OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ FIZIKE:
|
|
|
|
SVE O KVANTNOJ TEORIJI
Idejni horizonti kvantne teorije
Svedoci
smo naglih promena društva u kome živimo. Nauka je izmenila uslove ljudskog
života, i njen uticaj na ljudsku psihu ne možemo zanemariti. Pri tome
se, naravno, u prvom redu misli na ogroman napredak tehnike zaahvaljujući
kome možemo misliti o avangardnim stvarima, bez bojazni za materijalnu
(ne samo u vidu novca) potporu. Imajući u vidu tehnička dostignuća današnjice,
niko neće pomisiti da nam nauka ne donosi nikakvu novinu o svetu oko nas,
u odnosu na to kakvog ga mi vidimo. Sigurnost koju pruža tehnički svet
ljudima koji se ne bave naukom, izaziva u njima shvatanje da sav naučni
trud nije uzaludan, i nauka da nauka leži makar stepenik više u poznavanju
prirode. Ovakav stav proizilazi iz kumulativnog karaktera nauke - one
nauke za koju je Hobs napisao: “...čija je priroda takva da niko ne
može razumeti šta bi ona bila, osim onih koji su u velikoj meri naukom
ovladali ”. Ipak, naučne ideje su izmenile način na koji ljudi misle
o sebi i svetu. One mogu biti (makar i u manje apstraktnoj formi) dostupne
svima koji su zainteresovani, i koji nisu lenji da stupe na misaone staze.
U celokupnoj naučnoj strukturi, prirodne nauke su oduvek služile kao polazište
novih misli. Medju najzanimljivije misaone konstrukcije ovoga veka svakako
spadaju i teorija relativnosti i kvantna teorija. Dok je teorija relativnosti
izvršila reformu u pojmovnoj strukturi fizike, kvantna toerija donosi
potpuno novi horizont vidjenja sveta oko nas. Upoznavanje sa idejnim osnovama
kvantne teorije biće najpotpunije ako vidimo u kojoj meri je ona nadmašila
dotadašnja shvatanja, s obzirom da je nastala kao sinteza naučne misli
čitave jedne epohe.
Pošto se sve ove stvari razmotre, čini mi se verovatnim da je Bog
u početku stvorio materiju u obliku čvrstih, teških, tvrdih, neprobojnih,
pokretljivih čestica...Dalje, čini mi se da ove čestice imaju ne samo
vis inertae koja se podudara sa onim pasivnim zakonima kretanja kakvi
prirodno proističu iz te sile, već da se isto tako kreću po izvesnim aktivnim
principima kakav je princip gravitacije ili
princip koji izaziva unutrašnje promene i koheziju tela. Ove principe
ne smatram okultnim kvalitetima za koje bi se moglo pretpostaviti da rezultiraju
iz specifičnih oblika stvari, im zakonima prirode, na osnovu kojih se
obrazuju same stvari; a da oni stvarno postoje zaključujemo po izvesnim
pojavama, mada im uzroci još uvek nisu otkriveni...
( Isak Njutn, Optika )
Struktura klasične fizike
S
pravom se moze reći da fizika po prvi put kao nauka, u današnjem smislu
te reči, izrasta iz ideja i dela dvojice ljudi. Prvi je Galileo
Galilej (1564-1642), koji sistematskim uvodjenjem eksperimenta
nastoji da poveže raskorak izmedju teorijskih predstava i stvarnih zapažanja,
dok Isak Njutn (1642-1727) tim zapažanjima uspeva da
da precizan matematički oblik (čuveni Njutnovi zakoni kretanja). Naravno,
pri tome ne zanemarujemo činjenicu da je fizika u jednom svom vidu postojala
i ranije, ali sa delima ovih istraživača po prvi put ideje antičkih
filozofa postaju rafinirane i eksplicitno povezane sa činjenicama.
Tako, umesto grubih i kvalitativnih relacija, dobijamo precizne matematičke
iskaze i fizika prestaje da biva svet verbalnih spekulacija. Prelazak
u okvire realnosti, kojom vladaju u prvom redu matematički formalizam,
a zatim i empirija, bitno je uticao na razvoj i formiranje naučnog mišljenja
u naredna tri veka.
Prihvatanje matematičkih formi prikazivanja prirodnih zakona, počev od
Njutna (u delu Philosophiae Naturales Principia Mathematica),
uslovilo je nagli razvoj matematike.
Objašnjavanjem složenijih prirodnih fenomena kasnije se javljaju i sve
apstraktnije matematičke oblasti. Veliki uspeh primene ovakvog načina
opisivanja pojava u prirodi doveo je do toga da se matematički oblik prirodnog
zakona smatra apsolutnim i jedinim ispravnim. Drugim rečima, matematika
postaje jezik fizike.
Takav nagli razvoj matematike može se objasniti činjenicom da su se u
XVII veku uglavnom proučavali problemi kretanja tela kod kojih se korišćene
fizičke veličine (put, položaj) mogu vrlo elegantno matematički predstaviti.
Same po sebi razumjive, na osnovu svakidašnjeg iskustva, takve veličine
u potpunosti odgovaraju matematičko-logičkom aparatu koji još uvek počiva
na aksiomatskoj očiglednosti. Dotadašnje opisne relacije kod ovih problema
lako su iskazivane funkcionalnim vezama. Potreba za proučavanjem ovakvih
odnosa izmedju fizičkih veličina u opštem slučaju dovodi do zasnivanja
matematičke analize.
Promena u načinu opisivanja prirode poslužila je kao osnova novih filozofskih
pravaca. Počev od Njutna pa do kraja XIX veka u fizici je bilo opšte prihvaćeno
stanovište poznato kao mehanicizam (tj. mehanicistička filozofija ili
mehanički materijalizam). Njegova opšta šema, formulisanje svih teorija
pomoću diferencijalnih jednačina koje potpuno odredjuju buduće ponašanje
sistema na osnovu stanja u datom trenutku, bila je imperativ za kreiranje
teorija u prirodnim naukama. Formulisanje teorije na ovaj način zahteva
funkcionalnu zavisnost promene u jedinici vremena neke veličine od skupa
drugih veličina. Takva jedna teorija u sebi sadrži glavne odlike mehanicizma
- uzročnost parametara i determinisanost (potpunu odredjenost) stanja
posmatranog sistema u odnosu na te parametre. Teorije koje su se stvarale
pod uticajem mehanicizma činile su jedan zatvoren naučni sistem, koji
je uspevao da opstane zahvaljujući tome što se pri opisivanju pojava koristio
uvek isti skup veličina koji se javljao pri makroskopskom posmatranju
i koji je uvek odgovarao mehanicističkim postavkama. Ovaj sistem, koji
počiva na egzaktnosti matematike, predstavlja strukturu klasične torijske
fizike. Problemi će nastati kada se krene u proučavanje pojava kod kojih
do tada primenjivana teorija dovodi do kontradikcija. Ovakvi fenomeni
zahtevaju drugačiji skup veličina i teoriju koja neće biti u determinističkom
odnosu sa njima, tj.: teoriju koja će biti osnova novog naučnog sistema
zasnovanog na načinu mišljenja koji isključuje dotadašnji. Kao i prethodni
sistem i novi će izazvati revoluciju u nauci. Ispitivanjem prirode na
subatomskom nivou, koji se ne može opisati koristeći predstave rodjene
u našem svakodnevnom iskustvu, i filozofija prirode postaje predmet reforme.
Dva, gore pomenuta, načina za sagledavanje prirodnih pojava, na makro
i mikro planu, izazvaće brojne polemike. Fizičari dugo vremena neće moći
da se oslobode starih predrasuda jer nova teorija toliko odstupa od našeg
svakodnevnog vidjenja stvari. Rasprave o ispravnosti determinističkih
predstava klasične fizike na jednoj, i indeterminističkog prilaza nove
teorije na drugoj strani, nisu još uvek završene iako su činjenice na
strani indeterminizma. Sukob ovih dvaju shvatanja počiva na različitim
vidjenjima fizičke realnosti, izbija na filozofski plan i pojačava vezu
fizike i filozofije. Ali, koji su tačno povodi za radjanje takvog jednog
esencijalno rezličitog sistema i u kakvim se uslovima on razvija?
Treba shvatatiti kako je lako biti doveden u zabludu, a kako teško
znati koje je pravo vreme i prava stvar koja treba da se uradi.
( Stiven Vajnberg, Prva tri minuta)
Problemska situacija u fizici XIX veka
Tendencija za razvojem sistema nezavisnog od mehanicističke filozofije
postojala je još u klasičnoj fizici. Treba na ovom mestu istaći da nema
smisla reći da je neka teorija mehanicistička, već da je u nauci zauzet
mehanicistički stav prema toj teoriji. To što je mehanicizam vladao toliko
dugo je posledica zauzimanja takvog stava od većine naučnika. Kako su
velika imena klasične fizike bila istovremeno i velika imena matematičkog
sveta koja su u fizici videla neograničene mogućnosti matematičke primene,
masovno zauzimanje takvog stava ne iznenadjuje. Medjutim, čak i u doba
najvećih trijumfa mehanicizma, postoje znakovi odstupanja od okvira takve
filozofije. Javljaju se kao posledica želje za obogaćivanjem osnovnih
pojmova potrebnih za formulisanje zakona fizike. Odstupanja su se javljala
u prvom redu kod proučavanja mnoštva čestica i manifestovala su se u pokušajima
statističkog zasnivanja fizičkih zakona (razvijanje kinetičke teorije
gasova i termodinamike). Od značaja za podsticanje ovakvog odstupanja
bila su i pitanja vezana za talasnu prirodu svetlosti tj. formulisanje
osnovnih zakona elektromagnetnog polja. Kako će se kasnije pokazati, sintezom
misli ovih teorija doći će do revolucije u fizici. Ali, čak iako nijedna
od ovih teorija nije bila u saglasnosti sa mehanicističkim gledištem,
fizičarima nije palo na pamet da njihovo osnovno filozofsko stanovište
u stvari nije adekvatno za razumevanje prirode kao celine. Naprotiv, oni
su brojnim prilagodjavanjima nastojali da zadrže svoje stanovište, ne
bi li izmenama stvorili uslove za formulisanje konačnih fizičkih zakona.
Tako smo došli do stanja u kome se zatekla fizika u drugoj polovini XIX
veka. Imamo na jednoj strani klasičnu fiziku za koju se uglavnom smatralo
da predstavlja završenu fizičku teoriju i sa druge strane gomilu sirovih
podataka u vidu raznih konstanti koji su dobijeni eksperimentalnim putem
tamo gde se klasična teorija nije u dovoljnoj meri mogla primeniti. O
tom stanju nam najbolje govori izjava lorda Kelvina koji je izrazio mišljenje
da je u glavnim crtama izgradnja fizičke teorije već završena, a da preostaju
samo “dva oblačka” na horizontu, negativan uspeh Majkelson-Morlijevog
eksperimenta i neuspeh Rejli-Džinsovog zakona zračenja da predvidi raspodelu
energije zračenja crnog tela. Bilo da je nesmotrenost u pitanju ili neverovatna
moć zapažanja, izraz kojim se koristio lord Kelvin je u potpunosti odgovarao
onome što se kasnije dešavalo. Iz tih “oblačaka” razvila se prava bura.
Sistematske analize ovih problema dovele su do potpuno novog koncepta
fizičke realnosti. O čemu se zapravo tu radi? Majkelson i Morli su proučavali
kretanje svetlosti u prostoru koristeći se pri tome modelom etra kao supstancijalne
sredine u kojoj se svetlost prenosi. Pretpostavljali su da će eksperimenti
pokazati anizotropiju brzine svetlosti. Efekat bi se javio usled Zemljinog
kretanja u odnosu na etar pa se očekivalo da se brzina svetlosti u pravcu
kretanja Zemlje i u suprotnom dobije iz Galilejevih transformacija koordinata.
Medjutim rezultat je bio negativan - brzina svetlosti je ista u svim pravcima.
Veze medju fizičkim veličinama pri kretanju velikom brzinom nisu onakve
kao što se očekivalo.Takvo kretanje ne podleže shvatanju i opisivanju
na osnovu svakodnevnog iskustva Iz traženja novih transformacija koje
bi opisivale ovo kretanje javila su se nova shvatanja osnovnih fizičkih
pojmova kao što su prostor i vreme. Na osnovu ovih istraživanja formulisana
je teorija relativnosti. Ali, pored toga, teorija relativnosti osim što
je dala bitno drugačije odnose u pojmovnoj strukturi fizike nije istupala
iz njene teorijske determinističke šeme.
Medjutim, ono što je interesantnije u pogledu ovog rada su posledice Rejli-Džinsovog
eksperimenta. Naime, proučavanjem procesa zračenja dobijeni su teorijskim
putem zakoni zračenja. Konkretno, Rejli-Džinsov zakon predvidjao je intenzivno
zračenje i na područjima malih talasnih dužina. U prirodi to nije bio
slučaj. Ako se pogleda pažljivije problematika zračenja i uopšte teorija
koja opisuje takve procese vidimo da do problema dolazi kada treba opisivati
unutrašnju strukturu materije. Naime, u klasičnoj fizici procesi u kojima
učestvuje mnoštvo čestica opisivani su statističkim putem. Pri tome se
nije uzimala u obzir unutrašnja struktura samih čestica. Kod proučavanja
pojava gde bitnu ulogu imaju samo mehaničke osobine čestica, kao što je
na primer ponašanje (idealnih) gasova, uticaj unutrašnje strukture čestica
se mogao zanemariti, pa nije čudno što se problem gradje tih elementarnih
blokova materije javio tek u poznom stadijumu statističke fizike. Do izbijanja
tog problema u prvi plan dolazi posle otkrića elektrona. Tada se za izvor
svetlosti smatrao elektron koji osciluje u atomu. Pošto je bilo poznato
(iz Maksvelove teorije) da je svetlost elekromagnetno zračenje onda bi
se i toplotno zračenje, koje je inače najčešće praćeno emisijom svetlosti,
trebalo tretirati kao elektromagnetno, znači trebalo bi uzeti u obzir
i unutrašnju strukturu izvora zračenja. Medjutim Rejli-Džinsov zakon je
izveden bez detaljnijeg upuštanja u strukturu atoma koristeći pri tome
teorijski aparat klasične fizike. On nije mogao biti tačan jer klasična
fizika nije mogla da objasni pojave na subatomskom nivou, u prvom redu
stabilnu strukturu atoma. Neograničeno vreme kruženja elektrona oko jezgra
nije se moglo shvatiti na osnovu postojećih teorija. Ma kako horizont
klasične fizike do tada izgledao široko, njegove granice su bile pred
svetom atoma. Ako se mnoštvo atoma (ili molekula) moglo smatrati mehaničkim
sistemom, atom to nije u klasičnom smislu. U takvoj situaciji se u suton
statističkog načina opisivanja iz ove problematike pomaljao novi horizont
koji je pružala jedna nova teorija.
Doći će vreme kada će pomna istraživanja, sprovodjena tokom dugih
razdoblja, izneti na svetlost dana stvari koje sada leže skrivene... Doći
će vreme kada će naši potomci biti zapanjeni činjenicom da mi nismo znali
stvari koje su njima same po sebi jasne...
( Seneka, Naturales questiones )
Stvaranje nove teorije
Godine
1900. Maks Plank (Max Planck) je održao predavanje na
kojem je izveo zakon zračenja koji se odlično poklapao sa eksperimentalnim
rezultatima. Pri izvodjenju toga zakona koristio se čudnom hipotezom,
iako je i sam bio veliki protivnik uvodjenja pretpostavki, da atomi emituju
energiju u tačno odredjenim iznosima.Bilo koja izračena energija je celobrojni
umnožak jednog energetskog paketa. Manje energije ne može se izračiti,
a ni apsorbovati. Osnovni energetski paket je takozvani "kvant energije”.
Iz ovoga sledi da se energiji ne može pripisati bilo koja vrednost, već
energija ima diskretan (diskontinualan) karakter. U klasičnoj fizici ovako
nešto je bilo nezamislivo. Do tada je, u nauci, bilo nesumnjivo da se
sve promene u prirodi odvijaju kontinuirano, i da sistem vremenom prolazi
kroz sva stanja (stav o ergodičnosti sistema, korišćen u termodinamici).
Plank ne samo da otkriva da to ne važi za energiju, već i za moment količine
kretanja (dejstvo, ili moment impulsa). Znači dve glavne veličine u mehanici
generalisanih koordinata imaju diskretan karakter!
U mehanici se pored klasičnih koordinata položaja u vremenu mogu koristiti
i veličine kao što su energija i moment impulsa. Tako dobijamo generalisanu
mehaniku u kojoj su glavne veličine energija, impuls i koordinate položaja.
Plank je pomoću takve mehanike proučavao linearne harmonijske oscilatore
kao model sistema koji zrači energiju u talasima.
Ovo otkriće o diskontinuiranosti atomskih procesa značilo je potpuni prekid
sa tradicionalnim shvatanjima, sve do antičkih vremena. I sam matematički
aparat kojim se služila klasična fizika zahtevao je kontinuirane promene
fizičkih veličina. Uopšteno govoreći, svakidašnje iskustvo, na kome se
zasnivala dotadašnja nauka, govori u prilog tome da se osobine tela pomalo,
neprekidno menjaju. Ovo načelo kontinuiranosti izriče i Aristotel
poznatim rečima:” Priroda ne čini skokova.”, što sve do silaska na mikronivo
nije bilo osporavano. Ono što se potom dogadjalo, totalno je narušilo
sve klasične predstave:
- Godine 1905. Ajnštajn
na veoma jednostavan način objašnjava pojavu fotoefekta. On napušta talasnu
teoriju svetlosti. Prema njemu, svetlost se sastoji od čestica (korpuskula)
koje poseduju po kvant energije. To su kvanti svetlosti ili fotoni. Energija
jednog fotona prporcionalna je frekvenciji E=hv. Konstanta proporcionalnosti
h, je Plankova konstanta.
- Budući da postojeći, Raderfordov,
model atoma odgovarao eksperimentalnim rezultatima, a i logički je bio
neodrživ, trebalo je utvrditi šta je pogrešno u njegovim postavkama. Na
tom mestu pojavljuje se mladi danski teoretičar Nils
Bor (Niels Bohr) 1913. godine. Bor nije hteo da u potpunosti
odbaci klasičnu teoriju i planetarni model atoma. Shodno Plankovoj pretpostavci
o diskontinualnoj energiji, on uzima samo neke diskretne staze kao moguće
putanje elektrona u atomu. Ovakav postupak selekcije Bor brani postavljanjem
principa korespodencije. Princip se zasniva na podudaranju izmedju mikroskopskih
i makroskopskih procesa. Jedina razlika medju procesima je ta da se mikroprocesi
odvijaju u skokovima od jedne do druge diskretne vrednosti fizičke veličine
odredjene Plankovom konstantom. Zakoni mikroprocesa asimptotski teže zakonima
klasične fizike kada Plankova konstanta teži nuli (tj. kada bi spektar
fizičkih veličina bio kontinualan). Bor polazi od klasičnih asimptota
da nadje nepoznatu dinamiku - dinamiku atoma.
Iako je princip korespodencije doveo do teorije koja je dobro opisivala
atom vodonika, javili su se problemi. Kod složenijih slučajeva, gde je
bilo više elektrona u atomu, pridolazile su nesuglasice i teškoće. Izgleda
da je olako prihvaćena istorodnost makro i mikro fenomena. Ograničenost
(u smislu skupa “dozvoljenih” vrednosti) nije jedina razlika medju fizičkim
veličinama. Postavilo se pitanje, da li je, uopšte, adekvatno opisivanje
atomske strukture na osnovu bilo kakve anaogije sa našim svakodnevnim
opažanjima.
- Godine 1925. Verner Hajzenberg
( Werner Heisenberg) je sasekao Gordijev čvor te klasične kvantne-mehanike,
odbacivši bilo kakve predstave o putanjama u mikrosvetu. Pri tome, koristeći
princip korespodencije, Hajzenberg odlazi daleko u apstrakciju, gde je
svaka sličnost sa svetom oko nas samo na formalnoj (matematičkoj) osnovi.
Ta formalna sličnost se ogleda u korišćenju matematičkog aparata koji
podražava fizički smisao kvantnih skokova (prelaza sa jednena drugu dozvoljenu
orbitu, uopšteno na drugu vrednost fizičke veličine). Odgovarajući način
opisivanja postignut je pomoću matrica. Diferencijalni račun, koji operiše
sa neprekidnim funkcijama, biva napušten. Bitna razlika koju donosi matrični
formalizam je da se iz njega integraljenjem ne mogu dobiti putanje u klasičnomehaničkom
smislu.
Matrična mehanika kojoj su elegantnu formu dali Born (Max Born) i
Džordan (P.Jordan), bila je zreli plod Borovih ideja. U njoj je Bor gledao
suštinu atomskih procesa. Nova teorija je odbacila klasični način mišljenja.
Trenutnost kvantnih skokova povlačila je sa sobom i negaciju determinizma
u koji se nije mogla uklopiti. Spontanost atomskih procesa zahteva odsustvo
bilo kakvog lanca uzroka. Svaki individualan dogadjaj je slučajan, ali
njihov zbiran efekat podudara se sa makroskopskim opažanjima. Principom
korespodencije se može onda razjasniti smisao novih, dosada nepoznatih,
fenomena, praveći formalne analogije sa klasičnim predstavama. Medjutim,
nemaju sve oblasti kvantnih fenomena svoje klasične asimptote!
-
Godine 1924. grof de Brolj (Louis de Broglie) polazeći
od paradoksalnog dualizma talasa i čestice koji je postavio Ajnštajn svojom
hipotezom o kvantima svatelost, opisuje strukturu materije na nov način
blizak talasnoj teoriji klasične fizike. Još je Ajnštajn, da bi dobio
Plankov zakon zračenja, pretpostavio da se u prostoru nalaze i talasi
i čestice. De Brolj eksplicitno iznosi da se talasna priroda odnosi na
svu materiju sa univerzalnim relacijama izmedju talasnih (frekvencija
i talasna dužina) i korpuskularnih (energije i impulsa) svojstava. Talasi
materije se mogu onda opisati talasnim jednačinama.
- Godine 1926. Ervin Šredinger (Ervin Schroedinger)
zasniva talasnu mehaniku pronašavši tražene jednačine. Stacionarna stanja
u atomu pojavila su se kao spektar sopstvenih rešenja pri zadatim uslovima.
Analogija u klasičnoj mehanici je zategnuta žica koja osciluje samo odredjenim
frekvencijama. Šredinger je, takodje, pokazao identičnost talasno-mehaničkih
spektara i Hajzenbergovih matrica. I šta se sada dešava? Imamo dve kvantne
mehanike koje opisuju strukturu materije polazeći od dve različite slike
atoma, čestične i talasne. Da li onda objašnjavanje stacionarnih stanja
i diskretnog karaktera fizičkih veličina pomoću talasa materije, može
vratiti klasičnu fiziku i strogu uzročnost na polje mikrosveta.
Materija u obliku u kome smo mi navikli da je vidimo, je redak fenomen
u svemiru. Toliko toga je još izmedju neba i zemlje.
( V.I.Weisskopf, Fizika u XX veku
)
Kvantni paradoksi
U prvih trideset godina ovoga veka, fizičari su korak po korak, stupili
u svet atoma. Jednom odškrinuta vrata, postala su neiscrpan izvor novih
misli. Svaki korak se temeljio na eksperimentalnim potvrdama, jer to je
bio jedini način da se utvrdi tačnost postavljenih hipoteza. Analiza problema
logičko-jezičkom strukturom dovodila je do raznih besmislica i paradoksa.
Ti paradoksi su postali poznati kao “kvantnomehanički fenomeni”. Treba
istaći to da su te paradokse eksperimenti jasno argumentovali i da su
to paradoksi sa gledišta formalne logike.
Paradoks koji se javio u najranijim stupnjevima kvantne teorije, i koji
najbolje ocrtava nemogućnost shvatanja atoma formalnom logikom je pomenuti
dualizam čestica-talas. Videli smo da se do ispravnih rezultata može doći
na dva, u osnovi, bitno različita načina. Kako to da se elektron katkad
može smatrati talasom, a katkad česticom (stav poznat u fizici kao princip
komplementarnosti)? Klasična logika sa svoje dve osnovne istinitosne vrednosti
(tačno i netačno) ovakav stav ne dopušta, jer počiva na stavu isključenja
trećeg. Stav isključenja trećeg (“tertium non datur”) je osnovna aksioma
dvovalentne logike (dvovalentne u smislu prihvatanja samo dve istinitosne
vrednosti), i prema njemu može biti A ili ne-A tj. elektron može biti
ili talas u prostoru ili čestica. Medjutim, eksperimenti pokazuju - elektron
daje interferencionu sliku, u tom smislu elektron je talas, dok se takodje,
elektronu mogu pripisati impuls, položaj, masa - drugim rečima karakteristike
čestice. Ove kontradiktorne činjenice Šredinger je pokušao da objedini.
Predlagao je da se elektron shvati kao kontinualna raspodela naelektrisanja.
Tada bi kvadrat amplitude talasne funkcije predstavljao gustinu naelektrisanja.
Ova interpretacija talasa materije održiva je samo za talase unutar atoma.
U slobodnom prostoru račun pokazuje da dolazi do neograničenog rasplinjavanja
talasa. Ali, elektron realno uvek nalazimo u malom delu prostora.
Kao rešenje ovog problema Born je predložio sledeće: intenzitet talasa
ne predstavlja stvarnu gustinu naelektrisanja elektrona, već gustinu verovatnoće
da se elektron, shvaćen kao mala lokalizovana čestica, nadje na odredjenom
mestu. Rasplinjavanje talasne funkcije više nije u kontradikciji sa pojavljivanjem
celog elektrona na nekom mestu. Verovatnoća da se elektron nadje negde
u prostoru je jednaka jedinici. Bornovom interpretacijom uvodi se pojam
verovatnoće u domen kvantne fizike i postaje njeno glavno oružije. Ovakvim
opisivanjem mikroprocesa neizbežno se dolazi do pojma slučajnog dogadjaja.
Ako već opisujemo neki proces statistički, da li to znači da nikakav uzrok
tu ne odredjuje konačan ishod?
Odgovor na ovo pitanje, onakav kakvim ga daje kvantna teorija predstavlja
još jedan u nizu fenomena stranih našim uobičajnim shvatanjima. Odsustvo
bilo kakvog uzroka leži u mikro sveta. Nema naročitog razloga zašto od
mnoštva pobudjenih elektrona jedan prelazi u ovaj, a drugi u onaj nivo,
zašto se od milijardi uranovih jezgara neko raspadne sada, a neko za par
milenijuma, zašto se neki foton reflektuje, a drugi, isti takav, prolazi
kroz granicu dvaju sredina itd. Svaki takav dogadjaj se odvija sam za
sebe, a mnoštvo takvih procesa ravna se prema statističkim zakonitostima.
Kada fizičar kaže da je neki dogadjaj slučajan, on pri tome najpre misli
na uslovno slučajne dogadjaje. Imajući u vidu odredjeni skup eksperimentalnih
uslova i ograničenih intelektualnih moći, ako se takvim skupom ne može
otkriti uzrok nekog dogadjaja, onda kažemo da je u okviru datih uslova
ispitivanja taj dogadjaj za nas slučajan (uslovno slučajan dogadjaj).
Do sada i kvantna i klasična fizika ne govore odrečno po pitanju slučaja,
jer ovakva predstava o njemu u potpunosti odgovara eksperimentalnom načinu
proučavanja. Pogledajmo dalje kako stoje stvari. Koncept klasične fizike
počiva na isključenju bilo kakvog objektivno slučajnog dogadjaja. Setimo
se Laplasa (Piere Simon Laplace) i njegovog “super bića”. Neka idealna
i beskrajno moćna inteligencija bi u svakom uslovno slučajnom dogadjaju
otkrila jasne uzroke. U prvi plan bi izašao nivo realnosti na kome je
sve jasno odredjeno, nema nikakvog slučaja i nižeg nivoa koji bi taj slučaj
determinisao. Kvantna fizika isključuje bilo kakvu potpunu odredjenost.
Sama priroda je takva da nikakva inteligencija ne može prodreti dalje
od nivoa kvantnih fenomena. Ovo ograničenje nam nameću Hajzenbergove relacije
neodredjenosti, kao apstraktniji vid principa komplementarnosti. Njihova
suština je u sledećem. Mi nikako ne možemo sagledati strukturu materije
u nekoj kompletnoj formi. Jednostavno, u skladu sa već rečenim, naš razum
i naša čula nikada ne mogu odjednom obuhvatiti njenu kompletnu (dualnu)
prirodu. Možemo kristalno jasno imati u vidu poziciju atomskog objektau
nekom trenutku, odredjenu van svake sumnje, ali time smo u mrak nepoznavanja
vratili druge njegove osobine kao što su energija i impuls sistema. U
zavisnosti od situacije i potreba, biramo način poznavanja koji je podesniji.
Ukoliko jedan aspekt (npr. talasni) više odgovara izvesnoj situaciji utoliko
će drugi biti nepodesniji. Nijedan od njih ne može zameniti onaj drugi,
a kad jedan fiksiramo, drugi nam izmiče. Dakle, ne postoji situacija u
kojoj će stanje mikroobjekta biti dovoljno jasno odredjeno da dozvoli
onakvu vrstu predvidjanja na kakvu nas je navikla Njutnovska mehanika.
Zbog ove vrste ograničenosti, mi ostajemo na polju slučajnih dogadjaja.
Na ovom mestu postavlja se vrlo interesantno problem. Možemo se upitati
: “Pa dobro, ako mi ne možemo sići dublje u poznavanju realnosti, da li
to znači da uopšte ne postoji neki subkvantni nivo, jasno determinisan,
čiji odraz proučavamo?” Ova pretpostavka bi odgovarala predstavi klasične
fizike o slučajnim dogadjajima. To bi značilo da se elektron nalazi u
atomu kao nosilac svih svojih svojstava nezavisno od toga da li možemo
sve da ih opazimo. On postoji nezavisno od nas samih.
Za razliku od Bora i Hajzenberga koji su odlučno odbacivali bilo kakav
subkvantni nivo realnosti, Ajnštajn je u njega duboko verovao. Po njemu,
haotičnost atomskog sveta nije fundamentalna. To je samo fasada. Na dubljem
nivou opisivanja, vladaju zakonitosti. Poznate su njegove reči : “Bog
se ne kocka!”
Zaista, našem umu je teško da zamisli da nešto van njega ne prouzrokuje
sve što on opaža. Ipak, ako bismo išli dalje u takvom načinu zaključivanja,
upali bismo u neprekidnu interpolaciju jednog nivoa u drugi. Dolazimo
do još jedne stvari koju naš um ne može shvatiti, neprekidnog lanca koji
seže sve dublje i dublje u u svet oko nas. Očekivali bi da se na jednom
mestu mora stati, i upravo tu se vraćamo na kvantnomehanički koncept -
nivo, gde su stvari onakve kakve su, prema našem verovanju, same po sebi,
i to mi zovemo slučajem. Ovde izraz “same po sebi” označava realne osobine
objekata u našem vidjenju realnosti.
Ajnštajn je pri svim svojim pokušajima prolaska kroz nekauzalni domen
nailazio na nož koji mu podmeću relacije neodredjenosti. Zabrana bilo
kakva dublje spoznaje sadržana je u njima. Subkvantni nivo može opstati
samo po pretpostavci , ukoliko nam olakšava sticanje predstava, i nikako
ne može biti eksplicitno potvrdjen. Jedino bi se pokazivanjem lokalnog
(ograničenog na odredjenu klasu fenomena) važenja relacija neodredjenosti
mogao otvoriti put ka njemu.
Tamo govor ne doseže,
Govor ne dospeva, niti um.
Ne znamo ga, ne razumemo
Kako onda o njemu da proučava
( Kene Upanishade )
Mi i kvantna fizika
Videli smo šta je sve uradjeno za zasnivanje teorije koja bi opisivala
subatomsku strukturu. Novi horizont znanja koji se pomaljao pružao je
pogled na neverovatne stvari. Ranije je pomisao na haotičnu prirodu stvari
oko nas predstavljala greh misli i ponižavanje duha “majke prirode”. Odsustvo
uzroka u prirodnom poretku stvari bilo je nezamislivo. Zato, kvantna fizika
ima ogromnu refleksiju u našem pogledu na svet oko nas kao jedan vid fizičke
realnosti. Ali, kakva je to realnost u kojoj slučaj igra glavnu ulogu,
i u kojoj sve zavisi od želje posmatrača. Da li to znači potvrdu filozofskih
stavova empirista koji radikalno sumnjaju u svoja čulna opažanja, ili
je pak nemačka klasična škola filozofije najbolje sagledala realnost kao
konstituisani sistem iskaza analitičkog uma (Kant, Kritika čistog uma).
Davanje izričitog odgovora na ova pitanja bilo bi suprotno logičkom sistemu
kvantne teorije, i ona to ne pokušava da učini. Ako za klasičnog fizičara
važi maksima “merim, dakle postoji”, da vidimo šta nam o tome može reći
njegov današnji potomak.
Svaka fizička teorija tretira pojavu u jednoj odredjenoj klasi sistema
u kojima se ta pojava dešava. Pri opisivanju tih pojava koristi se adekvatan
skup veličina. Veličine koje se koriste karakterišu neka svojstva realnih
fizičkih objekata koji ulaze u sastav sistema i nosioci su tih svojstava.
Tako dolazimo do predstava o fizičkoj realnosti telau svakodnevnom iskustvu
tj. onako kako je vidi klasična fizika. Pojam fizičke realnosti u klasičnoj
fizici počiva na podeli koja se naslućuje iz dosadašnjeg razmatranja.
Mi realnost vidimo nezavisno od nas samih. Za nas su naši čulni utisci
odraz nečega prisutnog u spoljašnjem svetu. Takav stav je moguć ako materiju
vidimo kao mrtvu i potpuno odvojenu od sebe. Naučnicima je ovakav odnos
prema materiji omogućila Dekartova ili “kartezijanska” podela izmedju
duha i materije. Sa jedne strane imamo analitički um koji saznaje (kod
Dekarta mišljenje svesno samo
sebe, tj. ono koje poseduje res cogitans) nasuprot materijalnom svetu
koji je predmet spoznaje (a koji se spoznaje, po Dekartu, zahvaljujući
tome što je u njemu res extensa). U kvantnoj fizici je odnos posmatrač-objekat
bitno drugačiji.
Najbolje ga možemo sagledati u Hajzenbergovom principu neodredjenosti.
Princip je iskaz o neraskidivoj povezanosti posmatrača i predmeta posmatranja.
Sve što proučavamo, menjamo. Naše proučavanje utiče na objekat i taj uticaj
se u svetu atomskih dimenzija ne može zanemariti. Kao što smo videli,
nama nikad nisu dostupni svi podaci o atomu. Jedan deo nam uvek ostaje
skriven. Ali, sam čin merenja je ono što odvaja subjekat od objekta posmatranja.
Merenje je posledica svesti posmatrača da je on onaj koji posmatra, i
merenje sa sobom uvodi posmatrač. Bitna razlika u odnosu na klasičnu fiziku,
ove tzv. Bor-Hajzenbergove ograničene interpretacije je nemogućnost pripisivanja
bilo kakvih osobina objektu pre merenja. Ne možemo znati kakav je on bio
pre nego što smo ustanovili neke njegove karakteristike jer smo ih ustanovili
u skladu sa nama i zbog toga možemo samo sa odredjenom verovatnoćom govoriti
o ponašanju sistema posle merenja. Vidimo da time pojam verovatnoće dobija
duboke korene u fizičkom smislu. Jer, tamo gde nema sigurnih premisa nema
ni dedukcije. Postoji samo hod od poznatih rezultata do našeg u izvesnoj
meri verovatnog predvidjanja. Lep primer za ovo nalazimo kod Ludviga Vitgenštajna,
a koji doduše počiva na kritici determinizma u klasičnoj nauci, kada se
on pita:” Da li neko ikad proverava da li taj sto ostaje tu i kada
niko na njega ne obraća pažnju? ”.
Nasuprot tome, imali smo u klasičnoj fizici potpunu odredjenost celokupne
prošlosti i budućnosti poznavanjem samo jednog stanja. Pomenuli smo Laplasovu
tezu o postojanju “superbića”.
Medjutim, princip neodredjenosti pre svega zabranjuje mogućnost poznavanja
atoma u celini. Zato, o determinizmu u klasičnom smislu dalje ne može
biti ni govora. Kao što smo videli, jedino ako bi se pokazalo da princip
neodredjenosti ne važi u svim domenima fizike i da se može primeniti samo
na odgovarajuću klasu fizičkih sistema onda je otvoren put ka traženju
novih kauzalnih odnosa. Ono što tu podleže kauzalnosti je merni aparat,
koji reaguje jednoznačno (Šredingerov primer sa alfa-česticom). Bor i
Hajzenberg nikada nisu odbacili strogu kauzalnost. Neki njen vidi ipak
postoji. Radi se o tome da je samo jedna strana tačno odredjena i to je
ono što mi dobijamo putem merenja. Dobijeni rezultat, koji je strogo odredjen
ako mi to želimo, je makroskopsko vidjenje atomskih procesa. Koristeći
pri tome princip korespodencije, tako jedino možemo steći kakve-takve
predstave mikrosveta. Van ovih transformacija o tom mikrokosmosu ne znamo
ništa. Ideal, prisutan dugi niz vekova u nauci, spoljašnjeg sveta koji
se kreće po sopstvenim zakonima je srušen. Jaz koji je delio istraživača
od prirode više ne bi trebalo da postoji. Sa Nilsom Borom i Vernerom Hajzenbergom
napušta fizika taj ideal. Sve njene predstave i zakoni ukorejeni su u
istraživačkom činu, u jedinstvu čoveka sa prirodom.
Ako je nauka nezamisliva bez teorija, bez objašnjavalačkih shema
i bez odredjenih filozofskih ideja i principa - onda nema kontinuiteta
u njenoj istoriji, preciznije rečeno: kontinuitet u njoj pokazuje se samo
u okvirima poboljšanja jednog teorijskog sistema, svaki dalji značajniji
korak vodi napuštanju, odbacivanju osnova starog teorijskog sistema.
( Branko Pavlović, Govori Roberta Openhajmera )
Mesto kvantne teorije u naučnom sistemu
Iz dosadašnjeg izlaganja možemo zaključiti da vidici klasične fizike bivaju
obuhvaćeni i prošireni stvaranjem kvantne teorije. Uopšte u nauci, proces
“napretka u saznanju”, ako se tako može reći, praćen je nastankom novih,
opštijih teorija, pri čemu se dotadašnje teorije javljaju kao jedan vid
aproksimacija. Kako onda stoji stvar sa kvantnom fizikom? Da li može očekivati
teorija čija će prva aproksimacija biti kvantna mehanika? Ova pitanja
su do današnjeg dana predmet podvojenosti u krugovima fizičara. Počev
od Bora i Ajnštajna pa do danas, sukob dvaju različitih shvatanja ne jenjava.
Iako je Bor-Hajzenbergova interpretacija prihvaćena kao važeća, i dalje
veliki broj fizičara veruje u mogućnost izvodjenja probabilističkog karaktera
kvantne fizike iz posmatranja jednog dubljeg nivoa realnosti. Medjutim,
videli smo da je za Hajzenberga kvantni nivo - najdublje dokle mi možemo
ići. Povod za način razmišljanja suprotan od njegovog može biti i haotičnost
u pogledu gradivnih blokova materije. U periodu izmedju 1950. i 1960.
otkriven je veliki broj novih čestica. Pitanje se samo nameće - ako postoji
toliki broj čestica koje nazivamo elementarnim, zar ne bi trebalo pomisliti
da su neke od njih važnije i da one predstavljaju osnovne elemente od
kojih se sastoje svi ostali. Te čestice moderna fizika poznaje kao kvarkove.
Nukleoni nam danas liče na Tomsonov model atoma. Takvu sliku dobijamo
prema kvarkovskom modelu. Ipak taj model nas podseća na odnos klasične
fizike prema osnovnim gradivnim delovima materije. U svetu atoma ne može
se u klasičnom smislu govoriti da se jedna čestica fizički sastoji od
drugih. Energetski sadržaj pri nekom procesu odredjuje koje sve čestice
mogu nastati. To proizilazi iz Ajnštajnove relacije E=mc2. U drugačijem
pristupu, pristupu S-matrice, čestice se sagledavaju kao medjusobno povezani
energetski obrasci; kao korelacije izmedju različitih delova jedne nerazdvojive
mreže. To je dinamički ekvivalent kvarkovskog modela, koji više odgovara
idejnoj strukturi kvantne teorije.
Naravno, kvantna teorija nije bila poštedjena asimilacije sa drugim misaonim
tvorevinama. Još je 1928. Dirak (Paul Moris Adrien Dirac) dobio talasnu
jednačinu koja predstavlja matematički besprekorno ujedinjenje teorije
relativnosti i kvantne teorije. Davanjem fizičkog smisla rešenju kojem
odgovara negativna masa, otvara put ka proučavanju anti-čestica. Na taj
način je nadjeno da postoji fundamentalna simetrija koja odgovara postojanju
dva tipa materije. Novija istrživanja u fizici nastoje da ujedini dve
osnovne teorije, kvantnu i toeriju relativnosti, u jednu potpunu teoriju
subatomskih procesa. Danas u fizici čestica postoje dve različite vrste
“kvantno-relativističkih” teorija koje su bile uspešne u različitim oblastima.
Prve spadaju u grupu teorija kvantnog polja i one su primenjljive na elektromagnetne
i slabe interakcije; druga je teorija poznata kao teorija S-matrice, koja
je uspešna u opisivanju jakih interakcija. Jedan veliki problem koji još
uvek nije razrešen jeste ujedinjenje kvantne teorije i opšte
teorije gravitacije.
Teorije kvantnog polja zasnivaju se na osnovnom entitetu - kvantnom polju
, koje može postojati u kontinuiranom obliku (kao polje) i u diskontinuiranom
(kao čestica). Pri tome se različite vrste čestica povezuju sa različitim
poljima. U takve teorije se ubrajaju kvantna elektrodinamika, kvantna
hromodinamika (QCD), i ujedinjena teorija (Vajberg-Salamova, po dvojici
glavnih tvoraca; Steven Weinberg i Abdus Salam). Kvantna hromodinamika
predstavljka sadašnju matematičku formulaciju modela kvarka. Ove teorije
su zamenile sliku čestice kao fundamentalnih objekata daleko apstraktijim
pojmom polja. No, ipak većina fizičara se još uvek drži ideje o osnovnim
gradivnim blokovima materije. Kako u svom opisu strukture prirode teorije
polja ipak polaze od fundamentalnih entiteta koji čine materiju, to one
predstavljaju neku vrstu, po idejnom stanovištu, polu-klasičnog pristupa
problemu materije. Videli smo da za kvantnog fizičara celina predstavlja
ono što je primarno. Tek skup svih objekata u nekoj relaciji, koji predstavlja
jedan sistem ima status realnosti. U tom smislu, ideja koja se javlja
u kontekstu teorije S-matrice, tzv hipoteza pertle ( eng. bootstrap),
predstavlja vidjenje realnosti adekvatnije konceptu kvantne teorije. Osnovni
stav ove hipoteze je nemogućnost razumevanja prirode kao skupa osnovnih
gradivnih sastojaka (entiteta) koji se dalje ne mogu analizirati. I ne
samo da bootstrap hipoteza ne priznaje nikakve fundamentalne materijalne
osnove, već odriče postojanje bilo kakvih fundamentalnih entiteta. Tu
spadaju bilo kakvi osnovni zakoni, principi ili jednačine koje počivaju
na njima. Komentar ovakvog jednog stanovišta nije moguć bez poznavanja
matematičkog aparata na kome je ono zasnovano. U pitanju su oblasti mišljenja
gde naš um, osim u nekoj meri matematičkih, ima vrlo maglovite predstave,
a koje leže daleko od naših verovanja i iskustva. A, iskustvo “nije razlog
za našu igru sudjenja. Niti je njen naročit uspeh.”
Što se tiče odnosa kvantne teorije i drugih naučnih disciplina, teško
da možemo zamisliti jednu, do ove mere, apstraktnu teoriju koja ima veću
primenu. Sa te strane kvantna teorija zadovoljava sve pragmatične kriterijume
i ulazi u naš život kao opšte prihvaćena. To ne iznenadjuje, s obzirom
da nam ona pruža informacije o strukturi spoljašnjeg sveta i njegovom
odnosu prema nama, što je oduvek bilo predmet pažnje u misaonim krugovima.
Kao takva, ona ulazi u sastav ostalih teorija sveta oko nas i služi kao
njihova polazna tačka, priznavale one to ili ne. Danas imamo situaciju
u kojoj su hemija, nauka o materijalima i molekularna biologija direktni
potomci kvantne mehanike elektrona u Kulonovom (Coulomb) polju jezgra
atoma. Tehnička dostignuća ostvarena zahvaljujući kvantnoj teoriji su
neprebrojiva. Pomenimo samo kvantnu elektroniku čiji su direktan produkt
laseri.
Ali ja svoju sliku sveta nemam zato što sam se uverio u njenu ispravnost;
niti je imam zato što sam uveren u njenu ispravnost. Ona je nasledjena
pozadina na kojoj pravim razliku izmedju istinit i pogrešan.
( Ludvig Vitgenštajn, O izvesnosti )
Svet vidjen očima kvantnog fizičara
Sa Dekartom, dakle, u nauci
nalazi mesto koncept realnosti kod koje svi delovi čine zasebnu celinu.
Priroda je shvaćena kao jedan veliki mehanizam. Kod takvog mehanizma delovi
se shvataju kao kockice čijim sklapanjem dobijamo celinu. Celina se onda
shvata kao prost zbir delova i njihovih svojstava. Ovakvo flozofsko gledište
klasične fizike poznato je i kao naivni realizam.
U kvantnoj fizici ovakav odnos izmedju delova i celine je potpuno neadekvatan.
Nijedan deo nema za nas svoju realnost nezavisno od sredine u kojoj je.
Jednostavno, mi o tako nečemu nemamo nikakvih informacija. Sve, što na
bilo kakav način proučavamo, stoji u nekoj relaciji prema nama. Upravo
te relacije i opisuje kvantna fizika. Opažamo delove nekog sistema jedino
u odnosu sa celim sistemom i možemo da govorimo o dogadjajima koji se
odvijaju u njihovoj medjusobnoj interakciji sa sistemom. Shvatanje objektivne
realnosti rasplinjava se u matematičkom obliku tih relacija koji više
ne predstavlja sam posmatrani objekat već saznanje koje mi imamo o njemu.
Ne postavlja se više pitanje da li elementarne čestice postoje same po
sebi. Svakako da postoji njihova manifestacija u odnosu na nas.
U skladu sa ovakvim načinom opisivanja, prešlo se na korišćenje veličina
koje se mogu meriti jer one predstavljaju kavantitativno merilo relacija
subjekat-objekat. Najpraktičnije moguće rešenje, ali i ono koje najbolje
odgovara našim novim shvatanjima. Ovakvo rešenje je korišćeno prethodno
i u teoriji relativnost, ali zanimljivo je da sam tvorac te teorije, Ajnštajn,
predstavlja najvećeg protivnika njegove upotrebe za opisivanje strukture
materije. Ipak fizičari su krenuli ovim putem i zavirili u čudan svet
atomskih dimenzija. I da vidimo šta šta su sve tamo naučili :
• Uvideli su da u prirodi “nema skokova” jer se priroda sastoji iz samih
skokova. Diskretnost je glavno obeležje mikro sveta. Kvanti su prisutni
svuda.
• Procese u mikrosvetu ne možemo predvideti. Poznajemo ih sa sigurnošću
samo onoliko dugo koliko ih posmatramo. Odredjena verovatnoća karaketeriše
svaki procces.
• U jednom trenutku nisu nam dostupne sve informacije o sistemu (elektron
u atomu). Ako ništa drugo, onda u krajnjoj liniji neodredjenost isključuje
svaki dalji determinizam. Verovatnoća tako vuče duboke korene. Determinizmu
podleže samo merni aparat, čija reakcija je jednoznačna.
• Više se ne može govoriti o prirodi “po sebi”. Prirodne nauke uvek
pretpostavljaju čoveka, i, kao što je Bor rekao, moramo uskladiti svoju
poziciju gledaoca i glumca u drami života.
Umesto dvovalentne logike koja zbog svoje izričitosti po pitanju stanja
sistema zahteva determinizam, kvantna teorija se zasniva na trovalentnoj
logici. Sistem ne mora samo biti ili u jednom ili u drugom stanju. Pošto
ne znamo kakav je sistem bio pre merenja on se nalazi u neodredjenost.
Nju ne možemo svesti na bilo kakvo poznavanje stanja a da se pri tome
ne igramo Tvorca svih stvari. Neodredjenost tako postaje treća istinitosna
vrednost umesto dotadašnje dve (istinito i pogrešno). Pomoću ovakve logike
Rajhenbah (Hans Reichenbach) je interpretirao kvantnu teoriju. Postojanje
neodredjenosti (Unbestimmtheit) kao istinitosne vrednosti onemogućava
nam stvaranje sigurnih temelja za stvaranje determinizma.
U svetlu datih ideja osvrnimo se sada na sliku materije koju smo stekli
ovim izlaganjem. Priroda nam postaje veoma slična shvatanjima grčkih atomista.
Sa jedne strane, došli smo do nivoa postojanja osnovnih gradivnih sastojaka
materije. Nedeljivost vlada svetom mikro dimenzija. Ipak, odsustvo bilo
kakve pokretačke snage, u smislu odredjenja daljeg ponašanja, tj, uzroka
dešavanja vodi nas u druge vode. Besmislenost izričitih stavova i korišćenje
neodredjenosti podsećaju nas na dugu tradiciju istočnjačkog misticizma.
A, u očima modernog naučnika vidimo nedeljivu mrežu relacija čiji oblik
zavisi od našeg prisustva. Sinteza ovih predstava leži na samoj granici
nauke, i vidimo da se ljudski duh oduvek tamo nalazio podstičući um da
proširi horizonte našeg poznavanja prirode. Jedan deo sa tih horizonata
u vidu ideja iznet je u ovom radu i predstavlja prve korake u razumevanju
prirode sa naučne strane, mada on sam proističe iz najranije svesti čoveka
o “svetu van njega”. U okviru ovog skupa, a svakako i van njega, može
slediti dalje razmišljanje i prestruktuisanje, ali on ostaje, u svakom
slučaju, sam po sebi zanimljiv.
Literatura:
1. Bom,D. 1972. Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici. Beograd:
Nolit
2. Capra,F. 1997. Tao fizike. Beograd: Opus
3. Hajzenberg,V. 1989. Fizika i metafizika. Beograd: Nolit
4. Marić,Z. 1986. Ogledi o fizičkoj realnosti. Beograd: Nolit
5. Mladjenović,M. 1983. Razvoj fizike I, Institut za nuklearne nauke
“Boris
Kidrič”, Beograd-Vinča, 1983.
6. Najgel,E. 1974. Uzročnost i indeterminizam u fizici, U: Struktura
nauke.
Beograd: Nolit
7. Openhajmer,R. 1967. Nauka i zdrav razum. Beograd: Prosveta
8. Ponomarev,L.I. 1988. Reality and the quantum, U: The quantum dice.
Moscow: Mir Publishers
9. Radvanji,P. i Bordri,M. 1997. Istorija atoma. Beograd: Klub NT
10. Supek,I. 1964. Nauka, filozofija, umjetnost. Zagreb: “Školska knjiga”
11. Vitgenštajn,L. 1996. O izvesnosti. Beograd: Fidelis
12. Šešić, B. 1973. Filozofske osnove fizike. Beograd: Društvo za istoriju
i
filozofiju matematičkih, prirodnih i tehničkih nauka
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|