Pod zaboravljanjem podrazumevamo potpuno ili delimično,
trajno ili privremeno gubljenje onoga što smo naučili; nemogucnost reprodukcije
ili prepoznavanja naučenog materijala, ili kada više nema uštede pri
pokušaju ponovnog ucenja.
Često
ono što nam izgleda da smo u potpunosti zaboravili, smo ipak u mogućnosti
da u određenim uslovima obnovimo. Zaboravljanje je u tom slučaju bilo
samo privremeno. Često se dešava u toku psihoterapije da se pacijenti
sete događaja iz detinjstva koji su izazvali snažno uzbuđenje kod njih
i predstavljali izvor psihičkih teškoća, iako im više nisu nikada dolazili
u pamćenje. Moguće je i u hipnozi, kao i usled
dejstva nekih hemijskih preparata, da se obnove doživljaji kojih se
ljudi do tada nisu uopšte sećali. Ova pojava obnavljanja doživljaja
za koje se moglo smatrati da su potpuno zaboravljeni ukazuje na to da
potpunog zaboravljanja nema.
Iako možda nema potpunog zaboravljanja, delimično zaboravljanje je normalna
pojava i počinje odmah nakon učenja. Posle izvesnog vremena u stanju
smo da obnovimo samo deo onoga što smo učili.
Herman Ebinghaus je prvi utvrdio nejednoliki tok zaboravljanja,
a to su potvrdila i mnoga kasnija ispitivanja. Zaboravljanje je u početku
vrlo brzo, zatim sve sporije, što je prikazao krivom zaboravljanja.
Ova krivulja najviše i najbolje opisuje zaboravljanje besmislenog materijala.
Smisaona gradiva imaju mnogo sporiji tempo zaboravljanja. Bitne ideje
nekog teksta se posebno teško zaboravljaju.
Uzroci zaboravljanja su:
• Neupotreba. Laici često misle da je zaboravljanje
potpuno spontan process koji se odvija sam od sebe usled toga što se
određena znanja na ponavljaju i neupotrebljavaju. Takvo spontano zaboravljanje
je najčešće vezano za kratkoročno pamćenje,ali se ne može isključiti
ni kod dugoročnog sistema pamćenja.
• Geštalt faktori. Geštalt
psiholozi su smatrali da upamćeni sadržaji mogu da pretrpe kvalitativne
promene u intervalu između učenja i zahtevane reprodukcije. Ove promene
su tumačili kao promene u pravcu stvaranja dobrog geštalta. Priče se
pamte tako da postaju jednostavnije, a zaboravljaju se elementi koji
predstavljaju smetnju u težnji ka većem smislu.
Jednostavan eksperiment koji pokazuje promene koje se doživljavaju pri
pamćenju grafičkog materijala izvršio je Vulf (F. Wulf) dvadesetih godina
prošlog veka. Ispitanicima su kratko izlagani nepravilni geometrijski
oblici, a od njih je nakon 30 sekundi, 24 sata i jedne sedmice traženo
da nacrtaju oblike kojih se sećaju. Na njihovim crtežima originalni
oblici su bili izmenjeni. Analiza je ukazala na tri tipa promena: izoštravanje,
poravnavanje i normalizovanje. Kad su blage neregularnosti u originalnom
crtežu bile još istaknutije moglo se govoriti o izoštravanju. S druge
strane, veća odstupanja su ponekad ublažavana i onda se govorilo o poravnavanju.
Izoštravanjem i poravnavanjem menja se utisak o napetosti vizuelne figure.
Izoštravanje povećava doživljaj napetosti, a poravnavanje ga smanjuje.
Treći tip promena , normalizacija, se sastoji u svođenju prikazanog
objekta na neki poznati predmet. Ove promene ukazuju na to da se pri
prisećanju ne kreće od objektivnih oblika, već od oblika kakvog ga je
subjekt doživeo. Ako je u nekom obliku prvo viđena sličnost sa nekim
predmetom onda će u svakom narednom prisećanju ona biti sve istaknutija.
Sličnost sa principima organizacije doživljaja prisutna je u pojavi
pamćenja poznatoj pod nazivima efekat fon Restorf (po Hedwing von Restorff,
jednoj od Kelerovih studentkinja), ili efekat izolacije. Ako se u nizu
elemenata koje treba naučiti neki element fizički izvaja od drugih on
će biti bolje upamćen. Kada se radi o nizu reči onda se na osnovu ovog
efekta može očekivati da će reč koja je napisana drugim tipom slova
ili u drugoj boji biti bolje upamćena. Geštalt psihologija će ovaj efekat
da objasni kao specijalan slučaj boljeg pamćenja figure.
Argumenti za delovanje geštat principa nađeni su u istraživanjima pamćenja
priča i glasina; sadržaja koji su proživljeni i opaženi samo jednom
ili veći broj puta, ali bez posebnog napora da se gradivo temeljno usvoji.
Bartlet je engleskim ispitanicima dao da pročitaju priču severno-američkih
Indijanaca koja govori o ratu duhova. Reprodukcija upamćenog je zahtevana
od istog subjekta nakon različitih vremenskih intervala – posle nekoliko
dana, nedelja ili godina. Drugi postupak je zahtevao serijsku reprodukciju
– originalnu priču bi jedna osoba ponovila drugoj, ova trećoj i tako
redom. Ovaj postupak odovara načinu na koji se prenose glasine u društvenom
okruženju.
Bartletova istraživanja pokazala su da reprodukovana priča postaje znatno
kraća. Kod serijske reprodukcije posle šest ili sedam nedelja priča
se skoro upola skraćuje. Ispuštaju se one informacije koje su nelogične
ili se ne uklapaju u očekivanja subjekta. Pri tome osoba dodaje poneki
nov sadržaj i informaciju kako bi priča imala više smisla. Zadržavaju
se oni detalji koji odgovaraju uverenjima koja postoje u kulturi iz
koje subjekti potiču. Bartlet je na osnovu svega toga morao da zaključi
da je pamćenje i prisećanje priče pokušaj rekonstrukcije doživljenog
sadržaja, a ne prost i pasivan proces doslednog obnavljanja nečega što
postoji u pamćenju.
• Represija i emocionalni faktori. Na osnovu mnogih
kliničkih slučajeva može se sa sigurnošću zaključiti da događaji povezani
sa jakim negativnim emocionalnim doživljajima mogu da se zaborave. To
se često sreće kod histeričnih pacijenata. U psihoanalizi
se tvrdi da je takvo zaboravljanje ishod delovanja represije (potiskivanja).
Frojd je međutim otišao malo dalje: potiskivanje je u osnovi zaboravljanje
i kod normalnih osoba. Osnivač psihoanalize pružio je veći broj primera
za delovanje procesa represije u zaboravljanju različitih vrsta sadržaja.
Neka osoba, recimo, nije bila u stanju da se priseti stiha u pesmi jer
bi reči iz pesme mogle da je navedu na pomisao o nedavnoj smrti drage
osobe i da izazovu strpnju vezanu za sopstveni kraj. Sadržaja koji bi
u nama mogli da izazovu neprijatnost ne sećamo se jer je njihovo prikazivanje
u svest ukočeno delovanjem potiskivanja
U sećanju ljudi se obično zadržavaju prijatne uspomene, a neprijatne
se zaboravljaju ili se njihova neprijatnost vremenom umanjuje. Tako
na primer, ocene za intenzitet porođajnih bolova mnogo su više kada
ih majke daju neposredno posle porođaja nego kada se ta ocena traži
nekoliko dana ili meseci kasnije. Neka istraživanja pokazuju da su efekti
zaboravljanja sadržaja koji su povezani sa neprijatnošću kratkoročni.
Ako se reprodukcija traži odmah nakon izlaganja sadržaja koji je asociran
sa nekom neprijatnošću, ona je vrlo slaba, ali ako se eprodukcija zahteva
posle dužeg perioda (nedelju dana kasnije) reprodukcija je znatno bolja.
Zbog takvih i sličnih nalaza današnji psiholozi nisu skloni da represiji
pripišu glavnu ulogu u zaboravljanju normalnih.
Detalje jedne pojave u pamćenju koju su prvi opisali geštalt psiholozi
možemo razumeti preko pojma potiskivanja. Geštaltisti su uočili da se
zadaci čije je rešavanje bilo prekinuto pre konačnog rešenja bolje pamte
nego dovršeni zadaci. Bolje pamćenje nedovršenih zadataka se naziva
efektom Cajgarnikove. Ustanovljeno je da se efekat dobija samo ako osoba
smatra da nezavršavanje zadatka nije rezultat njene nesposobnosti. Ako
osoba veruje da zadatak nije dovršila usled sopstvene nesposobnosti,
onda taj zadatak zaborvalja. Razlika između ova dva slučaja može se
objasniti mehanizmom potiskivanja neprijatnog iskustva.
Svakodnevno iskustvo nam govori da sa svojim strahovanjima ljudi izlaze
na kraj na vrlo različite načine. Dok jedni o svojim emocijama, mukama
i brigama okolini govore neposredno, drugi ne priznaju svoju anksioznost
– često ni sebi samima. Za ove druge psiholozi kažu da poseduju potiskujući
stil rešavanja problema. Postojeći uvidi psihologa govore o tome da
osobe sa ovim stilom rešavanja problema, dugoročno posmatrano, pojačavaju
sopstvenu psihičku i fizičku uznemirenost. Pored toga, osobe koje potiskuju
imaju jaku želju da sebe prikažu kao smirene osobe, ulažu poseban trud
da sebe zaštite od negativnih ocena drugih ljudi i zaboravljaju i pozitivne,
kao i negativne doživljaje iz sopstvene prošlosti.
• Interferencije. Ovo je najbolje eksperimentalno istražen
faktor zaboravljanja. Interferencija se odnosi na međusobno ometanje
ili sukobljavanje dva zapamćena gradiva. Može se govoriti o retroaktivnoj
i proaktivnoj inteferenciji.
U studijama retroaktivne interferencije eksperimentalna grupa prvo uči
neko gradivo (A). Potom uči drugi materijal (B). U sledećoj, trećoj,
fazi, od subjekta se traži reprodukcija gradiva A. Kada su materijali
slični po pravilu dolazi do slabije reprodukcije u odnosu na kontrolnu
grupu koja je učila samo materijal A. Očigledno je da učenje gradiva
B na neki način blokira, ometa ili interferiše proces reprodukcije gradiva
A.
Kod retroaktivne interferencije učenje novog gradiva utiče na zaboravljanje
prethodno naučenog. Kod poaktivne interferencije reč je o suprotnom
pravcu – prethodno učenje ometa reprodukciju onoga što se kasnije uči.
Gradivo B, ako je slično prethodno upamćenom materijalu A, slabije se
reprodukuje u odnosu na grupu koja je učila samo materijal B.
Pored sličnosti dva gradiva koja se uče, na stepen interferencije utiče
vremenski razmak između učenja, stepen naučenosti dva gradiva, stepen
u kome su dva gradiva razgraničena i stepen ostvarenog razumevanja dva
gradiva. Istraživanja pokazuju da je interferencija veća (a time i zaboravljanje):
1.ako je interval između učenja dva slična sadržaja kraći
2.ako su dva gradiva nepotpuno savladana
3.ako učenje ne obuhvata identifikaciju sličnosti i razlika između sadržaja
4.ako se uči besmisleni materijal
Interferencija je znatna i onda ako je reč o mehaničkom učenju smislenih
sadržaja, učenju koje se sastoji u pukom ponavljanju gradiva bez mnogo
razmišljanja o njemu.
• Trenutna nepristupačnost. Savremene teorije ukazuju
na mogućnost da do nemogućnosti prisećanja dolazi zato što je utisak
trenutno nepristupačan reprodukciji, a ne zato što je isčezao iz sistema
dugoročne memorije. Utisak je privremeno nepristupačan jer nedostaju
znaci za reprodukciju koji su kodovani istovremeno kad i sadržaj koji
treba reprodukovati.
U klasičnom ogledu koji to treba da ilustruje Talving je davao subjektima
listu od 12, 24 ili 48 oreči koje su se odnosile na različite kategorije
– životinje, nameštaj i sl. nazivi kategorija su bili odštampani na
listama, ali subjekti nisu morali da ih uče. Od subjekata je zatim traženo
da slobodno reprodukuju reči sa liste. Isti subjekti su u drugom pokušaju,
kad im je pružena pomoć navođenjem naziva opštije kategorije, bili u
stanju da reprodukuju znatno više reči. U prisustvu znakova za reprodukciju
subjekti mogu da se sete i onih reči koje su nepristupačne pri običnoj
reprodukciji.
Ovakav nalaz ukazuje na to da treba praviti razliku između raspoloživosti
i pristupačnosti informacijama u našem pamćenju. Izlaganje naziva kategorije
učinilo je pristupačnom informaciju koja postoji, koja je raspoloživa
u sistemu pamćenja. Ranije navođena zavisnost pamćenja od konteksta
odnosi se na ovaj problem: informacija je pristupačnija za reprodukciju
ako se ponove fizički i fiziološki uslovi koji su vladali u toku učenja.
• Sprečavanje konsolidacije traga. Do zaboravljanja
može doći i ako se omete promena u nervnom tkivu koja se javlja kao
rezultat učenja. Pretpostavlja se da trajnije formiranje traga nekog
utiska zahteva izvesno vreme za fiziološku konsolidaciju. Ako se takav
fiziološki proces prekine povređivanjem glave osoba taj utisak nije
u stanju da zapamti. Tako, pojedinci koji prežive neku povredu nikada
ne mogu da se sete događaja koji je neposredno prethodio povredi.
Neuropsihološka istraživanja pokazuju da je hipokampus važna nervna
struktura koja učestvuje u procesu konsolidacije traga. Većina argumenata
za ulogu hipokampusa može se naći u eksperimentima sprovedenim na životinjama
kojima je operativni putem uništen hipokampus. Pri oštećenju hipokamusa
pacovi gube sposobnost da rešavaju zadatke koji zahtevaju zadržavanje
neke informacije duže od 15 sekundi. Slično nam pokazuje istraživanje
na majmunima. Grupa eksperimentalnih majmuna učila je 100 različitih
problema. Majmuni su po 20 problema učili 16, 12, 8, 4 ili 2 nedelje
pre operacije kojom im je uklonjen hipokampus. Pošto su se oporavili
od operativnog zahvata majmuni su stavljeni pred te iste probleme. Primećeno
je da je sposobnost rešavanja problema kojima su majmuni ovladali 16,
12 i 8 nedelja pre uklanjanja hipokampusa bila neoštećena. Međutim,
uspešnost u rešavanju problema koji su savladani 4 i 2 nedelje pre operacije
bila je mnogo niža neko kod kontrolnih majmuna kojima hipokampus nije
uklonjen. Ovi podaci pokazuju da je za dobro pamćenje neke informacije
ili veštine potrebno nekoliko nedelja duga obrada u hipokampusu.
Kod ljudi koji imaju oštećen hipokamus i okolni korteks često se zapaža
da nisu u stanju da zapamte neke informacije na duži period. Istovremeno
nemaju nikakvih teškoća da zadrže neki podatak u kratkoročnoj memoriji.
Takvi pacijenti nikako ne mogu da zapamte ime doktora koga viđaju svaki
dan, ali bez teškoća ponavljaju njegovo ime neposredno pošto ga čuju.
Drugi pacijenti pokazuju sasvim drugačije poremećaje u pamćenju. Oni
ne mogu neposredno da ponove niz od nekoliko nepovezanih reči, ali nemaju
nikakve teškoće da definišu pojedine reči. Kod takvih pacijenata se
zaljučuje da pokazuju oštećenje kratkoročne memorije, dok im je dugoročna
očuvana. Neuropsihološka ispitivanja pokazuju da u tim slučajevima oštećenje
nikada nije na nivou hipokampusa.
Određene supstance kao što su kofein, nikotin, amfetamini poboljšavaju
pamćenje i smmatra se da utiču na brzinu fiziološkog proces konolidacije
traga.
Herman Ebinghaus je učio nizove besmislenih slogova i zatim merio kolika
je ušteda u vremenu kada ponovo uči istu listu posle odredenih vremenskih
intervala. Zaboravljanje je bilo sve veće s proticanjem vremena, ali
ova veza nije linearna: u prvih 20 minuta zaboravi se čak 42% naučenog
besmislenog materijala, posle jednog časa nešto više od polovine (56%),
posle 24 časa 66%, a nakon mesec dana 79%.
Kada se Ebinghaus prihvatio ucenja smisaonog gradiva, uceci napamet
duge strofe iz Bajronovog Don Huana, dobio je slican oblik krive, ali
je ona bila plica. Nakon 22 godine, on je Don Huana ponovo naucio i
ustanovio je postojanje uštede pri ucenju.
Senzomotorno ucenje, ucenje veština, narocito je otporno na zaboravljanje.
Cak i nakon više godina postoji relativno malo zaboravljanje kada su
u pitanju kucanje na mašini ili sportske veštine.
Što je gradivo koje se uci smislenije, ono se sporije zaboravlja. Ipak,
pri tome je važan i nacin na koji se uci. Najmanje se zaboravi ako je
nešto nauceno uvidanjem problemske situacije. Princip rešenja problema
dugo se ne zaboravlja.
Pored vrste gradiva, ostali faktori od kojih zavisi brzina zaboravljanja
su stepen naucenosti i vremenska rasporedenost ucenja. Gradivo koje
nije nauceno dovoljno tj. do kriterijuma ucenja (npr. jednokratno ponavljanje
bez greške) brže se zaboravlja od prenaucenog gradiva (kada ucenik uci
i nakon što je dosegao kriterijum ucenja).
Ebinghaus je takode utvrdio da se gradivo sporije zaboravlja ako ga
ucimo vremenski rasporedeno, nego koncentrisano.
TEORIJE O UZROCIMA ZABORAVLJANJA
Ranije se smatralo da tragovi pamcenja vremenom blede i nestaju kada
ih covek ne upotrebljava. Zato se ova prva teorija o uzroku zaboravljanja
i naziva »teorija neupotrebe«. Medutim, postoje argumenti koji pobijaju
ovu teoriju. Oni se odnose pre svega na slucajeve pamcenja nekog gradiva
ili nekih doživljaja unatoc tome što je prošao veoma dug period vremena
u kojem nije bilo obnavljanja secanja.
Radi se o slucajevima hipermnezije, bogatih i živih secanja, koja se
javljaju npr. prilikom hipnoze ili u trenucima smrtne opasnosti. U hipnotickom
stanju pamcenje se može dramaticno poboljšati i osoba može da se seti
dogadaja iz najranijeg detinjstva kojih nije mogla da se seti u normalnom
stanju svesti. Isto tako, osobe koje su se našle u situacijama opasnim
po život cesto izveštavaju o tome kako im se celi život »odmotao« za
nekoliko sekundi sa neobicno živim detaljima.
Danas se smatra da je glavni uzrok zaboravljanja medusobno ometanje
ili sukobljavanje starih i novih informacija. To znaci da je zaboravljanje
aktivan, a ne pasivan proces. Kada sticanje novih informacija ometa
pamcenje ranije naucenog, onda govorimo o retroaktivnoj inhibiciji.
Proaktivna inhibicija se odnosi na slucaj kada ranije nauceno gradivo
ometa pamcenje novog gradiva.
Primer: Ove pojave su narocito uocljive kod ucenja
stranih jezika. Ako pocnemo s ucenjem novog stranog jezika, npr. nemackog,
nakon što smo vec poceli da ucimo engleski, primeticemo kako se, ponekad,
ne možemo setiti onoga što smo dobro savladali u engleskom jeziku ili,
kako nam se namece odgovarajuca rec na nemackom jeziku dok se pokušavamo
setiti termina na engleskom. To je demonstracija retroaktivne inhibicije.
Naravno, moguce je i suprotno: teškoca da zapamtimo nove reci na nemackom
jer nam se one brkaju sa dobro poznatim i usvojenim pojmovima na engleskom.
Ako se radi o slicnim jezicima, kao što su španski i italijanski, ometanje
ce biti izrazitije, dok god dobro ne ovladamo ovim jezicima. Naravno,
znanje jednog jezika ne mora da ima samo negativan efekat na ucenje
novog stranog jezika. Naprotiv! Postoji i pozitivan transfer znanja
– pojava da staro znanje olakšava usvajanje novog znanja.
Neki od faktora od kojih zavisi velicina retroaktivne i proaktivne inhibicije
su sledeci:
- Slicnost dva gradiva. Što je slicnost veca ometanje pamcenja je
vece.
- Vremenski razmak izmedu dva ucenja. Što je razmak manji, ometanje
izmedu dva ucenja ce biti vece.
- Stepen naucenosti dva gradiva. Ometanje gradiva bice najmanje ako
su oba gradiva dobro i kvalitetno naucena. Ako uložimo napor da uporedimo
dva gradiva, uocimo slicnosti i razlike, ako se uci s razumevanjem,
zaboravljanje gradiva ce biti manje.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »