Сенека

Основни биографски подаци

Луције Анеј Сенека је рођен око 4. године п.н.е. у шпанској Кордови. Пореклом је из богате витешке породице. Сенека је имао лак и угодан живот у коме су неприлике долазиле само од његових политичких непријатеља и државничких амбиција. Под окриљем свог ученог оца Сенеке Ретора, студирао је реторику и филозофију у Риму. Цео низ моћних и уважених Анаја, чланова његове уже породице, налазио се на високим државним положајима у Риму и у провинцијама. Тако је Сенека имао све услове да дође до најбољег образовања које му је његово време могло пружити и да брзо напредује по лествици високих и највиших државних положаја. Од куће је понео љубав за реторику и поезију, којој се придружила и склоност за филозофију и науку, нарочито физику и етнографију. Од филозофских праваца нарочито га је привлачила моралистичка озбиљност и готово аскетска строгост (филозофија и начин живота који захтева свесно самоодрицање, добровољно жртвoвање својих материјалних, телесних и других потреба и угодности зарад виших, духовних вредности) коју су проповедали млађи стоичари, спајајући стоичка схватања са платонским и новопитагорским.
Млади Сенека је са великим одушевљењем прихватио учење млађих стоичара, па и новопитагорско учење о селидби душа и вегетеријанство. Али његов отац који није марио много за филозофију вратио је сина ,,животу заједнице“. А тај живот значи за римску аристократију кренути путем државних служби, докопати се што вишег и што угледнијег положаја. Сенека Филозоф ће до смрти остати у свакодневном животу умерен и скроман, човек малих личних потреба. Његове аскетско-филозофске тенденције пресекао је његов отац. Сенека Ретор је послао свог сина на неко време у Египат, рођаку који је био префект те римске провинције. По повратку у Рим Сенека се сасвим предао државној служби и беседничком послу. Сенека се за време Калигулине владавине истакао као писац и беседник, али је због неких беседа у сенату, пао у немилост. Од смртне казне као да га је спасило само то што се чинило да ће га ускоро сахранити туберкулоза. И у време Клаудијево био је уплетен у неке дворске интриге, па је на жељу Клаудијеве жене послат у изгнанство на Корзику године 41.н.е. Када су се прилике на двору промениле, Неронова мајка издејствовала је његов повратак у Рим. Сенека постаје тутор малолетном Нерону, његов васпитач и главни саветник у државним пословима, нешто налик на првог министра. Уствари, у прво време док се Нерон није осамосталио Сенека је био стварни владар у Риму.
То прво време Неронове владавине, када је Сенека постао и конзул, било је прилично мирно и подношљиво, свакако и захваљујући личном Сенекином утицају. Временом је Сенека постао Нерону све неугоднији. И не само као васпитач већ нарочито као моћни први министар. Тако се Сенека све више претварао у дворјанина, попустљива и смерна. Када је Нерон убио своју мајку, Агрипину године 59. н е. , књишки моралиста Сенека, кога је Агрипина довела из прогнанства на највише државне положаје, саставио је за Нерона беседу у којој се Нерон оправдавао и бранио. Године 62. н. е. ,изгубио је Сенека свој главни ослонац, преторијанску гарду. Био је стекао огромно имање па је покушао да се на леп начин разиђе с Нероном. Повукао се у Кампанију на своја добра. Али није му пошло за руком да измакне неповерљивом и окрутном Нерону, кога је већ Сенекино огромно имање изазвало. Године 65. н. е. Сенека је добио милостиву дозволу да изврши самоубиство и тада је, на крају, овај богаташ, политичар и дворјанин доиста постао и у животу, а не само у књигама, храбар стоичар. Мирно и достојанствено се повукао из живота као ,,засићен гост“ (стоичка терминологија). Познавао је као политичар добро све људске слабости и себе је самога сматрао тек за човека. Казивао је да пише оно што треба чинити и како треба живети, а не оно што чини и како живи. То је била згодна формула да се моралне поуке његових списа споје како тако са његовим животом дипломате и мултимилионера. Његова љубав за стоичку филозофију и научну проблематику била је реална, а никакве нарочите користи или практичне потребе није имао да велики део свог слободног времена поклони књижевној делатности, филозофији и науци.

О филозофији стоика

У доба раног Римског царства главна карактеристика филозофа стоичке мисли било је њено упорно истицање практичних и моралних начела. Ти принципи су ускоро добили религијску обојеност, будући да су била повезана са учењем о човековој блискости са богом и дужношћу да се воле други људи. Најисткнутији представници овог учења су: Сенека, роб Епиктет и цар Марко Аурелије. Из тога се запажа да су Стоици били филозофи који су припадали различитим друштвеним слојевима. Истицали су да човека треба да красе четири основне врлине: храброст, умереност, праведност (племенитост) и разборитост.
Стоичка визија света је претежно хераклитовска. Негују филозофију фатализма (екстремног детерминизма). Светом влада логос. Стога су збивања у космосу строго предодређена. У том смислу наша слобода се своди на сазнање нужности која унапред одређује догађаје у свету и животу (слобода је сазната нужност). Судбину треба подносити храбро, све до степена љубави према судбини (amor fati). Сенекин детерминизам илуструју речи: ,,Судбина води онога који хоће , а вуче онога који неће“. (,,Fatum volentem ducit, nolentem trahit“. )
Сенека je наглашавао вредност практичне филозофије-етике, истичући да треба следити врлину, да не треба веровати својим осећањима и да треба превладати зло добрим. Пошто су сви људи браћа (Homo hominiu frater est) треба упражњавати универзалну добронамерност. Филозофија је неопходна, али њом се, према његовом мишљењу треба бавити са практичном сврхом на уму. У ,,Писмима Луцилију“ (стр. 262) каже: ,,Нека наше речи не забављају него нека користе. Болесни не траже лекара који је речит“. (Non delectent verba nostra, sed prosint-non quaerit ager medicum eloquentem), јер ,,знати више него што је дивољно, то је врста неумерности“ (... plus scire quam sit satis, interperperantiae genus est).
Провести време у проучавању тзв. слободних вештина, то је за њега губљење времена. Стога, он позива Луцилија да напусти учене играрије у којима се узвишене теме своде на граматичку и дијалектичку вештину. (,,Писмо Луцилију“, 71,6). Сенека се у извесној мери и сам занимао за физикалне теорије, али је упорно истицао да је оно што је овладавање страстима примарно значајно за човека, оно што га чини једнаким пред богом (,,Писма Луцилију 73,13). Често је прелазио на физикалне теме, али извлачење морализаторских закључака стављао је у центар пажње. Једном приликом је чак и земљотрес у Кампанији 63. године наше ере искористио као повод за расправу етичког карактера. Свакако, Сенека хвали проучавање природе, истичући да њему треба тежити ради њега самог. Дакле, изучавање природе је само себи сврха. И овај став има свој практични смисао. Природу треба изучавати јер је добро оно дело које је у складу са законима природе. Овакав став је прихватио Барух де Спиноза својим пантеистичким ставом. ,,Бог или природа“ (Deus sive Natura). Сенека се уклапа у стоичку материјалистчку визију света, али бога углавном схвата трансцендентно. Та тенденција ка метафизичком дуализму (дух и материја) последица је његове склоности ка психолошком дуализму. Заступа материјалност душе, али се у духу платонизма окреће од сензуализма, говорећи о сукобу између душе и тела. Између стремљења ка натчулном и учењу о телесном(телесности): ,,Ово тело је терет и казна душе, која је притиснута и нападнута њим и налази се у оковима“(Nam corpus hoc ani mi poundus ae poena est premente illo igetur,in vinculist est). Овде се примећује снажан утицај Платоновог идеализма који своди телесан(чулан и материјални свет) на нижу стварност у односу на свет идеја(на чијем врху се налази идеја Добра) који је вечан, непроменљив и савршен, извор и праслика чулне стварности. Свет идеје је сенка чулне стварности. Стога, све што сазнајемо у оквиру чулне стварности је тек присећање на оно на шта је наша душа мотрила боравећи у царству вечности, дакле у преегзистенцијалном периоду-пре контакта душе с телом.
Сенека наглашава да истинска доброта и истинско благо почивају у нашој унутрашњости-спољња добра не доносе истинску срећу, па је глупо поуздати се у њих јер су оне само пролазни дарови среће: ,,Најкраћи пут богатства јесте презирање богатства“-62,3 (Brevissima ad divitas contemptum divitiarum via est) Искуство противречности између великог богатства и сјаја с једне стране и непрекидног страха од смрти с друге помогло је човеку попут Сенеке да увиди ефемерност(пролазност) богатства, положаја и моћи: ,,Оног кога се толико плашиш као последњег, дан је вечитог рађања, стр 478).

Врлине и блажанство код Сенеке

Сенека је био човек прилично угледног положаја и моћи, стога је долазио у искушења да свој живот супротстави својим животним начелима и идеалима. То не значи да је био неискрен у свом учењу и приповедању. Живот на изопаченом двору подстакао је код њега поступке супротне властитим принципима.
Међутим, његово познавање снаге искушења и пожуда, понижења која доводи до частољубља и похлепе, више је проистекло из посматрања других него из личног искуства. То је оснажило његов мотив за исказивање етичких опомена и порука.
Поред тога што се придржавао традиционалног стоичког детерминизма, Сенека је тврдио да сваки човек, будући да је разумно биће има моћ да крене путем врлине само ако хоће да дела на тај начин: ,,Природа даје довољно снаге, ако се користимо њоме“ (Satis natura dedit roboris si illo utamur). Уз то бог (судбина) помаже онима који настоје да помогну сами себи: ,,Богови нису охоли: онима који се пењу пружају руку-јадан ти ако не кајеш за таквог сведока“ (73,15,43)(Non sunt di fastidiosi: adscendentibus meum porrigunt; o, te miserum si contemnis hunc testem).
Сенека сматра да се човек руковађен разумом, биће које савлађује страсти ставља у положај бољих људи од ,,предака из златног доба“ јер ови не беху мудри, већ недужни(без кривице) из незнања: ,,Не беху разумни беху неразумни из незнања“ (Non fuere sapientes-ignorantia rerum innocentеs erant 90,46).
Сенеку римски апологета Тертулијан, аутор чувене изреке: ,,Верујем јер је апсурдно“ сматра весником хришћанског учења. Често је указивао: ,,Seneca saepe noster est“ (,,Сенека je често наш“). Инсистирање на врлини умерености као на једној од кључних врлина чини га заиста оним ко наговештава Христову божанску науку. Вредновање вечитих моралних квалитета које надређује материјалном богатству, такође иде у прилог тој тези. Исто тако, онтолошки детерминизам који доминира стоичком филозофијом није га спречио да истакне слободу људске воље да човек дела на овај или онај начин.
Сенека је утицао и на мислиоце који нису без остатка(или нису већим делом) хришћански опредељени.
Барух де Спиноза, припадник филозофије рационализма(како у гносеолошком, тако и у етичком погледу) сматра да се ,,људи рукођени разумом нужно разумеју“. Спиноза је такође сматрао да је добро оно делање које је у складу са законом природе.
Сенека је био уверен да људи треба да иду стазом врлине и да продуже њоме, упркос искушењима и падовима. Сенека је, следствено томе, био присиљен да у извесној мери ублажи строги морални идеализам стоика. Сувише је добро познавао силину моралне борбе. Није неговао наивно схватање у погледу могућности изненадног моралног преображаја. Три врсте људи могу морално напредовати:
1) Они који су се ослободили неких својих грехова
2) Они који су одлучили да сасвим одбаце рђаве страсти, макар повремено западали у грех
3) Они којима не прети опасност да падну у грех, али још немају поверња у себе и свест о властитој мудрости. На тај начин они се приближавају(али још увек не достижу у пуноћи) мудрости и савршеној врлини(75,8)

Господ је на гори рекао: ,,Блажени су сиромашни духом јер је њихово царство небеско“. Дакле, благо онима који су свесни ограничења и несавршанства сопствене врлине и мудрости, пред савршенством и безграничношћу Божије Промисли.
Сенека допушта да спољашња(ефемерна) добра могу да се употребе за добре циљеве. Мудар човек биће господар, а не роб свог богатства. Он даје низ практичних савета како да се осигура морална исправност коришћењем самоиспитивања.
Још је Сократ, оживљавајући древну мудрост са Делфа: ,,Упознај самога себе“ истицао важност човекове самосвести(самоиспитивања). Етички рационализам је правац који је попримио своје озбиљне контуре у Сократовој аутономној етици.
Хришћански филозоф свети Исак Сирин каже: ,,Ко се удостојио упознати самога себе виши је од онога ко се удостојио видети анђеле“. Заиста, тешко је суочити се са сопственим слабостима и немоћима, али то је први корак и нужан услов покајања, дакле истинског преумљења људског бића.
Сенека истиче још једну врлину која ће касније представљати израз љубави (која тежи безусловној божанској љубави). Треба помоћи ближњем и опростити онима који су нас увредили(Божија заповест: Љуби ближњег свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом“): Треба да живиш за другога ако желиш да живиш за себе“ (Alteri vivas oportet, sivis tibi vivere“) 48,2. Сенека наглашава неопходност делатне доброхотности(добре воље): ,,Природа ми заповеда да будем користан свим људима, били они робови или слободни, ослобођеници или слободно рођени... Где год има људи, ту је и прилика за добочинство“.
Промена места не значи нужно промену нарави и карактера-где год да човек оде мораће да се бори са самим собом. Био је толико близак убеђењу светог Павла да постоји анегдота да се и дописивао са њим. Ове речи подсећају на казивање св. Павла, али су ипак Сенекине: ,,Победимо и ми све оно за што награда није ни венац ни паша“. 78,16,4. Сва људска бића су сродна. Човек не треба да тежи самодовољности, презиру према другима већ доброчинству.
Међутим, нужно је кажњавање оних који чине зло. Међутим, најделотворније кажњавање је оно најблаже. Оно има за циљ поправљање човека. Овакво схватање казне је ближе утилитаристичком него Кантовом. По овом немачком филозофу казна је ,,негација негације“ (антиципација Хегела) нужна последица нарушавања правног поретка. Дакле, није средство одмазде ни покушај предупређења будућег злочина. Такође, нема ни васпитни карактер, већ је нужна последица чињенице да је злочин учињен. Казну, према Сенеки (што је блиско и Кановом схватању казне) не треба упржњавати ни из срџбе нити из жеље за осветом.
Сенека је најзначајнији филозоф читаве стоичке мисли. Истицао је значај прктичне филозофије што се запажа и у његовом одређењу тог појма: ,,Филозофија није ништа друго до начело исправног живота(живљења) или наука поштеног живљења или вештина исправног вођења живота. Нећемо погрешити ако кажемо да је филозофија законик доброг и поштеног живљења, а онај ко би рекао да је она правило живота, подарио би јој сопствено име, њој својствено“.
У циљу долажења до правила која воде добром и исправном животу, Сенека истиче врлину умерености: ,,Није сиромашан онај који нема него онај који жели више. Стоичко(посебно Сенекино) схватање живљења у складу с природом разликује се од киничког схватања, нпр. Диогеновог. Природу су киници схватали као нешто првобитно и нагонско и с тим у вези је за њих живот у складу с природом значио изругивање нормама и традицији као и конвендијама цивилизационог друштва. То изругивање је често неуравнотежено, чак непристојно.
Према Сенеки, живот у складу с природом је живот у складу са делатним начелом природе, тј. са логосом. У том начелу суделује и људска душа.
Код Сенеке, а и код већине Стоика запажамо богато Хераклитово наслеђе. Логос је, према овом филозофу из Ефеса, ,,оно једно у свему“, и оно ,,заједничко за све“. Фион Јудески који је касније наговестио сукоб између апологета и гностика сматрао је Хераклитов логос наговештајем отеловљеног Бога Логоса, Господа Исуса Христа. Сенекин детерминизам, дакле није тоталан, нарочито када је реч о стицању слободе људске воље. Његов утицај у овом смислу запажа се и код Канта, који на веома занимљив начин решава јаз између детерминизма и слободе. ,,Природна нужност је својство каузалитета свих безумних бића које туђи узроци одређују на делање, док је слобода својство каузалитета свих умских бића која делају независно од туђих узрока“.
Човек је, дакле, биће које дела унутар просторно-временских закона, али и биће које дела независно од чулних релација, руковођен слободом чисте воље као основним постулатом своје етичке свести.
Сенека се поставља као мислилац који поштује стоичку мисао(чији је сам и један од кључних припадника) о томе да су афекти попут уживања, туге, потиштености, жудње и страха противни разуму, па стога неприродни. Деловања афеката и страсти треба уклонити чим пређу у навику. Аристотел је такође сматрао да је мудар онај човек који је кадар да савлада сопствене афекте и страсти.
Међутим, Сенека допушта да рационалан човек исказује ,,рационалне емоције“. Човек не треба да буде само нагонско биће које служи искључиво себи, већ слободан, што значи да треба да избегне ропство оним стварима које се противе разуму. Због тога је неопходно да се човек непрестано самоиспитује.
Посредно начело између нужности и слободе је природа. Луцилију каже: ,,Схваташ ли да говорећи о природи изговараш Божије име?“ Природа није слепа и мртва сила него личност обазривости(,,писма Луцилију“,48,3). Управо због тога је живот у складу са природом једино морално исправан. Људска памет је само подражавање природе, Ratio est imitatio Naturae.Хераклит слично овоме каже: ,,иако је логос заједнички за све, ипак се свако понаша као да има своју властиту памет“.
Овако схваћена природа не дели људе, већ их спаја. Никаква политичка, религијска или социјално-економска препрека не сме људима уништити свест да су сви подједнако људи којима је својствено делање у складу с разумом који чини наше поступке сагласнима с природом.
Истинска домовина сваког човека треба да буде космос. Ову мисао ваља упоредити са Демокритовом који каже да је мудроме човеку отворена свака држава јер је домовина племените душе читав свет. Сваки човек је социјално биће, а живот у друштву је налог разума. Сви људи имају право да очекују добру вољу од нас. Сличност између Сенекине и мисли светога апостола Павла огледа се у ставу,да не треба да постоји ни политичко ропство, а ни робовање сопственим слабостима и да сви људи треба да исказују милост и праштање и према непријатељима. У ,,молитви на Језеру“, један од најпознатијих српских теолога свети владика Николај сматра да су непријатељи само наши груби пријатељи јер захваљујући њима ми се суочавамо у потпунијој мери са сопственим слабостима: ,,Благослови Господе непријатеље моје, и ја их благосиљам и не кунем“.
Сенека увиђа оно о чему нас хришћанство преко својих Отаца учи-а то је потреба да се човек изграђује као личност тежећи безусловној љубави. Иако Сенекина визија света делује пантеистички, својим схватањем природе као нечега што није слепо и беживотно метафизичко начело, већ милост обазривости он нас води хришћанству, како то с правом примећује и блажени Јероним. Први степен безусловне љубави према човеку је љубав према себи, па затим и према читавом људском роду. Што је предмет љубави ближи појединцу, то је интензитет љубави јача. Међутим, морални задатак управо треба да буде изједначавање ова два порива. Нагонски порив ка самоодржању треба да нам послужи да доспемо до стања љубави према целом човечанству. Стога, филозофија је као правило исправног живљења лек, а не посластица. Она треба да нас учи исправном делању, а не треба да се сведе на неплодотворно говорење.
Сенеку, како смо већ видели, првенствено занима питање: ,,како постићи блажен живот?“ У том светлу и јесу све његове поуке Луцилију. Водећи и себе и друге ка блаженству бивамо блажени. У том смислу Кант ће, излажући своју концепцију дужности рећи да и човек циљем свога делања треба да начини сопствено савршенство и туђу срећу.“
Сенека је изричит у схватању да из живота који је руковођен врлином нужно проистиче блаженство. Блажени живот као врхунски етички идеал се не састоји у насладама него у животу према логосу. Човек треба да заволи врлину, као једино људско добро, а избегава срамотна дела, као људско зло. Оно што није(или није већим делом) у нашој моћи-богатство, снага, положај у друштву-није ни добро ни зло већ у средини између њих. Према свим богатствима која су спољашња и пролазна морамо остати равнодушни. Треба градити у себи постојаност у борби са прохтевима и страстима и у тој борби, уколико то хоћемо, истиче Сенека свом пријатељу, природа ће нам пружити руку.
Божанство не живи ван природе(није трансцедентно), већ је иманентно њој. Природа је свуда и увек прожета божанственошћу и она је материјална и телесна. Материјалистички став су сви стоици, па и сенека, пренели на теорију сазнања. Наша спознаја је пасивно примање утисака о спољашњим предметима на органе наших чула који личе на меки восак. Свој материјализам Сенека је правдао речима: ,,поучавамо за школу, а не за живот“ (Non vitae, sed scholae discimus). Оштро се противио филозофији хедонизма и називао је Епикура ,,проповедником разврата“. Међутим и Сенека и Епикур увиђају да је страх од богова један од најјачих страхова у човеку и веома изражен у то време. Разлога за ову врсту страхова нема. У томе су сагласни и Сенека и Епикур. Међутим Сенека сматра да судбина брине о нама уколико ми то хоћемо(јер богови нису охоли), и следимо је, док Епикур сматра да разлога за страх од богова нема јер они живе у интермундијама(међукосмичким просторима), сачињени су од најфинијих честица и не брину за људски живот, па чак ни за природне законе.
Својим ставом да су и робови људи који треба да буду слободни, Сенека се разликује и од Платона, и од Аристотела, који ипак по том питању робују, у значајној мери, духу свога времена.
Стоичка, а посебно Сенекина етика је онтолошка јер је крајња сврха морала у њиховој етичкој мисли-живот у складу са логосом.
Међутим, хришћански Оци међу којима се посебно истичу Кападокијски светитељи настоје да постављањем личности над природом афирмишу људску слободу и ослободе егзистенцију човека од ,,безличне нужности“.
Човек треба, у пуноћи свога бића да саучествује у сопственом спасењу. Напетост и јаз између нужности и слободе (о чему је већ било речи) не мучи само Сенеку, већ и Роџера Бекона, Канта и многе друге мислиоце. Р. Бекон се пита: Уколико Бог ,који нам дарује слободу избора унапред зна какав ћемо избор начинити, у чему је онда наша слобода?
Било како било, Сенека није губио веру у слободу људске воље и у ,,личност судбине“ коју човек следи. Желео је да подари човеку печат достојанства и самопоштовања на сличан начин на који је то учинио Кант својим ,,Коперниконским огртом“
Сенека сматра морал као активно самообликовање човека и атараксија се постиже љубављу према судбини и читавом људском роду.
Унутрашњи мир се постиже животом усклађеним са природом. У морално –филозофским писмима Луцилију Сенека најилустративније расправља о свакидашњим проблемима. Дело је писао у тежњи за ефикасним антитезама и веома ритмизованим деловима реченице, у складу са модом раног царства.

Сенекин научни рад

Изгубљена дела

Књижевни рад Сенеке Филозофа био је веома опсежан и прилично разнолик. Бавио се пре свега писањем филозофских дијалога, расправа и писама, затим природним наукама, које су увек привлачиле стоичаре, па песништвом, као писац епиграма и трагедија, да и не говоримо о појединим делима и о Сенекином беседништву, које није познато. Осим беседа изгубљена су и филозофска и научна дела, чији наслови говоре о ширини Сенекинаих интересовања. То су: ,,Филозофија морала“, ,,Позиви на филозофирање“, ,,О прераној смрти“, ,,О празноверју“, ,,О браку“, ,,Како треба чувати пријатељство“, па географски и природњачки списи ,,О положају Индије“, ,,О положају Египта и његовим храмовима“, ,,О земљотресу“, ,,О облику света“, ,,О природи риба“
Сачувана дела
Велики корпус који чине Сенекина сачувана дела обухвата списе груписане и под заједничким насловима. Десет списа састављено је под заједничким насловом ,,Дијалози“, нетачним стога што они немају сви редом дијалошки облик. Три ,,дијалога“ су реторске утехе,и назване су према лицима којима су упућене. Мада су предмети ових ,,утеха“ узети из животне стварности, чак и из живота самог писца, то су ипак претежно есеји у којима се теоријски расправља о људској природи, о болу и тузи, и о ,,лековима“ које ваља применити да би се човек утешио. Махом Сенека само износи опште мисли стоичке мудрости. Ипак је сваки од ових есеја везан различитим нитима за живот, а у свакоме се циљ пишчев и његов тон мењају.

Литература

-Фредерик Коплстон: ,,Историја Филозофије“(Грчка и Рим), БИГЗ, Београд, 1990.
-Сенека: ,,О блаженом животу“, НОЛИТ, Београд, 1988.
-en.wikipedia.org.

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD