ANTIČKA FILOZOFIJA

Antička filozofija

• Kosmološki period, u koji spada većina tzv. pretsokratovaca, a koji traje do pojave prvih sofista u 5. veku p.n.e. U ovom periodu filozofije preovlađuju pitanja vezana za prirodu kosmosa.
• Antropološki period, (5. vek p.n.e.) u koji spadaju sofisti i Sokrat. U njemu preovlađuju pitanja vezana za čoveka. Koliko čovek može znati ili kako uspostaviti slaganje i prevladati razlike među ljudima, neka su od tih pitanja.
• Period velikih sistema, (4. vek p.n.e.) se odnosi na dela Platona i Aristotela, filozofe koji su se bavili svim oblastima filozofskog istraživanja, povezujući ihjednom teorijom. Ova dvojica filozofa su prvi filozofi čije knjige su sačuvane u celosti, a ne samo u fragmentima.
• Helenističko-rimski period, obuhvata vreme od smrti Aleksandra Makedonskog 323. g.p.n.e. do kraja 3. veka n.e., u kome ponovo dominiraju etička pitanja kojima se bave dve velike škole - epikurejska i stoička.

KOSMOLOŠKI PERIOD

MILETSKA ŠKOLA

Prvi filozofi pojavili su se u Joniji, grčkoj provinciji na obalama Male Azije, u najvećem polisu na tom području koji se zvao Milet. O njihovoj filozofiji znamo samo iz fragmenata koji su sačuvani u delima kasnijih autora, npr. Platona i Aristotela, ili Diogena Laertija.
U filozofiji miletskih filozofa vide se neke opšte odlike načina mišljenja Grka tog vremena. Grci su verovali da se materijajavlja u četiri oblika, kao vatra, vazduh, voda i zemlja. Verovali su da je kosmos uređen i da njime vlada vrhovni zakon, sudbina ili pravda, koja se nalazi čak i iznad bogova. Često se pominjalo daje na početku bio Haos, koji se u kasnijem razvoju pretvorio u Kosmos.
Posebno važan bio je princip da ništa što postoji ne može odjedanput nastati ni iz čega, odnosno da Biće ne može nastati iz Ne-bića, kako se tada govorilo. Iako jednostavan, ovaj princip je imao važne posledice. Pošto ništa ne nastaje iz ničega (nebića), onda se promene koje se događaju i kojih su svi svesni, moraju objasniti tako da u tim promenama nešto ipak ostaje stalno i ne menja se kroz te promene. Kao kada, na primer, u promeni leda u vodu i kasnije u paru, atomi vode postoje u svim ovim stanjima (pri tom, atomi, kao što ćemo videti, nisu jedini oblik onoga što je stalno). Na ovaj način, izvođenjem logičkih posledica izjednog principa, nastalaje prva zagonetka grčke filozofije o osnovi prirode. To što se kroz promene ne menja, prvi filozofi su nazivalifizis (priroda stvari), a Aristotel kada govori o njihovoj filozofiji koristi reč arhe, što prevodimo rečima počelo ili načelo prirode.

Prvi među filozofima miletske škole bioje Tales (živeo je oko 640-550 g.p.n. e.), jedan od legendarnih sedam mudraca iz 7. veka p.n.e.
O njemu postoje brojne legende: da je prvi posetio Egipat i izmerio visinu Keopsove piramide, da je iz Egipta u Grčku doneo prva znanja iz geometrije, daje prvi predvideo pomračenje Sunca i mnoge druge.
Tales je prvi filozof jer je prvi odgovorio na zagonetku koju smo pomenuli, koja govori o tome šta čini suštinu prirode. On je kao počelo prirode izdvojio jedan od četiri oblika materije - vodu. Od vode se sve sastoji, ona nikada ne propada nego samo uzima različite oblike, ona je ono što ostaje stalno u svakoj promeni. Još je mit govorio da su stvari i živa bića nastali iz vode, a Talesov razlog da tvrdi isto bio je u tome štoje voda neophodna hrana svemu. Tales je video i da voda menja agregatna stanja, tako da se njenim hlađenjem mogao objasniti nastanak zemlje, a zagrevanjem nastanak vazduha (pare) i vatre.
Njegov neposredni učenik bio je Anaksimandar (oko 610-547 g.p.n.e.). On je smatrao daje počelo apeiron - beskonačna, večna i neodređena materija iz koje nastaju sve stvari i u koju se vraćaju. Tim ciklusom rukovodi, kao i u mitu, neka viša pravda ili zakon koji sve stvari svodi na njihovu meru. Za Anaksimandra se vezuju i tvrđenja da postoji beskonačno mnogo svetova
i da su ljudi nastali iz nižih oblika života koji svi potiču iz vode.
Poslednji u nizu filozofa miletske škole bio je Anaksimen (oko 585-528. g.p.n.e.) koji je sličan Talesu po tome što ponovo uzima jedan od četiri elementa za počelo. Sada je to vazduh. Ponovoje izabran element neophodan za život, za koji se lako moglo pretpostaviti da je i ključan za život (vazduh-duh-duša), koji kako se čini obuhvata zemlju i postoji u neizmernoj količini. Anaksimen pored zagrevanja (dejstva vatre) i hlađenja, uvodi i zgušnjavanje i razređivanje kao način putem kojeg od vazduha mogu da nastanu ostale materije.

Aristotel je sve prve filozofe nazivao "fizičari" zato štoje kod njihjedna tvar ili materija igrala ključnu ulogu u njihovom objašnjenju sveta. Za filozofiju su značajni jer su prvi pokušali da objasne mnoštvo stvari u prirodi nečim jednim, što su, dakle, tražili jedinstvo u prirodi.

Izreke sedam mudraca

U tom nizu filozofa bili su i Tales Milećanin i Pitak Mitilenjanin i Bijant Prijenjanin i naš Solon i Kleobul Linđanin i Mizon henjanin, a kao sedmi se među njih ubrajao Lakedemonjanin Hilon. Svi ti bijahu zadivljeni sledbenici, ljubitelji i učenici spartanskog uređenja. I možeš razabrati da su njihova mudrost kratke rečenice vredne spomena što ihje svaki izrekao. Kad su se oni sastali, posvetiše svoje izreke kao cvet mudrosti Apolonu napisavši na hram u Delfima one svima poznate izreke:

"Upoznaj samog sebe" i "Ništa previše". A zašto to govorim? Zato što je to bio način filozofije starih - neka lakonska kratkoća u govoru.
Platon, Protagora, 343 A (navedeno iz Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 57.).

Kleobul: 1. Mera je najbolja ... 10. Ništa ne čini nasilno ... 20. U dobru se ne uznosi, u zlu se ne ponizi.

Solon: 1. Ništa previše ... 3. Izbegavaj nasladu koja rađa tugom. ... 10. Kad se naučiš pokoravati znaćeš vladati. ... 17. Sta ne znaš, ne govori... 20. Ono štoje nevidljivo, dokazuj vidljivim.

Hilon: 1. Upoznaj samog sebe ... 9. Poštuj starijeg. ... 14. Neka ti jezik ne trči ispred misli... 19. Pokoravaj se zakonima.

Tales: ... 9. Teško je upoznati sebe samoga ... 10. Najveće je zadovoljstvo postići ono što želiš. 11. Nerad dodija 12. Neumerenost je štetna.

Pitak: ... 4. Ono što prebacuješ drugima ni sam ne čini.

Bijant: ... 5. Ne budi ni glup ni zao. ... 14. Postiži uveravanjem, ne nasiljem.
Herman Dils, Pretsokratovci, str. 57-59.

Pojam arhe - počelo prirode

Većina je prvih filozofa smatrala počelima svih stvari samo ona u obliku tvari (materije). Iz čega, naime, jesu sva bića i iz čega kao prvoga nastaju i u šta na kraju propadaju, dok supstancija traje, a u svojim stanjima se menja, i tvrde da je to element i počelo bića. Zbog toga misle da niti šta nastaje niti šta propada, jer takvo počelo uvek ostaje sačuvano. ... Mora, naime, postojati neki praizvor, ili jedan ili više odjednog, iz kojih nastaje sve ostalo, dok on sam ostaje sačuvan. Ipak, što se tiče broja i oblika takvog počela ne govore svi isto. Tales, začetnik takve filozofije, tvrdi da je (to) voda /zatoje izjavljivao daje Zemlja na vodi/ prihvatajući možda to mišljenje jer je video da je hrana svih (bića) vlažna i da sama toplina iz toga nastaje i po tome živi /a ono iz čega (sve) nastaje, toje i počelo svega.

Tales - Voda kao počelo

Tales je za princip svega uzeo vodu i učio daje svet živ i pun božanstava (demona). Priča se daje ustanovio godišnja doba i da je godinu podelio na trista šezdeset i pet dana.
Kad su ga pitali šta je teško, odgovorio je: "Poznavati samoga sebe." A štaje lako? -"Dati drugome savet." A štaje najprijatnije? - "Uspeh." Sta je božansko? - "Ono što nema ni početka ni kraja." Na pitanje šta je najneobičnije što je ikad video odgovorio je: "Tiranin u godinama."

Anaksimandar - Apeiron kao počelo

Anaksimandar, sin Praksiadov, rođen je u Miletu. On je izjavio da je princip i elemenat apeiron, ono štoje neograničeno, ne definišući ga kao vazduh, vodu ili nešto drugo. Smatrao je da se delovi menjaju, ali daje celina nepromenljiva. Učio je da Zemlja ima sferični oblik i da zauzima mesto u sredini. Dalje, da Mesec sija pozajmljenom svetlošću, da prima svetlost od sunca; ali da ni Sunce nije manje od Zemlje i da se sastoji od najčistije vatre.
Anaksimandar je rekao daje apeiron počelo bića i iz čega bića nastaju u to isto i propadaju po nužnosti. Jer ona po redu vremena plaćaju kaznu i odštetu jedna drugima zbog nepravde.
Anaksimandar kaže da zemlja lebdi i kreće se oko središta.

Anaksimen - vazduh kao počelo

Anaksimen Euristratov iz Mileta, kojije bio drug Anaksimandrov, rekao je, kao i on, da je ono što je u osnovi jedno i bezgranično, ali ne i da je neodređeno, kao Anaksimandar, već je određeno, govoreći daje to vazduh. ...
Iz njega je, reče, nastalo ono što jeste, što je bilo i što će biti, kao i bogovi i božanske stvari, a ostalo je nastalo iz njegovih proizvoda....
"Kao što nas", reče, "naša duša, koja je vazduh, drži na okupu, tako isto i dah i vazduh obuhvataju ceo svet".

PITAGORA

Pitagora (oko 571-496 g.p.n.e.) je rođen na ostrvu Samos, nedaleko od Mileta, ali je svoju školu osnovao u Krotonu, gradu u Južnoj Italiji, gde su mnogi Grci izbegli pred naletima Persijanaca. Pitagorejska škola nije predstavljala samo mesto izučavanja filozofije i matematike, nego i zajednicu kojaje posebnim pravilima uređivala čitav život njenih članova.
Pitagorina filozofija je posebna po tome što ulogu počela ne dodeljuje nekoj materiji, nego brojevima. Poznavanje matematike i brojeva je ključ za saznanje sveta. Brojeve treba shvatiti i kao materiju sveta i kao način da se on opiše. Materija se u osnovi sastoji od tačaka, pravih, ravni i geometrijskih tela, koji simbolično odgovaraju brojevima 1, 2, 3, i 4. Zbir tih brojeva -10 (dekada), po pitagorejcima je savršen broj (prikazuje se figurom tetraktis ), u kome se krije tajna kosmosa.
Ovaj odnos brojeva i stvari omogućuje nam da stvari upoznajemo preko brojeva. Muzika se npr. može razumeti ako se otkriju odnosi brojeva koji objašnjavaju njene harmonije, a pravilno poređani brojevi će otkriti tajnu harmonije sfera koja čini strukturu kosmosa. Brojevi su, kod pitagorejaca, osim egzaktne, imali i simboličku stranu. Tako je broj jedan (monada) mogao da simbolizuje jedinstvo sveta, a broj dva (dijada) njegove suprotnosti. Od ovih veza profitiralaje logika, pomoću koje je trebalo uskladiti ove simboličke veze brojeva i sveta.
Pitagora je prvi shvatio da brojevi i geometrijska tela postoje na drugačiji način od materijalnih objekata i usmerio pažnju na taj poseban oblik postojanja. Tim tragom kasnije su išle idealističke i racionalističke škole koje uvek navode matematiku kao primer koji svedoči da postoji posebna nematerijalna ili idealna stvarnost, koja se može saznati pouzdanije i egzaktnije od materijalne. Naime, pitagorejci su uvideli da se u matematici izvedeni stavovi ili teoreme dokazuju na osnovu očiglednijih stavova ili aksioma, štoje otvorilo mogućnost da po ugledu na aksiome matematike postoje i aksiome prirode. Potraga za tim aksiomama nastavila se kroz kasniju antičku filozofiju.

Pitagorejci su bili politička, religijska i intelektualna zajednica. Sam Pitagora bioje neprikosnoven autoritet među svojim učenicima, takav da su se čak prenosile legende o njegovoj polubožanskoj prirodi. Religiju pitagorejaca karakterisalo je verovanje u reinkarnaciju ili "metempsihozu". To znači da se duša posle smrti seli u neko drugo telo -drugog čoveka, životinju ili biljku - zavisno postupanja nekog čoveka u toku života. Pitagorejci su impresionirali ljude svog vremena svojom uverenošću u vlastite principe, međusobnim prijateljstvom i sposobnošću da deluju kao zajednica, kao i znanjem koje su ljubomorno krili, o čemu govori i činjenica da Pitagora nije ništa napisao.
U politici su se ponašali dosta autoritarno i kruto. Smatrali su da život treba da bude uređen pravilima koja se moraju poštovati. Prema većini ljudi gajili su nepoverenje smatrajući ih od prirode obesnim, tako daje glavni princip njihove politike bio da se ljudi moraju držati pod stalnom prismotrom i kontrolomjer će ih inače njihova priroda odvući u anarhiju, kojaje najveće zlo.

Brojevi kao počela

A među njima i pre njih [Leukipa i Demokrita] posvetili su se matematici i prvi je unapredili takozvani pitagorejci; pa kako su u njoj bili vaspitani, pomislili su da su njezina počela počela svih bića. No budući da su u matematici brojevi po prirodi prvi, - činilo im se pak da u brojevima zapažaju mnoge sličnosti s onim stvarima koje jesu i s onima koje postaju, i to više nego u vatri, zemlji i vodi (daje na primer jedno određeno svojstvo brojeva pravednost, drugo duša i um, a treće zgodna prilika, i svaka druga stvar tako reći na isti način), i videli su osim toga u brojevima svojstva i razmere muzičkih akorda, - budući dakle da se pokazivalo da su druge stvari po celoj prirodi slične brojevima, ali da su brojevi prvi između svega što u prirodi postoji, pomislili su da su elementi brojeva elementi svih bića i da je čitavo nebo harmonija i broj; i ono što su mogli u brojevima i muzičkim akordima pokazivati da se slaže sa svojstvima i delovima neba i s čitavim kosmičkim poretkom skupljali su i prilagođavali jedno drugome. A ako je gde šta manjkalo, trudili su se da to onamo uvedu kako bi im čitava nauka bila skladna. Navodim primer: budući da se čini daje broj deset savršen i da obuhvata u sebi čitavu prirodu brojeva, kazuju da postoje 10 telesa koja se kreću po Nebu; a budući daje očigledno da ih ima samo 9, prikazuju zbog toga protivzemlju kao desetu.

Jasno je najzad i da su oni, koji su smatrali daje broj počelo, smatrali da počelo postoji takođe i kao materija bićima i kao njihovo svojstvo i kao njihovo stanje; a smatrali su da su elementi broja parno i neparno; od toga pak da je jedno neograničeno, a drugo ograničeno, a broj jedan da se sastoji od toga obojega (daje naime i paran i neparan); broj pak da proizlazi izjedinice, a brojevi da su, baš kao štoje rečeno, čitavo nebo.

Aleksandar u svom delu Redosled fiilozofia priča daje u Pitagorinim zabeleškama našao i ove podatke. "Princip svih stvari jeste monada, ili jedinica; iz ove monade proizlazi neodređena dijada (dvojstvo) i služi monadi - svome uzroku - kao materijalna podloga; iz monade i neodređene dijade proizlaze brojevi; iz brojeva tačke; iz tačaka linije; iz linija površine; iz površine čvrsta tela, osetljiva tela, čiji su elementi: vatra, voda, zemlja i vazduh. Ovi se elementi među sobom menjaju i u potpunosti prelazejedan u drugi, i sastavljaju se da bi stvorilijedan živi kosmos, razuman, sferičan u čijem se središtu nalazi Zemlja, koja je i sama sferičnog oblika i svuda naseljena."

Pitagorejske pouke

1. Kada odlaziš u hram, skrušeno se pokloni i nemoj se usput baviti, ni rečju ni delom, nikakvim svetovnim poslovima...
4. Izbegavaj prometne ulice i hodaj stazama...
8. Ne potiči vatru nožem...
10. Čoveku koji podiže na sebe teret pomaži naprtiti, ali mu nemoj pomagati da ga sa sebe skida...
14. Kada ideš na put, nemoj se okretati natrag jer te slede Erinije...
26. Ne smejati se grohotom.
28. Desnicu nemoj olako svakome pružati...
29. Ne proždiri srce. (str. 420.)...

[moguća tumačenja ovih pouka]
"ne poticati vatru nožem", što je zapravo značilo: ne dražiti oštrim rečima onoga koji plamti od gneva; ...

"ne izjedati sebi srce", u smislu: ne mučiti samoga sebe žalošću; ...

"ne hodati prometnim ulicama" kojom izrekom je savetovao da se ne sledi mnenje većine, nego da se pristane uz mišljenje one nekolicine kojaje upućena u pravo znanje; ...

"onima koji nose teret pomagati prtiti, ali ne (sme im se pomagati) skidati ga", kojom izrekom je preporučivao da nikome ne potpomažemo u lenjosti, nego naprotiv u vrlini i radinosti.

Politički stavovi pitagorejaca

Pitagorejci su držali - naučivši to od njega (sc. Pitagore), - daje korisno misliti da božanstvo postoji i da je prema ljudskom rodu tako raspoloženo da ga nadgleda i da ga ne zanemaruje. Mi naime trebamo takvu upravu kojoj se ni po koju cenu nećemo opirati, a baš takva biva uprava božanstva, akoje doista božanstvo takvo kakvo zaslužuje da upravlja svime. Kazivali su naime da je čovek doista već po svojoj prirodi obesno biće, - a to su govorili s punim pravom, - i da je isto tako nestalno po svojim porivima kao i po željama i drugima svakovrsnim strastima: treba mu dakle jedna takva vrhovna moć i vlast koja će mu nametati razborito suzdržavanje i red. ... A uopšte su mislili da treba suditi da nema većega zla od anarhije. ...
O vladarima pak i podanicima mislili su ovako: za vladare su naime kazivali da moraju biti ne samo mudri nego da moraju takođe ljubiti podanike; i za podanike su kazivali da moraju biti ne samo poslušni nego da moraju takođe ljubiti vladare. ...

KSENOFAN I ELEJSKA ŠKOLA (Parmenid i Zenon)

Kao i Pitagora, Ksenofan je je rođen u Joniji (polis Kolofon, oko 570-475 g.p.n.e), ali je život proveo lutajući kao rapsod (pevač prigodnih himni) Južnom Italijom. Proslavio se prvom potpunijom filozofskom teorijom o tome kakav bi Bog morao biti. Ksenofan je primetio da ljudi, kada zamišljaju bogove, stvaraju slike koje po pravilu liče na njih same. Tako Etiopljani zamišljaju bogove crne i sa pljosnatim nosem, dok ih npr. Tračani zamišljaju plavih očiju i crvene kose, kakvi su oni sami tada bili. Vidljivo je da ljudi pretpostavljaju daje Bog sličan njima, što ih vodi ka tome da svi imaju različite bogove, koji svi ne mogu biti pravi.
Ksenofanje smatrao da treba napustiti taj princip zamišljanja bogova prema svojoj slici, i da treba poći od pitanja kakav bi Bog, kao najmoćnije biće, morao biti. Iz te pretpostavke sledi da bi Bog morao biti samo jedan, svemoćan i prisutan u svemu (panteizam). Kao takav on uopšte ne liči na čoveka, nego predstavlja nestvorenu, večno nepromenljivu suštinu svega. Pre bi ga trebalo zamisliti u obliku idealnog geometrijskog tela kakvaje kugla, koja bi morala da obuhvata i prožima čitav kosmos.

Elejska škola (Parmenid oko 540-480 g. p.n.e. i Zenon, oko 490-430 g.p.n.e.)

Prešavši u današnju Italiju, grčki filozofi pokazujujednu zajedničku sklonost koju danas možemo opisati kao sklonost ka metafizici. Između Heraklitovog sveta u stalnoj promeni, koji se može saznavati samo čulima, i pitagorejskog nepromenljivog sveta brojeva, koji se saznaje razumom, oni kao model svog sveta biraju ono štoje manje promenljivojer im se čini da samo o njemu možemo imati pouzdana i trajna saznanja. I Ksenofanov pojam boga više ne sadržava osobine koje su karakteristične za svet čula: (ljudski) oblik, kretanje, promenu, mnoštvo stvari, a zadržava samo apstraktne osobine čoveka, kao što su moć i znanje.
Filozofi Elejske škole, kojuje osnovao Parmenid, pretvorili su ovu sklonost u precizan filozofski program. Parmenid kaže da postoje dva puta (ili dve metode, od grčke reči methodos - put, putokaz ) saznanja: put uma i put čulnog iskustva. Put čula kazuje nam o svetu u kome ima puno različitih stvari, koje se stalno menjaju i kreću, ali je sve ono što možemo da vidimo po Parmenidu lažno, prividno i ne govori nam ništa o onome što stvarno i bitno postoji.
Za Parmenida istinska stvarnostje potpuno suprotna: sačinjavajejedno, homogeno i nedeljivo Biće, u kome ne postoje nikakve razlike, koje se ne kreće i ne menja, i, kao Ksenofanovog Boga, najpre ga možemo zamisliti kao kuglu koja ispunjava i obuhvata sve. "Biće jeste, a ne-biće nije", kaže Parmenid, što znači da u Biću ne postoje nikakve praznine, a još i to da su mnoštvo, kretanje i promene - privid i da ne predstavljaju odlike pravog Bića.
Jedan njegov učenik poduhvatio se zadatka da argumentima potkrepi ove Parmenidove tvrdnje o prividnosti promena, kretanja i mnoštva.
Taj učenik se zvao Zenon. Poznatje kao osnivač dijalektike, umeća dokazivanja i osporavanja stavova u nekoj raspravi. Zenon je smišljao paradokse koji su govorili da su pojmovi koje smo formirali opisujući čulni svet u sebi protivrečni i relativni.
Najpoznatiji paradoks nosi naziv "Ahil i kornjača". U njemu se dokazuje da brzonogi Ahil ne može da stigne kornjaču koja kreće sa mesta nešto ispred njega, zato što za vreme dok on stigne na mesto sa koga je ona krenula, ona mora malo odmaći, i ponovo, dok on stigne na mesto gde je ona odmakla, ona morajoš malo odmaći. Drugi paradoks -"Stadion" - ukazivao je na relativnost kretanja koja je i danas činjenica nauke. U njemu čoveku koji je na kočiji koja se mimoilazi sa drugom kočijom njeno kretanje izgleda brže nego što izgleda gledaocu sa tribina.
Čulima se tako jedno kretanje prikazuje na dva različita načina. Osim toga, Elejci su sigurno znali da kretanje ne možemo opaziti čulima ukoliko ne postoji neki reper u odnosu na koga možemo da primetimo to kretanje (jednostavan primer za to je naše okretanje zajedno sa zemljom koje ne primećujemo)
Ova relativnost - činjenica da naša čula sugerišu zaključke suprotne logici (paradoks Ahil) ili različite zaključke zavisno od našeg kretanja (paradoks stadion) ili zaključak suprotan onome što znamo na drugi način - bila je za Elejce nešto nespojivo sa pravim saznanjem, koje je trebalo da zadovoljava ideal stalne i apsolutne (nepromenljive i ne-relativne) istinitosti. S druge strane, pravo Biće se ne kreće (poput brojeva ili pojmova) i zbog togaje njegovo saznanje moguće.
Zenon je sigurno znao da Ahil - po onome što vidimo - prestiže kornjaču, pa su njegovi argumenti usmereni na to da je ne sustiže po nekoj njemu rivalskoj teoriji, pitagorejskoj po svoj prilici. Pitagorejci su tvrdili da se svaka realna veličina može beskonačno deliti, a da se ne dođe do nule. Isto je kasnije tvrdio Anaksagora. Ahil ne prestiže kornjaču zbog toga. Po Zenonu se deljenje završava kada dođe do nule i to je trenutak prestizanja. Možda je za Zenona ovo nužno završavanje sa nulom koja je negacija veličine, znak da su veličine u celini prividne ili manje realne odjednog, homogenog Bića.
U svakom slučaju, ostaje pitanje koja je kompletna lista razloga koje su Elejci koristili da bi opravdali svoje učenje. U kasnijem razvoju filozofije, Aristotel je cenio logičku stranu Parmenidovog učenja, ali ne i teoriju o nestvarnosti kretanja, ali se zato Platon divio njegovom putu uma, i nije krio da je u njemu našao inspiraciju za svoju filozofiju.

Ksenofan Protiv Homera

Svaki čin kojij e ljudima na sram i na osudu kao krasti,
preljubnik biti, jedan drugoga varati
i Homer i Hesiod bogovima su dodelili. ...
A smrtnici misle da se bogovi rađaju kao i oni
i da imaju haljine, govor i izgled njihov. ...
Nego, da volovi i konji i lavovi imaju ruke
i da rukama slikati mogu i delati kao i ljudi,
likove bogova na svoju bi slikali sliku,
konji konjima slične, a volovi volu podobne,
i telu bi davali oblik na svoju prispodobu. ...
Etiopljani kažu da su bogovi tuponosi i crni,
a Tračani da su očiju plavih i crvene kose.
Bog je jedan, nepromenljiv i nepokretan

Jedanje bog, bogovima vrhovni vladar i ljudima,
ni likom nije nalik, ni umom, smrtnicima. ...
Bez napora sve pokreće snagom uma. ...
Uvek na istom mestu stoji bez ikakve kretnje i ne priliči mu da prelazi sa mesta na mesto. ...

Dato nam je samo nagađanje
Sve tajne bogovi nisu od iskona ljudima dali
nego su sami ljudi s vremenom tražili boljitak. ...
Nitije bio niti će ikada biti čovek koji bi
istinski znao o bogovima i o svemu što kažem.
A ako bi uspeo neko savršeno izreći stvarnost,
onje ipak ne zna iskustvom. Svima je samo nagađanje dano.

Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 133,134,135. (Ksenofianovi firagmenti)

Parmenid
Dva puta saznanja

Hajde, kazat ću, a ti saslušaj, zapamti reči, koji su samo zamislivi istraživanja puti: prema jednome biće jeste a nebića nema -stazaje (to) Uverenja ((koja) Istinu sledi); prema drugome nebiće jeste i nužno postoji -to je, kažem ti sasvim neprepoznatljiva staza: ne možeš spoznati ono što nije (jer moguće nije) niti ga izreći.
...jer istoje misliti (kao) i biti.

Jedino opis preostaje puta
prema kom (biće) postoji.
Na njemu vrlo su mnogi
znaci da je nenastalo i neuništivo biće,
jer je celovito (ono), nepomično, bez završetka;
niti je bilo niti će biti, čitavo sad je, jedno, neprekidno.

Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 208, 211. (izvodi iz Parmenidove poeme)

ZENON

Zenonovi paradoksi

Četiri su Zenonova dokaza o kretanju koji zadaju teškoće onima koji ih rešavaju.

Prva je ona prema kojoj kretanja nema jer ono što se kreće mora pre doći do polovine nego do kraja. ...
Drugij e takozvani "Ahil". Govori o tome kako ono štoje najsporije nikad u trku neće biti dostignuto od onoga štoje najbrže. Prethodno, naime ono što progoni mora doći do mesta odakleje krenulo ono što beži, tako daje ono sporije uvek u nekoj prednosti. ...
Treći je onaj upravo spomenuti prema kojemu strela koja se kreće (zapravo) stoji. Zasniva se na tome da se uzima kakoje vreme sastavljeno od trenutaka sadašnjosti. ...
Četvrti je onaj ojednakim telima koja se u trkalištu kreću iz suprotnih pravacajednakom brzinom.

HERAKLIT

Heraklit (oko 544-488 g.p.n.e.) je stvorio upečatljivu filozofiju koja je oduvek bila izazov za tumače. Izražavao se u metaforama tako da je zbog toga dobio nadimak "mračni". Rođenje u Efesu, u porodici osnivača grada, alije politiku i upravljačke poslove prepustio mlađem bratu. Bio je jakog karaktera koji nije podnosio mane ljudi svoga vremena. Zato je izabrao da kritikuje njihove običaje i religiju.
Heraklitova slika svetaje kompleksna. U njoj se bore i različite sile i različiti filozofski principi. Za Heraklita je osnovni element bila vatra. Osim toga, smatrao je da svet predstavlja poprište stalne borbe suprotnih sila toplog i hladnog, suvog i vlažnog, svetla i mraka. Zbog toga se kosmos nalazi u stanju stalne promene. Heraklit to kaže čuvenim izrekama "Sve teče" (poznatje i latinski oblik ove izreke: panta rei) i "Ne može se dva puta ući u istu reku". Svet se stalno menja, i zato, ako tražimo ono što je ipak stalno i štoje počelo prirode, ne treba da gledamo u pravcu materija koje su promenljive, nego u pravcu pravila po kojima se ta promena dešava. Jer, promena kosmosa nije haotična, već se odigrava u okviru istih zakona prirode.

Heraklit zakone prirode naziva i logosom prirode, pretpostavljajući da ovi zakoni svedoče o razumu koji upravlja prirodom kao njen deo. "Logos" je grčka reč čije je osnovno značenje "govor, jezik", ali koja kroz upotrebu filozofa dobija i druga značenja. Njome se označava sve što ulazi u proces saznavanja i razumevanja prirode. O razumu koji upravlja prirodom govori se kao o logosu, ali se govori i da naša duša sluša i poseduje logos onda kada razumeva prirodu. Razumevanje prirode nikad nije lako, jer, kako Heraklit kaže: "Priroda voli da se skriva". Ali je ipak moguće.

Ujednom važnom fragmentu Heraklit kaže daje logos jedan za sve ljude, ali da oni uprkos tome žive kao da postoji poseban logos za svakog od njih. U pogledu načina saznavanja logosa (istine), on smatra da nam ono što nam govore čula može biti od pomoći kada zaključujemo o logosu ili zakonima prirode.Tako je Heraklit, sajedne strane, poznat po ideji o stalnoj promeni, a sa druge, on otkriva polje logosa ili zakona prirode i duše, koje kasnije istražuje cela filozofija. U logosu su skrivene i pouke o razumnom načinu života. Međutim, Heraklit nije mislio da su te pouke poznate i poštovane od strane većine ljudi. Bio je ljut na ljude svoga vremena, pa čak i na druge filozofe i Homera i Hesioda, i u stalnom sukobu sa njima. Kaže: "Mnogoznanje ne uči pameti, inače bi naučilo Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Hekateja", ili, "Većina je osrednjih, maloje onih koji vrede". U Grčkoj se često dešavalo da se najbolji pojedinci, proteruju ili osuđuju samo iz razloga što se ističu i izazivaju zavist drugih. Kada su tako Efežani proterali Heraklitovog prijatelja Hermodora, Heraklit se po legendi toliko naljutio da je rekao da bi svi trebalo da se obese i prepuste upravu deci, a samje otišao iz grada.

Heraklitova narav

Bio je gord kao malo ko i s prezirom je posmatrao okolinu, kao što se može videti iz njegove knjige u kojoj kaže: "Sveznalaštvo ne uči razumevanju. Inače bi naučilo i Hezioda i Pitagoru, ili, dalje, i Ksenofana i Hekateja. Jer je jedno mudrost: razumeti misao kao ono što vodi život svuda i u svemu". Obično je govorio da je Homer zaslužio da ga izbace sa spiskova takmičara i da dobije batine, a isto tako i Antioh.

Govorio je takođe: "Pre valja gasiti drskost nego izbijanje vatre.", "Ljudi moraju da se bore za zakone onako kao što se bore za gradske bedeme".
On napada i Efežane što su proterali njegovog prijatelja Hermodora. On kaže: "Efežani bi postupili kako treba kad bi svi pomrli, a da nedoraslim ljudima ostave grad, zato što su proterali Hermodora, najsvesnijeg među njima, govoreći: "Nećemo nikoga da trpimo da bude najbolji, ili, ako takav čovek postoji neka, onda, ide bilo kud i neka se druži s drugima". A kad su od njega zatražili da im napiše zakone, on je taj njihov zahtev odbio zato što je država već bila u vlasti lošeg ustava. On bi se povlačio u Artemidin hram i tamo bi s dečacima igrao kocku. I kada bi Efežani stajali oko njega i posmatrali igru, on bi rekao - "Sta se čudite, nevaljalci? Nije li bolje da radim to nego da uzmem učešće u vašem javnom životu?"

Vatra i stalna promena

"Sve se stvari sastoje od vatre, i sve se ponovo vraćaju u vatru." "Sve stvari nastaju sudbinom, a stvari koje postoje dovedene su u sklad sukobom suprotnih strujanja."...

"Vatra je elemenat, i sve stvari su samo promena vatre i nastaju razređivanjem i zgušnjavanjem." "Sve stvari nastaju sukobom suprotnosti, i sve teče kao reka. Vasiona (sve što postoji) ograničenaje i postoji samo jedan svet. I on se naizmenično rađa iz vatre i ponovo se vraća u vatru u određenim ciklusima kroz svu večnost, a sve to je određeno sudbinom. Od suprotnosti, ona koja teži rađanju i stvaranju zove se rat i borba, a ona koja teži razaranju kroz vatru zove se sloga i mir.” Promenu je nazvao putem nagore i nadole, a svet nastaje iz te promene.
Heraklit negde kaže da sve teče i ništa ne miruje te poredeći stvari sa strujom reke govori da dvaput u istu reku ne možeš ući. Sve je zamena za vatru i vatra za sve baš kao roba za zlato i zlato za robu.

MODEL MNOŠTVA ČESTICA - Empedokle, Anaksagora i Demokrit

Posle Parmenidove tvrdnje da je biće jedno i homogeno, niz filozofa V veka tvrdi da se sve sastoji od mnoštva čestica.
Empedokle (Agrigent, Sicilija, oko 483-423 g. p.n.e.) tvrdi da se sve sastoji iz četiri elementa (vatre, vazduha, vode i zemlje), a da se oni u prirodi nalaze u obliku malih neuništivih čestica. Na te čestice deluju dve suprotstavljene sile - Ljubav i Mržnja, koje dovode do njihovog spajanja i razdvajanja. Na taj način, nastaju i propadaju razna bića. Međutim, čestice-elementi - uvek ostaju. Toje za Empedokla bio i razlog da se veruje u besmrtnost duše, pošto se i ona sastoji od čestica.
Empedokleje napisao dva dela: O prirodi i Očisćenja. Bio je poznat po govorničkom umeću, pa ga Aristotel naziva osnivačem retorike. Kao i pitagorejci, verovaoje u reinkarnaciju.

Anaksagora iz Klazomene (oko 500-428 g.p.n.e.) bio je veoma poznat u grčkom svetu. Kada su Sokrata optužili da tvrdi da sunce nije bog, već užareni kamen, on kaže da gaje verovatno tužilac pomešao sa Anaksagorom, čije knjige se mogu kupiti u svakoj atinskoj knjižari.
Anaksagora je čestice od kojih se sve sastoji zamislio kao beskonačno male, bezbrojne i raznih kvaliteta (Aristotel imje dao naziv homeomerije). U svakoj stvari postoje čestice svih stvari, ali prirodu te stvari određuje to kojih je čestica najviše: tako prirodu npr. drveta određuje to što u njemu ima najviše čestica drveta.
Sve čestice su prvobitno bile pomešane, ali je Um (Nus) pokrenuo vrtložno kretanje u toj mešavini. Tako su nastale stvari. Um je jedina nepomešana stvar sastavljena od najfinijih čestica. Onje beskonačan, sve zna i rukovodi svime. Stvari propadaju tako što se čestice rastavljaju, a nastaju njihovim spajanjem, same čestice su nepropadljive i nestvorene.
Ovakav način razmišljanja o svetu nastavlja se sa Demokritovim (Abdera, oko 460 do 370 g. p. n. e.) atomizmom. Atomi ("atom" na grčkom znaci "nedeljiv") su za njega bezbrojne, neuništive čestice koje se između sebe razlikuju samo oblikom i veličinom, a ne i sastavom, i kreću se u praznom prostoru. Anaksagora i Empedokle nisu prihvatali pretpostavku praznog prostora. Po prirodi pokretljivi, atomi se sudaraju i tako se stvaraju tela.

Demokrit se smatra i pretečom materijalizma, zato što je tvrdio da se sve u kosmosu dešava slučajno ili po prirodnim zakonima; u svakom slučaju iza svega ne stoji namera nekog Boga ili višeg Uma. Kosmos se sastoji od atoma i praznine i prirodnih zakona koji upravljaju njima.
Sa Empedoklom, Anaksagorom i Demokritom kosmološki period ulazi u fazu zrelosti i detaljne razrade pitanja u vezi sa prirodom. Svedočanstvo o tome ostalo je samo u knjigama kasnijih autora. Iako je npr. Demokrit živeo u Platonovo vreme (bioje nešto stariji) i napisao isto toliko knjiga kao i on, nijedna od njih nije sačuvana u celosti.
Tako smo ostali uskraćeni za neposredan i potpun uvid ujednu tradiciju koja je bez skepse i zazora prilazila istraživanju prirode. U stavovima Anaksagore i Demokrita kao da se nazire anticipacija modernog stava da su činjenice i vrednosti logički odvojene i da slobodno možemo istraživati prirodu bez bojazni da ćemo na taj način ugroziti moralni poredak.
Tako smo iza sebe ostavili filozofe koji su se najviše interesovali za prirodu kosmosa. Filozofi sledećeg perioda u antičkoj filozofiji koji nosi ime antropološki period (po njihovom interesovanju za čoveka), otvoreno govore da ih više ne interesuje istraživanje prirode i kosmosa, već poboljšanje života i spasenje duše.

Empedoklo - Četiri elementa, Ljubav i Mržnja

Empedoklo uzima četiri elementa dodavši onima o kojima se prije govorilo [naime, vodi, zraku i vatri] zemlju kao četvrto: kaže naime da su trajna i da ne postaju već se u većoj ili manjoj količini miješaju ujedno i rastavljaju izjednoga.
Postati ne može nešto od onog čeg uopće nema, niti se zbilo ni čulo štojest da propadne sasvim; zato će vazda biti ondje gde postavi ga netko.

Dvostruk mi nauk: čas jedno iz mnoštva u bitak naraste, čas se to jdno dijeli te od njeg nastaje mnoštvo.
Dvojak je postanak smrtnog i dvojak nestanak njegov:
spajanje svih počela i spaj i razaraj edno,
a čim se rastave ona, što postade, to se razleti.
I ta neprekidna smjena ne prestaje ama baš nigda:
čas se po Ljubavi sva ujednu spoje cjelinu,
neprijateljstvom pak Mržnje čas svako na svoj put kreće.

Fragmenti iz Empedoklovepoeme "Oprirodi" (navedenoprema Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 285, 286)

Anaksagora - Homeomerije

Čini se daje Anaksagora tako zamislio neograničene elemente (tj. homeomerije) jer je pretpostavljao daje zajedničko shvaćanje filozofa prirode istinito i da ništa ne nastaje iz nebitka; Zbog toga naime, ovako kaže: "Zajedno bijahu sve stvari, bezgranične i množinom i malenošću, jer i maleno bijaše bezgranično. I dok su sve bile zajedno, ništa nije bilo jasno spoznatljivo zbog malenosti.”
Anaksagora, sin Hegezibulov, iz Klazomene, pristavši uz Anaksimenovu filozofiju, prvije preoblikovao učenje o počelima i dodao uzrok koji je nedostajao, tjelesna počela učinivši bezgraničnima: jer da su sve homeomerije, kao voda ili vatra ili zlato, nerođene i neuništive, ali se pojavljuju kao da nastaju i propadaju samo sastavljanjem i rastavljanjem, budući da se sve nalaze u svim stvarima, a svaka se stvar karakterizira po onome što u njoj preovladava. Kao zlato pojavljuje se ono u čemuje mnogo zlata iako se u njemu nalaze sve (homeomerije). Kaže dakle Anaksagora: "U svakoj stvari nalazi se dio svake stvari".

Kao počelo Anaksagora postavlja iznad svega um: kaže naime daje onjedini od svih bića jednostavan, nepomiješan i čist. I on istom počelu pripisuje oboje, spoznavanje i gibanje, govoreći daje um pokrenuo sve.

Stoga i Anaksagora ispravno govori kad tvrdi da um ništa ne trpi i da se ni s čim ne miješa, kad ga baš navodi kao počelo gibanja.

Demokrit - Atomi i praznina

Evo njegova učenja. "Prvi principi vasione su atomi i prazno (prazan prostor). Sve drugo postoji samo u mislima. Ima beskonačno mnogo svetova, oni nastaju i nestaju. Ništa ne može da postane od nečega što ne postoji niti može da se pretvori u nešto što ne postoji. Atomi su neograničeni i po veličini i po broju, i njih u čitavoj vasioni nosi vrtlog, i tako se stvaraju sve složene stvari: vatra, voda, vazduh, zemlja - jer čak i to su samo konglomeracije datih atoma.
Zbog svoje čvrstine, ovi su atomi slobodni od svakog uticaja i nepromenljivi. Sunce i Mesec su sastavljeni od takvih glatkih i sferičnih masa (atoma), a tako i duša, kojaje identična s umom. Mi vidimo zbog toga što slike ulaze u naše oči."

Sve nastaje iz neminovnosti jer vrtlog je uzrok stvaranja svih stvari, a to on naziva neminovnošću. Cilj svemu je spokojstvo, a ono nije isto što i uživanje, nego neko stanje u kome duša živi mirno i spokojno, neuznemiravana nikakvim strahom ili nekim drugim uzbuđenjem. To stanje on zove dobrim životom i daje mu još mnoga druga imena. Kvaliteti stvari postoje samo u ljudskom mnenju, jer u prirodi nema ništa drugo do atoma i praznog.

ZAKLJUCAK

Kao prva škola u filozofiji, Milećani otkrivaju jednu od osnovnih osobina mišljenja - uopštavanje. Oni nečim jednim povezuju i objašnjavaju više stvari ili pojava. Prepoznati zajedničku crtu više stvari i tu crtu znati uobličiti u opšti iskaz o tim stvarima, predstavlja početak svake nauke. Sa naukom dobijamo skup kratkih iskaza o svetu koji se odnose i na slučajeve koje do sada nismo istražili. Zbog toga je nauka poduhvat koji u sebi ima razlog stalnog nemira, jer se njene teorije i pretpostavke moraju stalno proveravati. Fascinacija filozofa matematikom počinje, dakle, sa Pitagorom, i, preko Platona, vodi ka 17. veku i Dekartu, Spinozi i Lajbnicu. U matematici su filozofi videli Eldorado za tačna uopštavanja. Čuvena Pitagorina teorema govori o svim pravouglim trouglovima sveta, pri čemu, kao daje razlika između poznatih i nepoznatih trouglova iščezla - svi se oni moraju pokoravati njenom pravilu. Toje uzdizalo matematiku kao primer uspešnog saznanja koje se održava (tačnoje za sve nove slučajeve), što je ono što ljudi po prirodi žele.Još je Heraklit govorio da priroda voli da se skriva. To otkriva još jednu crtu filozofije da govori o stvarima koje se sve ne mogu opaziti golim okom . Ovo može da nam se učini kao mana filozofije. Međutim, mi se u najobičnijem razmišljanju bavimo stvarima koje se ne vide, a da toga često nismo svesni. Pogledajmo sledeće rečenice: Baš nešto razmišljam, Sve vrane su crne, 9 je veće od 2, Materija je ono što nas okružuje ili Prirodom vladaju zakoni. U njima smo kurzivom označili pojmove koji se odnose na stvari ili skupove stvari koji se ne mogu videti, a ipak su te rečenice svakodnevne i obične. Filozofi elejske škole su iz osobine filozofije da traga za onim što je iza vidljivog ili se naprosto ne vidi, izvukli zaključak da u sebi imamo moć mišljenja koje može da dolazi do nevidljivih stvari kao štoje sama osnova postojanja, bez pomoći čula. Oni su verovatno gajili i nadu da smo, ako ostavimo čula iza sebe, tamo ostavili i nestalnost, mogućnost greške i svaku promenu. Da li je to moguće, moraćemo tek da vidimo.Heraklitu dugujemo prvu filozofiju koja je, iako primer razboritosti i praktičnog duha, istovremeno lična i subjektivno obojena . Filozof se tu predstavlja kao neko ko postavlja zadatke, kome je cilj da iskaže pravu istinu, a ne "istinu" koja bi se svidela većini. Prva svrha filozofije nije da povlađuje mišljenju većine ne bi li filozofi na taj način došli do slave ili vlasti, već da otkriva istinu. Ova napetost između nepristrasne istine i istine koja godi ušima, ali nije istina, prati filozofiju kroz celu njenu istoriju. Sa ovom trojicom filozofa smo se potpuno približili Atini - velikom središtu grčke kulture 5. veka pre nove ere. To doba je zaista odavalo sliku bogatstva misli o kome govori poslednji fragment među gornjim citatima. Tada stvaraju čuveni dramski pisci Stare Grčke, takođe i klasici vajarstva i arhitekture, a Empedokle, Anaksagora i Demokrit koncentrisani su na istine koje spadaju u domen opisa sveta, danas bi rekli - prirodnih nauka. Iako se npr. atomi ne vide, i do njih je Demokrit takođe došao putem uma i razmišljanja - oni su zamišljeni tako da bi se videli, kada bi naše oko bilo prilagođeno njihovoj veličini. Pored mislilaca koji razmišljaju na ovaj način, Atinom šetaju sofisti i Sokrat, svaki sa svojim preokupacijama i teorijama koje se više odnose na zajednički život ljudi i pravila koja oni koriste da urede taj život, nego na spoljnji svet.

LITERATURA

• Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa
• Herman Dils, Pretsokratovci I
• Herman Dils, Pretsokratovci II
• Džon Barnet, Rana grčka filozofija
• Milenko Perovic, Istorija filozofije
• Branko Balj, Ekonomija i prakticna filozofija

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD