideologiju
i da je tek vremenom počela da prihvata načela nacističke ideologije
i da im se pokorava što From pripisuje stanju unutrašnje zamorenosti
i pomirenosti da pojedinac sam ipak ne može ništa učiniti. Kod većine
naroda nacistička ideologija koja je podrazumevala slepu poslušnost
vođi i mržnju prema rasnim, ali i političkim manjinama, imala je veliku
emocionalnu draž i privlačnost. To su uglavnom, makar u početku, bili
pripadnici starije generacije i srednje klase koja je usled ekonomskih
previranja najviše izgubila. Nakon prvog svetskog rata, ekonomska situacija,
relativno stabilna do tada, se naglo menja i srednja klasa gubi sve
oslonce u porodici i društvu koje je to tada imala. Zato je ona bila
taj pokretač novih stremljenja oličenih u nacističkoj ideologiji. Bitan
faktor masovnog prihvatanja nacizma bili su i sami njegovi začetnici.
Hitler, iako nije imao nikakvog znanja o psihologiji, intuitivno zaključuje
da moć koju govornik pokazuje imaju snažno propagandno dejstvo i ekstremno
utiče na sugestibilnost ljudi u masi. On čak navodi da je govore najbolje
držati noću pošto tada ljudi lakše podležu gospodarevoj snazi, i pred
velikim skupom pošto se tada pojedinac okružuje hiljadama istomišljenika
čime mnogo lakše podleže uticaju onoga što je poznato kao masovna sugestija.
S druge strane naizgled paradoksalno, insistira se na tome da obrazovanje
mora učiti nemačku decu da su nadmoćna nad drugima, ali ako se podsetimo
karakteristika sadomazohističkog karaktera, ovo je potpuno u skladu
sa time.
Mazohistička strana nacizma ogleda se u potpunom gubljenju identiteta
pojedinca i njegovom uklapanju u šire mase. «Biti socijalista», tvrdi
drugi bitan državnik iz doba nacističke Nemačke Gebels, «znači potčiniti
pojam ja pojmu ti; socijalizam je žrtvovanje pojedinca celini.» (Gebels
po Fromu, 1989). Cilj pojedinca u nacističkoj Nemačkoj jeste da ga ubedi
u njegovu nadmoć nad ostalim narodima, ali i da ne potvrđuje sopstveno
ja i da ćutke otrpi nepravdu ako je to potrebno.
U zaključku treba napomenuti da From smatra da buna protiv autoritarnog
režima, nije uvek i revolucija protiv autoriteta uopšte. Najčešće se
bune završavaju odbacivanjem jednog i prihvatanjem drugog autoriteta,
a ne potpunim raskidanjem veza sa autoritetom. Zato je From skeptičan
da postoji društvo koje će biti u potpunosti oslobođeno autoriteta,
a samim time i prestati da proizvodi autoritarne i mazohističke osobe.
Čak i demokratska društva s početka prošlog veka po Fromu nisu oslobođena
ove boljke. I u njima se sputavaju potrebe, htenja, emocije, želje,
pa i mišljenja pojedinca, a sve zarad zamene jednog autoriteta (vođe,
crkve ili države) novom autoritetu-zdravom razumu i javnom mnenju; «postali
smo automati, a živimo u obmani da smo pojedinci koji poseduju vlastitu
volju». (From, 1989, str. 176)
Na kraju ovog rada biće date napomene kako to From vidi novo, od autoriteta
oslobođeno društvo, društvo koje hrli u slobodu a ne beži od nje.
Studija autoritarne ličnosti i antidemokratske orijentacije
(Teodor Adorno i saradnici)
Skoro deset godina nakon što je From postavio osnove teorije o autoritarnoj,
odnosno sadomazohističkoj ličnosti, ovim pitanjem pozabavili su se i
Adorno, Frenkel-Brunswik, Levinson i Sanford u svojoj čuvenoj
knjizi Autoritarna ličnost. Naravno, i oni su na istraživanje
autoritarnosti ponukani prvenstveno Drugim svetskim ratom i strahotama
koje je on doneo sa sobom. Oni su pretpostavili da postoji povezanost
između sindroma stavova koji su oni nazvali antidemokratska orijentacija
i određene strukture ličnosti. Antidemokratsku orijentaciju, po njima
čine tri uža sindroma stavova-antisemitizam meren A-S-skalom, etnocentrizam
meren E-skalom i politički konzervativizam meren PEC skalom (Politico-Economic
Conservativism). Ovakvo shvatanje antidemokratske orijentacije
bilo je umnogome kritikovano. Naime, ceo sindrom antisemitizma, sigurno
karakterističan za američke uslove, u nekim zemljama nije značajno korelirao
sa autoritarnom strukturom ličnosti. Takođe, kao bitan faktor etnocentrizma
u Adornovom istraživanju izdvojen je rasizam. U zemljama gde izrazito
preovlađuje jedna rasa ljudi (na primer, istočno evropskim zemljama)
ovo nije bitan faktor koji određuje antidemokratsku orijentaciju, niti
je povezan sa autoritarnošću. Naravno, kao što su istraživanja pokazala,
autoritarnost postoji i u ovim zemljama (čak neretko i mnogo viša nego
u zemljama Zapada), te je jasno da je ovde autoritarna struktura ličnosti
povezana sa nekim drugim sindromima stavova. Ali, ni ovo. kao ni mnogobrojne
druge zamerke koje se upućuju Adornu i njegovim saradnicima, prvenstveno
vezane za metodologiju samog istraživanja, ne umanjuju mnogo njegov
značaj. Za razliku od Froma Adorno je uspeo da jasno odredi karakteristike
autoritarne ličnosti i da ih operacionalizuje napravivši skalu autoritarnosti,
F-skalu (Fascism) koja je ime dobila na osnovu ozloglašene fašističke
ideologije koja je, po prirodi stvari, bila najautoritarnija sa kojom
se svet do tada sreo. Kasnija istraživanja pokazuju da visoke skorove
na ovoj skali postižu i pripadnici mnogih drugih ideologije (prvenstveno
komunističke), ali naziv je ostao i dan danas se ova skala koristi kao
F skala autoritarnosti. Pored ove skale, za utvrđivanje karakteristika
ličnosti koja je kasnije nazvana autoritarna korišćeni su i intervjui
i projektivne tehnike, ali je korelacija ove tri tehnike bila visoka
tako da se danas koristi samo upitnik.
F skala ne sadrži u sebi nikakve ajteme koji direktno ukazuju na stav
prema Jevrejima, crncima ili bilo kojoj nacionalnoj grupi, niti na stav
prema nekim društveno važnim pitanjima. Sadržaji ajtema se odnose na
neke tendencije reagovanja ličnosti. Na osnovu ove skale Adorno i saradnici
izdvojili su devet karakteristika autoritarne ličnosti:
- konvencionalizam
- autoritarna submisivnost
- agresivnost
- antriintraceptivnost
- moć i «čvrstina»
- destruktivnost i cinizam
- često korišćenje mehanizama projekcije
- postojanje stereotipa i praznoverica i
- seks, odnosno preterano interesovanje za seksualne «aktivnosti»
Za temu poslušnosti autoritetu najzanimljivija karakteristika autoritarne
ličnosti jeste autoritarna submisivnost koju Adorno definiše kao želju
za jakim vođom, potčinjenost osobe državi i poslušnost. Ova karakteristika,
po Adornu, jedna je od najočiglednijih vezanih za nacističku ideologiju.
Sami autori kažu da su, zbog snažne veze ove karakteristike sa antisemitizmom,
imali veliki problem da formulišu ajteme za ovu skalu a da tvrdnje ne
budu direktno vezane za predrasude, pa čak i da nisu sigurni da su u
tome u potpunosti uspeli (Adorno, Frenkel-Brunswik, Levinson, Nevit
Sanford, 1993). Sadržaj tvrdnji ove podskale bio je vezan prvenstveno
za poslušnost, poštovanje, buntovništvo i odnos prema autoritetu u globalu.
Ova karakteristika predstavlja veoma opšti stav prema bilo kom autoritetu-roditeljima,
starijim ljudima, vođama, pa čak i natprirodnim bićima. Naravno, u tvrdnjama
je prenaglašena potreba za potčinjavanjem koja je na tom nivou više
emocionalna nego racionalna, te su bile dobar pokazatelj ove tendencije
autoritarne ličnosti. Karakteristične tvrdnje ove skale bile su «Poslušnost
i poštovanje autoriteta su najvažnije vrline koje dete treba da nauči»,
«Nauke kao što su hemija, fizika i medicina dovele su čoveka veoma daleko,
ali postoje stvari koje ljudski um nikada neće razumeti», «Za prezir
je onaj koji ne oseća večnu ljubav, zahvalnost i poštovanje prema svojim
roditeljima» itd. Adorno i saradnici daju objašnjenje ove osobine, naravno
u psihoanalitičkom maniru. Naime, tvrde oni, podređenost spoljnim činiocima
proističe iz nerazvijenosti unutrašnjeg autoriteta, prvenstveno savesti.
Druga hipoteza jeste da je autoritarna submisivnost način borbe protiv
ambivalencije koju izaziva autoritet-neprijateljska i buntovna osećanja
stoje pod kontrolom straha, tendencijom prenaglašavanja poštovanja,
poslušnosti, zahvalnosti i tome sličnih osećanja. Najznačajnija povezanost
ove karakteristike postoji sa etnocentrizmom-neprijateljstvo prema autoritetima
grupe, primarno prema roditeljima, biva potisnuta; loše osobine ovih
osoba, njihova dominantnost, sebičnost itd. biva eksternalizovana na
spoljašnje grupe kojima se pripisuju osobine kao što su diktatorstvo,
želja za kontrolom, plutokratija itd. Neretko ova projekcija negativnih
osobina rezultira i agresivnošću, naročito prema «tuđim» grupama. Povezanost
autoritarnosti i nacionalne vezanosti pokazana je i u studiji Rota i
Havelke još iz 1973. po kojem postoji korelacija od čak .54 između isključive
nacionalne vezanosti i autoritarnosti, dok je smer korelacije negativan
kada se govori o vezi autoritarnost-podeljena nacionalna vezanost. (Rot
i Havelka po Trebješanin, 1999) Po Kuzmanoviću se autoritarnost čak
mora posmatrati kao uzročnik etnocentrizma, a isti autor 1993. godine
potvrđuje nalaze Rota i Havelke iz 70-ih. Postoje dakle mnogobrojni
dokazi da su autoritarnost i etnocentrizam zaista značajno i visoko
povezani.
Druga bitna karakteristika autoritarne ličnosti koje ćemo se ovde dotaći
jeste moć i «čvrstina» koju autori ovog istraživanja definišu kao prenaglašavanje
konvencionalnih atributa ega. Naravno, psihoanalitičari ukazuju da ovakvo
insistiranje na snazi i moći samo govori o slabosti ega, ili makar o
nemogućnosti da se ispune očekivani ciljevi za neku kulturu. Takođe,
usko vezano za ovaj pojam jeste i «kompleks moći» koji se ogleda u navici
da se odnosi među ljudi posmatraju kroz kategorije jak-slab, vođa-sledbenik,
čekić-nakovanj (Adorno et al., 1993). Ovde u potpunosti do izražaja
dolazi veza između ove studije i teorije Eriha Froma. Naime, autori
tvrde da je teško sa sigurnošću reći koji od ova dva pola je osobi bliži.
U isto vreme osoba želi moć, žudi za njom, ali isto tako se i plaši
da je preuzme te se radije potčinjava snažnima a istovremeno prezire
slabe. Najčešće osobe koje postižu visoke skorove na ovoj skali sebe
vide kao «prosečne», «male ljude», ali ne kao ponizne, već naprotiv
iz tih termina crpeći snagu i moć. Zaključujući raspravu o ovoj karakteristici
autori primećuju da je ova osobina jednako izražena i kod vođa i kod
sledbenika koji zadovoljavaju svoju potrebu za moći, ali i potrebu za
potčinjavanjem koja implicira nadu da će identifikacija sa vlasti i
osobi doneti učešće u njoj. Teško je prevideti da je ovo klasičan opis
onoga što From naziva sadomazohistička struktura. I ova struktura je
snažno vezana za etnocentrizam. Osoba koja svet gleda kao vlast jakih
nad slabih, teži da ovaj princip primeni na svoje i tuđe grupe, odnosno
da stvori sliku o dominantnim i inferiornim narodima. Možda najbolji
ajtem koji opisuje ovu skalu jeste onaj koji se koristi i u srpskom
prevodu ove skale-«Ono što je ovoj zemlji najpotrebnije, potrebnije
od raznih zakona, jesu nekoliko hrabrih i poštenih vođa u koje narod
može imati poverenja».
Kao što je već spomenuto, Adorno i saradnici bili su pod snažnim uticajem
psihoanalitičke teorije te su i njihove pretpostavke o korenima nastanka
autoritarne ličnosti takođe u tom duhu. Najvažniji odnos koji doprinosi
nastanku ovakve ličnosti jeste odnos dete-roditelji. Karakteristike
autoritarne ličnosti nastaju kao posledica grubog, rigidnog postupanja
sa decom, traženja bezuslovne poslušnosti od njih, naglašavanja dužnosti
i obaveza pre nego prava, nedovoljne topline i ljubavi u kući, ograničavanje
svake spontane manifestacije emocija itd. Kao posledica ovakvog odnosa
u detetu se budi neprijateljstvo prema roditeljima (ili prema jednom
od njih), ali se ta netrpeljivost potiskuje i dete se identifikuje upravo
sa tim autoritarnim roditeljem. Kao što je već napomenuto, ova netrpeljivost
se može projektovati na spoljne, tuđe grupe što dovodi do nastanka predrasuda
i etnocentrizma. Upravo strah od sopstvenih loših i neprijateljskih
osećanja dovodi do nastanka rigidne, krute, zatvorene ličnosti, ličnosti
koja izbegava da razmišlja o sebi i svojim emocijama (antriintraceptivnost),
do stereotipiziranja u mišljenju, i apsolutne konvencionalnosti i prezira
premu svemu imao spontanom i neobičnom. Ovakva osoba, naučena da poštuje
red, da sluša autoritet, da stavlja dužnost pre svojih, ali i tuđih
prava, pravi je primer čoveka koji bespogovorno sluša naređenja i izvršava
ih bez i trunke razmišljanja o njihovim posledicama.
Naravno, slabljenjem psihoanalize, neki autori pokušavaju da nađu druge
osnove autoritarnosti. Oni tvrde da su kognitivna insuficijencija i
nedovoljna edukativnost osnovni «krivci» za autoritarne stavove. Alternativnu
teoriju kognitivne autoritarnosti najsažetije definišu Selznik i Štajnberg:
«Nije u pitanju doslovno značenje stavova iz F skale već zašto se
oni prihvataju. Da li prihvatanje stavova ima psihološke izvore i intelektualne
posledice... ili možda prihvatanje F stavova ima intelektualne izvore
i psihološke posledice, na šta nedvosmisleno upućuje njihova povezanost
sa obrazovnim nivoom ispitanika?» (Selznik i Štajnberg po Kecmanović,
1999 str. 284). Snažna povezanost autoritarnosti sa obrazovnim nivoom
ispitanika dobijena je i u istraživanjima u našoj zemlji koja je dugo
beležila rekordne skorove na skali autoritarnosti. (Biro, 1994) Tako
danas postoji više pretpostavki odnosa autoritarnog sindroma i socijalne
sredine:
- dinamika odnosa u porodici uobličava autoritarni karakter deteta,
pretpostavka koja je najbliža klasičnom Adornovom objašnjenju
- autoritarno ponašanje predstavlja socijalnu normu, standard u datoj
socijalnoj sredini ili čak celoj epohi, po kojoj se osoba ne ponaša
autoritarno iz nekih unutrašnjih potreba, već da ne bi «štrčao», da
se ne bi razlikovao od drugih
- autoritarni obrazac ponašanja predstavlja vid prilagođavanja određene
grupe ili sloja na socijalni ambijent, pretpostavka koja se najčešće
navodi kada se objašnjava zašto je najautoritarniji sloj društva upravo
sloj radničke klase
- autoritarnost je način nadomeštanja osećanja sopstvene nekompetentnosti,
nesigurnosti i nesposobnosti da se nađe oslonac u sebi, pri čemu se
autoritarni ponašajni obrazac spontano razvija ili vrlo spremno i brzo
preuzima na osnovu socijalne promocije
- aktuelna socijalna, ekonomska i politička zbivanja mogu kod manjeg
ili većeg broja građana izazovu osećanje nesigurnosti, nedovoljnosti,
ugroženosti gde se autoritarnost vidi kao dobar odgovor na ova osećanja,
dakle pretpostavka koja naglašava socijalne umesto personalne činioce
Da li su sva ova objašnjenja autoritarnosti, ili makar neko od njih,
dovoljna za objašnjavanje uzroka poslušnosti i pokoravanja? Svakako
da ne. Za onaj ipak manji broj ljudi koji jesu autoritarni, ova objašnjenja
mogu biti primenljiva. Ali, mnogo veći problem i zagonetku predstavljaju
ljudi za koje se ne bi moglo na prvi pogled reći da su autoritarni,
ali koji pokazuju znake poslušnosti autoritetu i pored očigledne nelagode
sa kojom izvršavaju naređenja. Da je takvih ljudi zaista mnogo pokazaće
Milgram 20-ak godina nakon istraživanja Adorna i saradnika i do kraja
problematizovati ovo pitanje.
Poslušnost i pokoravanje autoritetu kao pokretač ponašanja
Kao što je već napomenuto, druga velika grupa teorija ima zajedničku
osnovu u posmatranju poslušnosti i pokoravanja kao pokretača ponašanja.
Ono što razlikuje jedne autore od drugih jeste izvor tog motiva. Po
nekima (Mc Dougall) ovaj motiv je urođen i postoji kod svih
ljudi, dok po drugima (Milgram) on je stečen i postoji samo
kod nekih. Ali, u oba slučaja, njegov intenzitet nije jednak kod svih
ljudi kod kojih on postoji kao snažan pokretač aktivnosti. Naravno,
kao i kod prve grupe teorija, i ovde motiv poslušnosti i pokoravanja
se naziva različitim imenima, ali se opisuje na isti, ili makar vrlo
sličan način.
Osnovne potrebe po Henri Mareju
Henri Marej (Henry Murray) u svojoj knjizi «Explorations
in Personality», koja je u stvari nastala kao rezultat njegovih
istraživanja o strukturi ličnosti, pokušava da otkrije koji su to «sastavni
delovi jedne ličnosti» što je, po njemu, osnovni zadatak psihologa.
Ovi delovi ličnosti su osnova, «krov», svih aktivnosti čoveka i mogu
se lako uočiti u njegovom ponašanju i njegovim akcijama. Sam Marej ostaje
oprezan pri određenju dobijenih potreba, iako je samo istraživanje trajalo
više od dve godine, te on ovu listu zove «grubim i preliminarnim planom
interpretacije)) (Murray, 1938). Ukupna lista sadržala je 44 varijable
ličnosti (potreba); dvadeset manifestnih potreba, 8 latentnih, četiri
koje su se odnosile na određena unutrašnja stanja i 12 generalnih osobina.
Kao što je sam Marej rekao, ovo nije konačna niti celovita lista potreba,
ali je nešto tome najbliže. Za motiv poslušnosti i pokoravanja najinteresantnije
potrebe jesu potreba za poštovanjem ili pokoravanjem (deference; deferent
attitude) i potreba za samoponiženjem (abasement; abasive attitude)
od manifestnih, kao i potisnuta potreba za samoponiženjem-pasivnost
i mazohizam, koja pripada latentnim potrebama.
Marej se nije zaustavio samo na prostom nabrajanju i opisivanju ovih
potreba već je neke od njih i logički povezao u nešto opširnije grupe.
Obe za ovaj rad bitne potrebe, i potreba za pokoravanjem i poštovanjem
i potreba za samoponiženjem proučavane su u istoj grupi potreba (što
je i logično zbog njihove sličnosti) zajedno za njima suprotnim potrebama,
potrebom za samostalnošću, potrebom za dominacijom i agresivnošću. Ovakva
podela po Mareju ima smisla pošto su ove potrebe međusobno usko povezane.
Na primer, osoba kod koje je razvijena potreba za dominacijom i osoba
kod koje je razvijena njoj suprotna potreba za pokoravanjem će međusobno
odlično sarađivati (sam Marej ukazuje na činjenicu da je jedna ista
osoba najčešće dominantna nad onima ispod, a pokorna prema autoritetima
iznad nje; zaista se metafora bicikliste i ovde nameće kao odličan opis
ovakve osobe), kao što će i osoba kod koje je razvijena agresivnost
koja povezana sa seksualnom potrebom daje sadizam svog para naći u osobi
kod koje je razvijen mazohizam, odnosno potreba za samoponiženjem.
Potreba za samoponiženjem manifestuje se u spremnosti ka pasivnom potčinjavanju
spoljnoj sili, prihvatanju nepravde, svoje inferiornosti, kritikovanje
kao pogrešnih svojih ranijih ubeđenja i akcija koje su tada smatrane
ispravnim, umanjivanje sopstvene vrednosti, do ekstrema koji predstavlja
zadovoljstvo u sopstvenom kažnjavanju i podnošenju bola i nesreće. Ova
potreba je vrlo slična instinktu o kojem tridesetak godina pre Mareja
govori Mek Dugal (Mc Dougall), instinktu samoponižavanja ili
potčinjavanja. Naravno, pošto je reč o instinktu, ova potreba po Mek
Dugalu je urođena, a manifestuje se u posramljenom, pokuđenom ponašanju,
smanjenju pokreta i opštem opuštanju telesne muskulature; glava je spuštena,
pogled se sklanja u stranu i celo telo pokazuje potčinjavaju a sve iz
razloga da se izbegne obraćanje pažnje na pojedinca. Neminovni pratilac
ovog instinkta jeste osećanje stida, a on se često u detinjstvu tumači
kao strah deteta. Hipertrofija ovog instinkta dovodi do takvih ozbiljnih
poremećaja kao što su težnja za sopstvenim kažnjavanjem, ubeđenost u
sopstvenu nedovoljnost i grešnost, i uverenje da je osoba počinila mnogo
sramnih stvari u svom životu. Kao što će se videti, ovaj instinkt je
u mnogome sličan i drugoj potrebi o kojoj govori Marej, potrebi za pokoravanjem
i poštovanjem, tako da je on u stvari jedna mešavina ove dve potrebe.
Istorijski i psihološki gledano, i pored toga što je jasno da postoji
jedan značajan broj ljudi kos kojih se, u manjoj ili većoj meri može
zapaziti ovakva tendencija, teško je pretpostaviti da je ovo urođen
instinkt i da se, samim tim može naći kod svih, ili makar kod većine
ljudi. Dugotrajne borbe za slobodu i oslobođenje od okupatora, pokreti
otpora kojih je bilo i u najbrutalnijim režimima i neprestana borba
za nezavisnošću i slobodnim životom ukazuju prvenstveno da je upravo
suprotna tendencija, težnja za slobodom i nezavisnošću karakterističnija
za ljude. (Rot, 1994) Ipak, nesporno je da u određenim momentima društvenog
života, pokoravanje i poslušnost dolaze do izražaja kod mnogo većeg
broj ljudi nego što je to slučaj u mirnim i stabilnim vremenima. Što
se Marejevog opisa ove potrebe tiče, po njemu ona se ogleda u želji
da se potčini spoljnoj sili, da se prihvati krivica, kritika i kazna;
da se preda i prihvati sopstvena inferiornost. Jasno je da je ova potreba
vrlo slična i Fromovom opisu mazohističkog pola sadomazohističke strukture
ličnosti, a naročito osobina da se «uživa i traži bol, kažnjavanje
i nesreća». Teško je reći da li je ovaj opis From preuzeo od Mareja,
s obzirom na vremensku blizinu ove dve teorije, ali nije sporno da su
oba autora imali sličnu sliku osobe u vidu kada su opisivali ovaj karakter,
odnosno potrebu. Najčešća osećanja vezana za ovu potrebu su sramota,
krivica, inferiornost, poniznost i bespomoćnost. Ova potreba se u aktivnosti
ogleda u prihvatanju pasivnog, mekog, poniznog i servilnog stava; karakteristična
je pokornost dominaciji bez žalbi, prihvatanju uvreda i fizičkog zlostavljanja
bez želje za osvetom itd. Tvrdnje iz Marejevog upitnika koje su ispitivale
izraženost ove potrebe bile su: «Retko uspevam da «isteram svoje» u
svađi»; «Nekad se ponašam kao kukavica»; «Moji prijatelji misle da sam
suviše ponizan»; «Stidljiv sam i povučen u svojim vezama sa ženama»;
«Osećam da moram propatiti pre nego što ostvarim svoj cilj» itd. Iz
svih ovih tvrdnji provejava poniznost, uplašenost, preterana stidljivost,
pa čak i želja za patnjom. Jasno je da su osobe za ekstremno izraženom
ovom potrebom idealni poslušnici u svim situacijama, te su stoga najpogodniji
za manipulaciju autoriteta. (Murray, 1938)
Potreba za pokoravanjem i poštovanjem manifestuje se u sklonosti da
se divi drugome, da se taj drugi smatra važnim i superiornim, da mu
se odaje poštovanje i naročito spremnosti da se prepusti uticaju te
druge osobe. Osećanja i osobine karakteristične za ovakve osobe su poštovanje,
divljenje, obožavanje, pokoravanje, sugestibilnost itd. Najčešće autoritet
kome se ovakva osoba divi je roditelj ili neka moćna osoba koja ima
naročito izraženu potrebu za dominacijom. Ovakva potreba ima i svoje
telesne pokazatelje: saginjanje u prisustvu autoriteta, približavanje,
gledanje u autoritet sa divljenjem itd. Kada je ova potreba jedna od
najjačih potreba čoveka, ona prelazi u idolopoklonstvo, osoba postaje
vernik i sledbenik autoriteta koji biva obožavan i podržavan bez obzira
na posledice i ponašanje samog autoriteta. Sam Marej kaže da je Ego
ideal ove osobe i sastavljen od ovakvih, za takvu osobu uzvišenih, jakih
gotovo herojskih primera. Koliko je ova potreba vezana za «značajnog
drugog» govori i to što su u suprotnosti sa ovom potrebom sve one koje
u sebi imaju makar i zrnce potrebe za autonomijom, nezavisnošću. Što
se socijalnih formi ove potrebe tiče, Marej navodi da je ona gotovo
neophodna kod svih državnih institucija kod kojih se i očekuje pokoravanje,
a prvenstveno kod religioznih pokreta. (Murray, 1938) Na kraju ovog
malog pregleda opisa ličnosti po Mareju, a kao prilog objašnjenju ove
potrebe, trebalo bi navesti i par tvrdnji iz originalnog upitnika na
osnovu kojeg je i konstruisana celokupna Marejeva teorija ličnosti.
Najkarakterističnije tvrdnje za ovu potrebu svakako su: «Više uočavam
dobre nego loše osobine onih iznad mene», «Radije prihvatam savete nego
što radim stvari na svoj način», «Izražavam svoje divljenje i poštovanje
prema ljudima koje cenim» itd. ali i izreke tipa «Poštuj oca svoga i
mater svoju», «Ne postoji bolji poklon od dobrog saveta», «Prva dužnost
svakog građanina jeste da sebe vidi kao službenika svoje države». Jasno
je da sve ove tvrdnje možda ponajbolje opisuju ličnost kod koje je ova
Marejeva potreba izrazito razvijena. No, ne podsećaju li tvrdnje na
autoritarnu ličnost? Da, svakako. I ovo je još jedan dokaz da je teško
razgraničiti mnoge pojmove u psihologiji i da se ponekad različitim
terminima označavaju slične stvari. U ovom slučaju, međutim, pre se
može reći da je ova potreba karakteristika autoritarne ličnosti, ali
nikako ne možemo izjednačiti autoritarnost sa ovom potrebom. Stoga se
čini potpuno opravdanim uvrstiti Mareja kao jednog od začetnika jednog
velikog i još uvek čini se nedovoljno istraženog polja psihologije u
koju ovaj rad pokušava makar malo zaći i objasniti je. Ako ništa drugo,
Marej je postavio osnove jedne nove teorije ličnosti, teorije po kojoj
je potreba za poslušnošću legitimna i prilično rasprostranjena potreba
ljudi. O tome da li je ona i loša potreba, makar sa aspekta društva,
ako ne sa aspekta samog pojedinca, biće reči u završnim razmatranjima
ovog rada.
Poslušnost autoritetu po Stenli Milgramu
Napisati išta o motivu poslušnosti i pokoravanja, a zaobići Stenli
Milgrama verovatno bi bilo ekvivalentno eseju o psihoanalizi u kome
ne bi bilo Frojda. Iako su mnogi autori, kao što je i opisano u ovom
radu, i pre njega govorili o motivu poslušnosti, Milgram je prvi koji
je pokušao da sve teoriju o postojanju ovog motiva i empirijski dokaže.
Malo je reći da je u tome u potpunosti uspeo. O prvi pokazuje u praksi
da je u stvari bit poslušnosti u tome što se čovek više ne smatra odgovornim
za svoja dela. Tu odgovornost preuzima autoritet. Poslušnost je zaista
dugo vremena smatrana vrlinom i hvaljena kao odlična osobina (nema ništa
bolje od poslušne dece), što dokazuju i teorije i razmatranja mnogih
filozofa po kojima neposlušnost ugrožava samo tkivo društva i da je
bolje izvršiti nemoralan čin koji naređuje autoritet nego uzdrmati struktura
tog istog autoriteta odbijajući naređenje. Po Hobsu (Hobbes),
tako učinjeno delo ni ne spada pod odgovornost te osobe. Tek užasnim
zločinima počinjenim od 1933 do 1945, koji istina jesu začeti u glavi
malog broja ljudi, ali su sprovedeni u delo uz pomoć miliona drugih,
dakle tek tada postavlja se pitanje svrsishodnosti ovog motiva. Humanisti
odmah reaguju tražeći da se individualno uvek mora pretpostaviti autoritetu
i da moralna svest mora biti iznad naređenja autoriteta. No, da li je
baš uvek tako.
Postavka i opis eksperimenta
Eksperimenti Stenli Milgrama su već toliko čuveni da se mogu smatrati
klasikom, ali verovatno bi bilo dati samo par podsetnika. U eksperimentu
sprovedenom na Jelskom univerzitetu učestvovalo je nekoliko stotina
ljudi, službenika, činovnika, medicinskih i socijalnih radnika, zidara,
manje više ljudi svih uzrasta i obrazovnog profila (osim srednjoškolaca
i studenata). U samom eksperimentu učestvuje samo jedan naivan subjekt
koji je u stvari učitelj. Učenik je saradnik eksperimentatora koji u
ovoj situaciji (ali dakle samo u ovoj situaciji, ne generalno) predstavlja
autoritet koji određuje šta će se i kako raditi. Zadatak je naizgled
jednostavan-učeniku učitelj čita neke reči a njegov zadatak je da spari
dve koje su mu ranije date. Ako odgovori tačno, ne događa se ništa.
Međutim, ako pogreši, učitelj mu zadaje elektrošok. Jačina elektrošoka
raste sa svakim netačnim odgovorom i počinje sa 15 da bi završila sa
450 volti preko 30 različitih podeoka. Naravno, negde na 75 volti počinju
žalbe učenika koji na 150 volti odbija da dalje učestvuje u eksperimentu,
a preko 300 volti više ni ne odgovara (što se u eksperimentu smatra
kao da je pogrešno odgovorio i nastavlja se sa davanjem šokova). U svakom
trenutku učitelj je svestan snage elektrošoka koji daje i čak se traži
od njega da glasno izgovara nivo koji daje učeniku. Naravno, uloga autoriteta
(eksperimentatora) jeste da podstiče učitelja da ide dalje. Podstreci
su imali četiri stupnja (od samo zahteva da se nastavi, pa do insistiranja-«nemate
drugog izbora, morate nastaviti»). Ovi podsticaji su se davali kad kod
učitelj pokaže nećkanje. Eksperiment je bio završen kada je dva puta
data najveća vrednost elektrošoka (450V) ili kada je učitelj i nakon
podsticaja odbija da nastavi sa eksperimentom.
Prve verzije eksperimenta su bile prilično jednostavne, a rezultati
zapanjujući. U prvoj verziji kada nema ni vizuelnom ni glasovnog kontakta
sa učenikom (osim paničnog lupanja na zid kada «šokovi» pređu 300 volti)
65% ispitanika spremno je da ide do kraja, dakle praktično «ubije» učenika
zato što loše pamti?! Prosečan šok u tom slučaju je preko 400V. Nijedan
ispitanik nije dao šok manji od 300V. U nešto blažoj situaciji kada
postoji glasovni fidbek, 62.5% ispitanika ide do kraja. Dakle, opet
izuzetno veliki broj. Kada su učenik i učitelj u istoj sobi, taj procenat
i dalje pada na 40%. U najekstremnijoj situaciji, kada učitelj i fizički
mora da stavi učeniku ruku na generator struje i da tek onda pusti elektrošok,
opet je 30% ispitanika bilo spremno da ide do kraja samo zato što autoritet
to od njih zahteva. Neposlušnost dakle ni u jednom slučaju nje prelazila
70%. trebalo bi istaći da su prva istraživanja rađena na muškarcima
kao ispitanicima, ali ista istraživanja na ženama pokazala su gotovo
identične rezultate. Ono što je bitno za same eksperimente, ali i za
naknadno konstruisanu teorije jeste i to što su ispitanici gotovo bez
izuzetka bili u užasnom konfliktu između moralnih normi i zahteva autoriteta
što se i manifestovalo negodovanjem, drhtanjem, anksioznošću, pa čak
i neodobravanjem i protestom. Najveći broj njih ovo nije sprečilo da
ipak do kraja saslušaju zahteve autoriteta. Čak i u modifikaciji u kojoj
autoritet zahteva da se prestane sa eksperimentom, a sam učenik koji
navodno pati traži da se nastavi iako je za njega bolan, autoritet je
bio tako snažan da nijedan učitelj nije išao dalje nakon prvog zahteva
eksperimentatora da se prekine sa ogledom. Dakle, mnogo lakše su slušali
naredbu «dajte mu šok», nego «dajte mi šok». (Milgram, 1990)
Različite modifikacije ovih ogleda pokazale su da je teza koju su neki
naučnici razvili kako ovo pokazuje da su ljudi u stvari veoma agresivni
i sadistički nastrojeni po prirodi u biti pogrešna. Kada eksperimentator
nije bio u sobi, ispitanici su mnogo lakše i brže iskazivali svoju neposlušnost,
pa čak i lagali eksperimentatora o jačini šoka koji daju učeniku. Još
važniji podatak jeste onaj po kojem je kada su sami ispitanici birali
jačinu šoka koji će dati učeniku, taj šok najčešće nije bio ni toliko
jak da se učenik počne buniti, a samo dva učitelja su dali šok nakon
žestokog protivljenja učenika (koje dolazi nakon 150V). Dakle, nije
urođeni sadizam ono što ljude pokreće da drugima zadaju bol. Da je tako
pokazuje i eksperiment u kome ispitanik vrlo brzo odustaje od eksperimenta
kada vidi da su i drugi (opet naravno saradnici eksperimentatora) od
njega odustali. Dakle, on sam nema hrabrosti da prekine ali kada je
neko već izrazio protest, ispitanik mu se gotovo po pravilu odmah priključuje.
Milgram je utvrdio još jednu stvar. Čak i kada pokazuju neposlušnost
prema autoritetu, čak i kada se bune i negoduju zbog nanošenja boli
drugoj osobi, ispitanici su bili učtivi, gotovo ponizni prema autoritetu.
Nasuprot tome, kada su u jednoj od modifikacija dobili naređenja od
druge osobe iz ogleda (takođe saradnik eksperimentatora), neposlušnost
se graničila za pretnjama pa i fizičkim razračunavanjem sa «sadističkim»
čovekom koji je zahtevao da se eksperiment privede kraju. Ali, nije
bio autoritet!
Šta je zajedničko svim ovim ogledima. Vrlo kratko i jasno-odgovornost.
Čitava Milgramova teorija upravo se zasniva na podeli odgovornosti.
Ako ispitanik ima nekog iznad (eksperimentator) gotovo svu odgovornost
svaljuje na njega. Sebe ne smatra odgovornim iako on sam ubija čoveka,
a ne eksperimentator. Rečima jednog od učesnika «pa šta i da je (učenik)
umro? Ja sam svoj posao obavio!» (Milgram, 1990, str. 90). Dakle, ovde
se akcenat ne stavlja na moralnost, već na poslušnost. Ne oseća se stid
zbog nanošenja bola, već zbog želje da se prekine sa eksperimentom,
a da autoritet zahteva da se nastavi. Nije stid ubiti-stid je odbiti
naređenje da se ubije. I sam Milgram ukazuje da je kod «neposlušnih»,
odnosno onih koji su eksperiment samovoljni prekinuli i pored zahteva
autoriteta, odgovornost za svoje ponašanje gotovo isključivo pripisivali
sebi. Poslušni su išli tako daleko da su neretko krivicu svaljivali
i na učenika koji «nije dobro učio» ili je prosto rečeno «bio glup».
Odgovornost kod njih se prenosi naviše ka autoritetu, a oni su samo
puki izvršioci naređenja.
Kibernetsko stanovište
Šta je to što, po Milgramu, određuje poslušnost. Za poslušnost je najvažnija
hijerarhijska strukture. Naime, ljudi nisu sami na ovom svetu već deluju
unutar hijerarhijski organizovanih grupa koje pomažu čoveku da se uhvati
u koštac sa problemima, pa čak i omogućava opstanak ljudske vrste. Kroz
proces evolucije kod ljudi se razvio potencijal za poslušnost koji je
preduslov ovakve društvene organizacije. Međutim, da ne bi bilo zabune,
Milgram ne smatra da je poslušnost urođena, već samo da postoji potencijal
da se poslušnost ispolji kao evolucionistički dobar mehanizam opstanka.
Za samo ispoljavanje poslušnosti, pored potencijala za nju, neophodno
je i «povoljno» društveno uređenje koje tu poslušnost forsira. Da bi
ovo razjasnio, Milgram objašnjava poslušnost u više koraka. Prvi korak
jeste kibernetsko stanovište.
Kibernetsko stanovište govori o važnosti postojanja inhibitornih mehanizama
unutar organizama koji inhibiraju napetost i sprečava okretanje organizama
iste vrste jedne protiv drugih. Dakle može se reći, psihoanalitički
rečeno da se kod ljudi nagoni koji dolaze iz ida ne ispoljavaju direktno
u akciji već se podvrgavaju inhibitornoj proveri super-ega ili savesti.
Ako se čovek u sklopu kibernetičke terminologije, posmatra kao samostalan
automat, on ne bi mogao da funkcioniše u okruženju drugih automata da
ne poseduje ovaj inhibitorni sistem. Dakle, u normalnim uslovima, prosečan
čovek sa razvijenom savešću nije sklon nasilju i povređivanju drugih
osoba.
Hijerarhijsko strukturisanje
Dakle, samostalno ljudi funkcionišu uz pomoć inhibitornih organizama
i razvijenog super ega. Šta se dešava kada se udruži više automata?
U ovom slučaju, inhibitorni mehanizmi postaju od drugostepene važnosti
dok na prvo mesto dolazi koordinativna komponenta koja preuzima ulogu
vođe aktivnosti. Naravno da se pri uključivanju jednog automata u sistem
automata dešava celokupna promena u unutrašnjoj strukturi tog automata.
One podrazumevaju potiskivanje lokalne kontrole u interesu koherentnosti
sistema. Sistem postiže koherentnost jedino ako svi njegovi delovi funkcionišu
skladno i ako im se ciljevi ne kose. Super ego kontroliše svako neobuzdano
zadovoljavanje individualnog elementa. On kao branu nekontrolisanom
ispoljavanju impulsa stavlja moralne ideje. Hijerarhiju sačinjavaju
moduli od kojih se svaki sastoji od vođe i sledbenika. Svaki sledbenik
može biti nadređeni onom ispod sebe (te je u jednom slučaju sledbenik,
a u drugom vođa), pošto je čitava struktura izgrađena od takvih međusobno
isprepletanih jedinica.Psihologija poslušnosti ne zavisi od položaja
modula u celokupnom sistemu nego od prilagođavanja poslednjeg podređenog
svom nadređenom i tako dalje kroz ceo sistem. Dakle, isti je princip
poslušnosti jednog generala svom vrhovnom komandantu i običnog redova
svom desetaru. Milgram, međutim, ostaje nedorečen šta se dešava sa osobom,
vođom, koja se nalazi na vrhu te strukture. Da li ona ne pokazuje poslušnost?
Ako ne, zašto ne? Ako pokazuje, da li se ta poslušnost razlikuje od
onih ispod njega? Milgram je svestan ovog problema, ali ne nudi jasan
odgovor na ovo važno pitanje. Možda dobar odgovor nudi istorija-najveći
broj «vođa» verovali su da su izabrani (od Boga, neke natprirodne sile,
pa i od same istorije) i da stoga jedini autoritet kojem oni služe jesu
sile iznad njega. Ostaje pitanje da li je ta poslušnost iste vrste kao
i ona koju ispoljavaju njegovi potčinjeni ili je to neka posebna poslušnost
nedokučiva «običnom čoveku».
Varijabilnost
Tamo gde je prisutna varijabilnost efikasno struktuiranje može se ostvariti
jedino ustupanjem mesta lokalne kontrole koordinativnoj komponenti.
Tamo gde se to ne učini dolazi do toga da prosečna individualna jedinica
funkcioniše bolje od celokupnog sistema koji je ograničen najsporijom,
odnosno najneefikasnijom jedinicom. Kako varijabilnost raste tako potiskivanje
kontrole na nivou lokalne jedinice i njeno prepuštanje komponentama
višeg reda postaje sve značajnije. Hijerarhijske strukture mogu funkcionisati
jedino ukoliko poseduju koherentnost, a ona se može dostići jedino potiskivanjem
kontrole na lokalnom nivou. Ovo nas upozorava na promene do kojih mora
doći kada jedinica postaje deo sistema jer su te promene preduslov efikasnog
funkcionisanja samog sistema. Ovim se objašnjava kako osoba koja je
obično pristojna i učtiva u eksperimentu odjednom postaje surova - njena
savest koja inače kontroliše i suzbija te impulse, slabi ulaskom u hijerarhijsku
strukturu.
Instrumentalnost
Dakle, na osnovu rečenog možemo zaključiti da postoje dva modusa operisanja:
-samostalno upravljani (autonomni modus) koji funkcioniše u cilju
zadovoljavanja sopstvenih unutrašnjih potreba i
-sistemski modus koji počinje da funkcioniše kada se automat uključi
u širu organizacionu strukturu.
Kritično pomeranje u funkcionisanju odražava se u promeni stava. Konkretno
rečeno, osoba koja ulazi u sistem autoriteta sebe ne posmatra više kao
nekog koji dela na osnovu sopstvenih misli, sopstvenih želja i htenja,
dakle autonomno, već kao instrument za izvršavanje tuđih želja. Kao
šraf na mašini. Ovo Milgram instrumentalnim stanjem, koje je u suprotnosti
sa autonomijom - stanjem u kome čovek smatra da dela sam za sebe.
Sa stanovišta već spomenute kibernetske analize, instrumentalno stanje
se uspostavlja ako se do tada samostalno upravljani entitet iznutra
preinači na takav način da može funkcionisati unutar sistema hijerarhijske
kontrole. Sa subjektivnog stanovišta osoba je u stanju instrumentalnosti
kada sebe u jednoj društvenoj situaciji definiše kao podložnom regulaciji
od osobe višeg statusa. Pojedinac više ne smatra sebe odgovornim za
svoje postupke već samo oruđem izvršavanja tuđih želja.
Uslovi poslušnosti
Milgram navodi nekoliko uslova poslušnosti, od najmlađeg uzrasta do
samog eksperimenta.
-porodica je prvi faktor koji nameće jasnu hijerarhijsku strukturu
autoriteta. Čak i samo prihvatanje morala nije ništa drugo do usađivanje
poslušnosti koja ostaje dosledni element svih kasnijih zapovesti
-institucionalno okruženje je sledeća «stepenica u stvaranju poslušnosti.
Ovaj put dete se prebacuje u institucionalni sistem autoriteta-od škole
do vojske i radne organizacije.
-nagrade su bitan uslov poslušnosti. Gotovo uvek je najveća nagrada
sledila onima koji «rade kako gazda kaže», a neposlušnost je kažnjavana
nekad i vrlo surovo.
-neposredni prethodni uslovi jesu uslovi koji nastaju u situaciji u
kojoj se odvija poslušnost. To su prvenstveno opažanje autoriteta (za
tu situaciju), zatim ulazak osobe u sistem autoriteta (npr. naredba
vojnog lica civilu ništa neće značiti, ali vojniku je poslušanje te
naredbe obaveza), i na kraju koordinacija naredbe sa funkcijom autoriteta
(teško da bi neko poslušao naredbu svog oficira da se pomiri sa ženom,
ali bi ga svakako poslušao kada bi naredio da optrči deset krugova oko
kasarne).
Nakon ulaska u instrumentalno stanje, osoba potpuno menja svoje ponašanje
i čitav skup aktivnosti koje subjekt izvršava postaje prožet njegovim
odnosom prema eksperimentatoru; subjekt po pravilu želi da posao kompetentno
obavi i da se pred tom centralnom figurom dobro pokaže. Prebacivanjem
u instrumentalno stanje čovek oseća odgovornost pred autoritetom, ali
nikako i za sadržaj delanja koje autoritet propisuje. Da bi se čovek
osećao odgovornim za svoja dela, nužno je da oseća kako ponašanje teče
iz njegovog 'jastva ''. Subjekti smatraju da njihovi postupci potiču
od motiva druge osobe. U Milgramovom eksperimentu subjekti su često
govorili: «Da je od mene zavisilo, ne bih učeniku davao šokove!»
Ljudima nije važno da izgledaju dobro samo pred drugima, već i samima
sebi. Pred iskušenjem da izvrši neki surov postupak, čovek će možda
proceniti njegove posledice po svoju sliku o samome sebi i uzdržati
se. Međutim, u instrumentalnom stanju, budući da postupak više ne proističe
iz njegovih vlastitih motiva, ne odražava se ni na sliku o sebi, pa
prema tome nema posledica po predstavu o sopstvenoj ličnosti. Naprotiv,
slika o sebi bila bi ugrožena ako se ne bi poslušao autoritet, dakle
ako bi se iskazala neposlušnost.
Na kraju, važno je spomenuti i sekvencijalnu prirodu eksperimentalnog
postupka. Naime, laboratorijski čas je proces koji se odvija postepeno,
i u kojem svaki postupak utiče na naredni. Čin poslušnosti sam sebe
proizvodi; posle početnih uputstava, eksperimentator ne naredjuje subjektu
da započne neki novi postupak, već jednostavno da nastavi da radi ono
što već radi. U Milgramovom eksperimentu pošto su šokovi sve bolniji,
subjekt mora pred samim sobom da opravda ono što je već učinio, a jedan
od načina je da se ide do kraja. Jer, ako prekine, mora reći sebi: 'Sve
što sam do sada uradio bilo je rđavo, i sada to priznajem time što prekidam!'
A ako nastavi, dotadašnje ponašanje ga više ne uznemiruje.
Završavajući opisivanje Milgramove teorije, bilo bi neophodno povezati
poslušnost sa autoritarnošću, ali i nekim drugim osobinama ličnosti.
Treba istaći da je u stvari odnos autoritarnost-poslušnost manje više
odnos nadređenog i podređenog pojma. Možda najbitnija osobina autoritarne
ličnosti upravo jeste pokoravanje autoritetu. S toga ne čudi da autoritarne
osobe pokazuju veći stepen poslušnosti. Zvuči kao tautologija, ali može
se reći da je poslušan čovek najčešće autoritaran, odnosno da je autoritaran
čovek uvek i poslušan. Međutim, teško je pretpostaviti da su poslušni
uvek i autoritarni. Ono što bitno razdvaja poslušne-autoritarne od onih
koji jesu poslušni, ali za koje se ne bi moglo zaključiti da su i autoritarni
jeste upravo mnogo puta naglašavani osećaj neprijatnosti koji nam ukazuje
da je jedan velik broj osoba svestan grešnosti svog postupka, ali u
tom trenutku njima vladaju neki drugi mehanizmi koji savest potiskuju
i nadvladavaju je dozvoljavajući čoveku da se ponaša kako autoritet,
a ne moral od njega zahteva. Međutim, neke novije teorije oštro kritikuju
Milgrama upravo sa aspekta jedne karakteristike autoritarne ličnosti,
a to je antisemitizam. Ovi autori (Goldhagen, Brannigan) smatraju da
je nemoguće objasniti ceo holokaust koji se desio Jevrejima u II svetskom
ratu prostom generalizacijom da «svi ljudi slušaju autoritet» ili nekom
sličnom. Po njima u osnovi poslušnosti nemačkih vojnika jeste upravo
antisemitizam. Cela Hitlerova propaganda ne bi bila uspešna da nije
već postojalo zrnce mržnje prema Jevrejima i pre nego je ona počela.
U osnovi celog holokausta nije ni strah od kazne, ni konformiranje grupi,
niti slepo slušanje autoriteta. U osnovi cele ove strahote jeste već
ranije postojeći stav da su Jevreji niža bića koja i treba istrebiti.
U tom smislu, Milgram ne uspeva da objasni ono što mu je bio cilj. (Brannigan,
1998) Nije sporno da davanje šoka u laboratoriji i puštanje gasa u koncentracionom
kampu nije isto, pa je čak teško i staviti ova dva u istu rečenicu.
Ali, da li su u osnovi ova dva postupka slični psihološki mehanizmi,
drugo je pitanje. Ne čini se ipak tako teškim zamisliti da su većina
nemačkih vojnika pre rata bili samo dobroćudni domaćini i seljaci. I
upravo zato nas pitanje poslušnosti autoritetu treba zabrinuti. Kako
je tako lako ovim prosečnim ljudima da postanu krvoločne zveri? Teško
da će iko još dugo uspeti da da definitivan odgovor na ovo pitanje.
Zanimljivo je i mišljenje Lorensa Kolberga, inače Milgramovog kolege
sa Jejla. On smatra da su neposlušni subjekti u stvari na višem nivou
moralnog razvoja (postkonvencionalni) od poslušnih što implicira da
oni moralnost posmatraju kao autonomni čin. Međutim, Milgramov eksperiment
ukazuje na još jednu činjenicu. Iako Kolberg, kako je već napomenuto,
smatra da osoba ne može u isto vreme biti na dva različita stupnja moralnosti,
kao i da nema regresije na prošle nivoe, postavlja se pitanje da li
je onda moguće da je čak dve trećine ljudi u Milgramovom eksperimentu
zaista bilo na ranijim nivoima moralnosti (na četvrtom, ili čak kod
nekih i na prvom). Ako i jeste tako, zašto je taj procenat opadao, odnosno,
zašto se moralno suđenje razlikovalo u različitim situacijama u kojima
su se našle osobe? Bližim realnosti se čini objašnjenje (koje su inače
i mnogi kritičari Kolbergove teorije dali) da čovek može u različitim
situacijama delovati na različite načine gde oni ne moraju biti karakteristični
samo za jedan stupanj moralnog razvoja. Dakle, osoba može delovati sa
različitih nivoa moralnosti, kao što može i regredirati na ranije nivoe.
(Kapor-Stanulović, 1988) Kolberg se sigurno ne bi složio sa ovim, ali
se činjenice čine neoborivim. Osim ove dve, sve druge varijable nisu
se pokazale kao naročito dobri prediktori poslušnosti ljudi. I Milgram
sam izražava uverenje da takvi korelati moraju postojati, iako ih on
nije pronašao. Međutim, na to hoće li poslušati naređenje ili ne utiče
toliko ko je kakva osoba, već kakva je situacija u kojoj se osoba nalazi.
Hirše u svom delu «Genocid i politika pamćenja» izvodi sledeći zaključak:
«Sam po sebi nameće se krajnje uznemirujući zaključak da bilo koji čovek
ili nacija može pod «pravim» kulturnim, psihološkim i političkim okolnostima
da bez kraja i konca uništava ljudske živote». (Hirsch po Kecmanović,
1999). Da ova misao nije samo puko teoretisanje dokazuju i zadnjih desetak
godina u bivšoj SFRJ gde je «pravi» razlog bio ponekad sasvim banalan-drugačije
prezime, želja za samostalnošću, pa i vraćanje simbola iz nečije prošlosti,
a rezultat bio krvavi sukob neviđen od Drugog svetskog rata, makar na
tlu Evrope. I šta je onda «pravi razlog»? Bilo šta, ako se pokrene u
pravom trenutku. Ko vrši genocid? Bilo ko, ako mu se da dobro obrazloženje
neophodnosti takve politike. Zastrašujuće, zar ne?
Zaključna razmatranja
Da li je dobro biti poslušan?
Reći da čovek ne treba da se povinuje bilo čemu što je iznad njega
ne znači poreći dostojanstvo ideala. Sasvim suprotno, to je najjača
potvrda ideala.
From, 1989, str. 184
Evo ga, dakle, konačno večno pravilo života, onakvo kakvo nam se
pojavljuje u svojoj potpunosti: poštovati autoritet, raditi i moliti
se Valoa, 2000, str. 18
Na kraju ovog rada, a u stvari na samom početku, pokušaćemo da damo
odgovor na osnovno pitanje-da li je poslušnost autoritetu zaista toliko
loša, ili je pak neophodna, čak poželjna za funkcionisanje i individue
i društva kao celine. Dva citata koja ne odvaja više od trideset godina,
dve misli dva vrsna naučnika, pokazuju nam svu problematičnost ovog
pitanja i naročito davanja konačnog i definitivnog odgovora.
Već je napomenuto u ovom radu da su roditelji najsrećniji, a i najponosniji,
kada im se kaže kako im je dete poslušno. Ne lepo (sva deca su lepa,
zar ne), ne samostalno (koji roditelj voli da čuje da dete može i bez
njega), već poslušno. Da ovo ima i naučnu podlogu tvrde mnogobrojni
psiholozi. Već spomenute teorije moralnog razvoja Kolberga i Pijažea
pokazuju da dete mora biti poslušno kako bi naučio osnove moralnosti.
Tek nakon toga on može, ali i ne mora, početi da stvara svoja pravila
po kojima će etičnost biti iznad poslušnosti. Po Kolbergu čak, najveći
deo čovečanstva se nalazi na nižim stupnjevima moralnosti, a tek veoma
mali procenat (toliko da i sam Kolberg kasnije povlači iz svoje teorije
najviši stupanj razvoja kao idealistički) dostigne poslednja dva nivoa,
nivoe moralnosti kod kojih se ona ne vezuje za autoritet zakona, nadređenog
ili roditelja. Istina, kako će biti kasnije reči, Kolberg pokušava da
smernice koje će roditelje naučiti da kod dece razvijaju moralni razvoj
do kraja, ali su one čini se ipak previše utopističke za najveći deo
čovečanstva. Sigmund Frojd, začetnik verovatno najuticajnijeg i najosporavanijeg
pravca u psihologiji do sada, u svojoj teoriji o delovima ličnosti naglašava
da se super ego, i pogotovo njegov deo-savest, formira upravo poslušnošću.
I ovde je poslušnost, ili makar prihvatanje prvo roditeljskih, a kasnije
i društvenih normi, poistovećeno sa moralnošću-moralno je ono što je
u skladu sa socijalnim očekivanjima, etikom, vrednostima. I sama izgradnja
super ega implicira ovakav zaključak. Najbrži i najbolji način formiranja
super ega jesu nagrade i kazne. Kažnjava se sve on što nije u skladu
sa društvenim normama, a nagrađuje se aktivnost koja odgovara društvenim
očekivanjima. Svakako je teško verovati da se neposlušnost nagrađuje
a poslušnost kažnjava. Ovako formiran super ego nastavlja sa unutrašnjim
potkrepljenjem aktivnosti tokom celog života. Aktivnosti koje su bile
nagrađivane i kažnjavane spolja u detinjstvu, sada bivaju nagrađivane
i kažnjavane «iznutra», iz same ličnosti. I verovatno najčuveniji pojam
Frojdove teorije, Edipov kompleks, odnosno njegovo razrešenje, opet
je vezan za poslušnost. Iz straha od kastracije, dete se identifikuje
sa ocem, sa «agresorom» i prihvata njegove norme, razmišljanja, stavove.
Upravo ova identifikacija jeste osnova uspešnog formiranja super ega,
a nije teško ni pretpostaviti da je dete koje se identifikuje sa ocem
podložnije njegovom autoritetu i isto tako poslušnosti koja iz tog odnosa
proizilazi. Naravno, iako u razvoju učenje kontrole i obuzdavanja ličnih
potreba kada se oni kose sa zahtevima društva submisivnost autoritetu
može biti poželjna, taj isti faktor je često i faktor regresa. I tako,
umesto da se čovek bori protiv neljudskog i autoritarnog društva, on
se na njega navikava i zadovoljan je mrvicama ljudskosti koje ovaj pokazuje.
Interesantno je i to da je sam Frojd praktično kontradiktoran u ovom
razmišljanju. Naime, i pored svoje teorije o nastanku super ega, pa
čak i tvrdnje da je prosečan čovek sklon slepom slušanju vođe, Frojd
na nekoliko mesta tvrdi da je jedan od najbitnijih čovekovih atributa
upravo njegova individualnost i nesklonost da bude ograničen i zarobljen
zahtevima kulture. (Bojanović, 1989)
Za razliku od Frojda koji nije u potpunosti razrešio ovu dilemu ni u
svojoj teoriji, Žorž Valoa, francuski filozof s kraja XIV i početka
XX veka ni nema sumnje u jednu stvar-najuzvišenija stvar koju čovek
može učiniti u svom životu jeste da sluša autoritet, da mu se pokorava
i da prihvati svoju ulogu u takvoj hijerarhiji. Knjiga «Filozofija autoriteta»
koja je sasvim slučajno došla pod ruke autoru ovog rada napisan je još
1906, ali od svoje aktuelnosti nije mnogo izgubila. Prvo što je primetno
jeste gotovo patološka mržnja samog Valoe prema humanizmu, humanistima,
ali i demokratiji kao takvoj, pojmovima kojima se i tada Francuska dičila
a koje pisac naziva močvarom, prnjama, «veselom naukom» itd. Šta je
ono što je, po ovom autoru problem tadašnje (današnje?) demokratije.
Najvažnije za opstanak cele nacije nisu, kaže on, razum i sloboda, već
čvrstina i prisila. Opčinjenim jednim Englezom, Karlajlom, Valoa poziva
na pronalaženje ponosa i veličine francuskog naroda, a naročito na uspostavljanje
novog kulta-kulta reda. Darvinov evolucionizam tako daje lažnu dilemu
progres ili konzervativizam, gde u stvari ove dileme nema-progres leži
u konzervativizmu i vraćanju onoga što su još «naši stari» znali-osnova
Života jeste stagnacija. Evolucija je dovela do toga da se izdvoje najjači,
oni koji naređuju i oni koji slušaju, a čovekova uloga jeste da prihvati
kao opravdanu dominaciju najjačeg-gospodara, aristokrate, kralja. Praćenje
načela rada predstavlja za čoveka spasenje. Jer zašto menjati ono što
funkcioniše. Nije Valoa usamljen u ovom razmišljanju. Čak i Milgram
naglašava da je za čovekov opstanak neophodna neka hijerarhija, ili
da je barem tako lakše živeti. Poštovanje reda i normi oduvek su se
postavljali kao ideali čoveka. Valoa samo ekstremizuje ove tvrdnje,
i, bez želje da bio kome sudimo, dovodi ih do apsurda. Zadatak čoveka,
dakle, nije ostvarenje «neke individualne fantazije, više ili manje
maglovite težnje našeg «Ja» », već očuvanje Života. Ovaj zadatak ogleda
se u revnosti, poštovanju pravila i iznad svega prihvatanju da je Autoritet
uvek iznad Slobode. Demokratija koja propagira Slobodu nije ništa drugo
do rasulo i raspad. Republika je institucija koja omogućava ovaj raspad,
te je pravo rešenje za očuvanje Života-legitimna monarhija; uređenje
u kome se zna ko je na vrhu i šta ko treba da čini da bi zemlja opstala.
Poslušnost nije loša, ona nije remeteći i nemoralni faktor-ona je izvor
svakog društva, ona je neophodna da bi uopšte društva bilo. I zato je,
kako je već navedeno, konačno pravilo života i njegovog održanja-poštovanje
autoriteta, molitva i rad. Sve drugo je «ćutanje» (Valoa, 2000)
Razmišljanja poput ovih Žorž Valoe, ili spomenutog Hobsa nisu retka,
ali daleko od toga da su jedina. U vreme procvata humanizma, pa i danas,
mnogo je glasnija druga strana, strana koja se protivi autoritetima
i slepoj poslušnosti. Milgram, na primer, prihvata neophodnost autoriteta
kada se radi o formiranju savesti. Ali, gde je tu granica? Milgram je
pokušao da ekstremizujući situaciju (od posrednog dodira, preko samo
verbalnog kontakta, do fizičke blizine) pronađe koja bi to bila granica
poslušnosti koju ljudi neće preći. Nije je našao. Procenat poslušnih
se smanjivao, ali ni u jednom slučaju nije iznosio nula. Milgram ovaj
rezultat najviše pripisuje samom društvu i načinu na koji ono socijalizuje
svoje članove. Već sedamdesetih godina tehnologija je omogućavala da
ljudi budu dovoljno poslušni, a da ih zbog toga ne grize savest-bombardovanje
sa nekoliko hiljada metara, ubeđivanje u milosrdnosti neophodnost neke
akcije koja je u osnovi brutalna i agresivna, insistiranje na odbrani
kada se u stvari radi o napadu itd. Sve ovo omogućilo je čoveku da smanji
svoj osećaj odgovornosti za sopstvene postupke i prebaci ih na nekog
drugog-naredbu generala, šefa ili «države». Suočavajući se sa sličnim
strahotama gotovo svakog dana, ne treba da čudi što su Milgramovi eksperimenti
toliko šokirali svet. U stvari, oni su ga šokirali zato što su ljudima
otvorili oči i ukazali da krvoločne ubice iz Aušvica, Mi Laja, kasnije
Srebrenice i Lapljeg sela nisu ludaci i psihopate,
već komšije i dobri domaćini koji su samo «izvršavali naređenja».
Nadalje, nije sporno da je slepa poslušnost upravo suprotnost individualizaciji.
Nema prave individue koja ne dela po svojoj, već po volji autoriteta.
Duboko okrenut humanizmu, prošavši i sam golgotu izbeglištva, From ukazuje
na ovu činjenicu, ponekad i suviše vatreno. Prava sloboda, ne ona veštačka
koja proizilazi u današnjem društvu u kojem je sve, od mišljenja do
emocija unapred isprogramirano i lišeno svake spontanosti, dakle prava
sloboda jeste ona koja oslobađa od bilo kakvog autoriteta i kod koje
je htenje i želja pojedinca ono što ga tera napred, a ne želja njegovog
pretpostavljenog. Međutim, nije li onda ovo nalik na anarhiju. Nije,
ako se pod anarhijom smatra bezobziran egoizam i rušilaštvo, kaže From.
Cilj pozitivne slobode nije anarhija već oslobođenje čovekove prirode.
Naprotiv, uskraćivanje ove potrebe za razvitkom, ekspanzijom, izražavanjem
mogućnosti, svega ovoga je uzrok padanja u anarhiju i sukobe. Dakle,
nema poslušnosti, nema pokoravanja, ljudi su srećniji i zadovoljniji;
samoostvarenje, taj ideal humanista, moguće je samo ako se čovek oslobodi
okova autoriteta i počne da dela kao individua. Da li je sve baš tako
jednostavno?
Odbaciti svaki autoritet zvuči vrlo romantično, hrabro i tako ljudski.
Ali, šta ako se nalazite u avionu koji počinje da pada? Da li ćete slušati
pilota u tom slučaju? Šta ako vam doktor naredi mirovanje da bi izbegli
upalu pluća? Hoćete li baš nasuprot savetu otrčati do najbližeg teniskog
terena i odigrati dva-tri seta sa prijateljem? Izgleda da je ovo pitanje
mnogo komplikovanije nego što izgleda na prvi pogled. Slepo odbacivanje
autoriteta nije ništa bolje niti produktivnije nego slepa poslušnost.
Jedan od čestih izgovora koje slušamo kada se čovek po ko zna koji put
sukobi sa zakonom jeste da ima «problem sa autoritetima» što verovatno
implicira da je on usamljeni romantik koji se bori protiv društva koje
ga sputava. Jedan naš umetnik pre par godina je u želji da sruši prethodni
režim izvežbao nekoliko sledbenika da bacaju Molotovljeve koktele kako
bi, kada dan dođe, zapalili Skupštinu kao simbol režima (autoriteta).
Nažalost, u tome je i uspeo a zatim je zahteva (i dobio) amnestiju sa
obrazloženjem da je on ipak samo romantični borac za svoja, nesporno
teško ugrožena prava. Ovaj problem ide i daje od proste poslušnosti
autoritetu. Za osobu koja se slepo protivi svakoj poslušnosti, svaki
zahtev, bez obzira koliko bezazlen bio, ličiće na naredbu i odbiće njegovo
izvršenje. Nesporno loša poslušnost biće zamenjena ništa manje lošom
i opasnom neposlušnošću koja može izrasti u anarhiju, bez obzira što
From ne misli tako. Oslobađanje od autoriteta da, ali kako, u kojoj
situaciji i pod kojim uslovima, pitanje je na koje tek treba naći odgovor.
Kako naučiti neposlušnost?
Na kraju celog ovog izlaganja ostaje nam da odgovorimo na pitanje da
li, i kako, možemo naučiti dete da ne bude poslušno? Naravno, nije cilj
da se kod deteta razvija reaktancija i prkos, već samo da nauči kako
i kada sme i treba da bude neposlušna, odnosno kada je poslušnost nemoralna.
Spomenuvši moralnost vratićemo se opet na razmatranja Pijažea i Kolberga.
Oba autora predlažu načine razvijanja viših stupnjeva moralnosti, koji
podrazumevaju odvajanje moralnog suđenja od autoriteta i razvoj sopstvene
moralnosti zasnovane na etici, a ne poslušnosti. Pijaže, kako je već
napomenuto, predlaže formiranje čitavih škola u kojima bi se «učila»
autonomna moralnost, odnosno uz pomoć kojih bi dete dostizalo autonomnu
moralnost. Osnovni način rada u takvim školama bio bi insistiranje na
kooperativnom donošenju odluka i rešavanju problema, kao i negovanje
moralnog razvoja kroz zahtev učenicima da sami formiranju pravila fer
igre, a ne da se samo pridržavaju već stvorenih pravila. Uloga učitelja
je ovde ogromna. Umesto da im nameće norme i zabrane društva, on mora
da podstiče rešavanje problema, nešto što je kasnije nazvano aktivna
nastava. Ono što je osnova Pijažeove teorije moralnog, ali i kognitivnog
razvoja jeste saradnja, interakcija među decom, te ne čudi što on insistira
na ovome kada se govori i o dostizanju autonomne moralnosti. Nesporno,
ovo je dobar pokazatelj u kom pravcu treba razvijati decu kako oni ne
bi bili pod štetnim uticajem autoriteta i naročito kako ne bi bili sledbenici
već predvodnici društva u novi život. Kolberg u skladu sa sličnom teorijom
ima i slične predloge. On žestoko kritikuje tradicionalni način vaspitanja
po kome je moral samo «vreća sa vrlinama» kao što su poštenje ljubaznost,
strpljenje itd. , a zadatak nastavnika u školi jeste da direktnom komunikacijom
sa učenicima i davanjem primera, a naročito nagrađivanjem, kod dece
razviju ove vrline i omoguće im da ih vežbaju. Međutim, Kolberg primećuje
da ne postoji jasan princip koje su osobine dobre, a koje ne. Nastavniku
se ostavlja sloboda da tumači neki postupak kao dobar a drugi kao loš
samo zbog toga što ih on tako vidi iz svog vrednosnog sistema koji je
pod uticajem i osobina ličnosti nastavnika, ali i kulture i društva
kojem nastavnik pripada. Kolberg odbacuje ove ideje i vrlinama i vrednostima
ne samo zbog nepostojanja jasnog konsenzusa o tome koje od vrlina moraju
biti učene, već i zbog toga što je takvo učenje veoma kompleksno. On,
u skladu sa svojom teorijom o moralnim stadijumima, predlaže razvoj
moralnosti u smeru dostizanja viših nivoa moralnog razvoja. Vrhunac
moralnog razvoja u različitim kulturama koje je Kolberg ispitivao, uvek
sadrži slične osnovne principe pravednosti i poštenja. Cilj je, dakle,
dostići ove principe a time i najviše nivoe razvoja moralnosti. Najbolji
način da se ovo izvede jeste kroz čuvene «moralne dileme», pričice o
nekim dilemama koje učenik treba da reši, odnosno da odgovori šta junak
priče treba da uradi u datoj situaciji i zašto. Cilj ovakvog razgovora
jeste ukazivanje na nedostatke njihovog odgovora, odnosno ukazivanje
da je njihov odgovor neodgovarajući, ako nije zasnovan na principima
pravednosti i poštenja karakterističnih za poslednje nivoe moralnosti.
Time dolazi do adaptacije ove nove informacije i do prelaska na naredni
nivo razvoja na kome ova informacija neće predstavljati nelogičnost.
Kolberg ide i korak dalje. On formira takozvane škole «pravednog društva»
dajući učenicima mogućnost da učestvuju u demokratskoj zajednici i da
tim učešćem oni ubrzaju svoj moralni razvoj. Ovde demokratija nije ograničena
na pravo glasa, već se bazira na konzenzusu a ne na većinskom mišljenju.
Ovakve škole su naravno manje od običnih (neretko jednu «školu» čini
samo jedan razred) a cilj im je i da se učenik oseti odgovaran za grupu
koja odgovara individualnim potrebama. Centralni organ ovakvog društva
čini Veće zajednice na kome jednako pravo rasprave imaju i učenici i
učitelji. Na ovim sastancima formiraju se zajednička pravila kojih se
pridržava cela zajednica, a sve sa ciljem da učenici postanu odgovorni
za svoje postupke i da ozbiljnije shvate prosocijalno ponašanje. Samo
kao podsetnik, u Milgramovim eksperimentima kao najčešći razlog poslušnosti
ispitanici su navodili da oni «nisu bili odgovorni za svoja dela» pošto
je odgovornost preuzeo eksperimentator. Međutim, uloga učitelja nije
samo u pomaganju učenicima da stvore norme već i u njihovom sprovođenju.
Oni moraju biti i izuzetno dobro obučeni da u objašnjenjima nekih postupaka
učenika uoče nivo njegovog moralnog razvoja i pomognu mu da dostigne
više. Osnovna prednost «pravednog društva» jeste osećaj učenika da se
pravila sprovode zato što su ih oni sami doneli, a ne zato što su im
nametnuti. (Murray, 2002)
Erih From, sigurno autor koji je najviše doprineo objašnjavanju uslova
poslušnosti i pokoravanja autoritetu, temelje ove poslušnosti vidi u
detinjstvu. Kada je dete malo ono je nesporno zavisno od roditelja,
ali nije prihvatljivo kada se ta zavisnost zloupotrebi za sputavanje
dečije spontanosti što roditelji neretko čine kao reprezenti društva.
Takvo sputavanje nezavisnosti i spontanosti produžava detetovu zavisnost
toliko da ono nema osećaj da je samo sposobno stati na noge i kao već
odrastao stalno traži oslonac u spoljnim «čarobnim pomagačima»; u početku
to su roditelji, kasnije nastavnici ili čak i psihoanalitičari, dakle
svako onaj ko u nekom trenutku života predstavlja autoritet. Osnova
svake pozitivne slobode upravo jeste spontanost integrisane ličnosti,
pr čemu From upozorava da jedinstvenost ličnog ja ne protivreči načelu
da su svi ljudi rođeni jednaki, ali to znači da su jednako sposobni
za svoju spontanost i sreću a ne da će je svi i dostići. Spontana aktivnost
se prvenstveno zasniva na slobodnoj volji. Ona je jedini zdrav način
prevazilaženja nelagodnosti i straha od usamljenosti koji nastaje prekidanjem
primarnih veza. Spontano ostvarivanje sopstvenog ja podrazumeva novo
sjedinjavanje čoveka sa prirodom, a osnova te spontanosti je ljubav,
ali ne ljubav kao iščezavanje ja u drugoj osobi, bez obzira da li se
radi o autoritetu, niti ljubav kao posedovanje druge osobe već ljubav
kao spontano potvrđivanje drugih koje je nemoguće bez očuvanja sopstvenog
ja. Ponekad dolazi do sukoba fizičkog i mentalnog ličnog ja. U toj situaciji,
smatra From, fizički identitet se mora žrtvovati zarad najvišeg cilja-duhovnog
integriteta. Nažalost, čak i najnaprednija društva postavljaju neke
autoritet koji se bespogovorno moraju slušati i poštovati. Da bi demokratija
bila uspešna, ona se mora razviti u društvo u kome pojedinac, njegov
razvoj i njegova sreća predstavljaju cilj i svrhu kulture i naročito
u kome se pojedinac ne podvrgava nikakvoj moći iznad sebe, niti ta moć
njime manipuliše. I From dotiče pitanje moralnosti kada naglašava da
savest i ideal u tom novom demokratskom društvu nisu internalizovani
spolja, već su zaista ideali same osobe. Napredak demokratije leži u
uvećavanju slobode i spontanosti pojedinca pre svega kroz njegovu aktivnost
i njegov rad. Da bi zaista došlo do ovog napretka, demokratija ne sme
da stoji sa strane i brani se od autoritarnih sistema. već mora krenuti
u napad istovremeno ispunjavajući ljude verom-verom u život, u istinu
i slobodu kao konačni cilj ostvarivanja pojedinačnog i ličnog ja. Koliko
se autoritarni sistemi plaše spontanosti, pa i humora, i koliko je From
u ovome bio u pravu, pokazuju i naša dešavanja. Naročito dobar primer
jesu studentske demonstracije iz 1996/97 u kome su se pojavile mnogobrojne
sveže i duhovite parole smišljene od strane onih koje je tadašnji režim
nazivao izdajnicama i petokolonašima. Nažalost, taj odnos prema spontanosti
kulminirao je sukobima onih koji su pokušali da upravo ljubavlju i nenasiljem
sruše taj režim i njima oponirajućih poslušnika koji su bili začaureni
u svoj mali svet i čija je ljubav, kako From kaže, iščezla u drugoj
osobi, ili drugim osobama, i koji su u svojoj nemoćnosti da razumeju
potrebu da se bude spontan i slobodan odgovorili na jedini način koji
autoritarni režim razume-silom. Da paradoks bude veći, nijedan autoritarni
režim nije pao bez sile. Sigurno je da je traženje spontanosti u nedemokratskom
režimu već unapred osuđeno na propast. Ali, pitanje koje lebdi u vazduhu
ostaje-da li je ovo uzaludan posao i u današnjim demokratijama?
Svoje preporuke za sprečavanje nastanka autoritarne ličnosti kao završni
deo svog istraživanja daje i Adorno sa svojim saradnicima. U osnovi
autoritarne ličnosti nije, tvrde oni, nisu predrasude prema nekoj određenoj
etničkoj grupi, već u prvom redu sklonost stereotipiziranju, identifikacija
sa moćnima i emocionalna hladnoća. Osloboditi od predrasuda ovakvu osobu
nije ni najmanje lako; ona ne reaguje na racionalne argumente, nije
spremna za interakciju sa osobama prema kojima ima predrasude i u stvari
jedini metod na koji može reagovati jesu zakonske norme. Opet ulazimo
u apsurd da jedan autoritet, zarad manjeg zla, zamenjujemo drugim-zakonima,
i opet lečimo simptome, a ne samu «bolest». Ali, da li možemo učiniti
nešto pre nego se razviju karakteristike tipične za autoritarnu ličnost?
Adorno smatra da možemo. Kako je već rečeno, autoritarna ličnost je
struktura same ličnosti te se stoga mogu koristiti psihološke tehnike
menjanja ličnosti. Naravno, opet je najmlađi uzrast taj na kome se mora
delovati. Iz svega što je spomenuto o autoritarnoj ličnosti može se
izvući zaključak da je za dete najbitnije da bude okružen ljubavlju
i da se prema njemu ophodi kao prema individui koja ima svoje potrebe
i htenja. Ali, koliko bi bio realan ovaj predlog u porodici autoritarnih
roditelja koji svaki znak popuštanja vide kao kukavičluk, a svaki nagoveštaj
spontanosti kao bezobrazluk i neposlušnost? Ovde na scenu stupa društvo.
Ne možemo očekivati, čak ni od najentuzijastičkih roditelja da dete
obrazuju u skladu sa nekim idealističkim (utopističkim?) društvom koje
ne postoji. I autoritarnost, kao i mnoge druge karakteristike, samo
su produkt nekog društva. Psihološke mere jesu dobre, ali ne i dovoljne
za rešavanje ovog pitanja. Međutim, ovo nije pitanje samo za psihologe
već za sve društvene nauke. Osnova promene društva svakako mora biti
prestanak manipulacije koja ima snažne korene u svakom društvu, bez
obzira koliko se ono demokratskim činilo. I Adorno napominje da je za
razvoj tog i takvog društva potrebna individualizacija svakog čoveka.
Oni koji sebe ne vide kao individuu biće oni koji će se najviše opirati
promeni društva koja ide u tom pravcu da svako preuzme na sebe deo odgovornosti
za njegovo funkcionisanje. Nažalost, velikom broju ljudi mnogo je lakše
da svoju odgovornost prebace naviše, na autoritet koji će im reći šta
i kako da rade pri čemu se oni neće osećati preterano odgovornim za
svoja dela. Ovo svakako neće biti moguće dok se ne promene neke karakteristike
autoritarne ličnosti (ili se pak spreči njihovo nastajanje), prvenstveno
antriintraceptivnost. Ovde psiholozi imaju značajnu ulogu, a po Adornu,
naročito psihoterapeuti koji pokušavaju da sruše ove barijere koje čoveka
sprečavaju da pogleda «u sebe». Cilj svake humanističke terapije i jeste
razvijanje sopstvene spontanosti i oslobađanje od stega koje su nametnute
u detinjstvu. Ali, možda bi bilo praktičnije upotrebiti znanja koja
imamo o načinu vaspitanja koje proizvodi autoritarnu ličnost, i da ta
znanja upotrebimo da obučavamo našu decu kako da se odnose prema autoritetu.
Nažalost, i ovde je Adorno u pravu, ako pretpostavimo da su roditelji
i sami autoritarni (ako nisu, nema ni potrebe za ozbiljnijim programom),
šta god da škola uči neće biti dovoljno. Treba se podsetiti kasnijih
teorija o autoritarnosti i iz svega rečenog izvući jedinstven zaključak-jedini
način da stvorimo neautoritarno društvo i neautoritarne članove tog
društva jeste da promenimo način gledanja na svet i naročito uvrežene
načine vaspitanja dece. A ovo se može učiniti samo snažnom podrškom
takvim aktivnosti od strane samih vladajućih struktura. Moramo priznati
da izgleda apsurdno, i u ovom trenutku previše idealistički, verovati
da će bilo koja vlast «učiti» svoje građane da joj ne budu slepo poslušni.
Ali, ovo jeste put na kojem mi, psiholozi, moramo biti putokazi u kom
pravcu ići i kako stići do cilja. A cilj je naravno društvo bez poslušnika
i podanika; društvo u kome ljudi neće biti procenjivani po tome koliko
slušaju, već po tome koliko vrede i koliko rade. Opomene užasnih zločina
iz celog prošlog veka, a naročito različitost ljudi i nacija koji su
te zločine činili, mora nas jasno upozoriti-bez obzira koliko se poželjnim
činili poslušni građani, svakoj vlasti, kad-tad insistiranje na poslušnosti
obiće se o glavu. Pravi put kojim se mora ići u budućnosti ovog, ali
i svih drugih društava, jeste učenje dece od malih nogu gde je granica
poslušnosti i kada je moralno, neophodno i nadasve humano reći NE, pa
makar i ako to NE bude upućeno nama kao roditeljima i nastavnicima.
Ponekad je bolje izdržati udar na našu sujetu nego insistirati na nečemu
što je pogrešno i što nikako ne može na dobro izaći. A poslušnost autoritetu
svakako je jedna od tih stvari.
LITERATURA
1. Adorno, T. W. , E. Frenkel-Brunswik, D. J. Levinson & R. Nevit
Sanford (1993), Authoritarian Personality, W. W. Norton & Company
Inc. , New York
2. Biro, M. (1994): Psihologija postkomunizma, Beogradski krug, Beograd
3. Bojanović, R. (1989): Autentična i neautentična ličnost, Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
4. Brannigan, A. (1998): Criminology And The Holocaust: Xenophobia,
Evolution, And Genocide, u: Crime and Delinquency, vol. 44, br. 2,
str. 257
5. Dalrymple, T. (1999): Just do what the pilot tells you, u: New
Statesmen, vol. 128, br.
4443, str. 37
6. Dragićević-Šešić, M. (1998): Multikulturalna ikonografija protesta-ismejana
ksenofobija vlasti, u: Jakšić, B. (urednik): Rasizam i ksenofobija,
Forum za etničke odnose, Beograd
7. Fromm, E. (1980): Autoritet i porodica, Naprijed, Zagreb
8. Fromm, E. (1989): Bekstvo od slobode, Naprijed, Zagreb
9. Fulgosi, A. (1983):Psihologija ličnosti-teorije i istraživanja,
Školska knjiga, Zagreb
10. Huxley, R. (2000): Moral Development Of Children: Knowing Right
From Wrong,
11. Kapor-Stanulović, N. (1988): Na putu ka odraslosti, Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva, Beograd
12. Kecmanović, D. (1999): Psihopolitika mržnje, Vojna Štamparija,
Beograd
13. Kecmanović, D. (2001): Etnička vremena, Cigoja štampa, Beograd
14. Kolberg, L. (1990): Dete kao filozof morala, u: Ivić, I. i Havleka
N. (urednici): Proces socijalizacije kod dece, Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva, Beograd
15. Milgram, S. (1990): Poslušnost autoritetu, Nolit, Beograd
16. Pavićević, Đ. i I. Spasić (1998): Situirana ksenofobija: opaska
o građanskom protestu u Srbiji, u: Jakšić, B. (urednik): Rasizam i
ksenofobija, Forum za etničke odnose, Beograd
17. Podunavac, M. (1998): «The Great Schism»: The Yugoslav Case, u:
Jakšić, B. (urednik): Rasizam i ksenofobija, Forum za etničke odnose,
Beograd
18. Murray, H. A. (1934):Explorations in Personality, Oxford university
press, New York
19. Murray, M. A. (2002): Moral Development and Moral Education: An
Overview, Http://tigger.uic.edu/~lnucci/MoralEd/overview.html
20. Reich, W. (1981): Masovna psihologija fašizma, Mladost, Beograd
21. Rot, N. (1994): Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva, Beograd
22. Trebješanin, B. (1999): Psihologija patrotizma i obrasci socijalizacije,
Zadužbina Andrejević, Beograd
23. Trebješanin, Ž. (1994): Šta Frojd zaista nije rekao, Prosveta,
Beograd
24. Valoa, Ž (2000): Covek koji dolazi-filozofija autoriteta, Zadruga,
Novi Sad
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|